ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА-ДОКУМЕНТОВАНО!
|
»Славенска племена, под именима Венди и Серби, настањују земље између Балтичког и Црног мора, Карпата, Дона и горње Волге.«
Оригинални текст (енг.): (страна 62) »The Slave tribes, under the names of Wends and Serbs, settled in the countries between the Baltic and Black seas, the Carpathians, the Don, and Upper Volga.« Извор (назив дела): „The Gentile and the Jew in the Courts of the Temple of Christ: An Introduction to the History of Christianity“, Volume 1 Страна: 62 Аутор: Johann Joseph Ignaz von Döllinger (1799-1890), немачки историчар, католички свештеник и теолог Превод (са немачког на енглески језик): Енглез Nicholas Darnell (1817-1892) Издавач: Longman, Green, Longman, Roberts, and Green Место штампања: London (United Kingdom of Great Britain and Ireland: 1801-1927) Година издања: 1862 Језик: енглески Писмо: латиницa |
Лорд Махон
Лорд Махон ( Lord Mahon ) у свом делу "The life of Belisarius" - "Живот Велизара" каже:
"The name of Belisarius, he adds, is Illyrian (or Slavonic) and denotes the "White Prince" or "Beli Tzar."
"Име Велизар, он додаје, је Илирско (или Словенско) и значи "Бели принц" или "Бели Цар."
Kасније Лорд махон на пар страница објашњава ономастиком и топонимом попут БеоГрад у Бел-град.
"The name of Belisarius, he adds, is Illyrian (or Slavonic) and denotes the "White Prince" or "Beli Tzar."
"Име Велизар, он додаје, је Илирско (или Словенско) и значи "Бели принц" или "Бели Цар."
Kасније Лорд махон на пар страница објашњава ономастиком и топонимом попут БеоГрад у Бел-град.
СЕРБИ И РАСИ ДВА ИМЕНА ЈЕДНОГ НАРОДА
Када су откривени асирски записи а њихово тумачење и читање било у пуном јеку, десио се један занимљив случај. Откопавање и читање таблица у клинастом писму радили су Немци, Енглези и Французи. Сви су се сложили да су баш сви записи били на једном семитском језику. У то њихово читање умешао се професор Филосено Луцато из Падове. Он је објавио књигу у којој се жали на сметње при раду:
- Довољно је да се претпостави да су асирски домороци били освојени и да је ово освајање поставило изнад њих једну потпуно другу расу која није била семитска, него индоевропска, браћа Индуса и Персијанаца. Сасвим је могуће да су господари Асирије знали језик народа који су покорили и да су у Асирији била два језика, (на исти начин као што су била два народа) oд којих је један био семитски или арамејски, други санскритски или асирски. Сви записи асирски, они из Персепоља, као и они из Хорсабада, Нимруда и Вана, написани су језиком који је врло повезан са Зендом и са најстаријим санскритским дијалектом оним из Веда. Баш у овом језику успео сам да прочитам готово све записе асирско - персепољске неке записе из Вана и неке делове записа из Хорсабада. Потом је неко ућуткао професора Луцата и није се више чуо.
Код Бероза стоји: -Taмo је било од почетка, у Вавилону, много људи стране расе, насељених у Халдеји и живели су без закона као звери. Вилијам Фоксвил Олбрајт потврђује став Филосена Луцата.
- Довољно је да се претпостави да су асирски домороци били освојени и да је ово освајање поставило изнад њих једну потпуно другу расу која није била семитска, него индоевропска, браћа Индуса и Персијанаца. Сасвим је могуће да су господари Асирије знали језик народа који су покорили и да су у Асирији била два језика, (на исти начин као што су била два народа) oд којих је један био семитски или арамејски, други санскритски или асирски. Сви записи асирски, они из Персепоља, као и они из Хорсабада, Нимруда и Вана, написани су језиком који је врло повезан са Зендом и са најстаријим санскритским дијалектом оним из Веда. Баш у овом језику успео сам да прочитам готово све записе асирско - персепољске неке записе из Вана и неке делове записа из Хорсабада. Потом је неко ућуткао професора Луцата и није се више чуо.
Код Бероза стоји: -Taмo је било од почетка, у Вавилону, много људи стране расе, насељених у Халдеји и живели су без закона као звери. Вилијам Фоксвил Олбрајт потврђује став Филосена Луцата.
La sanscritisme de la langue asyrienne ou les restes de le langue assyrienne recueillis et expliqués par le sanscrit. Etudes préliminaires au déchiffrement des inscriptions assyriennes ...
Main Author: Luzzatto, Philoxène.
Language(s): French
Published: Padoue, A. Bianchi, 1849.
Filosseno Luzzatto (Philoxene) (born at Trieste, July 10, 1829; died at Padua January 25, 1854)
Main Author: Luzzatto, Philoxène.
Language(s): French
Published: Padoue, A. Bianchi, 1849.
Filosseno Luzzatto (Philoxene) (born at Trieste, July 10, 1829; died at Padua January 25, 1854)
ВИНЧАНСКО ПИСМО
Најстарије писмо на свету, старо преко 7500 година, познато је као протописмо Лепенског вира и из њега је проистекло ВИНЧАНСКО ПИСМО чија се старост процењује на 5500 година.
Локалитет Винча се први пут помиње као археолишко налазиште 1893 године. Професор Милоје Васић је на овом локалитету започео прва методолошки утемељена археолошка ископавања у Србији 1908. године и пронашао преко 10.000 артефаката. Нису то били у питању фрагменти са понеким знаком или словом, него читави натписи који су пробудили пажњу не само србских, него и светских археолога. Заинтересованост за ово писмо од тада не престаје и стална је тема свих озбиљних палеолингвиста у свету.
Седамдесетих година прошлог века на сцену ступа проф. Радивоје Пешић, који након двадесет година рада долази до невероватних закључака који су и данас општеприхваћени у свету, али се оспоравају код нас. Пешић је успео да установи да винчанско писмо располаже са неколико верзија словних знакова, па је тако успео да препозна 57 карактеристичних слова. Вокали су били представљени са 14 знакова, од чега је било пет основних, а остало су били дифтонзи. Сугласници су по проф. Пешићу били представљени прво са 43 знака, да би се временом и тај број смањио, док се на крају није дошло до винчанске азбуке од 26 слова.
Наравно, сва његова бриљантна открића и логични закључци у дешифровању винчанског писма су дочекани на нож. Пошто у научном смислу нису могли да га оспоре, окарактерисан је као новоромантичар. Оспоравали су га, чврсто се држећи бечко-берлинске школе која је управо таква - новоромантичарска. Настала почетком 19. века, у периоду духовног препорода Германа који су очајнички тражили неке своје ''несловенске'' корене који би задовољили њихову тежњу да се издвоје као супериорна раса. Пешић је проглашен за шарлатана, а његова једина кривица је та што је тврдио да постоји непрекидан континуитет овог писма на овом подручју, односно да народ који је користио ово писмо није никад престао да постоји. Ту је, овде, на истом месту где је био и пре 7500 година.
Након више од сто година од откривања и двадесет година од научне потврде, Винчанско писмо престаје да буде Винчанско... Директорка Института за археомитологију из САД, Џоана Марлер, тражи да се оно више не зове тако, како је већ у науци утврђено, него "староевропско" или "дунавско", наши присутни научници подржали су захтев МАРЛЕР! Винча престаје да буде центар истраживања и колевка цивилизације. Винчанско писмо се више неће истраживати у Србији, него ће се у будућности сва истраживања ''староевропског'' писма вршити у САД.
Локалитет Винча се први пут помиње као археолишко налазиште 1893 године. Професор Милоје Васић је на овом локалитету започео прва методолошки утемељена археолошка ископавања у Србији 1908. године и пронашао преко 10.000 артефаката. Нису то били у питању фрагменти са понеким знаком или словом, него читави натписи који су пробудили пажњу не само србских, него и светских археолога. Заинтересованост за ово писмо од тада не престаје и стална је тема свих озбиљних палеолингвиста у свету.
