ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА-ДОКУМЕНТОВАНО!
|
|
Кажу да реч „историја“ долази из „грчког“ језика и да смо ту реч од „грка“ усвојили. Да ли је то заиста тако?
Ретко ко примети да те речи имају сасвим исти корен, значи ради се о речи која је кроз време мењала свој облик. По+вест (старосрпски: Повѣст, икавски: Повист) Старосрбски глас ЈАТ (Ѣ) се изговара у сваком говору другачије, у овом случају реч „повѣст“ изговара се као „повист“. Корен речи „повѣст“ јесте „-вѣст/вист“, а префикс је типично „по-„. „По-„ је исто што и „после“, а „-вѣст“ значи „видети, знати“. |
Ист+ор(ија) (Ιστορια, ἵστωρ)
Овде видимо да је корен те речи „ист/ιστ“, a суфикс који је касније додат је „-ор“. У "грчком" језику је то била уобичајена пракса да се изоставе нека слова као "ф (φ), б (β), в (β), и х (χ)". На пример, "Грци" су наше Венете звали "Енетои/Ενετοι", или су "девера" звали "даер/δᾱήρ". Тако је и код речи „истор/ ἵστωρ“ изостављено слово „в (β)“. Значи, првобитни облик те речи би био „вист-ор(ија)/βιστ-ορ(ια)“. Значи имамо исти корен код речи „историја“ и „повест“, а тај корен јесте „вѣст/вист/βιστ“. Сада се поставља питање одакле икавски говор у том региону?! Данас се икавским говором претежно служе житељи Далмације, а одакле је кренула дорска сеоба? – Међу осталом из Далмације! О дорској сеоби сведоче Херодот, Тукидид, Аполодор, Диодор и Паузанија. То би објаснило замену преткласничних дијалекта и замену гласа ЈАТ (Ѣ) из „Е“ у „И“, као на пример код античког града „билазора/бѣлазора/βιλαζωρα“.
Крсто Крцун Драговић
Овде видимо да је корен те речи „ист/ιστ“, a суфикс који је касније додат је „-ор“. У "грчком" језику је то била уобичајена пракса да се изоставе нека слова као "ф (φ), б (β), в (β), и х (χ)". На пример, "Грци" су наше Венете звали "Енетои/Ενετοι", или су "девера" звали "даер/δᾱήρ". Тако је и код речи „истор/ ἵστωρ“ изостављено слово „в (β)“. Значи, првобитни облик те речи би био „вист-ор(ија)/βιστ-ορ(ια)“. Значи имамо исти корен код речи „историја“ и „повест“, а тај корен јесте „вѣст/вист/βιστ“. Сада се поставља питање одакле икавски говор у том региону?! Данас се икавским говором претежно служе житељи Далмације, а одакле је кренула дорска сеоба? – Међу осталом из Далмације! О дорској сеоби сведоче Херодот, Тукидид, Аполодор, Диодор и Паузанија. То би објаснило замену преткласничних дијалекта и замену гласа ЈАТ (Ѣ) из „Е“ у „И“, као на пример код античког града „билазора/бѣлазора/βιλαζωρα“.
Крсто Крцун Драговић
Бохус-Историјско истраживање о пореклу Сармата
Фра :
19. II seroit done absurde de convettir Ie nom propre en appellatif. Le mot Serbes etoit Ie nom d'un peuple qui occupoit originairment la rive orientale de la Meotide, ou mer d' Asof , comme tant d"autres designes par Pline.
20. Apres leur passage en Europe,les Serbes furent bien accueillis par les Bohemes at les Chrobates,avec lesquels ils avoient fait alliance.Aussi ces trois peuples furent-ils collectivement opprrimes par les Avares. Mais ils ne furent pas long-terns it supporter Ie ioug; de concert avec les Vendes de la Marche qui avoient a se plaindre des memes vexations, les Serbes se souleverent countre les Avares , dont l'injustice avoit epuise leur patience. lis furent aides dans leur insurrection par les Iumieres d'un prince Carinthien , nome Sarno , qui vint au milieu d'eux l'an 623, et leur apprit it triompher de leurs ennemis.
Срб :
,,…Крај Висле, у суседству Срба, живело је мало словенско племе Ленкана.Доказе о томе, да су Пољаци Срби пореклом, износе многи аутори. Реч Србин односи се на народ што је окупирао обале Меотиса на Азову, као и многе друге територије, по Плинију. После њиховог преласка у Европу, беху прихваћени од Боема и Хрвата; са потоњима начинише савез јер су, истовремено, били угњетавани од Авара. То је трајало све до споразума са Вендима из Марке,што имаше исте проблеме са овим тлачитељима. Срби су се подигли против Авара потпомогнути својим принцем Самом; овај их научи како да тријумфују над тлачитељима“.
19. II seroit done absurde de convettir Ie nom propre en appellatif. Le mot Serbes etoit Ie nom d'un peuple qui occupoit originairment la rive orientale de la Meotide, ou mer d' Asof , comme tant d"autres designes par Pline.
20. Apres leur passage en Europe,les Serbes furent bien accueillis par les Bohemes at les Chrobates,avec lesquels ils avoient fait alliance.Aussi ces trois peuples furent-ils collectivement opprrimes par les Avares. Mais ils ne furent pas long-terns it supporter Ie ioug; de concert avec les Vendes de la Marche qui avoient a se plaindre des memes vexations, les Serbes se souleverent countre les Avares , dont l'injustice avoit epuise leur patience. lis furent aides dans leur insurrection par les Iumieres d'un prince Carinthien , nome Sarno , qui vint au milieu d'eux l'an 623, et leur apprit it triompher de leurs ennemis.
Срб :
,,…Крај Висле, у суседству Срба, живело је мало словенско племе Ленкана.Доказе о томе, да су Пољаци Срби пореклом, износе многи аутори. Реч Србин односи се на народ што је окупирао обале Меотиса на Азову, као и многе друге територије, по Плинију. После њиховог преласка у Европу, беху прихваћени од Боема и Хрвата; са потоњима начинише савез јер су, истовремено, били угњетавани од Авара. То је трајало све до споразума са Вендима из Марке,што имаше исте проблеме са овим тлачитељима. Срби су се подигли против Авара потпомогнути својим принцем Самом; овај их научи како да тријумфују над тлачитељима“.
Станислав Богуш-Сиестренцевић
1731-1826 |
|
|
|
Извор и назив дела :
Recherches historiques sur l'origine des Sarmates des Esclavons et des Slaves : et sur les époques de la conversion de ces peuples au christianisme / par M. Stanislave Siestr̂encewicz de Bohusz ... Traité des Sarmates. Tome premier [-Tome quatrième].
Main Author: Siestrzeńcewicz-Bohusz, Stanisław, 1731-1826. Language(s):
French Published: St. Pétersbourg : De L'Imp. de Pluchart, 1812. Subjects: Slavs > History. Sarmatians. Scythians.
Note: "Citations et notes marginales, avec leur chronologie ..." including bibliographical references: v. 4. Bound in 1 v., with continuous pagination.
Recherches historiques sur l'origine des Sarmates des Esclavons et des Slaves : et sur les époques de la conversion de ces peuples au christianisme / par M. Stanislave Siestr̂encewicz de Bohusz ... Traité des Sarmates. Tome premier [-Tome quatrième].
Main Author: Siestrzeńcewicz-Bohusz, Stanisław, 1731-1826. Language(s):
French Published: St. Pétersbourg : De L'Imp. de Pluchart, 1812. Subjects: Slavs > History. Sarmatians. Scythians.
Note: "Citations et notes marginales, avec leur chronologie ..." including bibliographical references: v. 4. Bound in 1 v., with continuous pagination.
Историја бугарске
Histoire de la Bulgarie depuis les origines jusqu'à nos jours
Histoire de la Bulgarie depuis les origines jusqu'à nos jours
|
|
|
|
|
Француски историчар Гуерин Сонжеон у својој књизи "Историја Бугарске" ,пише :
"...на западу била је србска нација, и Хрватска, Босна, Рашка, Херцеговина, Црна Гора и Далмација, нису биле друго до њене покрајине."
(R.P. Guerin Songeon: Histoire de la Bulgarie, ст.226, Nouvelle Librairie Nationale, Paris, 1913.)
-----
Извор и назив дела :
Histoire de la Bulgarie depuis les origines jusqu'à nos jours, 485-1913; avec une préface de Gustave Schlumberger (1913)
Author: Songeon, Guérin
Subject: Bulgaria -- History
Publisher: Paris Nouvelle librairie nationale
"...на западу била је србска нација, и Хрватска, Босна, Рашка, Херцеговина, Црна Гора и Далмација, нису биле друго до њене покрајине."
(R.P. Guerin Songeon: Histoire de la Bulgarie, ст.226, Nouvelle Librairie Nationale, Paris, 1913.)
-----
Извор и назив дела :
Histoire de la Bulgarie depuis les origines jusqu'à nos jours, 485-1913; avec une préface de Gustave Schlumberger (1913)
Author: Songeon, Guérin
Subject: Bulgaria -- History
Publisher: Paris Nouvelle librairie nationale
О пореклу Бугара
Journey from Moscow to Constantinople, in the years 1817, 1818
Journey from Moscow to Constantinople, in the years 1817, 1818
»Староседелачко хришћанско становништво у овој земљи, раније познатој као Мезија, сада је подељено на две области Сербију и Бугарску, а колективно се зову Сербијани и говоре славенским језиком. Прави Бугари, пореклом су Татари, а дошли су у 5. веку са обала реке Волге, постепено усвојивши славенски дијалекат од својих нових земљака Серба, задржавши само пар речи из њиховог ранијег језика.«
Оригинални текст (енг.): (стране: 132-133)
»The native Christian inhabitants of this country, antiently known by the name of Maesia, but now divided into two districts, denominated Servia and Bulgaria, are collectively called Serbiani, and speak the Slavonian language; for the original Bulgarians were a Tartar people, who came in the fifth century from the banks of the Volga, and successively adopted the Slavonian dialect of their new countrymen the Servians, retaining only a few words of their former language.«
Извор (назив дела/књиге): „Journey from Moscow to Constantinople, in the years 1817, 1818“
Аутор: Вилијам Мекмајкл[1] (1784-1839), енглески лекар и путописац
Издавач: Џон Мари[2] (1778-1843), шкотски издавач
Место штампања: Лондон[3] (Уједињено краљевство Велике Британије и Ирске[4]: 1801-1927)
Година издања: 1819
Језик: енглески
Писмо: латиница
»The native Christian inhabitants of this country, antiently known by the name of Maesia, but now divided into two districts, denominated Servia and Bulgaria, are collectively called Serbiani, and speak the Slavonian language; for the original Bulgarians were a Tartar people, who came in the fifth century from the banks of the Volga, and successively adopted the Slavonian dialect of their new countrymen the Servians, retaining only a few words of their former language.«
Извор (назив дела/књиге): „Journey from Moscow to Constantinople, in the years 1817, 1818“
Аутор: Вилијам Мекмајкл[1] (1784-1839), енглески лекар и путописац
Издавач: Џон Мари[2] (1778-1843), шкотски издавач
Место штампања: Лондон[3] (Уједињено краљевство Велике Британије и Ирске[4]: 1801-1927)
Година издања: 1819
Језик: енглески
Писмо: латиница
ИСТОРИЈА РУМУНА
(Серби је име за све Словене)
(Серби је име за све Словене)
»Код Румуна, Серби је име за све Словене, име које се примењује за целу групу народа, јер у Румунији Бугари су такође Сeрби. Уосталом, није познат начин говора шкеи[1], већ само сeрбски (сарбеште).«
In focus (chapter: La synthèse Slave):
(ориг. „Chez les Roumains, « Serbe » signifie l'adoption d'un second nom pour les Slaves, nom qui est appliqué à toute la race, car, en Roumanie, les Bulgares sont des Serbes aussi. Du reste, on ne connaît pas une façon de parler des « Şchei », mais seulement celle des Serbes (sârbeşte).“)
Извор (назив дела): „Histoire des roumains et de la romanité orientale“ (Volumul II), Les maîtres de la terre (jusqu’à l’an mille)
Страна: 301
Аутор: Nicu N. Iorga (1871-1940), тј. Nicolae Iorga, румунски историчар
Издавач: Académie Roumaine
Место штампања: Bucureşti (Regatul României: 1881-1947)
Година издања: 1937
Језик: француски
Писмо: латиница
[1] Рум. Şchei (словенски говор). Који данас доводе у везу са бугарским говором и ако то нема везе са чињеницама, будући да смо већ утврдили ко су Бугари и чији су језик преузели (прим.уредника).
In focus (chapter: La synthèse Slave):
(ориг. „Chez les Roumains, « Serbe » signifie l'adoption d'un second nom pour les Slaves, nom qui est appliqué à toute la race, car, en Roumanie, les Bulgares sont des Serbes aussi. Du reste, on ne connaît pas une façon de parler des « Şchei », mais seulement celle des Serbes (sârbeşte).“)
Извор (назив дела): „Histoire des roumains et de la romanité orientale“ (Volumul II), Les maîtres de la terre (jusqu’à l’an mille)
Страна: 301
Аутор: Nicu N. Iorga (1871-1940), тј. Nicolae Iorga, румунски историчар
Издавач: Académie Roumaine
Место штампања: Bucureşti (Regatul României: 1881-1947)
Година издања: 1937
Језик: француски
Писмо: латиница
[1] Рум. Şchei (словенски говор). Који данас доводе у везу са бугарским говором и ако то нема везе са чињеницама, будући да смо већ утврдили ко су Бугари и чији су језик преузели (прим.уредника).
