Сербски лимес (лат. Limes Sorabicus) се формира између 805. и 808. године (као фрушка/франачка одбрамбена линија према Сербима) у време Карла Великог (742-814), тј. лат. Karolus Magnus, краља Фруга/Франака (владао: 768-814). Линија ове границе, ишла је од Истре (Jacek Kowalski - „Wielka encyklopedia staropolska“, Dębogóra: Wydawnictwo Dębogóra, 2012), преко Ерлангена (нем. Erlangen) и по долини реке Сале (нем. Saale) ... па до Либека (нем. Lübeck) на Балтичком мору (нем. Ostsee).
Опис мапе: Франачко царство Карла - Великог и Limes Sorabicus Извор (назив дела): „Prahistoria ziem polskich: Slowianśzczyzna pierwotna. Początki polskiej Kultury i organizacji“ Назив мапе: Słowiańszczyzna zachodnia i Germania Аутор: Пољак Włodzimierz Dzwonkowski (1880-1954), историчар Издавач: E. Wende i SKA Место штампања: Warsaw (Królestwo Polskie/Królestwo Kongresowe: 1815-1918 – Россійская Имперія/Российская империя: 1721-1917) Година издања: 1918 Језик: пољски Писмо: латиница
Граница према Србима (лат. Limes Sorabicus) средњовековни је назив за границу насталу 805. године, у време франачког цара Карла Великог, који ју је и утврдио, а трајала је до 11. века. Служила је за економско, војно и етничко раздвајање између Германа у Франачкој и Словена. У то време становништво које је граничило са Франачком „...називало се једним од најстаријих, чак и најархаичнијих имена у целом словенском свету: њихово заједничко име било је Серб и то не у множини, већ као назив целе заједнице коју су сачињавали.“[1]
„Граница према Србима“ пружала се дуж Лабе, од севера на југ, те дуж Зале и Дунава. Настала је као последица навале Авара у трећој деценији 6. века, који су потискивали Словене ка западу. Неки аутори сматрају да је у том раздобљу тај предео био напуштен од стране Германа, те да због тога постоји мноштво словенских топонима на тлу источне Немачке, од којих многи указују на присуство племена Срба,[2] чији један део је опстао и до данас под именом Лужички Срби, док је други део у 7. веку установио другу Србију на Балкану.[3][4]
Иако нас франачки извори обавештавају о жестоким сукобима између Срба/Словена и Франака, границом се и често слободно пролазило, јер су додири Германа и Словена били учестали и не увек непријатељски.[5]
Włodzimierz Dzwonkowski (1880-1954)
Извори :
Fransis Kont, Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), Tom I, Filip Višnjić, Beograd, 1989, pp. 37. Fransis Kont, Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), Tom I, Filip Višnjić, Beograd, 1989, pp. 35-36. Fransis Kont, Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), Tom I, Filip Višnjić, Beograd, 1989, pp. 38-43. Владимир Ћоровић, Историја Срба, Едиција, Београд, 2010, стр. 33. Fransis Kont, Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), Tom I, Filip Višnjić, Beograd, 1989, pp. 33.
Литература :
Fransis Kont, Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), Tom I, Filip Višnjić, Beograd, 1989. Владимир Ћоровић, Историја Срба, Едиција, Београд, 2010. Reuter Timothy, The Annals of Fulda, Manchester University Press, 1992. Sorbs of East Germany, Germany's Sorb Minority Fights to Save Villages From Vattenfall Sorbs of East Germany, Germany's Sorb Minority Fights to Save Villages From Vattenfall ANNALES REGNI FRANCORUM (ANNALES LAURISSENSES MAIORES), http://www.thelatinlibrary.com/annalesregnifrancorum.html
Апендини: Сармати, Трачани, Македонци и Илири су један народ
Део текста који је у фокусу (срб.): (стране 67-68)
"Штавише, Скити[1] и Сармати[2] су један народ, а мора бити да су истог порекла Трачани[3], Македонци[4], Илири[5], Мижани[6] (или Мези – прим. преводиоца), Дачани[7] и Гети[8]."
Оригинални текст (лат.): (стране 67-68)
,,Porro Scytharum, Sarmatarumque gens una, & eadem ab origine cum Thracibus, Macedonibus, Illyriis, Mysis, Dacis, & Getis plane habenda est."