Седамдесетих година прошлог века на сцену ступа проф. Радивоје Пешић, који након двадесет година рада долази до невероватних закључака који су и данас општеприхваћени у свету, али се оспоравају код нас. Пешић је успео да установи да винчанско писмо располаже са неколико верзија словних знакова, па је тако успео да препозна 57 карактеристичних слова. Вокали су били представљени са 14 знакова, од чега је било пет основних, а остало су били дифтонзи. Сугласници су по проф. Пешићу били представљени прво са 43 знака, да би се временом и тај број смањио, док се на крају није дошло до винчанске азбуке од 26 слова.
Наравно, сва његова бриљантна открића и логични закључци у дешифровању винчанског писма су дочекани на нож. Пошто у научном смислу нису могли да га оспоре, окарактерисан је као новоромантичар. Оспоравали су га, чврсто се држећи бечко-берлинске школе која је управо таква - новоромантичарска. Настала почетком 19. века, у периоду духовног препорода Германа који су очајнички тражили неке своје ''несловенске'' корене који би задовољили њихову тежњу да се издвоје као супериорна раса. Пешић је проглашен за шарлатана, а његова једина кривица је та што је тврдио да постоји непрекидан континуитет овог писма на овом подручју, односно да народ који је користио ово писмо није никад престао да постоји. Ту је, овде, на истом месту где је био и пре 7500 година.
Након више од сто година од откривања и двадесет година од научне потврде, Винчанско писмо престаје да буде Винчанско... Директорка Института за археомитологију из САД, Џоана Марлер, тражи да се оно више не зове тако, како је већ у науци утврђено, него "староевропско" или "дунавско", наши присутни научници подржали су захтев МАРЛЕР! Винча престаје да буде центар истраживања и колевка цивилизације. Винчанско писмо се више неће истраживати у Србији, него ће се у будућности сва истраживања ''староевропског'' писма вршити у САД.
СЕРУИАНИ АЛФАБЕТИ
Тадеуш Волањски
Тадеуш Волањски, (пољ. Tadeusz Wolański; 17. октобар 1785 — 16. фебруар 1865) је био пољски археолог, словенофил и аутор хипотезе о словенскоме постанку Етрушчана. Тадеуш Волањски је истраживао археолошке споменике Европе и Северне Африке.
Његова претпоставка је да су у раздобљу од 7. до 4. века п. н. е. постојали трговачки односи између Старог Египта и словенских земаља. Помоћу словенских језика, он је дешифрирао већину етрушчанских натписа, укључујући споменик код Крециа.
Биографија
Тадеуш Волањски је рођен 1785. године у граду Шиуљај (данас Литванија), у породици саветника краља Станислава Августа. Као официр Наполеонове војске, био је носилац ордена Легије части.
После женидбе преселио се у село Рибитви у Великој Пољској. Током тог времена почиње да изучава словенске и скандинавске руне, келтски новац, етрурске саркофаге и античке споменике у Северној Африци. Истраживање рунске писмености наставио је руски научник Валериј Чудинов.
Његова претпоставка је да су у раздобљу од 7. до 4. века п. н. е. постојали трговачки односи између Старог Египта и словенских земаља. Помоћу словенских језика, он је дешифрирао већину етрушчанских натписа, укључујући споменик код Крециа.
Биографија
Тадеуш Волањски је рођен 1785. године у граду Шиуљај (данас Литванија), у породици саветника краља Станислава Августа. Као официр Наполеонове војске, био је носилац ордена Легије части.
После женидбе преселио се у село Рибитви у Великој Пољској. Током тог времена почиње да изучава словенске и скандинавске руне, келтски новац, етрурске саркофаге и античке споменике у Северној Африци. Истраживање рунске писмености наставио је руски научник Валериј Чудинов.
Глагољица
Јернеј Копитар: Глагољица је сербско писмо Библиографски подаци Наслов: Glagolita Clozianus: id est, Codicis Glagolitici inter suos facile antiquissimi, ... [leipsanon]... servatum in bibliotheca Illmi. Comitis Paridis Cloz Tridentini Аутори: Saint John Chrysostom, Bartholomäus Kopitar Издавач: Prostat apud Carolum Gerold bibliopolam., 1836 ,Vindibonae - Viena |
Заблуда о глагољици
У намери да нас окарактеришу као дивљаке, нордијска школа нам је упорно пласирала причу о касном описмењавању Словена. Наводно је описмењавање Словена (Срба) почело средином деветог века и ту мисију су покренула два брата, родом из Солуна, Ћирило и Методије (Κύριλλος και Μεθόδιος).
Прави разлог њиховог деловања на овим просторима је више био политичке природе. Наиме, средином деветог века је дошло до политичких сукоба између две силе које су већ тада имале различите друштвене идеологије, другачије црквено уређење и погледе на Хришћанство. Сукобили су се исток и запад, Ромеја (Византија) и Германи, а разлог су били Словени на овим просторима. И једни и други су имали потребу да доминирају над Словенима који су због своје многобројности били битан фактор на Балкану и шире. Византија, већ поприлично ослабљена, није имала намеру да улази у отворене оружане сукобе са све продорнијим Германима. Знајући да Словени не желе да слушају проповедање ни на грчком ни на латинском језику, Византија се одлучила да спроведе своју идеју о проповедању хришћанства на словенском (србском) језику који би сви разумели и јединственим словенским писмом. На тај начин би мисионари својим проповедањем проширили утицај Византије.
За овај задатак су одабрана браћа Ћирило и Методије који су већ имали искуства у проповедању по јужним крајевима Русије, у не баш успешном покушају сузбијања јудаизма. Припремајући се за мисионарску акцију, Ћирило је саставио глагољицу, узимајући за основу овог писма језик Словена који се говорио у Солуну и околини, а знаковне ознаке из грчке брзописне азбуке. Ускоро су и прве црквене књиге у моравској и панонији биле на глагољици, а потом се глагољица проширила и по ''западном Илирику'' тј. подручју данашње Хрвацке, где се и најдуже задржала. И поред великог труда и мисионарског рада свештених лица, глагољица није заживела. Наводно је Климент, један од Ћирилових ученика, усавршио глагољицу (опет по узору на ''свечано'' грчко писмо) и назвао га ћирилицом... Намеће се питање, одакле онда у тој ћирилици 22 знака из Винчанског писма? Зар није логичније објашњење да је већ постојало писмо у Словена, које је додатно прилагођено и као такво било савршеније решење? Уосталом, свесни смо чињенице да се језик, а и писмо кроз време непрестано мењају и усавршавају. Сви ми знамо да је и Вук Караџић био један од реформатора језика и писма, али то не значи да смо пре њега били мутави и неписмени. Чак шта више, примећујемо и неке, мање недостатке везане за његову реформу и ако је и језик и писмо у принципу довео до савршенства!
Прави разлог њиховог деловања на овим просторима је више био политичке природе. Наиме, средином деветог века је дошло до политичких сукоба између две силе које су већ тада имале различите друштвене идеологије, другачије црквено уређење и погледе на Хришћанство. Сукобили су се исток и запад, Ромеја (Византија) и Германи, а разлог су били Словени на овим просторима. И једни и други су имали потребу да доминирају над Словенима који су због своје многобројности били битан фактор на Балкану и шире. Византија, већ поприлично ослабљена, није имала намеру да улази у отворене оружане сукобе са све продорнијим Германима. Знајући да Словени не желе да слушају проповедање ни на грчком ни на латинском језику, Византија се одлучила да спроведе своју идеју о проповедању хришћанства на словенском (србском) језику који би сви разумели и јединственим словенским писмом. На тај начин би мисионари својим проповедањем проширили утицај Византије.
За овај задатак су одабрана браћа Ћирило и Методије који су већ имали искуства у проповедању по јужним крајевима Русије, у не баш успешном покушају сузбијања јудаизма. Припремајући се за мисионарску акцију, Ћирило је саставио глагољицу, узимајући за основу овог писма језик Словена који се говорио у Солуну и околини, а знаковне ознаке из грчке брзописне азбуке. Ускоро су и прве црквене књиге у моравској и панонији биле на глагољици, а потом се глагољица проширила и по ''западном Илирику'' тј. подручју данашње Хрвацке, где се и најдуже задржала. И поред великог труда и мисионарског рада свештених лица, глагољица није заживела. Наводно је Климент, један од Ћирилових ученика, усавршио глагољицу (опет по узору на ''свечано'' грчко писмо) и назвао га ћирилицом... Намеће се питање, одакле онда у тој ћирилици 22 знака из Винчанског писма? Зар није логичније објашњење да је већ постојало писмо у Словена, које је додатно прилагођено и као такво било савршеније решење? Уосталом, свесни смо чињенице да се језик, а и писмо кроз време непрестано мењају и усавршавају. Сви ми знамо да је и Вук Караџић био један од реформатора језика и писма, али то не значи да смо пре њега били мутави и неписмени. Чак шта више, примећујемо и неке, мање недостатке везане за његову реформу и ако је и језик и писмо у принципу довео до савршенства!