Висканел: Серби је било изворно име свих Славена
Август Висканел (1803-1867), француски географ, историчар и етнограф
|
|
СРБ :
Део текста који је у фокусу
(страна 485)
»Стара национална и страна имена Славена[1] – Интересантно је истраживати етнографско порекло разних имена датих славенским племенима. Назив Венди[2], као корен има Винд, али ова основна форма се дели на две главне гране: на немачком Винде и Венде, и на финском Вене, Ване. Све остале варијације (Венеди, Венети[3], Винди, Инди, Велети, Хуинди, итд.) спадају под ове две основне форме, и само су њихове нијансе. Истраживања о значају имена Винди могу да послуже само да покажу беспрекорност етимологије. Та истраживања само утврђују да је то име дато Славенима од стране странаца, а да им је Серби[4] национално име, и да је Прокопиос[5] формирао своју реч – Спори[6], која је иначе непозната, од античног имена Срб, које је у свом основном значењу: означава породицу-нацију. Назив Анти[7] или Енти никада није било намењен као Винди или Серби за целокупну нацију. То име не налазимо нигде у националним изворима, већ оно своје порекло вероватно дугује Немцима, и вероватно потиче од англо-саксонског „ent“, у множини „entas“ (у старом немачком „anzi“„enz“). Како је даје, име Анти није имало вулгарну употребу више од два века (од Прокопиоса у 552. години, до Павла Ђакона[8] у 770. години). После имена Серби, највеће ширење међу Славенима су имали називи Лехи[9], и Полани[10] (Пољаци[11]).«
Оригинални текст (фр.):
(страна 485)
»Anciens noms nationaux et étrangers des Slaves. - Il est intéressant de rechercher l'origine ethnographique de ces divers noms donnés aux tribus slaves. Le nom des Vénèdes a pour radical Vind; mais cette forme primitive se partage en deux branches principales: en allemand Winde et Wende, et en finnois Vènè, Vanè; toutes les autres diversités (Venedi, Veneti, Vindi, Indi, Veleti, Huinidi, etc.), rentrent dans ces deux formes essentielles, dont elles ne sont que des nuances ou des altérations. Les longues recherches sur la signification du nom des Vindes ne peuvent servir à en démontrer l'étymologie d'une manière infaillible. Elles établissent seulement que ce nom était donné aux Slaves par les étrangers; que celui de Serbes était leur nom national; enfin que Procope a formé son mot Spori, d'ailleurs inconnu, de l'antique nom Srb qui dans son sens primitif signifiant: parenté, nation. Le nom d'Antes ou d' Entes n'a jamais désigné comme ceux de Vindes et de Serbes l'ensemble de la nation; il ne se recontre nulle part dans les sources nationales; il doit très probablement son origine aux Germains, et parait dériver de l'anglo-saxon ent, géant, au pluriel entas (dans l'ancien allemand anzi, enz). Quoi qu'il en soit, le nom d'Antes ne fut d'un usage vulgaire que pendant l'espace de deux siècles (de Procope en 552 à Paul Diacre en 770). Après le nom Serbes, ce sont les noms de Lehs ou Lekhs et de Polanè (Polonais) qui ont eu la plus grande extension parmi les Slaves.«
Извор (назив дела/књиге): „Voyage dans la Turquie d'Europe: description physique et géologique de la Thrace“
Страна књиге: 465
Аутор: Август Висканел[12] (1803-1867), француски географ, историчар и етнограф
Издавач: Артус Бертран[13]
Место штампања: Париз[14] (Француско царство[15]: 1852-1870)
Година издања: 1868
Језик: француски
Писмо: латиница
[1] Грч. Σκλαβηνοι, или лат. Slavi/Sclavi/Sclaveni.
[2] Лат. Venedi, нем. Wenden (раније Winden), енг. Wends (стар. енг. Winedas), или горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby, односно лат. Sorabi, нем. Sorben, или енг. Sorbs.
[3] Грч. ἐνετοί, или лат. heneti.
[4] Грч. Σέρβοι, или лат. Serbi/Servi.
[5] Грч. Προκόπιος ὁ Καισαρεύς, или лат. Procopius Cæsarensis. У његовом делу: „О ратовима“ (грч. Ὑπὲρ τῶν πολέμων λόγοι, или лат. De Bellis). Дело је написано у осам књига (осма књига садржи допуне првих седам).
[6] Грч. Σπόροι.
[7] Грч. Áνται, или лат. Antæ/Antes.
[8] Лат. Paulus Diaconus, или грч. Παύλος ο Διάκονος. У његовом делу: „Историја Лангобарда у 6. књига“ (лат. Histroria Gentis Langobardorum libri VI, или грч. Ιστορία των Λογγοβάρδων).
[9] Пољ. Lechici/Lędzianie/Lachowie/Lędzanie/Lędzice, или стар. рус. Лѧхъ.
[10] Лат. Polani, или пољ. Polanie.
[11] Пољ. Polacy.
[12] Фр. Auguste Viquesnel.
[13] Фр. Arthus Bertrand.
[14] Фр. Paris.
[15] Фр. Le Second empire français (or Empire Français).
Део текста који је у фокусу
(страна 485)
»Стара национална и страна имена Славена[1] – Интересантно је истраживати етнографско порекло разних имена датих славенским племенима. Назив Венди[2], као корен има Винд, али ова основна форма се дели на две главне гране: на немачком Винде и Венде, и на финском Вене, Ване. Све остале варијације (Венеди, Венети[3], Винди, Инди, Велети, Хуинди, итд.) спадају под ове две основне форме, и само су њихове нијансе. Истраживања о значају имена Винди могу да послуже само да покажу беспрекорност етимологије. Та истраживања само утврђују да је то име дато Славенима од стране странаца, а да им је Серби[4] национално име, и да је Прокопиос[5] формирао своју реч – Спори[6], која је иначе непозната, од античног имена Срб, које је у свом основном значењу: означава породицу-нацију. Назив Анти[7] или Енти никада није било намењен као Винди или Серби за целокупну нацију. То име не налазимо нигде у националним изворима, већ оно своје порекло вероватно дугује Немцима, и вероватно потиче од англо-саксонског „ent“, у множини „entas“ (у старом немачком „anzi“„enz“). Како је даје, име Анти није имало вулгарну употребу више од два века (од Прокопиоса у 552. години, до Павла Ђакона[8] у 770. години). После имена Серби, највеће ширење међу Славенима су имали називи Лехи[9], и Полани[10] (Пољаци[11]).«
Оригинални текст (фр.):
(страна 485)
»Anciens noms nationaux et étrangers des Slaves. - Il est intéressant de rechercher l'origine ethnographique de ces divers noms donnés aux tribus slaves. Le nom des Vénèdes a pour radical Vind; mais cette forme primitive se partage en deux branches principales: en allemand Winde et Wende, et en finnois Vènè, Vanè; toutes les autres diversités (Venedi, Veneti, Vindi, Indi, Veleti, Huinidi, etc.), rentrent dans ces deux formes essentielles, dont elles ne sont que des nuances ou des altérations. Les longues recherches sur la signification du nom des Vindes ne peuvent servir à en démontrer l'étymologie d'une manière infaillible. Elles établissent seulement que ce nom était donné aux Slaves par les étrangers; que celui de Serbes était leur nom national; enfin que Procope a formé son mot Spori, d'ailleurs inconnu, de l'antique nom Srb qui dans son sens primitif signifiant: parenté, nation. Le nom d'Antes ou d' Entes n'a jamais désigné comme ceux de Vindes et de Serbes l'ensemble de la nation; il ne se recontre nulle part dans les sources nationales; il doit très probablement son origine aux Germains, et parait dériver de l'anglo-saxon ent, géant, au pluriel entas (dans l'ancien allemand anzi, enz). Quoi qu'il en soit, le nom d'Antes ne fut d'un usage vulgaire que pendant l'espace de deux siècles (de Procope en 552 à Paul Diacre en 770). Après le nom Serbes, ce sont les noms de Lehs ou Lekhs et de Polanè (Polonais) qui ont eu la plus grande extension parmi les Slaves.«
Извор (назив дела/књиге): „Voyage dans la Turquie d'Europe: description physique et géologique de la Thrace“
Страна књиге: 465
Аутор: Август Висканел[12] (1803-1867), француски географ, историчар и етнограф
Издавач: Артус Бертран[13]
Место штампања: Париз[14] (Француско царство[15]: 1852-1870)
Година издања: 1868
Језик: француски
Писмо: латиница
[1] Грч. Σκλαβηνοι, или лат. Slavi/Sclavi/Sclaveni.
[2] Лат. Venedi, нем. Wenden (раније Winden), енг. Wends (стар. енг. Winedas), или горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby, односно лат. Sorabi, нем. Sorben, или енг. Sorbs.
[3] Грч. ἐνετοί, или лат. heneti.
[4] Грч. Σέρβοι, или лат. Serbi/Servi.
[5] Грч. Προκόπιος ὁ Καισαρεύς, или лат. Procopius Cæsarensis. У његовом делу: „О ратовима“ (грч. Ὑπὲρ τῶν πολέμων λόγοι, или лат. De Bellis). Дело је написано у осам књига (осма књига садржи допуне првих седам).
[6] Грч. Σπόροι.
[7] Грч. Áνται, или лат. Antæ/Antes.
[8] Лат. Paulus Diaconus, или грч. Παύλος ο Διάκονος. У његовом делу: „Историја Лангобарда у 6. књига“ (лат. Histroria Gentis Langobardorum libri VI, или грч. Ιστορία των Λογγοβάρδων).
[9] Пољ. Lechici/Lędzianie/Lachowie/Lędzanie/Lędzice, или стар. рус. Лѧхъ.
[10] Лат. Polani, или пољ. Polanie.
[11] Пољ. Polacy.
[12] Фр. Auguste Viquesnel.
[13] Фр. Arthus Bertrand.
[14] Фр. Paris.
[15] Фр. Le Second empire français (or Empire Français).
|
|
ВЕНЕДИ,ВЕНЕТИ, ВЕНДИ, ВИНДИ ИЛИ СРБИ
|
|
|
|
Лудвиг Алберт Гебхарди у свом делу „Geschichte der Königreiche Dalmatien, Kroatien, Szlavonien, Servien, Raszien, Bosnien, Rama und des Freystaats Ragusa“, " наводи пет србских царстава.*
Лудвиг Алберт Гебхарди у свом делу „Историја краљевина Далмације, Хрватске, Славоније, Србије, Рашке, Босне, Раме и Републике Дубровник“, ослањајући се многе старе изворе, па и на чувеног језуитског црквеног историчара Данијела Фарлатија, исписао је неке изузетно занимљиве редове о древној историји Срба.
Тако, старе Србе назива „србским Вендима“ (стр. 165), који су населили Краљевину Србију, Рашку, Босну и Раму, те далматинску обалу од Омиша до Драча, на истоку се пружајући до реке Вардар (стр. 177). Гебхарди сматра да су Срби, као што наводи Порфирогенит, дошли највећим делом из Немачке, тј. Шлезије и Пољске, одређујући то подручје Белом или Великом Србијом. Занимљиво је да он помиње „велику жупу“ у „немачкој Србији“, која се звала „Далмација“, односно „Далминцерланд“, коју помињу франачке хронике. То име повезује са Далматинцима на југу и назива их „далматским Србима“ (стр. 179). Наводи и краљевину Србицу (Sarvitza) у солунској теми, коју је помињао и Порфирогенит, те каже да је још 1348. године имала властитога краља. Потом наводи и „четврто или пето србско царство“ („das vierte oder fünfte Reich Servien“), које се током два века толико проширило, да је заузело делове Дације, Дарданију, већину Далмације (Босну и земљу између Омиша и Црне Горе), те обалу до Драча (стр. 182). Ту „илирску Србију“ на истој страни Гебхарди назива „Црвеном или Лепом Србијом“ („das rothe oder schöne Servien“), док најмању, напред поменуту солунску Србију, назива „Црном Србијом“ („das schwarze oder das kleinste Servien“), позивајући се на Швандтнера. (стр. 182)
Извор: Ludwig Albrecht Gebhardi, „Geschichte der Königreiche Dalmatien, Kroatien, Szlavonien, Servien, Raszien, Bosnien, Rama und des Freystaats Ragusa“, Pesth bey Joseph Leyrer, Buchhändler, 1805.
Лудвиг Алберт Гебхарди у свом делу „Историја краљевина Далмације, Хрватске, Славоније, Србије, Рашке, Босне, Раме и Републике Дубровник“, ослањајући се многе старе изворе, па и на чувеног језуитског црквеног историчара Данијела Фарлатија, исписао је неке изузетно занимљиве редове о древној историји Срба.
