Средња Европа за Карловића
и Балтичко - Полапски Славени
На левој мапи је плавом бојом маркирана општина Дечани у Републици Србији, а на десној сербско племе Дечани у Полабљу.
На левој мапи је плавом бојом маркиран град Ниш у Републици Србији, а на десној сербско племе Нишани у Полабљу.
На левој мапи је плавом бојом маркирана општина Лучани у Републици Србији, а на десној сербско племе Лучани у Полабљу.
На левој мапи је плавом бојом маркирана општина Гламоч у Босни и Херцеговини, а на десној сербско племе Гломачи у Полабљу.
На левој мапи је плавом бојом маркирана општина Глина (Банија) у Републици Хрватској, а на десној сербско племе Глињани у Полабљу.
Лужани (или Лужичани) су старо сербско племе у Црној Гори, које је у прошлости обухватало готово сву територију сербских племена Бјелопавлића, и делове (племена) Пипера и Пјешиваца.
Њихова област и име се подудара са Дукљаниновом Лушком жупом (лат. Lusca juppania). По предањима самих Бјелопавлића, Пипера и Пјешиваца, Лужани су се исељавали у Лику, Далмацију и Срем. На приложеној карти је означена оригинална лужанска/лужичка територија у Црној Гори (светлија боја) и територија на коју су потом били потиснути од стране Бјелопавлића, Пјешиваца и Пипера (тамнија боја). Данас постоје сербска братства за које се зна да су од Лужана/Лужичана, али су у односу на целокупно становништво малобројна. Она су најбројнија у граничном појасу између сербских племена Пипера и Бјелопавлића.
На левој мапи (у питању је немачка мапа Црне Горе из 1862. године) је плавом бојом маркирана река Морача у Црној Гори, а на десној сербско племе Морачани у Полабљу.
Сербска племена са севера су се спуштала ка југу уз Сербски лимес[1], избијајући на Истру, одакле су настављала пут ка југу Хемског полуострва[2]. [1] Лат. Limes Sorabicus. Сербски лимес се формира између 805. и 808. године (као одбрамбена линија према Сербима) у време Карла Великог (742-814), тј. лат. Karolus Magnus, краља Фруга/Франака (владао: 768-814). Линија ове границе, ишла је од Истре (Jacek Kowalski - „Wielka encyklopedia staropolska“, Dębogóra: Wydawnictwo Dębogóra, 2012), преко Ерлангена (нем. Erlangen) и по долини реке Сале (нем. Saale), па до Либека (нем. Lübeck) на Балтичком мору (нем. Ostsee). [2] Хем или Хелм је стари назив за Балканско полуострво (лат. Haemonia classica или Paeninsula Haemonia). Др Душан-Владислав Пажђерски, слависта и лингвиста са Универзитета у Гдањску (Република Пољска), сматра да изворни назив Хемског полуострва потиче од имена области Хум. Код старих Серба реч хум означавала је брдо (планину), док је хумка представљала брежуљак. Назив Захумље (лат. Zachlumia), за област у данашњој западној Херцеговини и јужној Далмацији, настало је од изворне речи Хум, или на старом сербском језику – Хлъмъ (za + Hum: „иза Хума“), што је транскрибцијом на латински језик дало форму – Zachlumia (грч. Ζαχλούμων χώρα: земља Захумљана), односно у латинизованом облику базичне речи Хум: Chelmania, Chelm, Chulmorum, Chulmia и terra de Chelmo (Хумска земља). Посредно нас на исто подсећају и наводи, које су у својој књизи „Michael of Zahumlje“ (Norderstedt:Book on Demand GmbH, 2013), изнели њени аутори Џеси Расел и Роналд Кон, када су писали о сербском владару Михајлу Вишевићу (880/890-950), кнезу Захумља (владао: 910-950) и старој сербској области – Захумље. Грци нису имали ни раније, а немају ни данас објашњење за њихов деформисани негрчки термин Хем (у смислу брда/планине), јер га користе за северне негрчке области у Тракији, а што нам тек штуро и магловито бележе кроз своје митове о трачком краљу Хаемосу (грч. Αἷμος), односно да би потом (касније) помињали и Хемско полуострво (грч. Χερσόνησος τοῦ Αἵμου). Израз Балкан, први пут помиње 1490. године, италијански писац и дипломата