Извор (назив дела/књиге):
„De præstantia et vetustate linguæ Illyricæ. Eiusque necessitate ad plurimarusm gentium Populorumque origines, et antiquitate investgandas dissertation.“
Аутор: Franciscus-Maria Appendini[9] (1768-1837) Издавач: Antonio Martecchini[10] (17??-1834?) Година издања: 1806 Место штампања: Ragusii / Ragusa / Ragusium / Дубровник[11] (Imperium Romanum Sacrum Nationis Germanicæ[12]: 1512-1806) Језик: латински
Референце :
[1] Грч. Σκύθης / Σκύθοι, или лат. Scythæ. Скити су били део праславенског племенског корпуса. [2] Грч. Σαρμάται / Σαυρομάται, или лат. Sarmatæ / Sauromatæ. Сармати су били део праславенског племенског корпуса. [3] Грч. Θρᾷκες / Θρᾴκιος / Θρηίκιος, или лат. Thraci. [4] Грч. Μακεδών, или лат. Macedones. [5] Грч. Ἰλλυριοί, или лат. Illyrii / Illyri. [6] Грч. Μυσοί, или лат. Moesi. Мижани су били трачко племе. [7] Грч. Δάκοι / Δάοι / Δάκαι, или лат. Daci. Дачани су били трачко племе. [8] Грч. Γέται, или лат. Getæ. Гети су били веће трачко племе. [9] Ит. Francesco Maria Appendini. Франческо је био италијански историчар, који је живео у Дубровнику. [10] Антонијо је био припадник италијанске породице, која се генерацијама бавила штампарским послом у „Граду под Срђем“. [11] Хрв. Dubrovnik. [12] Нем. Heiliges Römisches Reich Deutscher Nation.
Апендини: Илирски језик је праотац свих европских језика
Апендини : Граматика илирског језика
Текст у фокусу странице предговора VII и VIII,из књиге под насловом ,,Grammatica della lingua illirica" 1808.(Граматика илирског језика)
Цитат :
Срб.:
,,~Илирски~ језик сматра се праоцем свих европских језика ".
Ита.:
,,De praestantia et vetustate linguae illyricae"
Најпознатије језикословно дело Франческа Мариа-e Апендиниа опсежна је Граматика илирскога језика (Grammatica della lingua illirica, 1808), писана на основи штокавске (прим.аут. сербске ) књижевне и језикословне баштине.Апендини је изнео тезу о једном славенском језику с четири наречја: руском, пољском, чешком и илирском (тј.сербском). У поредбеној филолошкој расправи (предговору Рјечосложју Ј. Стуллија, 1806) О изврсности и старини илирскога језика (De praestantia et vetustate linguae illyricae) »илирски« језик сматра праоцем свих европских језика.
Библиографски подаци
Наслов : Grammatica della lingua illirica compilata dal padre Francesco Maria Appendini delle scuole pie professore di eloquenza nel collegio di Ragusa Аутор : Francesco Maria Appendini Издао/ла : 1808 Језик : италијански Писмо : латиница (italian) Оригинал из : Народна библиотека Републике Чешке
Аппендини, Франческо Мариа Appendini [ap:endi:'ni], Francesco Maria (Franjo Marija)
Франческо Мариа (Фрањо Марија), италијански и илирски повесничар, књижевни повесничар и језикословац (Поирино крај Торина, 6. XI. 1768 – Задар, 30. I. 1837). Теологију завршио у Риму, где је ступио у ред пијариста, од 1792. професор и равнатељ у дубровачкоме заводу Collegium Ragusinum, а од 1835. равнатељ лицеја у Задру. Истицао се свестраном културном и знанственом делатношћу. У делу Белешке повеснокритичке о старини, повиести и књижевности Дубровчана (Notizie istorico-critiche sulle antichità, storia e letteratura de’ Ragusei, I–II, 1802–03), дао суставан преглед дубровачке политичке и културне повести. Писао о И. Гундулићу, Б. Замањи и знаменитим Которанима, о Петрарки те на латинском и италијанском пригодне песме. Саставио је закључке правописнога поверенства које је у Задру 1820. нормирало латинички словопис у Далмацији. На сербском језику писао је врло мало, а његов превод аустријског грађанског законика остао је у рукопису. За дубровачку повест уочи пропасти Републике много података доноси његов дневник (1806–07). Међу професорима био му је и Дубровчанин, латински песник М. Ф. Гаљуф, који га је наговорио да пође у Дубровник. Отишавши из Рима 1791. заредио се 22. IX 1792. у Дубровнику за свешеника. У тај град доселио се 1795. и његов брат Урбан те је од тада остао дефинитивно у Дубровнику. Био је дугогодишњи професор реторике у пијаристичком Collegiumu Rhagusinumu (1792–1808),а кад је