Тако, старе Србе назива „србским Вендима“ (стр. 165), који су населили Краљевину Србију, Рашку, Босну и Раму, те далматинску обалу од Омиша до Драча, на истоку се пружајући до реке Вардар (стр. 177). Гебхарди сматра да су Срби, као што наводи Порфирогенит, дошли највећим делом из Немачке, тј. Шлезије и Пољске, одређујући то подручје Белом или Великом Србијом. Занимљиво је да он помиње „велику жупу“ у „немачкој Србији“, која се звала „Далмација“, односно „Далминцерланд“, коју помињу франачке хронике. То име повезује са Далматинцима на југу и назива их „далматским Србима“ (стр. 179). Наводи и краљевину Србицу (Sarvitza) у солунској теми, коју је помињао и Порфирогенит, те каже да је још 1348. године имала властитога краља. Потом наводи и „четврто или пето србско царство“ („das vierte oder fünfte Reich Servien“), које се током два века толико проширило, да је заузело делове Дације, Дарданију, већину Далмације (Босну и земљу између Омиша и Црне Горе), те обалу до Драча (стр. 182). Ту „илирску Србију“ на истој страни Гебхарди назива „Црвеном или Лепом Србијом“ („das rothe oder schöne Servien“), док најмању, напред поменуту солунску Србију, назива „Црном Србијом“ („das schwarze oder das kleinste Servien“), позивајући се на Швандтнера. (стр. 182)
Извор: Ludwig Albrecht Gebhardi, „Geschichte der Königreiche Dalmatien, Kroatien, Szlavonien, Servien, Raszien, Bosnien, Rama und des Freystaats Ragusa“, Pesth bey Joseph Leyrer, Buchhändler, 1805.
|
|
Карта из 17. века на којој је Вуковар у Рашкој
(од Гарешнице на исток пружала се Рашка још увек 1680-тих).
(од Гарешнице на исток пружала се Рашка још увек 1680-тих).
ПРЕДГОВОР БЕНЏАМИНУ КАЛАЈУ
или још која реч о Вендима
или још која реч о Вендима
Француз Сипријан Роберт каже да су се у почетку сви Словени називали Венди или Срби и да су најстарији Словени, они из Илирије.
По Херодоту сви Трачани, Скити, Венди, Трибали и Илири су Срби. Иначе реч Трачани, настала је у грчком погрешно због немогућности изговора сугласника, што се односи на Рашане.
Јорнанд добро уочава националне разлике кад говори о европским народима. Тако ће, на пример, за Гете рећи да су старином Готи, а за Венде бележи да су велика нација, састављена од бројних фамилија. "Старином су Склави, Срби, познати под именом Анти".
Плиније, у тридесетој "књизи" своје "Историје", каже да се становници на обалама Висле називају сарматски Венди или Скири. Поменути Скири и Венди су Срби, или, како етнолог Адам Бастијан вели: "Венди или Срби подигли су Србију или земљу Лужичких Срба."
Словеначки историчар из Штајерске, Јанез Лудвиг Шенлебен записује: "Заиста треба веровати да су Винди или Венди, што бејаху насељени око приморја Коданскога (мисли на област око Балтичког мора), у више наврата одлазили, насељавајући се у другим краљевинама; тако су, такође, стигли у горњу Панонију и, по једном од својих имена, назвали новоподигнути варош Виндебоном. Верујем да је, од тих истих Винда, саграђена у Хелвеција Виндониса, град порушен од Германа; дан-данас ту крајину називају Виндис."
Чувени немачки географ и картограф Себастијан Минстер: "Вијена, главни град војводства аустријанског, насељена је пре Христовог рођења народом из Сарматије; граду име нису дали Римљани, јер га саградише Венди - тако у Вијену становаху, неко време, они (аустријско војводство) и Сармати."
Свештеник и историчар Себастијан Инспругер, у својој "Историји Аустрије", бележи: "Први почеци градње Вијене падају, како мислим, у 3990. годину од постанка света. У то време, Венди су ову варош, себи за опстанак, утврдили у најраније време, Виндобоне је називајући, јер ово име долази од назива њиховог. И од Германа је ова варош одувек тако називана. "
Цезар и Плиније становнике Француске називају Венетима, док град Венецију, по њима названу, помињу Птолемеј и Страбон.
Самсон Абавил, у својој "Географији", Венецију назива Венесом. "Име Венди, Србима су дали романизовани Грци, баш као што су их називали и Спороима - расејанима по целом континенту, Сервима или Серблоима", како пише А. Бастијан у "Етнолошком водичу".
Често наилазимо на грчки назив за Србе - СПОРИ. Овај назив долази од грчке речи Спора или семе, односно расејани или опет Рашани.
Такође желим да наведем и пример из савременог албанског језика. У савременом албанском језику видимо да је:
Венд - Место
Вендбаним - Пребивалиште или седиште
Вендес - Страоседелачки
Примера има много, али је и ово сасвим довољно за знак једнакости између речи Венди и Срби.
По Херодоту сви Трачани, Скити, Венди, Трибали и Илири су Срби. Иначе реч Трачани, настала је у грчком погрешно због немогућности изговора сугласника, што се односи на Рашане.
Јорнанд добро уочава националне разлике кад говори о европским народима. Тако ће, на пример, за Гете рећи да су старином Готи, а за Венде бележи да су велика нација, састављена од бројних фамилија. "Старином су Склави, Срби, познати под именом Анти".
Плиније, у тридесетој "књизи" своје "Историје", каже да се становници на обалама Висле називају сарматски Венди или Скири. Поменути Скири и Венди су Срби, или, како етнолог Адам Бастијан вели: "Венди или Срби подигли су Србију или земљу Лужичких Срба."
Словеначки историчар из Штајерске, Јанез Лудвиг Шенлебен записује: "Заиста треба веровати да су Винди или Венди, што бејаху насељени око приморја Коданскога (мисли на област око Балтичког мора), у више наврата одлазили, насељавајући се у другим краљевинама; тако су, такође, стигли у горњу Панонију и, по једном од својих имена, назвали новоподигнути варош Виндебоном. Верујем да је, од тих истих Винда, саграђена у Хелвеција Виндониса, град порушен од Германа; дан-данас ту крајину називају Виндис."
Чувени немачки географ и картограф Себастијан Минстер: "Вијена, главни град војводства аустријанског, насељена је пре Христовог рођења народом из Сарматије; граду име нису дали Римљани, јер га саградише Венди - тако у Вијену становаху, неко време, они (аустријско војводство) и Сармати."
Свештеник и историчар Себастијан Инспругер, у својој "Историји Аустрије", бележи: "Први почеци градње Вијене падају, како мислим, у 3990. годину од постанка света. У то време, Венди су ову варош, себи за опстанак, утврдили у најраније време, Виндобоне је називајући, јер ово име долази од назива њиховог. И од Германа је ова варош одувек тако називана. "
Цезар и Плиније становнике Француске називају Венетима, док град Венецију, по њима названу, помињу Птолемеј и Страбон.
Самсон Абавил, у својој "Географији", Венецију назива Венесом. "Име Венди, Србима су дали романизовани Грци, баш као што су их називали и Спороима - расејанима по целом континенту, Сервима или Серблоима", како пише А. Бастијан у "Етнолошком водичу".
Често наилазимо на грчки назив за Србе - СПОРИ. Овај назив долази од грчке речи Спора или семе, односно расејани или опет Рашани.
Такође желим да наведем и пример из савременог албанског језика. У савременом албанском језику видимо да је:
Венд - Место
Вендбаним - Пребивалиште или седиште
Вендес - Страоседелачки
Примера има много, али је и ово сасвим довољно за знак једнакости између речи Венди и Срби.
Сви Славени су се у прастаро доба звали Серби
Kállay Benjámin-Béni - Geschichte der Serben
Kállay Benjámin-Béni - Geschichte der Serben
БЕНЏАМИН КАЛАЈ (1839-1903)
|
|
|
|
(стране 12-13)
1. »Хрвати и Серби су врло сродни огранци велике народне породице аријских Славена.« (страна 12)
2. »У старијим историјским изворима, Славени имају четири различита имена. Код романских и грчких историчара и хроничара средњег века налазимо их под именима: Славени, Анти, Серби (Спори) и Винди или Венди. Не можемо се сада још упуштати у историјско-филолошко испитивање ових имена, довољно је напоменути, да су се према истраживањима најбољих славенских научника, сви славенски народи у прастаро доба по свој прилици звали „Серби“ (Срб), а „Славени“ и „Анти“ били су само имена оба главна огранка ове велике народне породице. У почетку средњег века, када је већ било тачнијих и потпунијих података, пробудила су посебну пажњу Европе она славенска племена, која су продирала на запад. Тако се касније десило, да је оно некада опште име Серби одбачено, име Анти је коначно нестало, а да се име Славени, као опште име укупне народне породице, све више и више употребљавало. Старо име Серби само су два славенска племена очувала: становници данашње Сербије на балканском полуострву и незнатни остаци лужичких Славена у Саксонији.« (стране 12-13)
Оригинални текст (нем.):
(стране 12-13)
1. »Kroaten und Serben sind einander nahverwandte Zweige des zur großen arischen Völkerfamilie gehörigen Slavenstammes.« (страна 12)
2. »In den älteren historischen Qnellen werden die Slaven unter vier verschiedenen Namen aufgeführt. Römische und griechische Historiker sowie die Chronisten des Mittelalters nennen sie Slaven, Anten, Serben, (spori) und Winden oder Wenden. Wir können in die historische und philologische Untersuchung dieser Benennungen gegenwärtig nicht eingehen; es genüge zu erwähnen, dass nach den Forschungen der hervorragendsten slavischen Gelehrten die Slavenvölker in der Urzeit sich wahrscheinlich überhaupt als „Serben" (srb) bezeichneten. „Slaven" und „Anten" waren nur die Namen der beiden Hauptäste dieser großen Volksfamilie. Im Anfange des Mittelalters, als die Nachrichten genaner und umfassender wurden, zogen insbesondere jene Völkerschaften, welche zum slavischen Aste gehörten, durch ihr Vordringen nach dem Westen die Aufmerksamkeit Europas auf sich. So kam es, dass der einstens allgemeine Name der Serben in den Hintergrund trat, die Benennung der Anten gänzlich verschwand und der slavische Name zur Bezeichnung der gesammten Volksfamilie mehr und mehr gebräuchlich wurde. Den alten Namen der Serben bewahrten nur zwei flavische Völkerschaften: Die Bewohner des hentigen Serbien auf der Bal- kan-Halbinsel und die geringen Reste der Lausitzer Slaven in Sachsen.« (стране 12-13)
Извор (назив књиге): „Geschichte der Serben“, Erster Band
Стране књиге: 12-13
Аутор: Kállay Benjámin-Béni (1839-1903), мађарски племић и историчар
Превод на немачки (са мађарског): Johann Heinrich Schwicker (1839-1902), немачки историчар и германиста
Издавач: Verlag von Wilhelm Lauffer
Место штампе: Budapest/Wien (Österreichisch-Ungarische Monarchie: 1867-1918)
Година издања: 1878
Језик: немачки
Писмо: латиница (готица)
1. »Хрвати и Серби су врло сродни огранци велике народне породице аријских Славена.« (страна 12)
2. »У старијим историјским изворима, Славени имају четири различита имена. Код романских и грчких историчара и хроничара средњег века налазимо их под именима: Славени, Анти, Серби (Спори) и Винди или Венди. Не можемо се сада још упуштати у историјско-филолошко испитивање ових имена, довољно је напоменути, да су се према истраживањима најбољих славенских научника, сви славенски народи у прастаро доба по свој прилици звали „Серби“ (Срб), а „Славени“ и „Анти“ били су само имена оба главна огранка ове велике народне породице. У почетку средњег века, када је већ било тачнијих и потпунијих података, пробудила су посебну пажњу Европе она славенска племена, која су продирала на запад. Тако се касније десило, да је оно некада опште име Серби одбачено, име Анти је коначно нестало, а да се име Славени, као опште име укупне народне породице, све више и више употребљавало. Старо име Серби само су два славенска племена очувала: становници данашње Сербије на балканском полуострву и незнатни остаци лужичких Славена у Саксонији.« (стране 12-13)
Оригинални текст (нем.):
(стране 12-13)
1. »Kroaten und Serben sind einander nahverwandte Zweige des zur großen arischen Völkerfamilie gehörigen Slavenstammes.« (страна 12)
2. »In den älteren historischen Qnellen werden die Slaven unter vier verschiedenen Namen aufgeführt. Römische und griechische Historiker sowie die Chronisten des Mittelalters nennen sie Slaven, Anten, Serben, (spori) und Winden oder Wenden. Wir können in die historische und philologische Untersuchung dieser Benennungen gegenwärtig nicht eingehen; es genüge zu erwähnen, dass nach den Forschungen der hervorragendsten slavischen Gelehrten die Slavenvölker in der Urzeit sich wahrscheinlich überhaupt als „Serben" (srb) bezeichneten. „Slaven" und „Anten" waren nur die Namen der beiden Hauptäste dieser großen Volksfamilie. Im Anfange des Mittelalters, als die Nachrichten genaner und umfassender wurden, zogen insbesondere jene Völkerschaften, welche zum slavischen Aste gehörten, durch ihr Vordringen nach dem Westen die Aufmerksamkeit Europas auf sich. So kam es, dass der einstens allgemeine Name der Serben in den Hintergrund trat, die Benennung der Anten gänzlich verschwand und der slavische Name zur Bezeichnung der gesammten Volksfamilie mehr und mehr gebräuchlich wurde. Den alten Namen der Serben bewahrten nur zwei flavische Völkerschaften: Die Bewohner des hentigen Serbien auf der Bal- kan-Halbinsel und die geringen Reste der Lausitzer Slaven in Sachsen.« (стране 12-13)
Извор (назив књиге): „Geschichte der Serben“, Erster Band
Стране књиге: 12-13
Аутор: Kállay Benjámin-Béni (1839-1903), мађарски племић и историчар
Превод на немачки (са мађарског): Johann Heinrich Schwicker (1839-1902), немачки историчар и германиста
Издавач: Verlag von Wilhelm Lauffer
Место штампе: Budapest/Wien (Österreichisch-Ungarische Monarchie: 1867-1918)
Година издања: 1878
Језик: немачки
Писмо: латиница (готица)
Гобино: Становници античке Македоније нису били Грци
Жозеф Артур де Гобино 1816-1882 француски племић
|
»Македонци нису били Грци. Ни по раси (пореклу - примедба преводиоца), ни по обичајима, или по карактеристикама. Њихови владари нису имали ништа хеленско. Њихова историја је била слична (историји - примедба преводиоца) оној код илирског, трачког и пеонског народа. али не и са историјом хеленских градова-држава.«
(ориг. фр. »Les Macédoniens n'étaient nullement des Grecs. Ils ne l'étaient ni par la race, ni par les mœurs, ni par les tendances. Leur gouvernement n'avait rien d'hellénique. Leur histoire était analogue à celle des populations illyriennes, thraces, péoniennes, qui les avoisinaient, mais pas à celle des cités helléniques.«) ----- |
Извор (назив дела): „Histoire des Perses, d'après les auteurs orientaux, grecs et latins et particulièrement d'après les manuscrits orientaux inédits“, Tome Second
Страна: 359
Аутор: Joseph Arthur de Gobineau (1816-1882), француски племић
Сарадник: Museo d' Istruzione e d' Educazione
Издавач: Henri Plon (1806-1872)
Место штампања: Paris (Empire Français / Le Second empire français: 1852–1870)
Година: 1869
Језик: француски
Писмо: латиница
Страна: 359
Аутор: Joseph Arthur de Gobineau (1816-1882), француски племић
Сарадник: Museo d' Istruzione e d' Educazione
Издавач: Henri Plon (1806-1872)
Место штампања: Paris (Empire Français / Le Second empire français: 1852–1870)
Година: 1869
Језик: француски
Писмо: латиница
Алфред Мори о ''Спорима''
Алфред Мори (Alfred Maury) каже :
"Прокопије (III.XIV) пише да Анти и Словени припадају истој раси и говоре исти језик и да су се оба ова народ звала Спорима, то јест Србима." (Alfred Maury: Les Getes, Journal des Savants, Juin 1869 ст.363)
Извор и подаци о књизи :
Alfred Maury : Led Gates ,Journal des Savants , Juin 1869 .