Филип Калимах (1437-1496), када говори о подвизима Владислава III од Варне (1424-1444), краља Пољске (владао: 1434-1444) и краља Угарске (владао: 1440-1444) у једном свом меморанду који је адресирао на Ватикан. Том приликом Филип се обраћа Ђованију Батисти (1432-1492), односно тадашњем римском папи Иноћентију VIII, (владао: 1484-1492) и у свом писму пише да људи у том крају, гору називају Балканом (quem incolae Bolchanum vocant). Ова реч је тек почетком 15. века стигла са турским окупатором на Хемско полуострво и означавала је шумовиту планину или планински ланац, односно иста нема никакве везе са локалним (аутохтоним) становништвом. Иначе, данашњи (општеприхваћени) назив Балкан (за Хемско полуострво), креирао је 1808. године немачки географ Јохан Цојне (1778-1853) у свом делу „Gea. Versuch einer wissenschaftlichen Erdbeschreibung“ (издавач: Wittich; место штампања: Berlin, Königreich Preußen: 1701-1918), употребивши назив Balkanhalbinsel (инспирисан планином Балкан, која Бугарску хоризонтално дели на два дела). Након овог догађаја, реч Балкан почиње да се користи, као име регије, тј. за Хемско полуострво. Овим чином Цојне је одбацио хиљадугодишњу традицију староседелаца, пошто је научним круговима пропагирао свој новокомпоновани израз, мада никада (до тада) становници овог дела Европе (или било ког дела Европе) нису њиме означавали ову регију.
На левој мапи је плавом бојом маркиран град Ријека у Републици Хрватској, а на десној сербско племе Рјечани у Полабљу.
Сербска племена са севера су се спуштала ка југу уз Сербски лимес[1], избијајући на Истру, одакле су настављала пут ка југу Хемског полуострва[2]. Све до 17. века Истра је била насељена Сербима, да би тада дошло до покатоличења и похрваћења локалног сербског становништва. Ево шта о овоме питању говори загребачки епископ (бискуп: 1637-1642) Бенедикт Винковић[3] (1581-1642). Писмо је адресирано вишим достојанственицима Римокатоличке цркве (ватиканском[4] телу у Грацу[5]): „Узвишена и многопоштована Господо, моји предусретљиви Заштитници, желим Вам од Бога здравље, срећу, довека. Блажене успомене Фердинанд Други, Цар Римљана, као Краљ Угарске и Славоње, установио је, без знања многопоштованог Фрање Ердељског – тадашњег бискупа загребачког, не тражећи савета од надбискупа Колаче, ни од његовог миторполита, истовремено духовног примата Угарске, нову епископију у Краљевству Славонији, за становништво грчке вере, схизматике, који се држе грчких заблуда, то је дотичну епископију поверио извесном Србину, василијанском монаху, по имену Максим Петровић... Он се, заједено са свештенством и народом којем је на челу, све до данас држи грчке схизме, те и сам, као његови свештеници и павства, задржава тешке заблуде против истините вере... Најпре би требало да Срби, одбацивиши заблуде и очистивши се од истих, остану у свом обреду. А кад би се оканили заблуда и схизме и кад би упознали Божију службу, помало би могли да се ослобађају и грчког обреда. Тако је учињено у Истри, Пивки и Красу, као у Сењској дијацези, у Лици и Драги Винодолској, где су Срби, код којих су раније важиле сличне заблуде и обичаји, напустивши грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, до сада су задржали римске обреде, које су примили и себе више не називају Србима, него Хрватима. “ У Загребу, 3. 2. 1639, у Господу покорни капелан наших Узвишених Господстава, Бенедикт Винковић, изабрани епископ загребачки. Извор: „Historijski atlas“ Назив мапе: Средња Европа за Карловића - Baltičko-Polapski Slaveni Страна: 8 Уредници: Хрвати Nada Klaić (1920-1988), Zvonimir Dugački (1903-1974) и Petar Mardešić (1903-1973) Технички уредник: Хрват Josip Zoričić (19??