Моноар: Име Славени се први пут помиње 552. године
Део текста који је у фокусу: (страна 132)
»Он[1] почиње подсећањем, да се реч Славени први пут појављује 552. године из пера Јорданеса[2] и Прокопија[3]...«
Оригинални текст (фр.): (страна 132)
»Il commence par rappeler que le mot Slave apparaît pour la première fois en 552, sous la plume de Jornandès et de Procope...«
Извор (назив дела/књиге): „Bulletin De La Société De Géographie“ , Sixième série. - Tome deuxième
Страна књиге: 132
Аутор: Charles Jean Maunoir (1830-1901) & Société de géographie
Издавач: Bureau de la Société / Libraire de la Société (Arthus Bertrand)
Година издања: 1871 (julliet-décembre)
Место штампања: Paris (République française[4]: 1870-1940)
Језик: француски
Писмо: латиница
[1] Auguste Viquesnel (1803-1867): „Voyage dans la Turquie d'Europe: description physique et géologique de la Thrace“, Tome secondo (Paris: Arthus Bertrand, 1868, ст. 484).
[2] Грч. Ιορδάνης (Ιορδάνης ο Αλανός) или лат. Iordanes (Iornandes, Iordanis, или Iordanis). У његовом делу: „О пореклу и делима Гета/Гота“ (лат. De origine actibusque Getarum, или грч. Περί της αρχής και των πράξεων των Γετών).
[3] Грч. Προκόπιος ὁ Καισαρεύς, или лат. Procopius Cæsarensis. У његовом делу: „О ратовима“ (грч. Ὑπὲρ τῶν πολέμων λόγοι, или лат. De Bellis). Дело је написано у осам књига (осма књига садржи допуне првих седам).
[4] Фр. La Troisième République.
»Он[1] почиње подсећањем, да се реч Славени први пут појављује 552. године из пера Јорданеса[2] и Прокопија[3]...«
Оригинални текст (фр.): (страна 132)
»Il commence par rappeler que le mot Slave apparaît pour la première fois en 552, sous la plume de Jornandès et de Procope...«
Извор (назив дела/књиге): „Bulletin De La Société De Géographie“ , Sixième série. - Tome deuxième
Страна књиге: 132
Аутор: Charles Jean Maunoir (1830-1901) & Société de géographie
Издавач: Bureau de la Société / Libraire de la Société (Arthus Bertrand)
Година издања: 1871 (julliet-décembre)
Место штампања: Paris (République française[4]: 1870-1940)
Језик: француски
Писмо: латиница
[1] Auguste Viquesnel (1803-1867): „Voyage dans la Turquie d'Europe: description physique et géologique de la Thrace“, Tome secondo (Paris: Arthus Bertrand, 1868, ст. 484).
[2] Грч. Ιορδάνης (Ιορδάνης ο Αλανός) или лат. Iordanes (Iornandes, Iordanis, или Iordanis). У његовом делу: „О пореклу и делима Гета/Гота“ (лат. De origine actibusque Getarum, или грч. Περί της αρχής και των πράξεων των Γετών).
[3] Грч. Προκόπιος ὁ Καισαρεύς, или лат. Procopius Cæsarensis. У његовом делу: „О ратовима“ (грч. Ὑπὲρ τῶν πολέμων λόγοι, или лат. De Bellis). Дело је написано у осам књига (осма књига садржи допуне првих седам).
[4] Фр. La Troisième République.
The Germania of Tacitus
Назив дела (књиге): „The Germania of Tacitus“
Назив оригиналног дела/књиге (лат.): „De Origine et situ Germanorum“
Аутор: Публиус (или Гаиус) Корнелиус Тацитус[1] (56-117. г. н. ере)
Уредник (припрема и коментари): Роберт Гордон Латам[2] (1812-1888), енглески лингвиста и етнолог
Издавач: Taylor, Walton and Maberly[3]
Место штампања: Лондон[4] (Уједињено Краљевство Велика Британија и Ирска[5]: 1801-1927)
Година издања: 1851
Језик: енглески
Писмо: латиница
[1] Лат. Publius (или Gaius) Cornelius Tacitus.
[2] Енг. Robert Gordon Latham.
[3] Georg Frederick Maberly (1823-1913).
[4] Енг. London.
[5] Енг. United Kingdom of Great Britain and Ireland.
Назив оригиналног дела/књиге (лат.): „De Origine et situ Germanorum“
Аутор: Публиус (или Гаиус) Корнелиус Тацитус[1] (56-117. г. н. ере)
Уредник (припрема и коментари): Роберт Гордон Латам[2] (1812-1888), енглески лингвиста и етнолог
Издавач: Taylor, Walton and Maberly[3]
Место штампања: Лондон[4] (Уједињено Краљевство Велика Британија и Ирска[5]: 1801-1927)
Година издања: 1851
Језик: енглески
Писмо: латиница
[1] Лат. Publius (или Gaius) Cornelius Tacitus.
[2] Енг. Robert Gordon Latham.
[3] Georg Frederick Maberly (1823-1913).
[4] Енг. London.
[5] Енг. United Kingdom of Great Britain and Ireland.