JOURNAL
DES SAVANTS.
ANNEE 1869.
PARIS.
IMPRIMERIE IMPÉRIALE.
M DCCC LXIX.
Louis Ferdinand Alfred Maury (March 23, 1817 - February 11, 1892)
"Прокопије (III.XIV) пише да Анти и Словени припадају истој раси и говоре исти језик и да су се оба ова народ звала Спорима, то јест Србима." (Alfred Maury: Les Getes, Journal des Savants, Juin 1869 ст.363)
Извор и подаци о књизи :
Alfred Maury : Led Gates ,Journal des Savants , Juin 1869 .
JOURNAL
DES SAVANTS.
ANNEE 1869.
PARIS.
IMPRIMERIE IMPÉRIALE.
M DCCC LXIX.
Louis Ferdinand Alfred Maury (March 23, 1817 - February 11, 1892)
|
|
|
|
Johann Gottfried Eichhorn - Serbi i Sarmati
Јохан Готфрид Ајхорн (1752–1827) немачки оријенталиста и историчар
|
|
»Када се Славени формирају као посебан народ, они су вероватно називани Савромати (можда чак Северни Међани), од којих ће временом настати („назив“ – прим. превод.) Сервомати или Сербомати, а ти опет постају Серби и Сармати. Најстарији име које је користио овај народ у својој историји је Серби. Рано је („тај народ“ – прим. превод.) подељен на два дела, на Сербе и Сармате. Некадашњи Серби су рано запосели Пољску, Шлезију, Лужицу и Мајсен, а други, Сармати били су некада у Дакији, где су сами себе назвали Јазиги или Седловати (тј. Метанасти, дошљаци) или су то („име“ – прим. превод.) преузели од својих суседа. Од („имена“ – прим. превод.) Седловати се накнадно („развија име“ – прим. превод.) Словати, Словани (по Нестору Словјени) и настају Словени, те на крају искварено Славени.«
Оригинални текст (нем.): (страна 16) »Als sich die Slaven zuerst zu einem besondern Volke absonderten, hießen sie wahrscheinlich Sawromaten (vielleicht so viel als Nord-Meder), woraus im Lauf der Zeit Serwomaten, oder Serbomaten, und daraus wieder Serben und Sarmaten geworden ist. Der älteste Name, mit dem die Nation in der Geschichte auftritt, ist der der Serben. Früh theilte sie sich in zwei Theile, in Serben und Sarmaten. Die erstern, die Serben, nahmen früh Besitz von Polen, Schlesien, der Lausitz und Meissen; die zweiten, die Sarmaten, fielen einst in Dacien ein, wo sie den Namen der Jazygen oder Sedlowaten (d.i. der Metanasten, der Angekommenen, sich Ansiedelnden) entweder sich selbst gaben oder von ihren Nachbaren erhielten. Aus Sedlowaten ist nachher Slowaten, Slowanien (beim Nestor Slowjenen) und Slowen geworden; der letzte Name wurde endlich in Slaven verdorben.«
Name of work (book): „Weltgeschichte - Geschichte der neuen Welt“ (Erste Theil)
Page: 16
Author: German, Johann Gottfried Eichhorn (1752-1827), orientalist and historian
Publisher: German, Johann Friedrich Römer (17??-18??)
Place of printing: Göttingen (Königreich Hannover: 1814-1866 / Deutscher Bund: 1815-1866)
Year of edition: 1817
Language: German
Alphabet: Latin script (Gothic alphabet)
Оригинални текст (нем.): (страна 16) »Als sich die Slaven zuerst zu einem besondern Volke absonderten, hießen sie wahrscheinlich Sawromaten (vielleicht so viel als Nord-Meder), woraus im Lauf der Zeit Serwomaten, oder Serbomaten, und daraus wieder Serben und Sarmaten geworden ist. Der älteste Name, mit dem die Nation in der Geschichte auftritt, ist der der Serben. Früh theilte sie sich in zwei Theile, in Serben und Sarmaten. Die erstern, die Serben, nahmen früh Besitz von Polen, Schlesien, der Lausitz und Meissen; die zweiten, die Sarmaten, fielen einst in Dacien ein, wo sie den Namen der Jazygen oder Sedlowaten (d.i. der Metanasten, der Angekommenen, sich Ansiedelnden) entweder sich selbst gaben oder von ihren Nachbaren erhielten. Aus Sedlowaten ist nachher Slowaten, Slowanien (beim Nestor Slowjenen) und Slowen geworden; der letzte Name wurde endlich in Slaven verdorben.«
Name of work (book): „Weltgeschichte - Geschichte der neuen Welt“ (Erste Theil)
Page: 16
Author: German, Johann Gottfried Eichhorn (1752-1827), orientalist and historian
Publisher: German, Johann Friedrich Römer (17??-18??)
Place of printing: Göttingen (Königreich Hannover: 1814-1866 / Deutscher Bund: 1815-1866)
Year of edition: 1817
Language: German
Alphabet: Latin script (Gothic alphabet)
|
|
Себастиано Долћи - О старости илирског језика
Себастиано Долћи (1699.-1777.) је био писац и фрањевац из Дубровачке Републике
|
|
Себастиано Долћи ( ita.Sebastiano Dolci) - О старости и распрострањености илирског језика
Историчар Себастијан Долчи,у својој књизи О старости и распрострањености илирског језика (De illyricae linguae vetustate et amplitudine: dissertatio historico-chronologico-critica)помиње Маркоманско-квадски запис преузет из Анала Руса Јеремије.1 Латинизован, гласи:
„Styn ovvy. Uklopyen bylie jesti mera sgode Krukovuye nass Markoman i brete slavnov litov boya nasga.Markoman proyde ni slavnov styn pokoi lyth v vika“.
Превео га је на латински овако :
"Lapis iste insertus est pacis congressus Krukaviensi inter nos Marcomannos et fratres Slavos anno belli nostri. Marcomannos praeterat nec Slavus lapis requiesani aeterni“2.
Oвај запис доноси и Мавро Орбини у свом Краљевству Словена као најстарије сведочанство урезано на камену. У преводу се Орбини служи икавском варијантом сербског језика која је заступљена и на самом натпису. Превод је следећи: Ова стена,уклесана,истинито је сведочанство сусрета Kруковљана,нас Маркомана и наше братије у славним ратовима. Маркомани су прошли, али њихова слава остаје до века (као што је вечна ова стена). Дубровчанин Игњацио Ђорђи (Игњат Ђурђевић), песник и научник, открио је, како сам сведочи, у некој од римских библиотека,подужу песму писану илирским језиком.3 Ђорђи,порекло Срба изводи од Трачана. Овде доносимо две строфе из његове Piesan Carmen уз Шафарикову напомену да језик Далматинаца има само једно одступање у односу на сербски говори,да се то односи на изговор вокала; ради се о варијанти вокала насталог на месту једног ишчезлог гласа старијег сербског језика :
,,А ia mislech sa ciass mochi
А ја мишљах за час моћи
Stech i slavu u kom boju
Стећ и славу у ком боју
Trajah dughe ciasse od nochi
Трајах дуге часе од ноћи
Nepokoinom u pokoju.
Непокојном у покоју
Ciemse tako saman pase
Чим се тако заман пасе
Misli isprasnom pamet trudna
Мисли испразном памет трудна
Etto is nenad prikasase
Ето изненада приказа се
Mom poghledu sien priciudna.
Мом погледу сјен прећудна."
На источној обали Италије, Месалији, живели су Венети (Wenden,Wendi), заједно са другим приморским племенима Апулије. Ваља приметити да је,у областима чија је западна граница линија од ушћа Елбе ка Тршћанском заливу, била прапостојбина, област сатемске групе индоевропског народа и разнородних
племенских заједница. Сви антички писци слажу се да је ова област настањена Сарматима, Скитима (пригодно названим Венетима); неки млађи историчари,сматрају да су њени становници били,у ствари, без обзира на венетско име, Склави, Склавини тј. Срби. У називу Склавина налази се сродство и порекло општег словенског имена односно, као латинско sclavus– роб, што је мање вероватно јер, словенска племена, у време прве сеобе, никада нису била потчињена римској Империји.4 Назив Склавини комбинација је Скитског и Венетског ( односно винитског) имена, при чему се,у новијем грчком,ε (ета) чита као ι (и):СКИти→ВИНИти (Σκιηαε→Βιήιηαε); дакле, том комбинацијом,добили бисмо читање Скито-венети што је и тачно тумачење имена Склавина.6
Историчар Себастијан Долчи,у својој књизи О старости и распрострањености илирског језика (De illyricae linguae vetustate et amplitudine: dissertatio historico-chronologico-critica)помиње Маркоманско-квадски запис преузет из Анала Руса Јеремије.1 Латинизован, гласи:
„Styn ovvy. Uklopyen bylie jesti mera sgode Krukovuye nass Markoman i brete slavnov litov boya nasga.Markoman proyde ni slavnov styn pokoi lyth v vika“.
Превео га је на латински овако :
"Lapis iste insertus est pacis congressus Krukaviensi inter nos Marcomannos et fratres Slavos anno belli nostri. Marcomannos praeterat nec Slavus lapis requiesani aeterni“2.
Oвај запис доноси и Мавро Орбини у свом Краљевству Словена као најстарије сведочанство урезано на камену. У преводу се Орбини служи икавском варијантом сербског језика која је заступљена и на самом натпису. Превод је следећи: Ова стена,уклесана,истинито је сведочанство сусрета Kруковљана,нас Маркомана и наше братије у славним ратовима. Маркомани су прошли, али њихова слава остаје до века (као што је вечна ова стена). Дубровчанин Игњацио Ђорђи (Игњат Ђурђевић), песник и научник, открио је, како сам сведочи, у некој од римских библиотека,подужу песму писану илирским језиком.3 Ђорђи,порекло Срба изводи од Трачана. Овде доносимо две строфе из његове Piesan Carmen уз Шафарикову напомену да језик Далматинаца има само једно одступање у односу на сербски говори,да се то односи на изговор вокала; ради се о варијанти вокала насталог на месту једног ишчезлог гласа старијег сербског језика :
,,А ia mislech sa ciass mochi
А ја мишљах за час моћи
Stech i slavu u kom boju
Стећ и славу у ком боју
Trajah dughe ciasse od nochi
Трајах дуге часе од ноћи
Nepokoinom u pokoju.
Непокојном у покоју
Ciemse tako saman pase
Чим се тако заман пасе
Misli isprasnom pamet trudna
Мисли испразном памет трудна
Etto is nenad prikasase
Ето изненада приказа се
Mom poghledu sien priciudna.
Мом погледу сјен прећудна."