-19??) Издавач: „Učila“ Штампа: Grafički zavod Hrvatske Место штампања: Zagreb Година издања: 1954 Језик: хрватски Писмо: латиница ------------------------------------------ [1] Лат. Limes Sorabicus. Сербски лимес се формира између 805. и 808. године (као одбрамбена линија према Сербима) у време Карла Великог (742-814), тј. лат. Karolus Magnus, краља Фруга/Франака (владао: 768-814). Линија ове границе, ишла је од Истре (Jacek Kowalski - „Wielka encyklopedia staropolska“, Dębogóra: Wydawnictwo Dębogóra, 2012), преко Ерлангена (нем. Erlangen) и по долини реке Сале (нем. Saale), па до Либека (нем. Lübeck) на Балтичком мору (нем. Ostsee). [2] Хем или Хелм је стари назив за Балканско полуострво (лат. Haemonia classica или Paeninsula Haemonia). Др Душан-Владислав Пажђерски, слависта и лингвиста са Универзитета у Гдањску (Република Пољска), сматра да изворни назив Хемског полуострва потиче од имена области Хум. Код старих Серба реч хум означавала је брдо (планину), док је хумка представљала брежуљак. Назив Захумље (лат. Zachlumia), за област у данашњој западној Херцеговини и јужној Далмацији, настало је од изворне речи Хум, или на старом сербском језику – Хлъмъ (za + Hum: „иза Хума“), што је транскрибцијом на латински језик дало форму – Zachlumia (грч. Ζαχλούμων χώρα: земља Захумљана), односно у латинизованом облику базичне речи Хум: Chelmania, Chelm, Chulmorum, Chulmia и terra de Chelmo (Хумска земља). Посредно нас на исто подсећају и наводи, које су у својој књизи „Michael of Zahumlje“ (Norderstedt:Book on Demand GmbH, 2013), изнели њени аутори Џеси Расел и Роналд Кон, када су писали о сербском владару Михајлу Вишевићу (880/890-950), кнезу Захумља (владао: 910-950) и старој сербској области – Захумље. Грци нису имали ни раније, а немају ни данас објашњење за њихов деформисани негрчки термин Хем (у смислу брда/планине), јер га користе за северне негрчке области у Тракији, а што нам тек штуро и магловито бележе кроз своје митове о трачком краљу Хаемосу (грч. Αἷμος), односно да би потом (касније) помињали и Хемско полуострво (грч. Χερσόνησος τοῦ Αἵμου). Израз Балкан, први пут помиње 1490. године, италијански писац и дипломата Филип Калимах (1437-1496), када говори о подвизима Владислава III од Варне (1424-1444), краља Пољске (владао: 1434-1444) и краља Угарске (владао: 1440-1444) у једном свом меморанду који је адресирао на Ватикан. Том приликом Филип се обраћа Ђованију Батисти (1432-1492), односно тадашњем римском папи Иноћентију VIII, (владао: 1484-1492) и у свом писму пише да људи у том крају, гору називају Балканом (quem incolae Bolchanum vocant). Ова реч је тек почетком 15. века стигла са турским окупатором на Хемско полуострво и означавала је шумовиту планину или планински ланац, односно иста нема никакве везе са локалним (аутохтоним) становништвом. Иначе, данашњи (општеприхваћени) назив Балкан (за Хемско полуострво), креирао је 1808. године немачки географ Јохан Цојне (1778-1853) у свом делу „Gea. Versuch einer wissenschaftlichen Erdbeschreibung“ (издавач: Wittich; место штампања: Berlin, Königreich Preußen: 1701-1918), употребивши назив Balkanhalbinsel (инспирисан планином Балкан, која Бугарску хоризонтално дели на два дела). Након овог догађаја, реч Балкан почиње да се користи, као име регије, тј. за Хемско полуострво. Овим чином Цојне је одбацио хиљадугодишњу традицију староседелаца, пошто је научним круговима пропагирао свој новокомпоновани израз, мада никада (до тада) становници овог дела Европе (или било ког дела Европе) нису њиме означавали ову регију. [3] Хрв. Benedikt Vinković. [4] Лат. Status Civitatis Vaticanæ. [5] Нем. Graz.
Дарданци
Слика-Шлем из Дарданије
Дарданци су били изузетно моћан Илирско -Трачки народ, веома близак Трибалима, сродни са Дачанима и Мезима.По Грчкој легенди,Дарданци су били оснивачи Троје(Дардан) и савезници Тројанаца у Тројанском рату.