Део текста који је у фокусу (Preface. – стр. v) :
»У једну руку, може изгледати да сам потценио случај, који је може бити написан од стране оних који су подржавали оно што би могли назвати германском теоријом у њеној широј форми. Једна од јачих страна њихових тврдњи јесте претпоставка да следствено етимологији[1] имена као Свеби, Луги[2], итд., имају германске корене.«
Оригинални текст (енг.): (Preface. – стр. v)
»In one respect I may appear to have understated the case that can be made out by the advocates of what may be called the German theory in its broadest form. One of the strong arms of their argument is, the etymological deduction of names like Suevi, Lugii, &c., from supposed German roots.«
»У једну руку, може изгледати да сам потценио случај, који је може бити написан од стране оних који су подржавали оно што би могли назвати германском теоријом у њеној широј форми. Једна од јачих страна њихових тврдњи јесте претпоставка да следствено етимологији[1] имена као Свеби, Луги[2], итд., имају германске корене.«
Оригинални текст (енг.): (Preface. – стр. v)
»In one respect I may appear to have understated the case that can be made out by the advocates of what may be called the German theory in its broadest form. One of the strong arms of their argument is, the etymological deduction of names like Suevi, Lugii, &c., from supposed German roots.«
Део текста који је у фокусу (Preface. – стр. vi) :
»Две популације које (према његовом личном приказу[1]), не би биле германске у очима савремених етнолога, посебно су назначене као такве (са његовог становишта) – Оси и Ести, а ја бих (са великом вероватноћом) у исту категорију додао и Луге и неке друге.«
Оригинални текст (енг.): (Preface. – стр. vi)
»Two populations who, according to his own showing, would not be German in the eyes of a modern ethnologist, are especially stated to have been so in his-vis., the Osi and the Æstii, and I only urge the probability of the Lygii and others being in the same predicament.« logical deduction of names like Suevi, Lugii, &c., from supposed German roots.«
Део текста који је у фокусу (Prolegomena. – стр. xxviii) :
»На крају, термин Енглеска је саксонски, док су најстарији географски термини келтски, а нека од ових оригиналних имена река и планина остала су непромењена. Супротно овоме је случај са Трансалбиншком[1] Немачком, у којој имамо случај да што је старије име то је сигурније да је славенско. Толико о обиму претпостављеног уклањања (сербско-славенских топонима – прим. преводиоца). То мора да је било највеће и најпотпуније икада забележено у историји.«
Оригинални текст (енг.): (Prolegomena. – стр. xxviii)
»Lastly, Saxon as is England, the oldest geographical terms are Keltic; some of the original names of the rivers and mountains remaining unchanged. The converse is the case in Transalbingian Germany. The older the name the more surely is it Slavonic. So much for the extent of the assumed displacement. It must have been the greatest and the most absolute of any recorded in history.«
»Две популације које (према његовом личном приказу[1]), не би биле германске у очима савремених етнолога, посебно су назначене као такве (са његовог становишта) – Оси и Ести, а ја бих (са великом вероватноћом) у исту категорију додао и Луге и неке друге.«
Оригинални текст (енг.): (Preface. – стр. vi)
»Two populations who, according to his own showing, would not be German in the eyes of a modern ethnologist, are especially stated to have been so in his-vis., the Osi and the Æstii, and I only urge the probability of the Lygii and others being in the same predicament.« logical deduction of names like Suevi, Lugii, &c., from supposed German roots.«
Део текста који је у фокусу (Prolegomena. – стр. xxviii) :
»На крају, термин Енглеска је саксонски, док су најстарији географски термини келтски, а нека од ових оригиналних имена река и планина остала су непромењена. Супротно овоме је случај са Трансалбиншком[1] Немачком, у којој имамо случај да што је старије име то је сигурније да је славенско. Толико о обиму претпостављеног уклањања (сербско-славенских топонима – прим. преводиоца). То мора да је било највеће и најпотпуније икада забележено у историји.«
Оригинални текст (енг.): (Prolegomena. – стр. xxviii)
»Lastly, Saxon as is England, the oldest geographical terms are Keltic; some of the original names of the rivers and mountains remaining unchanged. The converse is the case in Transalbingian Germany. The older the name the more surely is it Slavonic. So much for the extent of the assumed displacement. It must have been the greatest and the most absolute of any recorded in history.«
Део текста који је у фокусу (Prolegomena. – стр. li) :
»Супротно многима, мене незадовољавају докази који чине две веома важне речи оригинално немачким. Мислим, да су обе ове речи биле директно романске и делимично келтске. Према томе, као приговор против њиховог не-германског карактера, заснованом на њиховом неспорном усвајању од неспорно германске популације, скрећем пажњу на чињеницу да је њихово усвајање било првенствено путем подршке два језика (романског и келтског) уместо само немачког.«
Оригинални текст (енг.): (Prolegomena. – стр. li)
»Contrary to many, I am dissatisfied with the evidence which makes two very important words native and German – Suabia (Suevi) and Saxon. I think each of these was directly Roman, and remotely Keltic. Hence, to the objection against their non-Germanic character, founded upon their undoubted adoption by undoubted German populations, I suggest the fact that their adoption was favoured by the support of two languages (the Roman and the Keltic) against the German single-handed.«
Део текста који је у фокусу (Note on section XXXIX. – стр. 136) :
»Све док се Тацитови Свеви подударају са Хермундурима и Катима они су Германи, а изван тога они су Славени. Термин Svebicum mare, који се користи за део Балтика, се односи на другачије порекло од Свеба=Шваба на југозападу Немачке.«
Оригинални текст (енг.): (Note on section XXXIX. – стр. 136)
»As far as the Suevi of Tacitus coincide with the Hermunduri and Chatti, they are German. Beyond this they are Slavonians. The term Suevicum mare, applied to a part of the Baltic, is referable to a different origin than the Suevia=Suabia of south-western Germany.«
»Супротно многима, мене незадовољавају докази који чине две веома важне речи оригинално немачким. Мислим, да су обе ове речи биле директно романске и делимично келтске. Према томе, као приговор против њиховог не-германског карактера, заснованом на њиховом неспорном усвајању од неспорно германске популације, скрећем пажњу на чињеницу да је њихово усвајање било првенствено путем подршке два језика (романског и келтског) уместо само немачког.«
Оригинални текст (енг.): (Prolegomena. – стр. li)
»Contrary to many, I am dissatisfied with the evidence which makes two very important words native and German – Suabia (Suevi) and Saxon. I think each of these was directly Roman, and remotely Keltic. Hence, to the objection against their non-Germanic character, founded upon their undoubted adoption by undoubted German populations, I suggest the fact that their adoption was favoured by the support of two languages (the Roman and the Keltic) against the German single-handed.«
Део текста који је у фокусу (Note on section XXXIX. – стр. 136) :
»Све док се Тацитови Свеви подударају са Хермундурима и Катима они су Германи, а изван тога они су Славени. Термин Svebicum mare, који се користи за део Балтика, се односи на другачије порекло од Свеба=Шваба на југозападу Немачке.«
Оригинални текст (енг.): (Note on section XXXIX. – стр. 136)
»As far as the Suevi of Tacitus coincide with the Hermunduri and Chatti, they are German. Beyond this they are Slavonians. The term Suevicum mare, applied to a part of the Baltic, is referable to a different origin than the Suevia=Suabia of south-western Germany.«
Немачки путописац о етничком саставу Далмације
,,На југу Далмације изгледа да су Срби већ давно седели. А кад су хрватска власт и цват подлегле Маџарима, а још више кад су Срби дошли у сукоб са Турцима, све чешћа су била усељавања србских избеглица у пределе на обали, куда су били бацани од Турака.Тако су, поред јужних области које су још од старог доба припадале Србији, такође и северни хрватски предели све више тако рећи србизирани. Овде на Јадранском мору догодило се како изгледа нешто слично као на Северу око Дунава, где су такође србски ускоци (избеглице) у данашњој Војводини једну нову србску земљу,Према томе хрватско је племе све више уступало, и србско племе влада према томе у целој Далмацији, нарочито у средњој и јужној Далмацији...’’
,,Нарочито су сасвим србског стабла Бокељи, становници Дубровачке области и дубровачких острва, граничари Неретве и Цетине, такозвани Морлаци на северу Крке и мешавина Срба и Хрвата, али са превлашћу србства, граничари Зрмање и Велебита морају се посматрати као чисти Хрвати, као што се на острвима свуда сачувало хрватско племе...’’ ,,Храбри Неретљани, који су у средњем веку на Неретви основали једну чудну пљачкашку државу и одржали је у двадесетогодишњем боју са Млечанима, Црногорци који се још увек боре са Турцима, предузимљиви Бокељи, крвни непријатељи Турака, Морлаци и Ускоци, сви су у суштини србског племена...’’
J.G.Kohl,Reise nach Istrien,Dalmatien und Montenegro.I Theil,1851.str.63,64.
,,Нарочито су сасвим србског стабла Бокељи, становници Дубровачке области и дубровачких острва, граничари Неретве и Цетине, такозвани Морлаци на северу Крке и мешавина Срба и Хрвата, али са превлашћу србства, граничари Зрмање и Велебита морају се посматрати као чисти Хрвати, као што се на острвима свуда сачувало хрватско племе...’’ ,,Храбри Неретљани, који су у средњем веку на Неретви основали једну чудну пљачкашку државу и одржали је у двадесетогодишњем боју са Млечанима, Црногорци који се још увек боре са Турцима, предузимљиви Бокељи, крвни непријатељи Турака, Морлаци и Ускоци, сви су у суштини србског племена...’’
J.G.Kohl,Reise nach Istrien,Dalmatien und Montenegro.I Theil,1851.str.63,64.
Извор и назив дела :
Аутор: Кохл, ЈГ (Јохан Георг), 1808-1878
Издавач: Дрезден: Арнолд
Година: 1851
Језик: Немачки
Јохан Георг Кол (28 април 1808, у Бремену - 28. октобар 1878) , био je немачки путописац , историчар и географ.
Аутор: Кохл, ЈГ (Јохан Георг), 1808-1878
Издавач: Дрезден: Арнолд
Година: 1851
Језик: Немачки
Јохан Георг Кол (28 април 1808, у Бремену - 28. октобар 1878) , био je немачки путописац , историчар и географ.