На источној обали Италије, Месалији, живели су Венети (Wenden,Wendi), заједно са другим приморским племенима Апулије. Ваља приметити да је,у областима чија је западна граница линија од ушћа Елбе ка Тршћанском заливу, била прапостојбина, област сатемске групе индоевропског народа и разнородних
племенских заједница. Сви антички писци слажу се да је ова област настањена Сарматима, Скитима (пригодно названим Венетима); неки млађи историчари,сматрају да су њени становници били,у ствари, без обзира на венетско име, Склави, Склавини тј. Срби. У називу Склавина налази се сродство и порекло општег словенског имена односно, као латинско sclavus– роб, што је мање вероватно јер, словенска племена, у време прве сеобе, никада нису била потчињена римској Империји.4 Назив Склавини комбинација је Скитског и Венетског ( односно винитског) имена, при чему се,у новијем грчком,ε (ета) чита као ι (и):СКИти→ВИНИти (Σκιηαε→Βιήιηαε); дакле, том комбинацијом,добили бисмо читање Скито-венети што је и тачно тумачење имена Склавина.6
|
|
Библиографски подаци
De illyricae linguae vetustate et amplitudine ,стр 34,35
Наслов : De illyricae linguae vetustate et amplitudine: dissertatio historico-chronologico-critica
Аутор : Sebastiano Dolci
Издавач : Storti, 1754
Оригинал : из Баварска државна библиотека
Себастијан Сладе (Sebastiano Dolci у изворима на италијанском) (1699.-1777.) је био писац и фрањевац из Дубровачке Републике.
Године 1750. издао је животопис светог Јеронима.
Дела :
De Illiricae linguae vetustate et amplitudine, Venice 1754";
Fasti litterarii Ragusini, sive vivorum literatorum qui usque ad annum 1766 n Ragusina claruerunt ditione prospectus alphab.ordine exhibitus..."(Venice 1767). About the Ragusan/Dubrovnik Literary Chronicle)
De illyricae linguae vetustate et amplitudine ,стр 34,35
Наслов : De illyricae linguae vetustate et amplitudine: dissertatio historico-chronologico-critica
Аутор : Sebastiano Dolci
Издавач : Storti, 1754
Оригинал : из Баварска државна библиотека
Себастијан Сладе (Sebastiano Dolci у изворима на италијанском) (1699.-1777.) је био писац и фрањевац из Дубровачке Републике.
Године 1750. издао је животопис светог Јеронима.
Дела :
De Illiricae linguae vetustate et amplitudine, Venice 1754";
Fasti litterarii Ragusini, sive vivorum literatorum qui usque ad annum 1766 n Ragusina claruerunt ditione prospectus alphab.ordine exhibitus..."(Venice 1767). About the Ragusan/Dubrovnik Literary Chronicle)
Сербски језик и писмо св. Јеронима
Крунски сведок - Еузебије Софроније
Свети Хијероним
Еузебије је рођен у градићу Стридону 347. године, на граници између две покрајине Румејског царства, Далмације и Паноније. Умро је у Витлајему 420. године. Био је један од најученијих људи свог времена у Империји. Као и све Србе, и њега помињу као Илира. Доследно томе, и његов матерњи језик називају илирским. Папа Дамас је узео Еузебија за свог личног секретара и задужио га да преведе Библију са грчког на латински језик. То је чувена вулгата која је и данас званична Библија католичке цркве. Еузебије има почасно место у сербској историји и он се налази у царском грбу цара Душана са заставом Босне, јер је Стридон био негде у савременом Босанском Грахову.
У једном писму свом пријатељу Еузебије каже да је превео Јеванђеље и Псалтир на „језик свог народа“. Та дела нису до нас допрла, али јесте његово писмо које је писао папи Дамасу 376. године. Писмо је написано на сербском, односно илирском језику. Еузебије пише: „Ја ниткога парвога, него Исукарста слиједећи, сфетињи твојој, тојес столу Петрову опћиенством садружен јесам. Ткогод изван ове кућие јагењца јестие буде, поган јес. Ако тко у Корабљи Ноиној не буде изгубитићесе, кад дође потоп.“ (Sebastiano Dolci: De illyricae linguae, Venetis 1754, страна 34 и 35.)
Папа Дамас је рођен у Португалији и с обзиром да му Еузебије пише на сербском то доказује да је он говорио сербски језик.Еузебије је писао сербским писмом које се данас погрешно назива „ћирилица“, а у његово време се називала буквица. То је било писмо стандарна србица са малим разликама. Све до 16. века „кириловицом“ је називано писмо које се сада назива глагољица, а писмо које се сада назива „ћирилица“ називано је уопштено србицом или буквицом.
Као и многи други историчари, и Долћи под Илирима убраја све народе сербског порекла који се и Словенима зову. Тако он пише:
“… dummodo uno corde, unoque symbolo simul cum Bohemis, Polonis, Dalmatis, ceteroque illyricis populis (qui a me in brevi Dissertatione has enumerate sunt) laudent Dominum nostrum.”
На сербском: „...једним осећањем (одн. Срцем), с Чесима, Пољацима, Далматинцима и осталим илирским народима (које сам у овој краткој студији набројао), хвале Господа нашег.“
Сербска историјска школа је у току ове године постигла потпуну победу на пољу научне историје. Генетика је потврдила све наше ставове, а ево и овог документа који крунише наше напоре.
Референце :
1.F. Sebastiano Dolci a Ragusio De Illyricae
linguae vetustate et amplitudine, Venedis, MDCCLIV.
2.Долчијев превод на латински се унеколико разликује од Орбинијевог. Орбини slavnov преводи као славни (слава) а Долчи као Словени. Ипак,смисао остаје мање-више исти.
3.Ђурђевић (1675- 1737),био је властелин и припадник бенедиктанског црквеног реда.
4.Римској империји били су потчињени Етрурци звани Расени (Расцијани) па можда отуда назив робова јер се, водећа етрурска фамилија, која је Риму дала низ конзула, префекта и високих личности, звала Servious (Сербијус) но, и то није у значењу роба (како то тумаче Бечко-
берлински ђаци), него у смислу оданог радника, службеника.
5.Што се тиче Срба у венетској области, тамо је, до Хитлерове нацистичке владавине, у непосредној близини Берлина, чак и у његовом предграђу, била матична област Лужичких Срба – Венета, касније германизованих.Они су, балканским Србима, који су били покренути у току велике сеобе народа, остали да држеодступницу и да им, у случају потребе, оставе могућност повратка. Но, ни сва сербска племена, или братства, позната под тим именом, нису била јединствена заједница. Исто се односи и на Русе који су, приликом сеобе, оставили за евентуални повратак Белорусе док су,Пољаци, Чеси и Словаци, заштићени планинама и језерима, („Hi paludes silvasque“, како каже Јордан), остали да чувају места за остале сербско-словенске заједнице које су,тада, покренуте из матичних области, овога пута на исток и југ, пошто се,на западу, на другу страну,није могло – тамо су биле пренасељене области и франачка држава,као наследница Рима,која је покушала да спасе Римсkо царство у старим границама, безуспешно.
Крунски сведок - Еузебије Софроније
Свети Хијероним
Еузебије је рођен у градићу Стридону 347. године, на граници између две покрајине Румејског царства, Далмације и Паноније. Умро је у Витлајему 420. године. Био је један од најученијих људи свог времена у Империји. Као и све Србе, и њега помињу као Илира. Доследно томе, и његов матерњи језик називају илирским. Папа Дамас је узео Еузебија за свог личног секретара и задужио га да преведе Библију са грчког на латински језик. То је чувена вулгата која је и данас званична Библија католичке цркве. Еузебије има почасно место у сербској историји и он се налази у царском грбу цара Душана са заставом Босне, јер је Стридон био негде у савременом Босанском Грахову.
У једном писму свом пријатељу Еузебије каже да је превео Јеванђеље и Псалтир на „језик свог народа“. Та дела нису до нас допрла, али јесте његово писмо које је писао папи Дамасу 376. године. Писмо је написано на сербском, односно илирском језику. Еузебије пише: „Ја ниткога парвога, него Исукарста слиједећи, сфетињи твојој, тојес столу Петрову опћиенством садружен јесам. Ткогод изван ове кућие јагењца јестие буде, поган јес. Ако тко у Корабљи Ноиној не буде изгубитићесе, кад дође потоп.“ (Sebastiano Dolci: De illyricae linguae, Venetis 1754, страна 34 и 35.)
Папа Дамас је рођен у Португалији и с обзиром да му Еузебије пише на сербском то доказује да је он говорио сербски језик.Еузебије је писао сербским писмом које се данас погрешно назива „ћирилица“, а у његово време се називала буквица. То је било писмо стандарна србица са малим разликама. Све до 16. века „кириловицом“ је називано писмо које се сада назива глагољица, а писмо које се сада назива „ћирилица“ називано је уопштено србицом или буквицом.
Као и многи други историчари, и Долћи под Илирима убраја све народе сербског порекла који се и Словенима зову. Тако он пише:
“… dummodo uno corde, unoque symbolo simul cum Bohemis, Polonis, Dalmatis, ceteroque illyricis populis (qui a me in brevi Dissertatione has enumerate sunt) laudent Dominum nostrum.”
На сербском: „...једним осећањем (одн. Срцем), с Чесима, Пољацима, Далматинцима и осталим илирским народима (које сам у овој краткој студији набројао), хвале Господа нашег.“
Сербска историјска школа је у току ове године постигла потпуну победу на пољу научне историје. Генетика је потврдила све наше ставове, а ево и овог документа који крунише наше напоре.
Референце :
1.F. Sebastiano Dolci a Ragusio De Illyricae
linguae vetustate et amplitudine, Venedis, MDCCLIV.
2.Долчијев превод на латински се унеколико разликује од Орбинијевог. Орбини slavnov преводи као славни (слава) а Долчи као Словени. Ипак,смисао остаје мање-више исти.
3.Ђурђевић (1675- 1737),био је властелин и припадник бенедиктанског црквеног реда.
4.Римској империји били су потчињени Етрурци звани Расени (Расцијани) па можда отуда назив робова јер се, водећа етрурска фамилија, која је Риму дала низ конзула, префекта и високих личности, звала Servious (Сербијус) но, и то није у значењу роба (како то тумаче Бечко-
берлински ђаци), него у смислу оданог радника, службеника.
5.Што се тиче Срба у венетској области, тамо је, до Хитлерове нацистичке владавине, у непосредној близини Берлина, чак и у његовом предграђу, била матична област Лужичких Срба – Венета, касније германизованих.Они су, балканским Србима, који су били покренути у току велике сеобе народа, остали да држеодступницу и да им, у случају потребе, оставе могућност повратка. Но, ни сва сербска племена, или братства, позната под тим именом, нису била јединствена заједница. Исто се односи и на Русе који су, приликом сеобе, оставили за евентуални повратак Белорусе док су,Пољаци, Чеси и Словаци, заштићени планинама и језерима, („Hi paludes silvasque“, како каже Јордан), остали да чувају места за остале сербско-словенске заједнице које су,тада, покренуте из матичних области, овога пута на исток и југ, пошто се,на западу, на другу страну,није могло – тамо су биле пренасељене области и франачка држава,као наследница Рима,која је покушала да спасе Римсkо царство у старим границама, безуспешно.
О"илирском " језику и препознатљивим, данашњим српским речима
Тит Ливије наводи име једног важног места у средњем Повардарју, «Билазора» («Bylazora (Paeoniae is locus est)»).
Тит Ливије спомиње и име једног Илира назван «Бело» («Bеlо») по белој боји.
Дубровачки историчар Себастиан Долчи истиче шта Страбон наводи као трачки превод за град - «Бриа» (Bria - брег), и за утврђење - «Селиос» («Selyos» - село) :
Quote:«Bria Thracico sermones civitas, Selyos oppidum appelatur».
Хрватски археолог Александар Стипчевић је нашао слова «Veselia Felicetas» писани на романском споменику на острву Брач.
Српски филолог Ранка Куић је нашла слово «Праотац» («Praotac») писано латиницом на надгробном споменику у Призрену .
У V веку, Јустинијанов учитељ Теофан пише о Цару Јустинијану и зови га «Управда» (Upravda, Ουπραουδα).
Себастијанo Долчи јe приметио бројне старе «словенске топониме» у Илирији у делима античких грчко-римских писаца.
На пример, «Kuriktam» за Кориту код Птолемеја (књ II) у Далмацији, «Ratanei» и «Rataneum» изобличење је назива Рат, «Melita» за Мљет, «Vijs» код Полибија или «Isa» за Вис.
Што се тиче племена, «Dorisios» за Догорце, «Dokleati» за Диклиће, «Grabeos» за Грабљане, «Rizonati» за Ришњане, «Pirustas» за Пераштане, «Olkiniatis» за Озињате. Није тешко наћи српско порекло у именима «Vardeos» и «Veralios».
Апиан је у «Илирском рату» јасно назвао «Salona» Сланум, а «Terpum» је направио од Трпањ.
Долчи истиче :
Quote:«... neque Graecas, neque Latinas Colonias potuisse unquam avitum idioma perdere, funditusque abolere. Illyrica lingua perpetuo nobis vernacula fuit...»
«Нити грчке, а нити римске колоније никада могле да уништи наш прадедовски језик, ни да га из темеља упропасте. Илирски језик је стално био наш домородни језик...»
Тит Ливије спомиње и име једног Илира назван «Бело» («Bеlо») по белој боји.
Дубровачки историчар Себастиан Долчи истиче шта Страбон наводи као трачки превод за град - «Бриа» (Bria - брег), и за утврђење - «Селиос» («Selyos» - село) :
Quote:«Bria Thracico sermones civitas, Selyos oppidum appelatur».
Хрватски археолог Александар Стипчевић је нашао слова «Veselia Felicetas» писани на романском споменику на острву Брач.
Српски филолог Ранка Куић је нашла слово «Праотац» («Praotac») писано латиницом на надгробном споменику у Призрену .
У V веку, Јустинијанов учитељ Теофан пише о Цару Јустинијану и зови га «Управда» (Upravda, Ουπραουδα).