Отац Енеје, према легенди оснивач римске славе и величине, пореклом је Дарданац, као и његов род gens Iulia, из којег је произашао и Гај Јулије Цезар поочим Октавијана Августа. Стога у култу римских царева посебно место заузима Афродита-Венера(која је и јулијска звезда).Познато је да је Дарданац Енеја према легенди син богиње Афродите(Афродита има значење у нашем старом језику).. Живели су у старо доба на територији данашње АП Косова и Метохије,јужне Србије све до Ниша и северне Македоније. Дарданце су покорили Римљани вероватно крајем 1 века пре Христа.Дарданија је била богата рудама,дарданци су били добро обучени ратници. Суседни народи, Македонци, а после Римљани, много су пропатили од њихових упада. 200. и 197. године пре Христа, "поплавили" су северни део државе Македонског краља Филипа III. 84.године пре Христа борио се против њих славни римски војвода и државник Сула. 75. и 62.године пре Христа вођени су ратови између њих и Римљана. 58. године и касније, више пута, они су "поплавили" Македонију. До краја 3 века после Христа дарданска област звала се Дарданија, али није чинила засебну провинцију, већ је била део провинције Мезије (после Горње Мезије). Ниш, Скопље и Липљан(Ulpian,Ulpiana) налазили су се у то доба у Дарданији. Крајем 3 века после Христа Дарданија је постала посебна провинција, али јој је област била мало ужа, јер је Ниш припао Дакији (медитеранској, унутрашњој). Под римском влашћу, они су господарима давали изврсне војнике. У њиховој земљи вађене су и руде (жељезо, сребро и олово), а за владе цара Трајана и Хадријана кован је рударски новац. У Грчкој митологији,Дардан је био један од синова Илирија,родоначелника свих Илира.Дардан је дакле био родоначелник Дарданаца,а остали Илиријеви синови су били Enchelus, Autarieus, Maedus, Taulas i Perrhaebus,који су такође били родоначенници племена и то Енхејаца,Аутаријата,Меда,Тауланата и Перхеба. Историчар Ј.Ј.Вилкес наводи важне градове Дарданаца,то су Therranda (Призрен), Vicianum (Вучитрн), Skopi, (Скопље) и да им је главни град био Дамастион. Дарднци су били веома музикални,волели су флауту и инструменте са жицом (види гусле). Каже се, даље, да су били сурови и врло отпорни. Бавили су се сточарством, и чувен је био дардански сир. Спомињу се и груби дардански штофови...
Данковски: ГЕТИ И ТРАЧАНИ СУ СЛОВЕНИ
"ОВИДИЈЕВСКИ ПРОБЛЕМ" и ДАНКОВСКИ
Сасвим посебну пажњу посвећујемо Грегору Данковском, професору грчког језика и библиотекару краљевске библиотеке у Пресбургу и неким сведочанствима и примедбама у његовом делу: "Die Griechen als Stamm- und Sprachverwandte der Slawen". По Данковском, а према Овидију, Сарматски и Гетски су се можда дијалектално разликовали, али су - у принципу - били исти и то, како он каже -словенски језик: "Uns genugte, es, die getische als historisch anerkannte slawische Sprache in Erwagung zu ziehen.'' тј.: "Нама је довољно, да узмемо гетски у обзир као признат словенски језик." На другом месту писац додаје: "Гети су били Словени и припадали су роду Трачана, говорећи с њима исти језик" tj., "Die Geten waren Slawen, gehörten zu dem Thracischen Geschlechte, und redeten mit den Thraciern einerlei Sprache." У односу на своје прво тврђење, да су Гети били Словени, Данковски се позива на Теофилакта Симокату, грчког историчара VII века по Христу. Теофилакт је умро око 640. г., значи - у првој половини VII века и то у старости од 70 година, што значи да је око 30 година свога живота живео у VI веку. То доноси један француски приручник из прошлог века.3 Међутим, Данковски каже, да је Теофилакт Симоката живео у VI веку, а то је доба, када су византијски цареви имали много проблема са Гетима. Данковски има право јер "Историја Маврикијеве владавине" коју је написао Т. Симоката, односи се на време од 582. до 602. г. У сваком случају, то је доба у коме, по историји која се учи, не би требало уопште још да буде Словена око Дунава, одн. у његовом доњем делу, бар по сведочанству Константина Порфирогенита. 