Шта су Немци говорили некад о Србима
Weltgeschichte - Geschichte der neuen Welt
Weltgeschichte - Geschichte der neuen Welt
Део текста који је у фокусу (страна 16):
„Када се Словени формирају као посебан народ, они су вероватно називани Савромати (можда чак Северни Међани), од којих ће временом настати („назив“ – прим. превод.) Сервомати или Сербомати, а ти опет постају Серби и Сармати. Најстарији име које је користио овај народ у својој историји је Серби. Рано је („тај народ“ – прим. превод.) подељен на два дела, на Сербе и Сармате. Некадашњи Серби су рано запосели Пољску, Шлезију, Лужицу и Мајсен, а други, Сармати били су некада у Дакији, где су сами себе назвали Јазиги или Седловати (тј. Метанасти, дошљаци) или су то („име“ – прим. превод.) преузели од својих суседа. Од („имена“ – прим. превод.) Седловати се накнадно („развија име“ – прим. превод.) Словати, Словани (по Нестору Словјени) и настају Словени, те на крају искварено Славени.“
(ориг. нем.) „Als sich die Slaven zuerst zu einem besondern Volke absonderten, hießen sie wahrscheinlich Sawromaten (vielleicht so viel als Nord-Meder), woraus im Lauf der Zeit Serwomaten, oder Serbomaten, und daraus wieder Serben und Sarmaten geworden ist. Der älteste Name, mit dem die Nation in der Geschichte auftritt, ist der der Serben. Früh theilte sie sich in zwei Theile, in Serben und Sarmaten. Die erstern, die Serben, nahmen früh Besitz von Polen, Schlesien, der Lausitz und Meissen; die zweiten, die Sarmaten, fielen einst in Dacien ein, wo sie den Namen der Jazygen oder Sedlowaten (d.i. der Metanasten, der Angekommenen, sich Ansiedelnden) entweder sich selbst gaben oder von ihren Nachbaren erhielten. Aus Sedlowaten ist nachher Slowaten, Slowanien (beim Nestor Slowjenen) und Slowen geworden; der letzte Name wurde endlich in Slaven verdorben.“)
„Када се Словени формирају као посебан народ, они су вероватно називани Савромати (можда чак Северни Међани), од којих ће временом настати („назив“ – прим. превод.) Сервомати или Сербомати, а ти опет постају Серби и Сармати. Најстарији име које је користио овај народ у својој историји је Серби. Рано је („тај народ“ – прим. превод.) подељен на два дела, на Сербе и Сармате. Некадашњи Серби су рано запосели Пољску, Шлезију, Лужицу и Мајсен, а други, Сармати били су некада у Дакији, где су сами себе назвали Јазиги или Седловати (тј. Метанасти, дошљаци) или су то („име“ – прим. превод.) преузели од својих суседа. Од („имена“ – прим. превод.) Седловати се накнадно („развија име“ – прим. превод.) Словати, Словани (по Нестору Словјени) и настају Словени, те на крају искварено Славени.“
(ориг. нем.) „Als sich die Slaven zuerst zu einem besondern Volke absonderten, hießen sie wahrscheinlich Sawromaten (vielleicht so viel als Nord-Meder), woraus im Lauf der Zeit Serwomaten, oder Serbomaten, und daraus wieder Serben und Sarmaten geworden ist. Der älteste Name, mit dem die Nation in der Geschichte auftritt, ist der der Serben. Früh theilte sie sich in zwei Theile, in Serben und Sarmaten. Die erstern, die Serben, nahmen früh Besitz von Polen, Schlesien, der Lausitz und Meissen; die zweiten, die Sarmaten, fielen einst in Dacien ein, wo sie den Namen der Jazygen oder Sedlowaten (d.i. der Metanasten, der Angekommenen, sich Ansiedelnden) entweder sich selbst gaben oder von ihren Nachbaren erhielten. Aus Sedlowaten ist nachher Slowaten, Slowanien (beim Nestor Slowjenen) und Slowen geworden; der letzte Name wurde endlich in Slaven verdorben.“)
Извор (назив дела): „Weltgeschichte - Geschichte der neuen Welt“ (Erste Theil)
Стране: 16
Аутор: Johann Gottfried Eichhorn (1752-1827), немачки оријенталиста и историчар
Издавач: Немац Johann Friedrich Römer (17??-18??)
Место штампања: Göttingen (Königreich Hannover: 1814-1866 / Deutscher Bund: 1815-1866)
Година издања: 1817
Језик: немачки
Писмо: латиница (готица)
Name of work (book): „Weltgeschichte - Geschichte der neuen Welt“ (Erste Theil)
Page: 16
Author: German, Johann Gottfried Eichhorn (1752-1827), orientalist and historian
Publisher: German, Johann Friedrich Römer (17??-18??)
Place of printing: Göttingen (Königreich Hannover: 1814-1866 / Deutscher Bund: 1815-1866)
Year of edition: 1817
Language: German
Alphabet: Latin script (Gothic alphabet)
Стране: 16
Аутор: Johann Gottfried Eichhorn (1752-1827), немачки оријенталиста и историчар
Издавач: Немац Johann Friedrich Römer (17??-18??)
Место штампања: Göttingen (Königreich Hannover: 1814-1866 / Deutscher Bund: 1815-1866)
Година издања: 1817
Језик: немачки
Писмо: латиница (готица)
Name of work (book): „Weltgeschichte - Geschichte der neuen Welt“ (Erste Theil)
Page: 16
Author: German, Johann Gottfried Eichhorn (1752-1827), orientalist and historian
Publisher: German, Johann Friedrich Römer (17??-18??)
Place of printing: Göttingen (Königreich Hannover: 1814-1866 / Deutscher Bund: 1815-1866)
Year of edition: 1817
Language: German
Alphabet: Latin script (Gothic alphabet)
Део текста који је у фокусу (страна 53):
„Делом од Сармата потиснута, делом потчињена, граничећи се са њиховом територијом, настањивала су земље између Балтичког и Црног мора, између Карпата, Дона и горње Волге словенска племена под именом Венди и Серби.“ (ориг. нем. „Theils von den Sarmaten verdrängt, theils von ihnen unterjocht, oder auch unabhängig an ihre Gebiete gränzend und von ihnen umgeben, saßen in den Ländern zwischen der Ostsee und dem schwarzen Meere, zwischen den Karpathen, dem Don und der obern Wolga Slavische Stämme unter dem Namen Winden und Serben.“)
„Делом од Сармата потиснута, делом потчињена, граничећи се са њиховом територијом, настањивала су земље између Балтичког и Црног мора, између Карпата, Дона и горње Волге словенска племена под именом Венди и Серби.“ (ориг. нем. „Theils von den Sarmaten verdrängt, theils von ihnen unterjocht, oder auch unabhängig an ihre Gebiete gränzend und von ihnen umgeben, saßen in den Ländern zwischen der Ostsee und dem schwarzen Meere, zwischen den Karpathen, dem Don und der obern Wolga Slavische Stämme unter dem Namen Winden und Serben.“)
Извор (назив дела): „Heidenthum und Judenthum Vorhalle zur Geschichte des Christenthums von Joh. Jos. Ign. Döllinger“
Страна: 53
Аутор: Немац Johann Joseph Ignaz von Döllinger (1799-1890), историчар
Издавач: Немац Georg Joseph Manz (1808-1894)
Место штампања: Regensburg (Königreich Bayern: 1806-1918 / Deutscher Bund: 1815-1866)
Година издања: 1857
Језик: немачки
Писмо: латиница (готица)
Страна: 53
Аутор: Немац Johann Joseph Ignaz von Döllinger (1799-1890), историчар
Издавач: Немац Georg Joseph Manz (1808-1894)
Место штампања: Regensburg (Königreich Bayern: 1806-1918 / Deutscher Bund: 1815-1866)
Година издања: 1857
Језик: немачки
Писмо: латиница (готица)
Чешки лингвиста Павел Јозеф Шафарик
Croatia est terra Serbica
-----
Словачки лингвиста и слависта, Павел Шафарик[1] (1795-1861) је писао у свом раду „Serbische Lesekоrner“ следеће (стр. 7):
»Стара Хорвација на југу Купе са главним градовима Бихаћем у данашњој Босни и Биограду у данашњој Далмацији од вајкада је припадала, што се језика тиче, сербском народном говору; оно што старији писци ових предела називају хорватском, чисто је сербски.«
Извор (назив дела): „Serbische Lesekоrner“
Страна: 7
Аутор: Pаvel Jоsef Šаfаřík (1795-1861), словачки лингвиста и слависта
Издавач: C. A. Hartleben
Место штампе: Pest/Budapest (Kaiserthum Oesterreich: 1804-1867)
Година издања: 1833
Језик: немачки
Писмо: латиница
------
[1] Слова. Pavel Jozef Šafárik, или чеш.Pаvel Jоsef Šаfаřík.