Себастијанo Долчи јe приметио бројне старе «словенске топониме» у Илирији у делима античких грчко-римских писаца.
На пример, «Kuriktam» за Кориту код Птолемеја (књ II) у Далмацији, «Ratanei» и «Rataneum» изобличење је назива Рат, «Melita» за Мљет, «Vijs» код Полибија или «Isa» за Вис.
Што се тиче племена, «Dorisios» за Догорце, «Dokleati» за Диклиће, «Grabeos» за Грабљане, «Rizonati» за Ришњане, «Pirustas» за Пераштане, «Olkiniatis» за Озињате. Није тешко наћи српско порекло у именима «Vardeos» и «Veralios».
Апиан је у «Илирском рату» јасно назвао «Salona» Сланум, а «Terpum» је направио од Трпањ.
Долчи истиче :
Quote:«... neque Graecas, neque Latinas Colonias potuisse unquam avitum idioma perdere, funditusque abolere. Illyrica lingua perpetuo nobis vernacula fuit...»
«Нити грчке, а нити римске колоније никада могле да уништи наш прадедовски језик, ни да га из темеља упропасте. Илирски језик је стално био наш домородни језик...»
Фиске: цар Јуситиниаус I
и генерал Белисариус, били су Славени
и генерал Белисариус, били су Славени
Џон Фиске (1842-1901)
|
»Можда то уопште није познато, да је највећи ратник и један од најчувенијих царева дела романског света био славенског порекла. Колоквијално (уобичајено – примедба преводиоца) име Јустинијана[1] (које је латински превод), било је Управда, или „the Upright“; а његов непобедиви генерал Белисариус[2] је дардански[3] Славен, по имену Бели-цар, или „Бели принц“.«
Оригинални текст (енг.): (стране 220-221) »It is, perhaps, not generally remembered that the greatest warrior and one of the most illustrious emperors of the part of the Roman world were of Slavic origin. The vernacular name of which Justinian is the Latin translation was Upravda, or "the Upright;" and his invincible general Belisarius was a Dardanian Slav named Beli-czar, or "the White Prince."« |
Извор (назив дела): „Darwinism, and other essays“
Страна: 220-221
Аутор: Edmund Fiske Green (1842-1901), тј. John Fiske, амерички филозоф и историчар
Издавач: MacMillan and Co.
Место штампања: New York (United States of America: 1776–)
Година: 1879
Језик: енглески
Писмо: латиница
-----
[1] Грч. Φλάβιος Πέτρος Σαββάτιος Ἰουστινιανός, или лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus.
[2] Грч. Βελισαριος, или лат. Belisarius.
[3] Грч. Δαρδανία, или лат. Dardania.
Страна: 220-221
Аутор: Edmund Fiske Green (1842-1901), тј. John Fiske, амерички филозоф и историчар
Издавач: MacMillan and Co.
Место штампања: New York (United States of America: 1776–)
Година: 1879
Језик: енглески
Писмо: латиница
-----
[1] Грч. Φλάβιος Πέτρος Σαββάτιος Ἰουστινιανός, или лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus.
[2] Грч. Βελισαριος, или лат. Belisarius.
[3] Грч. Δαρδανία, или лат. Dardania.
|
|
ОД СЕРБА СУ НАСТАЛИ СЛАВЕНИ
Јохан Каспар Цојс (1806-1856) : ОД СЕРБА СУ НАСТАЛИ СЛАВЕНИ
»Серби имају краљевство такве величине, да из њега проистекоше сви славенски народи, што и сами потврђују.«
Оригинални текст (лат.):
(страна 601)
»Zeriuani (Serbliani, Serbiani, Serbi) quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant ducant.«
-----
Извор (назив књиге): „Die Deutschen und die Nachbarstämme“
Аутор: Јохан Каспар Цојс[2] (1806-1856), немачки историчар, лингвиста и келтолог
Издавач: Игњац Јозеф Лентнер[3] (17??-18??)
Место штампања: Минхен[4] (Краљевина Баварска[5]: 1806-1918 / Немачки савез[6]: 1815-1866)
Година издања књиге: 1837
Језик: немачки и латински
Писмо: латиница
-----
[1] Мисли се на поменуте славенске народе – примедба преводиоца.
[2] Нем. Johann Kaspar Zeuß (1806-1856).
[3] Нем. Ignaz Joseph Lentner.
[4] Нем. München.
[5] Нем. Königreich Bayern.
[6] Нем. Deutscher Bund
»Серби имају краљевство такве величине, да из њега проистекоше сви славенски народи, што и сами потврђују.«
Оригинални текст (лат.):
(страна 601)
»Zeriuani (Serbliani, Serbiani, Serbi) quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant ducant.«
-----
Извор (назив књиге): „Die Deutschen und die Nachbarstämme“
Аутор: Јохан Каспар Цојс[2] (1806-1856), немачки историчар, лингвиста и келтолог
Издавач: Игњац Јозеф Лентнер[3] (17??-18??)
Место штампања: Минхен[4] (Краљевина Баварска[5]: 1806-1918 / Немачки савез[6]: 1815-1866)
Година издања књиге: 1837
Језик: немачки и латински
Писмо: латиница
-----
[1] Мисли се на поменуте славенске народе – примедба преводиоца.
[2] Нем. Johann Kaspar Zeuß (1806-1856).
[3] Нем. Ignaz Joseph Lentner.
[4] Нем. München.
[5] Нем. Königreich Bayern.
[6] Нем. Deutscher Bund
|
|
"Право и опште име свих Словена било је Сербли..."
|
|
Carl von Czoernig:
"Право и опште име свих Словена било је Сербли..."
Monarchie, Wien, Band I, 1857)
-----
Извор и назив дела :
Ethnographie der Oesterreichischen monarchie (1857)
Author: Czoernig, Karl, Freiherr von, 1804-1889
Volume: 1
Subject: Ethnology -- Austria; Austria -- Nationality; Austria -- Politics and government
Publisher: Wien, K.-K. Hof- und staatsdruckerei
Karl Czörnig, ab 1852 Freiherr von Czoernig-Czernhausen (* 5. Mai 1804 in Tschernhausen in Böhmen; † 5. Oktober 1889 in Görz) war ein österreichischer Beamter und Statistiker.
Er war ein Sohn des Tschernhausener Burggrafen Karl Czörnig. Er machte sich besonders um den Ausbau der Donauschifffahrt und der Eisenbahnen verdient, war bis 1865 Präsident der Statistischen Verwaltungskommission und von 1852 bis 1863 auch der k. k. Central-Commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale. Vom 31. August 1848 bis zum 7. Mai 1849 gehörte er der Frankfurter Nationalversammlung an (Fraktion: Café Milani).[1] 1852 wurde Czörnig mit dem Prädikat von Czernhausen in den Freiherrenstand erhoben. Karl von Czoernig-Czernhausen war der Großvater des Höhlenforschers Walter von Czoernig-Czernhausen texposedshow>Publisher: Wien, K.-K. Hof- und staatsdruckerei
"Право и опште име свих Словена било је Сербли..."
Monarchie, Wien, Band I, 1857)
-----
Извор и назив дела :
Ethnographie der Oesterreichischen monarchie (1857)
Author: Czoernig, Karl, Freiherr von, 1804-1889
Volume: 1
Subject: Ethnology -- Austria; Austria -- Nationality; Austria -- Politics and government
Publisher: Wien, K.-K. Hof- und staatsdruckerei
Karl Czörnig, ab 1852 Freiherr von Czoernig-Czernhausen (* 5. Mai 1804 in Tschernhausen in Böhmen; † 5. Oktober 1889 in Görz) war ein österreichischer Beamter und Statistiker.
Er war ein Sohn des Tschernhausener Burggrafen Karl Czörnig. Er machte sich besonders um den Ausbau der Donauschifffahrt und der Eisenbahnen verdient, war bis 1865 Präsident der Statistischen Verwaltungskommission und von 1852 bis 1863 auch der k. k. Central-Commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale. Vom 31. August 1848 bis zum 7. Mai 1849 gehörte er der Frankfurter Nationalversammlung an (Fraktion: Café Milani).[1] 1852 wurde Czörnig mit dem Prädikat von Czernhausen in den Freiherrenstand erhoben. Karl von Czoernig-Czernhausen war der Großvater des Höhlenforschers Walter von Czoernig-Czernhausen texposedshow>Publisher: Wien, K.-K. Hof- und staatsdruckerei
|
|
René Milet - О народима чији је сербски језик, матерњи
René Milet у књизи ,Du Danube a I Adriatique Revues des Deux Mondes,3/1889., на страницама 345 и 346 каже,текст у фокусу :
Директно,о употреби сербског језика,
говори француски антрополог, етнограф и географ Рене Миле, казујући да се користи свуда од Црног до Јадранског мора:
“Сербски језик, којим се говори на тај начин, изгледа скоро исто тако хармоничан као и италијански.За мене, јасно, тај језик је тврд, пун консонаната и грлених сугласника, пошто је прошао кроз уста жена Тракије и Илирије те,делимично,био лишен своје опорости, добивши медитеранску модулацију“.1
О народима,чији је сербски матерњи језик,
додаје:
“Од те славне сродности порекла, преостаје само заједница језика. И то је нешто! Од Варне, на Црном мору, до Рагузе (тј. Дубровника, на Јадрану), рећи ће вам добар дан на сербском. Јединственост језика се боље одупрла од јединствености обичаја“.
Јован Цвијић изражава уверење да су савремени дијалекти сербског језика, дакле штокавског, који се дели на старо-штокавски (Македонија), средње-штокавски (Далмација, Лика,Кордун,Банија,Славонија, Босна и Херцеговина, Црна гора, Косово, Метохија, Војводина и Шумадија),са поддијалектима: екавским,ијекавским и икавским,постојали већ на тлу древне Тракије и Илирије.2
Мавро Орбини, свештеник Малтешког реда, пише:
“Народи Илирије говорили су склавинским (сербским) језиком пре него што су се Словени (Словенско-аварска најезда) дочепали те провинције“.3
Француски историчар, Чарлс де Пајсонел, пишући о светом Јерониму и његовој буквици, каже да су се,тим писмом, „служили Срби или Панонци,или Далматинци, који су говорили језиком заједничким Илирима, Панонцима и Мижанима“.4 Oн помиње случај римског песника Овидија,протераног у Босфорско краљевство,који је,у избеглиштву,научио језик, истоветан са илирским,далматинским, панонским и мизијским што,сабрано,упућује на један језик - сербски. Наиме, из стихова самог Овидија,читалац сазнаје да је,у месту свога изгнанства,научио скитско-трачко-дачко-
сарматски језик на ком је чак и певао,читајући своје песме јавно,пред људима међу којима је био присиљен да живи.
Ами Бује констатује:“Давно пре Овидија, језик којим се говорило,с обе стране Дунава, био је један и то, на основу разних бројних сведочанстава, може бити само сербски језик који је за 'словенске' језике оно што је латински за језике из њега настале“.5
Имена:
Трачани, Трибали, Илири, Сармати, Венети итд.односе се увек на Србе који су себе, како тврди Шафарик, свуда у својим делима, „увек својим домаћим сербским именом звали“. Филолог Катанчић каже да, Босанци и Далматинци, говоре оним истим језиком којим говоре и Србијанци – илирским: „Serbli universi dialecto Illyricae usi.“.
Референце :
1.Rene Milet,Du Danube a l Adriatique,II partie, Revues des Deux Mondes, 3/1889
2.Јован Цвијић,Насеља и порекло становништва, Сербски етнографски зборник, књ.12, Београд 1926.
Цвијић је овде повезао древни трачки балкански живаљ са савременим сербским, изражавајући уверење о постојању језичког и етничког континуитета сербског народа на Балкану.
Гласник, чији је био уредник, писао је о разним српским племенима и породицама рашчлањујући о њима, понаособ, разна обавештења као што су порекло, крсна слава, сеобе, промена имена и старост.
3.Mavar Orbinus,Il Regno delli Slavi, Pesaro, 1601. p. 173.
4.Charless de Peyssonnel,Observations historiques et geographiques sur les peuples barbares qui ont habite les bords du Danube et du Pont -Euxin, Ed. Tilliard, Paris, 1765.
5.Ami Boue,La Turquie dEurope,Tome II p.34,Paris,1840.
Директно,о употреби сербског језика,
говори француски антрополог, етнограф и географ Рене Миле, казујући да се користи свуда од Црног до Јадранског мора:
“Сербски језик, којим се говори на тај начин, изгледа скоро исто тако хармоничан као и италијански.За мене, јасно, тај језик је тврд, пун консонаната и грлених сугласника, пошто је прошао кроз уста жена Тракије и Илирије те,делимично,био лишен своје опорости, добивши медитеранску модулацију“.1
О народима,чији је сербски матерњи језик,
додаје:
“Од те славне сродности порекла, преостаје само заједница језика. И то је нешто! Од Варне, на Црном мору, до Рагузе (тј. Дубровника, на Јадрану), рећи ће вам добар дан на сербском. Јединственост језика се боље одупрла од јединствености обичаја“.
