Ова тема садржи потресна сведочења и слике и није препоручљива за особе млађе од 18 година, као ни за особе нарушеног здравља! Мучна је и за сваку здраву особу јер су ово дела која могу да почине само ПСИХОПАТЕ!
Ђорђе Милиша даље наводи да је др Риболи, ушавши да броји мртве и живе, осјетио мирис који је допирао из једног угла. У том углу неколико приказа, некадашњих људи, обраслих дугим брадама, у дроњцима, гледали су у ватру на којој се пекло људско месо.
|
Мали Махмедалија је, према причању лекара, за годину и по лечења постао омиљен пацијент на ВМA. Иза њега је остала и прича како је прво реаговао када се мало опоравио и могао да комуницира са лекарима. Пошто му се стање побољшало лекари су га питали шта би он сада, када му је добро, могао да ради. Не схватајући где је, муслимански дечак је рекао: „Могао бих клати Србе!”
|
Није прошло много, а на убицу су упрли прст управо муслимани. Рекли су да је то учинила ћерка шумара Рахмана из Власенице. Лично је одговорна за смрт малог Слободана! Сва полиција у Босни то зна, знају међународне мисије и страни новинари! Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана.
|
Ајде, пожури, ено га Жућко чак на трећем облаку, чека те, потрчи, није „тета“ Елфета одсекла теби прсте већ себи душу…
Потрчи, анђеле, ено и оца и мајке, видиш да нису љути… Не секирај се за нас, ми ћемо те опет заборавити, такви су одрасли, схватићеш кад… |
Шта ћемо са њима, одавно пребрисаним са свих спискова сећања и тражења правде?
Како је могуће да се њихови јецаји, болови, муке, ужаси кроз које су прошли пред страшну смрт - никога више не тичу? Да су то с наше стране "абортирани мученици", бачени у историјску канту за ђубре и затрпани бесрамним заборавом? |
То је био призор од кога су одмах почели да плачу већ на све (али не и НА ОВАКО НЕШТО) навикнути борци 4. батаљона Кордунашког одреда. Њих петнаесторица.
Пролазили су, тог 21. јула 1942, Машвинском шумом, у близини Слуња, и успут се склањали од ужасних призора заклане стоке и људи, повраћајући од неподношљивог смрада три дана пре тога побијених цивила из овог краја. |
У Хрватској током рата државна одлука о "коначном решењу" српског питања није скривана од већине народа (као у Немачкој), већ су АПСОЛУТНО СВИ ХРВАТИ ОД РЕДА ЗНАЛИ ЗА УЖАСНЕ ПОКОЉЕ НАД СВОЈИМ СРПСКИМ КОМШИЈАМА. И гледали их и, често, лично учествовали. Да не говоримо о крађи стоке и ствари и заузимању имања...
|
Једном згодом код сабирања ситне дјеце дошао Макс Лубурић. Хтио је ући у једну настамбу. Улаз му пречило нејако умируће дијете. Лубурић га захватио на чизму и ногом бацио далеко до зида, на ком се уз крв разабирао и сам мозак дјетета…
|
Једном руком су држали дете, а другом их клали, па онда бацали леш у гротло пећи за спаљивање. Цео логор је заударао на спаљено људско месо. Г.Кондић говори и како је у логору било право славље када би долазио у Јасеновац хрватски загребачки надбискуп Алојзије Степинац. Носио је некакву посебну униформу, а његов крст је био много већи од крстова осталих попова. Степинац би смирено и хладно хватао и клао једно по једно српско дете и бацао леш у усијану пећ.
|
– Погрешили су. Партизани пробили обруч на Козари, а усташе и Немци почели да сакупљају нас, обичне људе. Те 1942. године први пут сам лично посведочио истину коју Хрватска данас избегава. Као мрак када се спушта на земљу, тако су се из наших зелених јунских и јулских шума пут села спуштали црнокошуљаши. Били су бесни, пуни гнева. Гонили су људе из кућа као стоку. Ударали их, вукли по прашњавим путевима, клали на кућном прагу, псовали мајку српску и православну.
