Фарлати - НАРОД ДАЛМАТАЗа проучавање историје Илирије, незаобилазно дело је Фарлатијева Illyria Sacrum, осмотомна историја цркве коју су, у ΧVIII и ΧIΧ веку, приредила три италијанска језуитска свештеника: Филипо Ричепути, Данијеле Фарлати и Јакобо Колети. Служећи као венецијански војни свештеник, Ричепути је увидео потребу за историјом цркве у земљама древне Илирије. По повратку у Рим, 1720.г. поднео је цркви кратак план књиге. Уз папску подршку, првих седам књига је објављено под Фарлатијевим именом, уређивачем првих пет томова. Први том је објављен 1751.г. а преосталих осам 1819. године.
Фарлати каже: „У историјском смислу, постоје две Србије, једна Србија је Приморје или Приморска Србија“. Приморска Србија се још назива и Горњом Далмацијом. Повремено, Фарлати употребљава термин Медитеранска Србија тврдећи да она почиње од реке Цетине; у њен састав улазе Неретванија, Захумље, Травунија- Конавле и Дукља: « Неретљани, Захумљани, Травуњани- Конављани, Дукљани – сви су Срби“. По Фарлатију, жестоки Срби са Неретве прокрчили су пут стварању српских жупанија и, најпосле – српској државности: „Народ Срба, немилосредно агресиван и њина господа, од четири жупаније, краљевство Срба у приморју установише“. Са Неретве се власт шири на Захумље тј. Травунију, са средиштем у Требињу; епонимни Павлимир започиње обнову државе, где Дукља постаје центар српске државности – ту је основана српска црква под чијом јурисдикцијом су били Бар, Будва, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, као и Србија, Босна, Травунија, Захумље и Неретванија. Након припајања Неретве Захумљу, приобаље, између Цетине и Неретве, назива се Крајином, «подручје које у целости припада краљевству Срба“. Део Приморске Србије, од Цетине према истоку, укључујући Горњу Далмацију, назива се војводством св. Саве или Херцеговином.
Библиографски подаци Наслов: Illyricum sacrum Аутор: Dan Farlatus Издавач: Coletus, 1751 Оригинал из Народна библиотека у Лиону Daniele Farlati Volume I - Ecclesia Salonitana, ab ejus exordio usque ad saeculum quastum aerae Christianae (1751) Белешка о писцу : Даниеле Фарлати (22. Фебруар 1690 - 25. Април 1773) је био црквени историчар. Даниеле је рођен у Сан Даниеле дел Фрути у данашњој провинцији Удине. Након студија у Горизи, 1707. улази у Исусово друштво у Болоњи. Пет година је био професор класицизма на Језуитском колеџу у Падови, и потом одлази у Рим, где је завршио теолошке студије, рукоположен је у свештеника 1722. и поново послат у Падову, да асистира фратру Филипу Реципутију у његовом труду око историје. Рицепутијева намера је била да напише историју Илирикума, и 1720. године ју је издао, у Падови, брошуру тог предузећа. Двадесет година су обојица трагали по свим библиотекама и архивама древне Илирије, за материјалом за свој рад, и материјал који су прикупили је садржао три стотине томова у рукопису. 1712. су завршена два велика дела, ,,The martyrology of Illyria" и ,,The life of San Pietro Orseolo",убрзо,након,Реципути умире. Тако је Фарлати остао сам на раду да приказно уобличи огромну количину сакупљеног материјала. Као помоћника је изабрао фратра Јакопо Колетија. Први том Illyricum Sacrum се појављује у Венецији 1751, он је садржао историју цркве Салоне до 4. века. Још три тома се појављују у кратким интервалима и док је пети био у штампању, Фарлати умире. Његов асистент Колети завршава пети том, који излази 1775., и издаје још три, последњи је завршен 1818. Цео рад садржи осам томова великог формата. Према Помпонију Мели, најстарији становници Илирика били су Енхелеји. Мела је изричит кад каже: „Племена која сам идентификовао, сва знана, припадају народу Илира“. Становали су, како наводи Бохарт у свом Земљопису, на обалама реке Ризон где су подигли истоимени град, данас Рисан. Скилакс, кога обилно цитира Иван Лучић (Lucius), смешта њихову земљу између река Неретве и Дрине, напомињући да се Ризон некада звао Енхелеј – недалеко од овога града живели су Кадмо и Хармонија: „ И назив древне Енхелеје окренуо се да сведочи Кадмову смрт“. Овидије помиње Кадма и његову жену; Кадмо се креће вукући се по земљи као змија, у рупи станујући. Историјски извори смештају Ауторијате у предео најближи епирском, спомињући град Амбракију и реку Етерон.