Јован Цвијић изражава уверење да су савремени дијалекти сербског језика, дакле штокавског, који се дели на старо-штокавски (Македонија), средње-штокавски (Далмација, Лика,Кордун,Банија,Славонија, Босна и Херцеговина, Црна гора, Косово, Метохија, Војводина и Шумадија),са поддијалектима: екавским,ијекавским и икавским,постојали већ на тлу древне Тракије и Илирије.2
Мавро Орбини, свештеник Малтешког реда, пише:
“Народи Илирије говорили су склавинским (сербским) језиком пре него што су се Словени (Словенско-аварска најезда) дочепали те провинције“.3
Француски историчар, Чарлс де Пајсонел, пишући о светом Јерониму и његовој буквици, каже да су се,тим писмом, „служили Срби или Панонци,или Далматинци, који су говорили језиком заједничким Илирима, Панонцима и Мижанима“.4 Oн помиње случај римског песника Овидија,протераног у Босфорско краљевство,који је,у избеглиштву,научио језик, истоветан са илирским,далматинским, панонским и мизијским што,сабрано,упућује на један језик - сербски. Наиме, из стихова самог Овидија,читалац сазнаје да је,у месту свога изгнанства,научио скитско-трачко-дачко-
сарматски језик на ком је чак и певао,читајући своје песме јавно,пред људима међу којима је био присиљен да живи.
Ами Бује констатује:“Давно пре Овидија, језик којим се говорило,с обе стране Дунава, био је један и то, на основу разних бројних сведочанстава, може бити само сербски језик који је за 'словенске' језике оно што је латински за језике из њега настале“.5
Имена:
Трачани, Трибали, Илири, Сармати, Венети итд.односе се увек на Србе који су себе, како тврди Шафарик, свуда у својим делима, „увек својим домаћим сербским именом звали“. Филолог Катанчић каже да, Босанци и Далматинци, говоре оним истим језиком којим говоре и Србијанци – илирским: „Serbli universi dialecto Illyricae usi.“.
Референце :
1.Rene Milet,Du Danube a l Adriatique,II partie, Revues des Deux Mondes, 3/1889
2.Јован Цвијић,Насеља и порекло становништва, Сербски етнографски зборник, књ.12, Београд 1926.
Цвијић је овде повезао древни трачки балкански живаљ са савременим сербским, изражавајући уверење о постојању језичког и етничког континуитета сербског народа на Балкану.
Гласник, чији је био уредник, писао је о разним српским племенима и породицама рашчлањујући о њима, понаособ, разна обавештења као што су порекло, крсна слава, сеобе, промена имена и старост.
3.Mavar Orbinus,Il Regno delli Slavi, Pesaro, 1601. p. 173.
4.Charless de Peyssonnel,Observations historiques et geographiques sur les peuples barbares qui ont habite les bords du Danube et du Pont -Euxin, Ed. Tilliard, Paris, 1765.
5.Ami Boue,La Turquie dEurope,Tome II p.34,Paris,1840.
|
|
|
|
Јаков Кристоф Буркхарт - Илири као римски цареви
Јаков Кристоф Буркхарт
(1818–1897) |
|
СРБ :
Јаков Кристоф Буркхарт
у свом делу: Die Zeit Constantin's des Grossen (1853)
на странама 45,82,245 и 377. каже у
тексту који је у фокусу:
,,У касније доба Царства ,од III века,започиње по Момзену, ,,илиризација римске војске’’:Илири се појављују као најбољи варварски подмладак оронулих римских легија.Све своје ратничке квалитете они су ставили у службу римске екуменске државне идеје.
У сутону Царства они су га често и спасавали у најтежим моментима,не само као легионараи,центуриони,легати,него и као цареви.,,Прекрасан низ илирских царева после Деција спасао је царство'' пише културни историк Ј.Буркхарт.За време царских метежа када су се из легионарских табора по далеким провинцијама обарали и дизали императори,само је онај претедент могао да завлада целом империјом на чијој су страни били ,,непобедиви Илири'' пише исти Букхарт у свом ,,Константину Великом ‘’.
J.Burckhard,Zeiftater Konstantin drs Grossen,Phadon-ausg,, стр.45.
J.Burckhard,ibid,стр.82 и 245.Велики успеси Илира у војсци и управи изазвали су и завист Римљана.Надимак за Илира био је sabaiarius што значи ,,пивопија'',,,пијаница'',стр.377.
Извор и назив дела : Die Zeit Constantin's des Grossen (1853)
Аутор: Jacob Christoph Burckhardt
Година: 1853
Језик : немачки,писмо латиница.
Владимир ДВОРНИКОВИЋ ( 1888-1956) “КАРАКТЕРОЛОГИЈА ЈУГОСЛОВЕНА” 1939, репринт ПРОСВЕТА 1990., 1066 страница и 2000.,1072 са предговором Владете Јеротића.
стране 291,1004.
Јаков Кристоф Буркхарт
у свом делу: Die Zeit Constantin's des Grossen (1853)
на странама 45,82,245 и 377. каже у
тексту који је у фокусу:
,,У касније доба Царства ,од III века,започиње по Момзену, ,,илиризација римске војске’’:Илири се појављују као најбољи варварски подмладак оронулих римских легија.Све своје ратничке квалитете они су ставили у службу римске екуменске државне идеје.
У сутону Царства они су га често и спасавали у најтежим моментима,не само као легионараи,центуриони,легати,него и као цареви.,,Прекрасан низ илирских царева после Деција спасао је царство'' пише културни историк Ј.Буркхарт.За време царских метежа када су се из легионарских табора по далеким провинцијама обарали и дизали императори,само је онај претедент могао да завлада целом империјом на чијој су страни били ,,непобедиви Илири'' пише исти Букхарт у свом ,,Константину Великом ‘’.
J.Burckhard,Zeiftater Konstantin drs Grossen,Phadon-ausg,, стр.45.
J.Burckhard,ibid,стр.82 и 245.Велики успеси Илира у војсци и управи изазвали су и завист Римљана.Надимак за Илира био је sabaiarius што значи ,,пивопија'',,,пијаница'',стр.377.
Извор и назив дела : Die Zeit Constantin's des Grossen (1853)
Аутор: Jacob Christoph Burckhardt
Година: 1853
Језик : немачки,писмо латиница.
Владимир ДВОРНИКОВИЋ ( 1888-1956) “КАРАКТЕРОЛОГИЈА ЈУГОСЛОВЕНА” 1939, репринт ПРОСВЕТА 1990., 1066 страница и 2000.,1072 са предговором Владете Јеротића.
стране 291,1004.
|
|
|
|
|
|
Фотографије превода нису најбољег квалитета али може да се прочита оно најбитније.
|
|
Ами Боуе - Сербски језик, језик Илира
|
Ами Боуе (нем. Ami Boué; Хамбург, 16. март 1794 — Беч, 21. новембар 1881), био је аустроугарски лекар, путописац, геолог и географ, немачког порекла, који је одрастао и школовао се у Немачкој, а затим у Женеви, Паризу и Единбургу. Као студент медицине на универзитету у Единбургу, упознао се са Робертом Џејмсоном, који га је својим предавањима из геологије и минералогија толико заинтерисовао, да је Боуе одлучио да прекине студије медицине и даље своје школовање и живот посвети путовањима и изучавању геологије и географије.Данас је Ами у научној јавности познат не само као пионир аустријске геологије, већ и као један од зачетника успостављања и одржавања међународних и националних геолошке односа. |
СРБ :
Ами Бује у својој књизи ,,Ami Boue,La Turquie dEurope Tome II p.34, Paris, 1840.",на страни 34 овог дела констатује,текст у фокусу:
“Давно пре Овидија, језик којим се говорило,с обе стране Дунава,био је један и то, на основу разних бројних сведочанстава, може бити само сербски језик који је за словенске језике оно што је латински за језике из њега настале“.1
Некада су Илири настањивали целу јадранску обалу, до реке По и граница Апулије. Пошто су италске обале некада заузимала трачко-илирска племена,Плиније каже, пишући о античкој Умбрији:“С правом се суди да је илирски језик својствен латинском и италском, као што се приближава и грчком; из њега, тј. из италског језика, некада су вође црпле себи имена“.2
To je у складу са Ливијевим запажањем (+17.г.) како,„изнад Венета живе,у планинама,народи крвни сродници Венета – Реци и Винделинци“.3
Ливије додаје да су Римљани земље Реције(Винделиције), Норикум и Панонију,називали илирском провинцијом.Занимљива је и његова опаска како је неки Илир добио име Бели по боји његове коже.4
Никола из Дамаска је,такође,тврдио да су:Дачани, Гети, Панонци, Норици, Винделици и Реци,један те исти илирски род. Свим овим племенима језик је био илиро-
трачки или, како Полибије пише: „Linguam Illyricam fuisse dialectum Thraciacae“. Oвом, трачко-илирском комплексу,Дамаскин прикључује реку Тису која дели Гете и Дачане, издвајајући Грчку и западну Италију јер, једино те земље нису, у том позном периоду, биле настањене Трако-Илирима.Мистериозни Трако-илири били су антички Срби,o чему сведочи низ имена градова, утврђења и паланки изведених од основе сербског народног имена.5
Нестор,ове Србе,назива Илиро-словенима пишући да код њих борави апостол Павле док,Андреја,проповеда Христову реч код Руса.6
Овај летописац Илирију сматра прадомовину свих Словена.
Библиографски подаци :
Наслов La Turquie d'Europe, ou, Observations sur la géographie, la géologie, l'histoire naturelle, la statistique, les moeurs, les coutumes, l'archéologie, l'agriculture, l'industrie, le commerce, les gouvernements divers, le clergé, l'histoire et l'état politique de cet empire, Том 2
Аутор : Ami Boué
Издавач : A. Bertrand, 1840
Оригинал из : Универзитет у Чикагу
Белешка о писцу : Ами Боуе
Општи подаци
Датум рођења 16. март 1794.
Место рођења Хамбург (Немачка)
Датум смрти 21. новембар 1881.
Место смрти Беч (Аустроугарска)
Рад: Поље Геологија, Географија
Институција Краљевска академије наука у Бечу
Награде Воластонова медаља
Дела :
Мемоаре из геологије и палеонтологије Mémoires géologiques et paléontologiques (у Паризу, 1832.)
Научну студију La Turquie d'Europe (у Паризу, 1840.), у којој је изнео сопствена географска, геолошка и природословна запажања са путовања по тадашњим турским земљама на југу Европе. У овој студији Ами је обрадио делове Босне, Србије, Црне Горе, Албаније, Македоније, Бугарске и Грчке, и то не само са геолошког, већ и са географског, природословног (флора и фауна) етнографског, привредног и историјског становишта.
Етнографска карта Балкана из 1847.
Етнографску карту турских земаља Балканског полуострва из 1849. Ово је била прва објављена карта те врсте.
Sur l'établissement de bonnes routes et surtout de chemins de fer dans la Turquie d'Europe, (1852)
Essai géologique sur l'Écosse (1820)
Synoptische darstellung der die erdrinde ausmachenden formazionen, so wie der wichtigsten, ihnen untergeordneten, massen (1827)
Autobiographie du Docteur médécin Ami Boué, né à Hambourg le 16 mars 1794 et mort comme autrichien à Vienne. (1879)
Über die türkischen Eisenbahnen und ihre grosse volkswirthschaftliche Wichtigkeit:besonders einiges für Österreich und Ungarn/von A. Boué (1877).
Mémoires géologiques et paléontologiques, pub. par A. Boué ... t. I. Avec quatre planches. (1832)
Recueil d'itinʹeraires dans la Turquie d'Europe : détails gʹeographiques, topographiques et statistiques sous cet empire (1854)
Guide du géologue-voyageur, sur le modèle de l'Agenda geognostica de M. Léonhard/par Ami Boué. by Boué, Leonhard, Karl Cäsar von, 1779-1862. Agenda geognostica (1835)
Die europäische Türkei. Von Ami Boué. (La Turquie d'Europe par A. Boué. Paris, 1840.) Deutsch hrsg. von der Boué-stiftungs-commission der Kais. akademie der...by Boué, Ami, 1794-1881. Kaiserl. Akademie der Wissenschaften in Wien. Mathematische-Naturwissenschaftliche Klasse. Kommission für die Boué-stiftung (1889).
Референце :
1.Ami Boue,La Turquie dEurope Tome II p.34, Paris, 1840.
2.Plin. III,9,1.
3.Livius, V,33
4.Ac tandem , in Illyricum hominem ab albo colore cognominatum Belo. Livio,Dec. 1.IV 42 Serbinum,
Σεπβινόν (Unter Pannonien, 161) Ptol; nach Reichard Sjewerin nach andren Sarviz, hocht wahrscheinlich jedoch einst mit Servitium, oder
Serbetium, daher Srbac;Serdika,Sardika (Moes,16) Numi, Inscr, Fasti triumph, Ptol. T.Peut, In ant. Hierokl,Servitium,Serbetium (Unter. Pan. 250), T. Peut, It, ant.Serbetium, Rav; hochst wahrscheinchl eins mit Serbinum Ptol.; heutztage Srbac in Bosnien an der Save; Sevaces (Volk; in Nor,161), Ptol;Sorba (Kamien), Rav. Aus alten Italien;Serbenstadt, noch untentdeckt, nach Reichard S. Servolo,Serviodurum (Vindel,250), T. Peut.; heutztage Straubing, d.i.
Srbin,Serbenstadt, wie noch in dem heutingen
namen die elemente des alten durchklingen, у Суровјецки и Шафарик,Die Abknuft der Slawen p.151.
6.Ово наравно није тачно јер тада Руси нису постојали као нација. Андреја борави у Босфорском краљевству, код Сармата, након што је у Палестини примио хришћанство. Опширније о томе у М.Милановић,Сербски стари век, Вандалија, Београд 2008.