3. - M.- N. Bouillet, Dictionnaire universel..." Данковски наводи најпре сведочанство самог Теофилакта, нађеног у његовој историји, која је ушла у збирку византијских писаца, а које гласи... Данковки подвлачи: "Ово су његове речи" - "Dies sind seine Worte": "Κατα Σκλαβηνων ητα Γετων. Γεται γαρ το παλαιον εκαλουντο.' Theophilact. apud Photium. "Το δε Γετικον, ταυτον δ ειπειν αι των Σκλαβηνων αγελαι''. Theophilact., III., 4. "Словени су зацело Гети. Наиме, Гетима су се звали некада." Теофилакт код Фотија.4 Па даље: "Гетско, но исто је рећи - мноштво Словена." (Теофилакт, књ. III, гл 4). 4 - Фотије је цариградски патријарх из IX века. Од њега је под насловом "Библиотека" остала једна драгоцена збирка, која садржи веома много навода разних писаца, чија су дела иначе за нас потпуно изгубљена. За другу своју тачку, тј. да су "Гети припадали роду Трачана", Данковски наводи Херодота, који у књ. IV, гл. 93. пише: "Οι δε Γεται Θρηκων εοντεζ ανδρειοτατοι και δικαιοτατοι'' "Гети су од (свих) Трачана најхрабрији и најправеднији." Што се тиче трећег тврђења, тј. "да су Гети имали исти језик као и Трачани, Данковски се позива на Страбона (IV, 3): 'Παρα των Γετον, σηογλωττοι τοιζ Θραξιν...'' "Код Гета, који су једнојезични са Трачанима..." У вези с тим, Страбон такође говори о Гетима, који су прелазили Дунав и - налазећи се јужно од реке - значи у унутрашњости Балканског Полуострва, разумевали су се с тамошњим становништвом... Но Данковски доноси још једну занимљиву појединост у свом у почетку наведеном делу, на стр. 24, упоређујући грчке и словенске изразе. Тако стигавши до "словачког" Бух, српског Бог, он наводи, да је Хесихије употребио реч βαγιοζ, уместо αγιοζ, тј. у значењу "свети". Он даље износи, да су Гети тај израз употребљавали и да су - према Страбону (књ. VII) под Βαγαιονον подразумевали значење "свети". Данковски затим додаје нешто још занимљивије: "По Херодоту, пише Данковски, који је био упућен у трачке мистерије, Самотрачани нису - како је то Херодот тврдио - употребљавали различита имена за богове, али су их све поштовали под једним општим именом. А то јединствено име је имало особит смисао, да су бози све дивно уредили, те да због тога дају свако добро. " На основу тога, Данковски закључује: " Die Vorfahren der... Slawen verehrten daher ursprünglich das hochste Wesen unter dem allgemeinen Namen des Heiligen. (BOG, Βαγιοζ). Die vielgötterei kam spater aus Aegypten nach Griechenland.- (Herodot, II,51-53) "Преци Словена поштовали су првобитно највише биће под општим именом Светог (Бог, Багиос). Многобоштво је дошло касније у Грчку из Египта." 5. - Херодот, Књ. II, гл. 51-53 Дакле, Гети су - у бити - били монотеисти.
Венеда, olgalukovic.wikifoundry.com
СРБСКА ЗЕМЉА - МАКЕДОНИЈА
Ево шта кажу бројке ко је био већински народ у граду Костур ( Окостница) Као што видимо већински народ је био Србски који је насилно ''Појелињен'', исламизиран и Бугаризован.Извор -Србија и Македонија-књига Спиридона Гопчевића.
ЕВО ШТА КАЖЕ СПИРИДОН ГОПЧЕВИЋ У СВОЈОЈ КЊИЗИ -СТАРА СРБИЈА И МАКЕДОНИЈА О ПОРЕКЛУ И ИМЕНУ ЦАРА ЈУСТИНИЈАНА И ФРИДРИХА БАРБАРОСЕ.ГЕРМАНСКА ШКОЛА СЕ БАВИЛА САМО ФАЛСИФИКОВАЊЕМ НАШЕ ИСТОРИЈЕ, А НАША ДАНАШЊА НАУКА ЈОШ УВЕК ЋУТИ О ТОМЕ.