-----
Словачки лингвиста и слависта, Павел Шафарик[1] (1795-1861) је писао у свом раду „Serbische Lesekоrner“ следеће (стр. 7):
»Стара Хорвација на југу Купе са главним градовима Бихаћем у данашњој Босни и Биограду у данашњој Далмацији од вајкада је припадала, што се језика тиче, сербском народном говору; оно што старији писци ових предела називају хорватском, чисто је сербски.«
Извор (назив дела): „Serbische Lesekоrner“
Страна: 7
Аутор: Pаvel Jоsef Šаfаřík (1795-1861), словачки лингвиста и слависта
Издавач: C. A. Hartleben
Место штампе: Pest/Budapest (Kaiserthum Oesterreich: 1804-1867)
Година издања: 1833
Језик: немачки
Писмо: латиница
------
[1] Слова. Pavel Jozef Šafárik, или чеш.Pаvel Jоsef Šаfаřík.
Atlas minor Gerardi Mercatoris
Опис: Андалузија[1] и Венди[2]
Извор (назив атласа): „Atlas minor Gerardi Mercatoris a I. Hondio plurimis aeneis Tabulis auctus et illustratus: denuo recognit, additsque novis delineationibus emendatus“
Аутор: Gerhard de Cremer[3] (1512-1594), холандски картограф, математичар и филозоф
Издавач: Jan Janszoon[4] (1588-1664)
Место штампања: Amsterdam (Republiek der Zeven Verenigde Nederlanden: 1581-1795)
Година издања: 1631
Језик: немачки (готица)
Писмо: латиница
[1] Лат. Vandalitia (Vandalusia), араб. الأندلس, или шп. Andalucía. Арабљани остављају траг о овој области у 10. веку називајући је – Андалуш (ал-Андалус), а у 14. веку – Андалиш (ал-Андалиш).
[2] Лат. Venedi, нем. Wenden (Winden), или енг. Wends (стар. енг. Winedas), који сами себе називају – Серби (горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby, односно лат. Sorabi, нем. Sorben, или, енг. Sorbs).
[3] Хол. Gerhard de Kremer, нем. Gerhard von Kremer, или лат. Gerardus Mercator.
[4] Лат. Johannes Janssonius.
Извор (назив атласа): „Atlas minor Gerardi Mercatoris a I. Hondio plurimis aeneis Tabulis auctus et illustratus: denuo recognit, additsque novis delineationibus emendatus“
Аутор: Gerhard de Cremer[3] (1512-1594), холандски картограф, математичар и филозоф
Издавач: Jan Janszoon[4] (1588-1664)
Место штампања: Amsterdam (Republiek der Zeven Verenigde Nederlanden: 1581-1795)
Година издања: 1631
Језик: немачки (готица)
Писмо: латиница
[1] Лат. Vandalitia (Vandalusia), араб. الأندلس, или шп. Andalucía. Арабљани остављају траг о овој области у 10. веку називајући је – Андалуш (ал-Андалус), а у 14. веку – Андалиш (ал-Андалиш).
[2] Лат. Venedi, нем. Wenden (Winden), или енг. Wends (стар. енг. Winedas), који сами себе називају – Серби (горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby, односно лат. Sorabi, нем. Sorben, или, енг. Sorbs).
[3] Хол. Gerhard de Kremer, нем. Gerhard von Kremer, или лат. Gerardus Mercator.
[4] Лат. Johannes Janssonius.
Вандали и Венди - Миодраг Милановић |
Свеби, Вандали и Алани
Обратите овде пажњу на сарадњу три племена: Свеба, Вандала и Алана (приликом њиховог заједничког похода на Пиринејско полуострво)!
Свеби су живели тамо где затичемо Сербе у Немачкој (источно од Лабе).
Вандалима је центар племена био у данашњој Лужици (где и сада живе Венди/Винди/Серби из племена Лужичана).
Алани су сарматско племе (са центром у источноевропској Галицији).
Испада да нетрпељивост између Германа и Серба, односно Словена која је постојала на тлу данашње Немачке пре 6 века није постојала?
Или ипак јесте...?
Извор (назив књиге): „Варварска инвазија на Европу“
Страна књиге: 56-57
Аутор: Ирац John Bagnell Bury (1861-1927), историчар и лингвиста
Превод са енглеског на сербски језик: Александар Узелац
Издавач: Утопија
Место штампања: Београд (Република Србија: 2006-)
Година издања књиге: 2010
Језик: сербски
Писмо: ћирилица
Назив оригиналног дела: „The invasion of Europe by the barbarians“
Издавач оригиналног дела: Macmillan & Co.
Место штампања оригиналног дела: London (United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland: 1927-)
Година издања оригиналног дела: 1928
Језик оригиналног дела: енглески
Писмо: латиница
Свеби су живели тамо где затичемо Сербе у Немачкој (источно од Лабе).
Вандалима је центар племена био у данашњој Лужици (где и сада живе Венди/Винди/Серби из племена Лужичана).
Алани су сарматско племе (са центром у источноевропској Галицији).
Испада да нетрпељивост између Германа и Серба, односно Словена која је постојала на тлу данашње Немачке пре 6 века није постојала?
Или ипак јесте...?
Извор (назив књиге): „Варварска инвазија на Европу“
Страна књиге: 56-57
Аутор: Ирац John Bagnell Bury (1861-1927), историчар и лингвиста
Превод са енглеског на сербски језик: Александар Узелац
Издавач: Утопија
Место штампања: Београд (Република Србија: 2006-)
Година издања књиге: 2010
Језик: сербски
Писмо: ћирилица
Назив оригиналног дела: „The invasion of Europe by the barbarians“
Издавач оригиналног дела: Macmillan & Co.
Место штампања оригиналног дела: London (United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland: 1927-)
Година издања оригиналног дела: 1928
Језик оригиналног дела: енглески
Писмо: латиница
ОСТРОГОТИ и њихова ''германска имена''
Да ли су ово германска имена?
Ко зна Германе тих имена?
Германска имена се никада не завршавају на ...слав, ...мир, ...ов, ...као словенска и сербска.
Извор (назив књиге): „Варварска инвазија на Европу“
Страна књиге: 96-97
Аутор: Ирац John Bagnell Bury (1861-1927), историчар и лингвиста
Превод са енглеског на сербски језик: Александар Узелац
Издавач: Утопија
Место штампања: Београд (Република Србија: 2006-)
Година издања књиге: 2010
Језик: сербски
Писмо: ћирилица
Назив оригиналног дела: „The invasion of Europe by the barbarians“
Издавач оригиналног дела: Macmillan & Co.
Место штампања оригиналног дела: London (United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland: 1927-)
Година издања оригиналног дела: 1928
Језик оригиналног дела: енглески
Писмо: латиница
Ко зна Германе тих имена?
Германска имена се никада не завршавају на ...слав, ...мир, ...ов, ...као словенска и сербска.
Извор (назив књиге): „Варварска инвазија на Европу“
Страна књиге: 96-97
Аутор: Ирац John Bagnell Bury (1861-1927), историчар и лингвиста
Превод са енглеског на сербски језик: Александар Узелац
Издавач: Утопија
Место штампања: Београд (Република Србија: 2006-)
Година издања књиге: 2010
Језик: сербски
Писмо: ћирилица
Назив оригиналног дела: „The invasion of Europe by the barbarians“
Издавач оригиналног дела: Macmillan & Co.
Место штампања оригиналног дела: London (United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland: 1927-)
Година издања оригиналног дела: 1928
Језик оригиналног дела: енглески
Писмо: латиница
Радагајс - Радогост
Обратите пажњу на назив словенског божанства „Радгоста“ (германски народи немају немају никакву личност сличног имена).