Ами Бује у својој књизи ,,Ami Boue,La Turquie dEurope Tome II p.34, Paris, 1840.",на страни 34 овог дела констатује,текст у фокусу:
“Давно пре Овидија, језик којим се говорило,с обе стране Дунава,био је један и то, на основу разних бројних сведочанстава, може бити само сербски језик који је за словенске језике оно што је латински за језике из њега настале“.1
Некада су Илири настањивали целу јадранску обалу, до реке По и граница Апулије. Пошто су италске обале некада заузимала трачко-илирска племена,Плиније каже, пишући о античкој Умбрији:“С правом се суди да је илирски језик својствен латинском и италском, као што се приближава и грчком; из њега, тј. из италског језика, некада су вође црпле себи имена“.2
To je у складу са Ливијевим запажањем (+17.г.) како,„изнад Венета живе,у планинама,народи крвни сродници Венета – Реци и Винделинци“.3
Ливије додаје да су Римљани земље Реције(Винделиције), Норикум и Панонију,називали илирском провинцијом.Занимљива је и његова опаска како је неки Илир добио име Бели по боји његове коже.4
Никола из Дамаска је,такође,тврдио да су:Дачани, Гети, Панонци, Норици, Винделици и Реци,један те исти илирски род. Свим овим племенима језик је био илиро-
трачки или, како Полибије пише: „Linguam Illyricam fuisse dialectum Thraciacae“. Oвом, трачко-илирском комплексу,Дамаскин прикључује реку Тису која дели Гете и Дачане, издвајајући Грчку и западну Италију јер, једино те земље нису, у том позном периоду, биле настањене Трако-Илирима.Мистериозни Трако-илири били су антички Срби,o чему сведочи низ имена градова, утврђења и паланки изведених од основе сербског народног имена.5
Нестор,ове Србе,назива Илиро-словенима пишући да код њих борави апостол Павле док,Андреја,проповеда Христову реч код Руса.6
Овај летописац Илирију сматра прадомовину свих Словена.
Библиографски подаци :
Наслов La Turquie d'Europe, ou, Observations sur la géographie, la géologie, l'histoire naturelle, la statistique, les moeurs, les coutumes, l'archéologie, l'agriculture, l'industrie, le commerce, les gouvernements divers, le clergé, l'histoire et l'état politique de cet empire, Том 2
Аутор : Ami Boué
Издавач : A. Bertrand, 1840
Оригинал из : Универзитет у Чикагу
Белешка о писцу : Ами Боуе
Општи подаци
Датум рођења 16. март 1794.
Место рођења Хамбург (Немачка)
Датум смрти 21. новембар 1881.
Место смрти Беч (Аустроугарска)
Рад: Поље Геологија, Географија
Институција Краљевска академије наука у Бечу
Награде Воластонова медаља
Дела :
Мемоаре из геологије и палеонтологије Mémoires géologiques et paléontologiques (у Паризу, 1832.)
Научну студију La Turquie d'Europe (у Паризу, 1840.), у којој је изнео сопствена географска, геолошка и природословна запажања са путовања по тадашњим турским земљама на југу Европе. У овој студији Ами је обрадио делове Босне, Србије, Црне Горе, Албаније, Македоније, Бугарске и Грчке, и то не само са геолошког, већ и са географског, природословног (флора и фауна) етнографског, привредног и историјског становишта.
Етнографска карта Балкана из 1847.
Етнографску карту турских земаља Балканског полуострва из 1849. Ово је била прва објављена карта те врсте.
Sur l'établissement de bonnes routes et surtout de chemins de fer dans la Turquie d'Europe, (1852)
Essai géologique sur l'Écosse (1820)
Synoptische darstellung der die erdrinde ausmachenden formazionen, so wie der wichtigsten, ihnen untergeordneten, massen (1827)
Autobiographie du Docteur médécin Ami Boué, né à Hambourg le 16 mars 1794 et mort comme autrichien à Vienne. (1879)
Über die türkischen Eisenbahnen und ihre grosse volkswirthschaftliche Wichtigkeit:besonders einiges für Österreich und Ungarn/von A. Boué (1877).
Mémoires géologiques et paléontologiques, pub. par A. Boué ... t. I. Avec quatre planches. (1832)
Recueil d'itinʹeraires dans la Turquie d'Europe : détails gʹeographiques, topographiques et statistiques sous cet empire (1854)
Guide du géologue-voyageur, sur le modèle de l'Agenda geognostica de M. Léonhard/par Ami Boué. by Boué, Leonhard, Karl Cäsar von, 1779-1862. Agenda geognostica (1835)
Die europäische Türkei. Von Ami Boué. (La Turquie d'Europe par A. Boué. Paris, 1840.) Deutsch hrsg. von der Boué-stiftungs-commission der Kais. akademie der...by Boué, Ami, 1794-1881. Kaiserl. Akademie der Wissenschaften in Wien. Mathematische-Naturwissenschaftliche Klasse. Kommission für die Boué-stiftung (1889).
Референце :
1.Ami Boue,La Turquie dEurope Tome II p.34, Paris, 1840.
2.Plin. III,9,1.
3.Livius, V,33
4.Ac tandem , in Illyricum hominem ab albo colore cognominatum Belo. Livio,Dec. 1.IV 42 Serbinum,
Σεπβινόν (Unter Pannonien, 161) Ptol; nach Reichard Sjewerin nach andren Sarviz, hocht wahrscheinlich jedoch einst mit Servitium, oder
Serbetium, daher Srbac;Serdika,Sardika (Moes,16) Numi, Inscr, Fasti triumph, Ptol. T.Peut, In ant. Hierokl,Servitium,Serbetium (Unter. Pan. 250), T. Peut, It, ant.Serbetium, Rav; hochst wahrscheinchl eins mit Serbinum Ptol.; heutztage Srbac in Bosnien an der Save; Sevaces (Volk; in Nor,161), Ptol;Sorba (Kamien), Rav. Aus alten Italien;Serbenstadt, noch untentdeckt, nach Reichard S. Servolo,Serviodurum (Vindel,250), T. Peut.; heutztage Straubing, d.i.
Srbin,Serbenstadt, wie noch in dem heutingen
namen die elemente des alten durchklingen, у Суровјецки и Шафарик,Die Abknuft der Slawen p.151.
6.Ово наравно није тачно јер тада Руси нису постојали као нација. Андреја борави у Босфорском краљевству, код Сармата, након што је у Палестини примио хришћанство. Опширније о томе у М.Милановић,Сербски стари век, Вандалија, Београд 2008.
|
|
Текстови, преводи, фотографије и скенирање страница су резултат дугогодишњег рада Крсте Крцун Драговића.
Уредио и обрадио Стефан Србски.
О србској земљи, народу, традицији и духовности пишу многи историчари, филозофи, песници... Из њихових дела се може закључити колико поштовања су имали и какве симпатије су гајили према нама. Србски народ је несумњиво оставио дубок траг у историји који је постао препрека, посебно Немцима и Енглезима, у остваривању својих империјалних тежњи. Фалсификовањем су нам наметнули теорију, како су они ''богом дани'', апсолутни и неприкосновени владари света од вајкада, а да смо ми само нежељени нуспроизвод ''њихове'' историје.
Србима су плански уништавали и прекрајали историју. За време првог и другог светског рата из Србије је однето 40 железничких вагона архивске грађе. Прве нацистичке бомбе у априлу 41. су пале баш на народну библиотеку у Београду, уништавајући фонд од 350.000 књига и документа од непроцењиве вредности. Ако мислите да је то само случајност, запитајте се колико је пута горела александријска библиотека. Уништи једном народу историју, уништио си га као народ. Запитајте се зашто су архиве у Ватикану затворене за јавност и зашто, по њиховом сопственом признању, не знају шта се све налази на полицама. ''Такви поштоваоци'' историје и књижевности нису ни мало знатижељни да прелистају средњовековне и античке списе?
Да би се проучавала историја једног народа, морају се прихватити и сјајне и мрачне странице историје тог народа. Стекао сам утисак да се неки наши историчари просто утркују да објаве све наше мрачне странице. Да ли то раде по некој директиви или су једноставно пали под утицај бечко-берлинске школе, не умем да објасним. Када се појави било каква теза или теорија различита од њиховог поимања историје, одмах почињу да је негирају, па чак и да се подсмевају, уместо да критички и рационално сагледају све доказе. Не умем да објасним ни појаву аутошовинизма и аутодеструкције која је присутна у србком народу и то баш код оних код којих никако не би смела да буде. Само лабилна и неспособна особа презире самог себе и спремна је на самоубиство. Какве су онда то особе које дозвољавају или и сами врше политичко и национално самоубиство?
Шиптари су присвојили Скендербега, Срби-муслимани се диче краљем Твртком и тврде да је ''Бошњак'', Бугари краду Краљевића Марка, Мађари отимају Хајдуке, а Хрвати ''черупају'' све остало да прекрију своју ''историјску голотињу''. Историчари немо посматрају силовање наше мајке Србије. Окрећу главу у страну и надају се да ће се незасити коначно заситити.
Свесни смо чињенице да се свакодневно манипулише истином у политичке сврхе. Не прихватам ћутање! Морамо се борити против тога. Интернет је средство глобалне комуникације и место масовног информисања и зато га треба максимално искористити. Ускоро постављам нове странице документоване историје, од којих је већину сакупио Крсто Крцун Драговић у свом дугогодишњем истраживачком раду.
Уредио и обрадио Стефан Србски.
О србској земљи, народу, традицији и духовности пишу многи историчари, филозофи, песници... Из њихових дела се може закључити колико поштовања су имали и какве симпатије су гајили према нама. Србски народ је несумњиво оставио дубок траг у историји који је постао препрека, посебно Немцима и Енглезима, у остваривању својих империјалних тежњи. Фалсификовањем су нам наметнули теорију, како су они ''богом дани'', апсолутни и неприкосновени владари света од вајкада, а да смо ми само нежељени нуспроизвод ''њихове'' историје.
Србима су плански уништавали и прекрајали историју. За време првог и другог светског рата из Србије је однето 40 железничких вагона архивске грађе. Прве нацистичке бомбе у априлу 41. су пале баш на народну библиотеку у Београду, уништавајући фонд од 350.000 књига и документа од непроцењиве вредности. Ако мислите да је то само случајност, запитајте се колико је пута горела александријска библиотека. Уништи једном народу историју, уништио си га као народ. Запитајте се зашто су архиве у Ватикану затворене за јавност и зашто, по њиховом сопственом признању, не знају шта се све налази на полицама. ''Такви поштоваоци'' историје и књижевности нису ни мало знатижељни да прелистају средњовековне и античке списе?
Да би се проучавала историја једног народа, морају се прихватити и сјајне и мрачне странице историје тог народа. Стекао сам утисак да се неки наши историчари просто утркују да објаве све наше мрачне странице. Да ли то раде по некој директиви или су једноставно пали под утицај бечко-берлинске школе, не умем да објасним. Када се појави било каква теза или теорија различита од њиховог поимања историје, одмах почињу да је негирају, па чак и да се подсмевају, уместо да критички и рационално сагледају све доказе. Не умем да објасним ни појаву аутошовинизма и аутодеструкције која је присутна у србком народу и то баш код оних код којих никако не би смела да буде. Само лабилна и неспособна особа презире самог себе и спремна је на самоубиство. Какве су онда то особе које дозвољавају или и сами врше политичко и национално самоубиство?
Шиптари су присвојили Скендербега, Срби-муслимани се диче краљем Твртком и тврде да је ''Бошњак'', Бугари краду Краљевића Марка, Мађари отимају Хајдуке, а Хрвати ''черупају'' све остало да прекрију своју ''историјску голотињу''. Историчари немо посматрају силовање наше мајке Србије. Окрећу главу у страну и надају се да ће се незасити коначно заситити.
Свесни смо чињенице да се свакодневно манипулише истином у политичке сврхе. Не прихватам ћутање! Морамо се борити против тога. Интернет је средство глобалне комуникације и место масовног информисања и зато га треба максимално искористити. Ускоро постављам нове странице документоване историје, од којих је већину сакупио Крсто Крцун Драговић у свом дугогодишњем истраживачком раду.
|
28.04.2015.
|
Пресе: „Бруталност аустроугарске војске на Балкану“
ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКИ РАТ
Ватикан је организатор рата у Украјини
ПОВАМПИРЕНИ КОНКОРДАТ: РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА САДА МОЖЕ ДА ОСНИВА ШКОЛЕ И ФАКУЛТЕТЕ У СРБИЈИ
Уместо у Донбас, Влада Србије шаље 100 хиљада евра Кијеву као помоћ
УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО: Украјинци разапели и спалили руског заробљеника (+18)
СРПСКИМ ЖРТВАМА ДАТИ ИМЕНА ДА СЕ ЊИМА НЕ БИ МАНИПУЛИСАЛО
ПЕТАР МАМОНОВ - Сваки човек кога сретнеш је анђео
ДАН СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА У ЈАСЕНОВЦУ
Комплетна дигитална збирка (47 књига) Насеља и пореклo становништва
|
Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим Светог Марка Ефеског и Патријарха српског…
Ако НАТО запрети Србији, руске ракете са Крима су ту за пар минута
ЗНАЧЕЊЕ ТРИ ПРСТА
Путин пажљиво одабрао тренутак за рат: Америка зна да Русија има у плану да је уништи
На ТВ Русија 1 вечерас премијерно приказан филм – „Како су убили Југославију. Сенка Дејтона“ (видео)
|