за време француских власти, одлуком маршала Мармонта,Колегиум замењен новим заводом Liceum-convictum, који је започео радити 2. XII 1808, А. је постао његов управитељ. Том је приликом одржао говор (објављен у публикацији Discorsi pronunciati in occasione dell’apertura del Liceo di Ragusa, Ragusa 1809). Од 1817–1834, за време аустријских власти, кад је лицеј претворен у петоразредну гимназију, А. је постао њен префект и професор географије и повести. У рукопису је сачуван његов пригодан говор у поводу отворења (De Gymnasii Rhacusini institutione oratio). Након смрти брата Урбана, одлази у Задар где од 14. IV 1835. преузима његове дужности генералнога равнатеља далматинских гимназијâ и управитеља задарскога лицеја. На том га је положају затекла смрт. — У дубровачкој средини А. се врло добро снашао, научио је сербски језик и развио свестрану културну активност. Имао је присне додире с тадашњим кругом учених Дубровчана (Ђ. Ферић, Р. Кунић, Б. Замања, Ђ. Хиџа и др.). Био је један од истакнутијих чланова просветитељске академије Патриотско друштво (1793–1794), главни организатор школских литерарних академија у којима се његовао сербски (илирски) језик и књижевност старога Дубровника. Истицао се као педагог и говорник. Дубровачки сенат га је именовао за јавнога говорника и одликовао златном медаљом. Као језични стручњак суделовао је у раду комисије за »илирски правопис« која је у листопаду 1820. заседала у Задру, израдивши правопис за покрајину Далмацију још пре Гајеве реформе. А. је био њен председник, а остали чланови: Н. Д. Будровић, Б. Михаљевић, П. Миошић и Н. Бобровски. На путовањима (Беч 1823, Задар 1825, Трст 1833) предузетим због послова свога реда и гимназије проширивао је своја ранија познанства (Ј. Копитар, И. Ланг, Ф. Нортхиус, Соболевски и др.). Бавећи се готово свим подручјима тадашње хуманистичке знаности и културе А. је у свом раду био свестран. Посебно се занимао за културну и књижевну прошлост: саставио је библиографске вести о дубровачким и осталим далматинским писцима (Notizie biografiche intorno ad alcuni scrittori illirico-slavi); водио је академије ученика с литерарним радовима о домаћој књижевности (La lingua slava. Esercizio letterario di erudiziorre patria e nazionale, 1797. и др.), а главно његово дело на том пољу,Notizie istorico-critiche … (Дубровник 1802–1803) било је културни догађај првога реда у далматинским крајевима. У првом тому А. расправља о политичкој и културној повести Дубровника, а у другом даје хронолошки приказ дубровачких писаца по родовима и врстама. Вредне биобиблиографске податке дао је у обради истакнутих Которана (Memorie spettanti ad alcuni uomini illustri di Cattaro, Dubrovnik 1811), а радио је и на катологу писаца из читаве Далмације. Издао је дела и написао животописе песникâ: Ђ. Ферића, у преводу басана – Федра, Аугустова Одсусегника прицизе Езопове (Дубровник 1813); Ј. Рестија, у издању песама — Junii Antonii comitis de Restiis... Carmina (Padova 1816); И. Гундулића, у италијанском преводу Османа – Versione libera dell’Osmanide (Dubrovnik 1827); Б. Замање у издању делâ – De vita et scriptis Bernardi Zamagnae (Zadar 1830). Књижевним се радом и активно бавио. Писао је пригодничарске песмотворе на латинском и италијанском језику: у поводу свадбе пријатеља и угледних суграђана, смрти, венчања, у почаст аустријских владара итд. Те су песме једним делом објављене самостално или у скупним збиркама, као у: Serto poetico in lode del signor dottore Michel’Angelo Roini … (Dubrovnik 1796?), Versi in morte di Giorgio Detorres … (Dubrovnik 1802), Per le nozze del signor Cavaliere Gianluca Garagnin … (Dubrovnik 1810), Per le faustissime nozze del signor Nicolo Luigi de Pozza … (Dubrovnik 1816), Iscrizioni e poesie allusive alla venuta … delle … Francesco I e Carolina Augusta (Dubrovnik 1818), Componimenti poetici in occasione, che monsignor Giovanni Scacoz … (Dubrovnik 1830), Antonio Juricaeo episcopo Ragusino… Carmina (Zadar 1831). . Његови песнички саставци сачувани су у неколико рукописа у Дубровнику (Историјски