КРАЈЕМ 19. ВЕКА ЗАПАДНЕ ДРЖАВЕ СУ ЗНАЛЕ ДА ЈЕ МАКЕДОНСКО СТАНОВНИШТВО СРБСКО
Он је запазио и то да Старосрбијанци искрено желе да се припоје овој земљи. Установио је то без обзира на подозрења с којима су цивилне и војне области гледале на његова питања.... Ваш понизни слуга Х. Џернингам Foreign Office , Public record Office78/2836(збирка микрофилмова у архиву Србије Београд) Књига СРБИЈА 1878.документи страна 504-505.
Дарданци или Дардани су били изузетно моћан илирско-трачки народ, веома близак Трибалима, сродни са Дачанима и Мезима( све су то србска племена односно су имена за србе). По легенди, Дарданци су били оснивачи Троје и савезници Тројанаца у Тројанском рату.
Адам од Бремена
Подаци о Адамовој биографији су оскудни. Био је веома скроман и о себи није оставио много података. Потицао је из источне Франконије, негде са њене границе са Тирингијом, могуће из Мајсена. О његовој скромности сведочи и начин на који је започео своје животно дело. Себе назива „каноником А“. Ко стоји иза иницијала сазнајемо на основу дела Хелмолда, Словенска хроника, у коме наводи да је користио „Дела хамбуршких епископа“ Адама из Бремена. Школовао се у Бамбергу, а 1066-7. године је постао каноник катедрале у Бремену. Око 1069. године је именован за управника тамошње катедралне школе. Умро је 12. октобра, убрзо после 1081. године, најкасније до 1085. године.
Адам Бременски у 2. књизи Црквене повести[1] каже да су Славени они који пре бијаху Вандали.
Текст у фокусу, страна 52 : (серб.) „ Склавиниа дакле, највећа је покрајина Немачке, а њено су становништво Винули, који су раније били под називом Вандали (Венли и Винеди – произилази Винди или Венди)...“ (лат.) „ Sclavania igitur, amplissima Germaniae provintia, a Winulis incolitur, qui olim dicti sunt Wandali(Venlas et Vinedas- Veni, Vindi, Vendi)...“ * Референце : [1] Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum, Adam, of Bremen, d. ca. 1085, Hannoverae : Hahniani 1876., стр. 52 LIBRI II. Извор и назив дела : Наслов : Gesta hammaburgensis ecclesiae pontificum Страна : 52 Том 7 књиге Monumenta Germaniae historica: Scriptores Том 14 књиге Monumenta germaniae Historica. Scriptores. Scriptores rerum Germanicarum in usum scholarum separatim editi Том 2 књиге Scriptores rerum Germanicarum in usum scholarum ex Monumentis Germaniae historicis recusi Scriptores rerum Germanicarum Том 2 књиге Scriptores rerum germanicarum in usum scholarum separatim editi Уредник : Bernhard Schmeidler Издавач : Hannoverae : Hahniani, 1876 Дужина : 353 страница
Margalits, Ede: Triballi = Szrbali
(Трибали = Србљи, Срби)
Текст у фокусу, страна 105 :
„...Сармати, Скити, вендски Сораби (Серби), неки од њих не припадају словенској групи језика, за то постоје и језички докази, Словени су у Европи, од веома старих времена. Према речима, мађ.-Dan, слaвенски тоне, тонути = дубока вода (нем.- Wassertief); даље, Дон, Донау, Дуна, Данубиус, Данастер = Дунав (мађ.- Djester). Березина, брзина = брзина (мађ.- gyorsasag). Остер, истер, стри, стру-ја = струја (мађ.- folyam - река); поплавна струја (мађ.- aradat – речна струја). Висла, Вишња = Висла (нем.- Weichsel). Стримон, м = СТРУЈА, река Струма; Стрмен, Струмиен (пољски) = река., лат. Хаемус, серб. Хум, хем, Холм = брдо, планина, гомила., мађ.- Krobyzi, Кривићи, руска племена., мађ.- Coralli = Горали, брђани. Трибал = Србал (Србаљ, Србљи), дардански Срби.“ (мађ., нем., пољ., лат.) ‘’...hogy a szarmatak, skythak, vendek soraiban nem voltak egyes szlav csoportok; a nyelvtorteneti bizonyitekok is a mellett szolnakhogy a szlavok mar nagyon regi idoben Europaban voltak. Szerinte : Dan, szlav szo ton, tonuti = Wassertiefe; innet a Don, Donau, Duna, Danubius, Danaster = Danister, Djester. Berezina, brzina = gyorsasag. Oster, ister, stri, stru-ja, folyam; aradat. Visztula, Visnja = Weichsel. Strymon, ma Sztruma = struja folyam; Strmen, Strumien (lengyel) = folyo. Haemus, hum, hem, holm = domb, hegy, halom. Krobyzi, krivicsi orosz torzsek. Coralli = Gorali, hegylakok. Triballi = Szrbali, dardaniai szerbek.’’