* Иван Луцијус, цитирајући Скилакса из Каријанда (а, кога другог?), записује: „Даље, на реци Нарони, налази се варош Нестија; река је прилично широка, обзиром да три лађе на весла могу по њој паралелно да броде. Од мора, па до ове вароши, има 80 стадија. На овој земљи, покољењима, живи народ Мана што Илири јесу. Покрај Нестије се налази велико језеро, пружајући се све до територије племена Ауторијата. Језеро се налазило у долини делте реке Неретве. С њима се међе непознати варвари, Хилима названи, који на полуострву, близу мора, станују… Илири се до Јонског мора пружају“. Хили су били, највероватније, Хумљани, а поменуто полуострво се односи на Пељешац. * О земљама Илира, Скилакс, у свом Периплусу, наставља: „Либурни, народ Илира што покрај мора борави, простире се до Корчуле и Алкинојеве аде. Овде је грчка трговачка колонија и лука Хераклеја. Овде живи и народ Лотофага назван по једном дрвету – ко окуси његов плод све што је знао ће заборавити. Тауланти су, такође, народ илирски, саградили су град Епидамнус на реци Паламнус. Од Епидамна, до грчког града Аполионије, има 50 стадија. Од Аполоније до Амантије има 330 стадија; од Амантије је 60 стадија удаљена река Еас, што у море утиче. Ова места окружује Кераунијско горје Епира“. Страбон пише да су Тауланти били најбољи и највећи илирски народ, као и Плиније. Стефан Византинац у Епир смешта племе Перхеба и каже како су брдо Пинд по њима прозвали. Проперције вели: „ Или, зашто су Перхеби, врхове Пинда уздрмали?“. * Помпоније Мела, за илирско племе Партена, вели да је из Македоније отишло у Илиријум, ка пенетској области, где су подигли град Парту крај потока Ена, јер нису могли издржати намете краља Филипа, Александровог оца. У Србији, ближе обалама Дунава, Птолемеј помиње племе Даорта, односно Дортика, што истоимену варош саградише. Међу Партенима и Ауторијатима, наставља Мела, живели су Дасерети, још пре времена када се та област почела, од Грка, Македонијом називати. * Народ Далмата, помиње се као словенско, односно српско племе што, последично, важи за сва илирска племена:„Словени што се називају Далматима и Боемима, Срби су“. Далмати, велико и моћно племе, насељено на источној јадранској обали, водило је против Рима четири велика рата. Први, од 156- 155. године пре Христа, када је војсковођа Сципион Насица разорио градину Делминион на Дувањском пољу и потчинио Далмате. Рат 119- 117.г. пре н.е. отпочео је конзул Цецилије Метел јер су се Далмати проширили све до обале Јадрана. Проконзул Гај Косканије освојио је Солин, важан трговачки центар Далмата, диктирајући пораженима pax Romana. Последњи, четврти рат, вођен је 34 и 33.г. пре н.е. Октавијан је, Клис, главну градину Далмата, освојио и то је био њихов коначни пораз пред брахијалном империјалном силом. Исходили су, за себе, статус федерата. * Јаподи, насељени између река Купе и Уне, до Велебита и Винодола, на подручју данашње Лике, имали су статус ограничене аутономије у Риму са поглаваром (Propositus Iapodum) на челу, бираним из властитих редова. Били су вешти градитељи камених градина, места са око 3000 становника. Најпознатије градине биле су Хумац, Винчица, Витал и Латица. Најмоћније илирско племе били су Либурни; насељавали су Северну Далмацију и Кварнер. Организовани су у декаполије, друштвене групе окупљене око полиса. Били су вешти трговци и поморци, нарочито се истичући у грађењу трговачких и ратних бродова. Са Римом су остварили одличне трговачке везе, градећи ратне и трговачке бродове за потребе Царства. Крсто Крцун Драговић |
02.05.2015.
СРПСКИМ ЖРТВАМА ДАТИ ИМЕНА ДА СЕ ЊИМА НЕ БИ МАНИПУЛИСАЛО |