архив, Књижница Мале браће и Књижница доминиканаца). Многи пригодни говори такође се чувају у рукописима (у Књижници Мале браће), а неки су и објављени, тако нпр. некролози о Николи Ферићу (In funere Nicolai Ferichii Rhacusini …, 1819), Ђ. Хиџи (Gazzetta di Zara, 1833), Р. Кунићу (Жива антика, 1952, 1954, 1963). Објавио је и повесну расправу о пубикацији Епидауруса (Цавтата) на основи археолошких налаза (Gazzetta di Zara, 1833), те о пореклу Св. Јеронима (Задар 1833) где, умешавши се у полемику између П. Станковића и И. Капора, заступа мишљење о домаћем пореклу тог црквеног учитеља. Обе су те радње, као и његова опширна студија о Петрарки,од неке вредности, али је зато веома цењен његов дневник догађаја из 1806. и 1807, везаних уз губитак самосталности Дубровачке Републике (објавили су га П. Колендић и Ј. Нагy 1906). У рукописима су му остала предавања о поетици, посебно Хорацијевој (Научна библиотека и Књижница Мале браће у Дубровнику). Није се остварила његова намера, рођена још 1814, да с И. Крељановићем покрене часопис Efemeridi poligrafiche della Dalmazia, за који је био израдио и програматски проглас читаоцу. — Бавећи се језикословљем А. је 1806. за Рјечосложје Ј. Стуллија написао уводну расправу …, De praestantia et vetustate linguae Illyricae …, ad Joachimum Stullium Illyrici lexici auctorem објавивши је и посебно (Дубровник 1806). С тог подручја највреднија је међутим његова Grammatica della lingua Illirica (1808), која је доживела и више издања. Посветио ју је А. Мармонту а написао у практичне сврхе, за Италијане у доба Француза. У предговору упозорио је пре Јана Колáра на четири главна нарјечја славенскога језика. Већ споменути предговор Рјечосложју као и расправа Dell’analogia della lingua degli antichi popoli... (1810) пуни су поставки и знанствених комбинација о успоредби славенских језика с другим језицима. Радећи у правописној комисији 1820, А. је формулирао и образложио њене закључке (рукопис у архиву Задарске надбискупије). Год. 1825. саставио је кратак курс учења италијанског језика за младеж у Далмацији (Introduzione alla Grammatica italiana per uso della gioventù della Dalmazia), а исте је године превео на сербски језик италијанску граматику за грађанске школе (рукопис у Књижници доминиканаца у Дубровнику). Једино његово веће дело на сербаком језику јесте превод аустријскога грађанског законика, који је аустријска језична цензура одбацила (сачуван је само предговор Мудријем љубитељима језика и књижевства словинскога, Научна библиотека у Дубровнику). — А. је одржавао особне везе с бројним истакнутим људима наше и иностране културе и знаности. Дописивао се с Ј. Мüллером, Ј. Копитаром, Ј. Добровским, М. Бобровским, Ј. Волтићем, П. Ј. Шафаřиком, В. Караџићем, С. Зоисом, маршалом Мармонтом, В. Дандолом, П. Соларићем, И. Крељановићем, Ф. Кирцхмаyером и др. Сачувана је, мањим делом и штампана, његова обимна кореспонденција (у Националној и свеучилишној књижници у Загребу те у Научној библиотеци и Историјском архиву у Дубровнику). Већ за живота савременици су опевавали његове врлине и знање, нпр. Ђ. Хиџа (Словинац, 1882), а у рукопису су сачуване песме Р. Радеље, А. Крше, Ј. Бетондића, А. Казначића (Књижница Мале браће), М. Мариновића (Научна библиотека у Дубровнику) те Ј. Рестија (Историјски архив у Дубровнику). Смрт су му оплакали бројни његови ученици, поштоваоци, знанци и пријатељи низом пригодница на разним језицима. — А. је оставио неизбрисив траг у многим културним акцијама. Његове Notizie istorico-critiche служиле су дуго као важно врело многим повесничарима књижевности од П. Ј. Шафаřика и Ш. Љубића до данас.Знанствени ставови о илирском језику доживели су критике још за његова живота (Ј. Копитар, Ј. Добровскý). Мишљења о његовој Граматици се не подударају. Неки јој придају само повесну вредност (Ј. Нагy), а неки у њој виде »можда најбољу међу старијим граматикама нашега језика« (М. Решетар).
ДЕЛА:
De ecclesia theologicam disputationem iuxta doctrinam SS. Augustini, et Thomae Aquinatis. Romae ex typographia Ioannis Zempel 1792.