Извор и назив дела:
Наслов: Szerb történelmi repertorium; a Magyar Tudományos Akadémia Történelmi Bizottságának megbízásábol írja Margalits Ede Страна: 105 Аутор: Margalits, Ede, 1849 - 1940. Издање: 1918 Штампа: Budapest Magyar Tudományos Akadémia Дужина: 1006 Језик: Hungarian
Милер: последњи атински историчар - Laonikos Chalkokondyles
Текст у фокусу, страна 48 :
‘’Са становишта Халконкондилове историје Турске историје из грчког угла, то је стварно опис опстанка Европе, и то убрзо након пада Цариграда. Као и сви универзални историчари, исти аутор је различито обавештен у складу са близином или удаљености земље коју описује. Он је из прве руке, ауторитет за историју Грчке, такође показује огромно знање о историји Србије, Босне и Турске и њихове међусобне историје, добро познаје земље изван региона, посебно Италију. Од свог претходника, Дексипоса, напоменућемо и Фотиоса, такође и једног другог историчара Тукитида, од њих био је нешто јаснији; за нашег аутора може се рећи да је био средњовековни Херодот, иако он не пише у јонском дијалекту, кao и већина ромејских историчара, пише у књижевном, а не вулгараном језику, имао је помало заморну али педантну навику позивања на средњовековна, древна имена, као што је за Бугаре "Межани"(Мижани,'Moesians'), и за Србе "Трибали"(Triballians)...“ (енг.) „Thus, the Turkish history of Chalkokondyles is really a survey of Europe from the Greek standpoint shortly after the fall of Constantinople. Like all universal historians, the author was variously informed according to the nearness or remoteness of the country described. He is a first-hand authority for Greece, shows great knowledge of Serbian, Bosnian and Turkish affairs, and has a fair acquaintance with nations farther afield, especially with Italy. Of his predecessor, Dexippos, it was remarked by Photios that he was (a second, but a somewhat clearer, Thucydides'; of our author it may be said that he was a mediaeval Herodotus, although he does not write in the Ionic dialect. Like most Byzantine historians, he writes in the literary, not the vulgar, language, and has the tiresome and pedantic habit of caling mediaeval races by ancient names, the Bulgarians 'Moesians' and the Serbs (Triballians)...“
(I)
Извор и назив дела : Наслов : The journal of Hellenic studies Поднаслов : The last athenian historian : Laonikos Chalkokondyles Аутор : William Miller by Society for the Promotion of Hellenic Studies (London, England) Volume : 42 Publisher London : Published by the Council of the Society Pages : 830 Language : English * (II) Итвор и назив дела : William Miller: Medieval historian and modern journalist Paul Hetherington British School at Athens Studies Vol. 17, SCHOLARS, TRAVELS, ARCHIVES: GREEK HISTORY AND CULTURE THROUGH THE BRITISH SCHOOL AT ATHENS (2009), pp. 153-161 Published by: British School at Athens * Белешка о писцу : William Miller (Historiker), (* 8. Dezember 1864 in Wigton, England; † 23. Oktober 1945 in Durban, Südafrika) war ein englischer Privatgelehrter, der als Historiker, Mediävist und Journalist tätig war. Veröffentlichungen : • The Balkans, 1896. • Travels and Politics in the Near East, 1898. • Greek Life in Town and Country, 1905. • The Latins in the Levant, 1908. • The Ottoman Empire and its Successors, 1801–1913. Cambridge 1913. • ergänzte und erweiterte Auflage The Ottoman Empire and its Successors, 1801–1927. Cambridge 1927. • aktualisierte Auflage: The Ottoman Empire and its Successors, 1801–1927, with an Appendix 1927–1936. Cambridge 1936. • Nachdruck der letzten Auflage: Frank Cass & Co. Ltd., London 1966. • Essays on the Latin Orient, Cambridge University Press, Cambridge, England 1921. • History of the Greek People, 1821–1921, 1922. • Trebizond, the Last Greek Empire, 1926. * |
|