|
ЈЕДНО од новосадских места на којем су у петак, 23. јануара 1942. године, почињени најстрашнији злочини било је и Успенско православно гробље. Реч је о невеликом гробљу које се налази у данашњој улици Новосадског сајма које би, с правом, могло да се назове и вечним почивалиштем српских бесмртника. Јер, на њему, уз остале, почивају Јаков Игњатовић, господар Јован Обреновић, Светозар Милетић, Михаило Полит Десанчић, Јаша Томић…
|
Драги Дуче
Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. |
Мауро Дел Векио, бивши генерал италијанске војске који је предводио јединицу од 7.000 војника који су ушли на окупиране територије у јуну 1999, након завршетка НАТО бомбардовања на Србију, рекао је за италијански лист ‘Панорама’ да су током прве три недеље мандата „извештаји о телима убијених Срба и Рома стизала на његов стол сваког јутра „, али да је то била табу тема, и да му није било дозвољено да о томе говори са новинарима.
|
Када се помене кољачки нагон Хрвата, сви ће одмах да помисле на усташе и НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много старији од усташа.
Ова дивљаштва о којима ће сада бити реч се тотално поклапају са усташким кољачким менталитетом (и на жалост данас су већ скоро пали у заборав), једина разлика јесте што су се десила 300 година пре усташког покрета. |
Видјели смо како је један усташа узео једно дијете, била је то дјевојчица од 4-5 година, па га је са смијехом бацио у зрак као лопту, на дјетету је залепршала црвена хаљиница прије него га је прогутао мрак јаме.
Усташе су оне који су се опирали гурали у јаму вилама и кочевима, неке су убијали ударцима по глави, јер смо послије овог покоља, око јаме видјели много трагова крви и мозга... |
|
Одговор чека неколико стотина српских породица са подручја Сарајевско-романијске регије, од којих многе још нису ни пронашле своје сроднике. Починиоци злочина над осам војника бивше ЈНА у ратном Сарајеву 22. априла 1992. године, који су заробљени и стрељани у Великом парку у центру града на очиглед бројних пролазника, никада нису откривени...
|
|
У ноћи између 22. и 23. јуна 1941. усташе су у сабиралишту у Загребачком збору утоварили у камионе око 200 интернираца, већином Јевреја, и отпремили их у Госпић. Од те групе одвојили су у Госпићу 25 лица и превезли их у заселак Јадовно, који се налази на Велебиту на висини од 1.200 метара. У густој шуми ти први интернирци логора Јадовно морали су оградити бодљикавом жицом...
|
|
У последње време велики број читалаца и заинтересованих људи обратили су ми се са питањем: ко је био Фра Срећко Перић и по чему је познат. Стварно, 70 година после завршетка II светског рата и ужасног геноцида против Срба, Јевреја и Рома у Хрватској многи никада нису чули за фра Срећка Перића, ма да се његово име често помиње у књигама и у појединим новонским чланцима.
|
Из 219 козарских села и градића убијено је и на друге начине уморено више од 11.000 дјеце. Просјечна старост 11.194 убијених дјечака и дјевојчица била је 6,5 година.
Усташки нож намјенски направљен за масовно клање српске дјеце у Другом свјетском рату изазива изузетно јаке емоције код свих посјетилаца изложбе "Анатомија заборава", постављене у Народној и универзитетској библиотеци (НУБ) Републике Српске. |
Представници Невладине организације „Клуб Велика“ званично су предали Влади Црне Горе иницијативу за утврђивање пуне истине о геноциду у селу Велика, општина Плав, 28. јула 1944. где су, како тврде, зликовци клали нејач, старце, жене и децу која су бацана у ваздух и дочекивана на бајонете и којој су сечене ноге испод колена…
|
“Ко је осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда (изнад Раковице, Слуњ), када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ногице и на њих положили голе заклане дјечаке”
|