Wikipedia (за енглеско говорно подручје): http://en.wikipedia.org/wiki/Radegast_(god)
Извор (назив књиге): „Варварска инвазија на Европу“
Страна књиге: 52-53
Аутор: Ирац John Bagnell Bury (1861-1927), историчар и лингвиста
Превод са енглеског на сербски језик: Александар Узелац
Издавач: Утопија
Место штампања: Београд (Република Србија: 2006-)
Година издања књиге: 2010
Језик: сербски
Писмо: ћирилица
Назив оригиналног дела: „The invasion of Europe by the barbarians“
Издавач оригиналног дела: Macmillan & Co.
Место штампања оригиналног дела: London (United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland: 1927-)
Година издања оригиналног дела: 1928
Језик оригиналног дела: енглески
Писмо: латиница
Wikipedia (за енглеско говорно подручје): http://en.wikipedia.org/wiki/Radegast_(god)
Извор (назив књиге): „Варварска инвазија на Европу“
Страна књиге: 52-53
Аутор: Ирац John Bagnell Bury (1861-1927), историчар и лингвиста
Превод са енглеског на сербски језик: Александар Узелац
Издавач: Утопија
Место штампања: Београд (Република Србија: 2006-)
Година издања књиге: 2010
Језик: сербски
Писмо: ћирилица
Назив оригиналног дела: „The invasion of Europe by the barbarians“
Издавач оригиналног дела: Macmillan & Co.
Место штампања оригиналног дела: London (United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland: 1927-)
Година издања оригиналног дела: 1928
Језик оригиналног дела: енглески
Писмо: латиница
О Илирима - Име Илир је преко 33. столећа било синоним за име Србин. У античкој Грчкој када би сте рекли Илир одмах би помислили на Србина и обратно. Ево необоривог доказа - Србска канцеларија у Бечу до првог светског рата звала се Илирска канцеларија, први немачко - сербски речник који су штампали Немци у Бечу за време Михајла Обреновића (1853) звао се Deutsch-Ilirish (дојче - илириш, дакле илирски уместо србског, што ће рећи да је било синоним за име србин). Сада иста та немачка историјска школа подмеће причу о Албанцима - Илирима што је крајње безобразно, лицемерно и јадно.
(Сведочанства историчара о СРБИМА као Илирима)
(Сведочанства историчара о СРБИМА као Илирима)
III век с.е.
Историчар Зонара назива државу Илирију краља Аргона - Србском империјом.
Француски историчар Прико д 'Сент-Мари, краља Агрона назива краљем Срба.
I век с.е.
Страбон помиње Србе као народ Илирије од Јадранског мора до Паноније. Динару планину назива Србском планином.
I век н.е.
Тачност ових навода даје римски научник Плиније Старији у приказу регрутског списка Србских, односно Илирских племена из 12. године после Христа. На списку се налази 27 србских племена, од којих више од половине и данас постоји. То су: Мезеји, дитион, Десниати, Неретвљани, Сартири, Сарбеати, Глиндићи, Дукљани, Диндари, Дермастије, Церани, Деврња, Мелчумани, Сикулоте, Варди, Даверци, Деретић, Ликино, Стулпини, Бурнице, Олбљани, Лабеати, Сенади, Денде , Сашељи, Рудињани и Грабљани. Грабљани нису били племе, него је то била једна варошица на Зупцима и њих називају једноставно Илири. Сарбеати такође нису били племе, него савез од неколико мањих племена па их зато називају једноставно Србима. Од Ликина који су живели у Поповом пољу испод Требиња пореклом је император Ликиниус, чији су потомци Немањићи.
Апиан каже да су у 1. веку н.е. "Најславнија илирска племена Срби (Сордиски) и Трибали". За Трибале знамо да су такође били Срби.
II век н.е.
Дион Касиус, писац римске историје из другог века, помиње Србе на пределу Илирије. Дион је био римски управник Илирије.
IV век.
Еузебије Памфил у својој Хроници каже да је Тиберије победио 9. године н.е. "Србске Далмате".
VII век.
Јордан, историчар Гета, каже да су од Сармата, то јест Срба, потекли Венети, Анти и Словени.
VII век.
Космограф из Равене поистовећује Илирију са Србијом од Јадранског мора до Дунава.
IX век.
Велика србска империја на Хелмском полуострву цара Крепимир Остривојевића, за коју Леополд Ранке каже: "...територије је била србска, од Дунава до Јадрана и до Архипелага".
X век.
Познати чешки зборник Матер Верборум каже: "Сармати и Серби су два имена истог значења за исти народ" .То исто каже и немачки епископ Салмон. Све ово сведочи који народ је ратовао са Римљанима у Илирији. То је био српски народ. Као што Еузебије 4. век каже: "Тиберије је победио 9. године не Сарматске Далмате ", а тако каже и Хреман Контракт у 11. век.
XI век.
Нестор часни Кијевски у свом Летопису објашњава порекло Словена из Илирије, и набраја која су племена пред римским освајањима отишла на север и исток Европе.
Црквени сабор у Сплиту 1059. године забранио је употребу "Илирске литургије" у црквама и дозволио само грчку и латинску литургију.
XII век.
Византијски историчар Јован Кинамос каже да су Срби, који су као народ Далмати, изградили тврђаву Рас.
XIII век.
Француски историчар Луј Леже преноси чешку Далемилову хронику из 13. века, у којој се каже да су се Серби населили после потопа, на границама данашњих грчких земаља и дуж мора и да су се раширили све до Рима. На истом месту преноси и пољску хронику из 14. века у којој се каже да је Илирија колевка Словена.
XIV век.
Византијски историчар Халкокондилас каже да је цар Душан, хтео да успостави "европску империју народа Илирског".
XV век.
Краљ Срба, босанска лоза Јаблановића, Стефан Томашевић, титулише се 1446. године овако: "Степханус Тхомас Деи гратиа Расциае, Сервиае, Босниенсиум сиве Иллирицум Рек"
XVI век.
Далматинац Винко Прибојевић, професор теологије, 16. век, међу Словене убраја: "Трачане, Мезе, Гете, Дачане, Македонце, Илире, Роксолана, Моске, Фрижане и Вандале."
Наш савременик, Рус Павел Тулајев, наводи руску степски књигу из 16. века и каже: "У том избору из црквених и светских хроника, словенска прапостојбина смештена је у Илирији, што би било у складу са библијским оригиналом и Несторов летопис."
После турског освајања Далмације 1540. године, осим градова, велики број становника континенталне Далмације, који су говорили србским језиком, се склонио у градове. Тада је у градове "... уведен илирски (словенски) језик, у којима се до тада говорио италијански."
XVII век.
Мавро Орбини, 16/17. век, под појмом Словена укључује поред Венета, Венда, и Русе-Вандале, Гете, Илире, Готе, Алане, Сармате и друге.
Општи Лист, односно Пећки родослов, почиње излагање са "опис родослова светих царева србских илити илирских."
XVIII век.
Високи чиновник на бечком Двору, Јохан Христифор барон Бартенштајн објавио је 1761. године један преглед тадашњег стања србског народа, под насловом "Кратак извештај о стању расејаног многобројног илирског народа".
Велики француски историчар и ерудита Ди Канзе каже: Србију су Сарматије звали ... Срби Далмације су Далмати и само вулгарно их називају Словенима.
XIX век.
Први речник србско-немачког језика, издат у Бечу 1853. године, посвећен кнезу Михаилу Обреновићу, носи наслов Илирисцхен унд деутсцхен Спрацхе.
Отац немачке филологије и германистике Јакоб Грим пише 1815. године: "Србима називамо правилније оно што се иначе Илирима назива, словенску народну грану."
Аустро-немачки писац Александер Хекс казао је у свом путопису о Подунављу: "Укупност све словенских Илира пење се на око шест милиона душа. Ниједан словенски народ није у ново и најновије време скренуо на себе пажњу у толикој мери као Илири. "
Јернеј Копитар у приказу Вуковог Рјечника из 1818. године каже да је то језик "бројног, тако величанствено надареног, јуначког народа Срба (Илира) ..."
Немачки теолог и правник Јохан Фердинанд Наигебаур каже: "Питао сам једног ученог францисканског монаха из републике Пољица за мишљење о разлици између Илира и Хрвата. Одговорио је: Ја бих рађе био Турчин него Хрват ". Један други католички свештеник је изјавио: "Срби или Илири су образованији него Хрвати; њихова књижевност је старија ". Овде заиста имамо врло прецизну одредницу ко су Илири.
XX век.
Име Илири било је синоним за Србе све до двадесетог века. На бечком Двору, Србска канцеларија, све до Првог светског рата, званично је називана Илирском.
За време од 23 века, Срби и странци су знали да су Илири - Срби, а онда "учени" нордисти (Немци) нам рекоше да то није тако, него да су Илири - Шћипетари-Арбанаси (Шиптари-Албанци) ??
Историчар Зонара назива државу Илирију краља Аргона - Србском империјом.
Француски историчар Прико д 'Сент-Мари, краља Агрона назива краљем Срба.
I век с.е.
Страбон помиње Србе као народ Илирије од Јадранског мора до Паноније. Динару планину назива Србском планином.
I век н.е.
Тачност ових навода даје римски научник Плиније Старији у приказу регрутског списка Србских, односно Илирских племена из 12. године после Христа. На списку се налази 27 србских племена, од којих више од половине и данас постоји. То су: Мезеји, дитион, Десниати, Неретвљани, Сартири, Сарбеати, Глиндићи, Дукљани, Диндари, Дермастије, Церани, Деврња, Мелчумани, Сикулоте, Варди, Даверци, Деретић, Ликино, Стулпини, Бурнице, Олбљани, Лабеати, Сенади, Денде , Сашељи, Рудињани и Грабљани. Грабљани нису били племе, него је то била једна варошица на Зупцима и њих називају једноставно Илири. Сарбеати такође нису били племе, него савез од неколико мањих племена па их зато називају једноставно Србима. Од Ликина који су живели у Поповом пољу испод Требиња пореклом је император Ликиниус, чији су потомци Немањићи.
Апиан каже да су у 1. веку н.е. "Најславнија илирска племена Срби (Сордиски) и Трибали". За Трибале знамо да су такође били Срби.
II век н.е.
Дион Касиус, писац римске историје из другог века, помиње Србе на пределу Илирије. Дион је био римски управник Илирије.
IV век.
Еузебије Памфил у својој Хроници каже да је Тиберије победио 9. године н.е. "Србске Далмате".
VII век.
Јордан, историчар Гета, каже да су од Сармата, то јест Срба, потекли Венети, Анти и Словени.
VII век.
Космограф из Равене поистовећује Илирију са Србијом од Јадранског мора до Дунава.
IX век.
Велика србска империја на Хелмском полуострву цара Крепимир Остривојевића, за коју Леополд Ранке каже: "...територије је била србска, од Дунава до Јадрана и до Архипелага".
X век.
Познати чешки зборник Матер Верборум каже: "Сармати и Серби су два имена истог значења за исти народ" .То исто каже и немачки епископ Салмон. Све ово сведочи који народ је ратовао са Римљанима у Илирији. То је био српски народ. Као што Еузебије 4. век каже: "Тиберије је победио 9. године не Сарматске Далмате ", а тако каже и Хреман Контракт у 11. век.
XI век.
Нестор часни Кијевски у свом Летопису објашњава порекло Словена из Илирије, и набраја која су племена пред римским освајањима отишла на север и исток Европе.
Црквени сабор у Сплиту 1059. године забранио је употребу "Илирске литургије" у црквама и дозволио само грчку и латинску литургију.
XII век.
Византијски историчар Јован Кинамос каже да су Срби, који су као народ Далмати, изградили тврђаву Рас.
XIII век.
Француски историчар Луј Леже преноси чешку Далемилову хронику из 13. века, у којој се каже да су се Серби населили после потопа, на границама данашњих грчких земаља и дуж мора и да су се раширили све до Рима. На истом месту преноси и пољску хронику из 14. века у којој се каже да је Илирија колевка Словена.
XIV век.
Византијски историчар Халкокондилас каже да је цар Душан, хтео да успостави "европску империју народа Илирског".
XV век.
Краљ Срба, босанска лоза Јаблановића, Стефан Томашевић, титулише се 1446. године овако: "Степханус Тхомас Деи гратиа Расциае, Сервиае, Босниенсиум сиве Иллирицум Рек"
XVI век.
Далматинац Винко Прибојевић, професор теологије, 16. век, међу Словене убраја: "Трачане, Мезе, Гете, Дачане, Македонце, Илире, Роксолана, Моске, Фрижане и Вандале."
Наш савременик, Рус Павел Тулајев, наводи руску степски књигу из 16. века и каже: "У том избору из црквених и светских хроника, словенска прапостојбина смештена је у Илирији, што би било у складу са библијским оригиналом и Несторов летопис."
После турског освајања Далмације 1540. године, осим градова, велики број становника континенталне Далмације, који су говорили србским језиком, се склонио у градове. Тада је у градове "... уведен илирски (словенски) језик, у којима се до тада говорио италијански."
XVII век.
Мавро Орбини, 16/17. век, под појмом Словена укључује поред Венета, Венда, и Русе-Вандале, Гете, Илире, Готе, Алане, Сармате и друге.
Општи Лист, односно Пећки родослов, почиње излагање са "опис родослова светих царева србских илити илирских."
XVIII век.
Високи чиновник на бечком Двору, Јохан Христифор барон Бартенштајн објавио је 1761. године један преглед тадашњег стања србског народа, под насловом "Кратак извештај о стању расејаног многобројног илирског народа".
Велики француски историчар и ерудита Ди Канзе каже: Србију су Сарматије звали ... Срби Далмације су Далмати и само вулгарно их називају Словенима.
XIX век.
Први речник србско-немачког језика, издат у Бечу 1853. године, посвећен кнезу Михаилу Обреновићу, носи наслов Илирисцхен унд деутсцхен Спрацхе.
Отац немачке филологије и германистике Јакоб Грим пише 1815. године: "Србима називамо правилније оно што се иначе Илирима назива, словенску народну грану."
Аустро-немачки писац Александер Хекс казао је у свом путопису о Подунављу: "Укупност све словенских Илира пење се на око шест милиона душа. Ниједан словенски народ није у ново и најновије време скренуо на себе пажњу у толикој мери као Илири. "
Јернеј Копитар у приказу Вуковог Рјечника из 1818. године каже да је то језик "бројног, тако величанствено надареног, јуначког народа Срба (Илира) ..."
Немачки теолог и правник Јохан Фердинанд Наигебаур каже: "Питао сам једног ученог францисканског монаха из републике Пољица за мишљење о разлици између Илира и Хрвата. Одговорио је: Ја бих рађе био Турчин него Хрват ". Један други католички свештеник је изјавио: "Срби или Илири су образованији него Хрвати; њихова књижевност је старија ". Овде заиста имамо врло прецизну одредницу ко су Илири.
XX век.
Име Илири било је синоним за Србе све до двадесетог века. На бечком Двору, Србска канцеларија, све до Првог светског рата, званично је називана Илирском.
За време од 23 века, Срби и странци су знали да су Илири - Срби, а онда "учени" нордисти (Немци) нам рекоше да то није тако, него да су Илири - Шћипетари-Арбанаси (Шиптари-Албанци) ??
Аутори:
Већину материјала и текстова припремио Крсто Крцун Драговић
У писању текстова учествовали СРПСКА ИСТИНИТА ИСТОРИЈА и Стефан СРБСКИ
Уредио: Стефан СРБСКИ
Наставиће се...
Већину материјала и текстова припремио Крсто Крцун Драговић
У писању текстова учествовали СРПСКА ИСТИНИТА ИСТОРИЈА и Стефан СРБСКИ
Уредио: Стефан СРБСКИ
Наставиће се...
10.05.2015.
ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКА ИЗВОДЉИВОСТ МАСОВНЕ СЕОБЕ СРБА НА БАЛКАН ПРЕМА СЦЕНАРИЈУ ИЗ ИСТОРИЈСКИХ УЏБЕНИКА И КОНТРОВЕРЗНОГ СПИСА РОМЕЈСКОГ ЦАРА КОНСТАНТИНА СЕДМОГ ПОРФИРОГЕНИТА
Етрурска загонетка |
Србска племена Сармата |