— Notizie istorico-critiche sulle antichite, storia e letteratura de’Ragusei, 1–2. Dubrovnik 1802–1803. — Grammatica della lingua illirica. Dubrovnik 1808, 18282, 18383, 18504. — Dell’analogia della lingua degli antichi popoli dell’Asia minore con la lingua dei popoli antichi e recenti della Tracia e dell’Illirico. Dubrovnik 1810. — Memorie spettanti ad alcuni uomini illustri di Cattaro. Dubrovnik 1811. — I primi elementi della lingua latina esposti in Italiano ed in Illirico ad uso degli scolari delle scuole pie di Ragusa. Dubrovnik 1814. — Esame critico della questione intorno alla patria di S. Girolamo, libri IV. Zadar 1833. — Ratovanje oko Dubrovnika godine 1806. Doslije nepoznati spis Fr. M. Appendini-a. Za štampu priredili Petar M. Kolendić i Josip D. Nagy. Dubrovnik 1906.
ЛИТЕРАТУРА :
Filologia patria. Kraglski Dalmatin – Il regio Dalmata, 1808, 38(16. IX) str. 303.
— (Josef Dobrovský): De praestantia et vetustate linguae illyricae, ejusque necessitate ad plurimarum gentium populorumque origines investigandas. Slovanka, 2(1815) str. 94–106. — (Matija Kapor): Cenni di geografia e storia antica della Dalmazia. Gazzetta di Zara, 1833, 91 (12. XI) str. 363–364; 92 (15. XI) str. 368; 93 (19. XI) str. 371–372. — Isti: Memorie per la Biografia degl’illustri Dalmati. Ibid., 1835, 19 (6. III), str. 73–74. — Appendini. Danicza horvatzka, slavonzka y dalmatinzka, 1(1835) 4, str. 15; 7, str. 28. — G. R: Biografia del P. Francesco Maria Appendini delle scuole pie. Gazzetta di Zara, 1837, 56 (14. VII), str. 221–223; 57 (18. VII) str. 225–227; 58 (21. VII) str. 229–231. — J. F.: Život p. o. Franje Marie Appendinia reda učionicah pobožnih. Danica ilirska, 3(1837) 48, str. 193–195; 49, str. 199–200; 50, str. 203–204. — Antun Kaznačić: Memoria storica sulla vita ed opere del Padre Francesco M. Appendini (u djelu: A perpetua onoranza del Padre Franc. M. Appendini delle scuole pie, direttore generale dei ginnasii della Dalmazia e del liceoconvitto di Zara. I suoi Amici ed Alunni di Ragusa). Dubrovnik 1838, 13–35. — Mihail Bobrovskij: Odziv Dalmatinski. Gazzetta di Zara, 1842, br. 65. — Francesco Carrara: Chiesa di Spalato un tempo Salonitana. Trieste 1844, 19–21. — Ivan Kapor: Dimostrazione dell’antichite e continuazione della lingua illirica poscia detta slavonica in Dalmazia dedotta dai più accrediati scrittori. Split 1844, 63–65. — Đuro Pulić (Pullich): Parentibus et magistris nunquam satis. Programma dell’Imp. regio ginnasio superiore di stato in Zara, 3(1852–53) str. 65–67. — Vicko Adamović: Gragja za istoriju dubrovačke pedagogije, 1. Zagreb 1885, 135–140. — Vatroslav Jagić: Pisma Dòbrovskoga i Kopitara v povremenom porjadke. Sanktpeterburg 1885. — Petar Kasandrić: Franjo Appendini i njegove književne kragje. Iskra, 1(1891) 15 (10. VIII), str. 128–130; 16/17 (10. IX), str. 141–146; 20, str. 168–169. — Lettera inedita del padre Francesco Maria Appendini delle scuole pie sull’insulario ragusino. L’Epidauritano, 1896, str. 33–36. — Kosta Vojnović: Prilozi k arhivalnijem pabircima dubrovačkijem. Starine JAZU, 1896, 28, str. 27–29. — Petar Kolendić: Prilozi istoriji srpske knjige u Dubrovniku. Jedan Appendinijev članak. Srđ, 3(1904) 12 (30. VI), str. 566–569. — Tulio Erber: Storia dell’i. r. Ginnasio Superiore di Stato in Zara con lingua d’istruzione italiana. Zara 1905, 208–210. — Niko Gjivanović: Nekoliko priloga literarnoj prošlosti dubrovačkoj. Prava Crvena Hrvatska, 1(1905) 28 (23. 1X), str. 1. — Petar Kolendić (K): Frano Appendini i Nikola Ferić. Dubrovnik, 14(1905) 40, str. 3. — Josip Nagy: Der Italiener Francesco Maria Appendini als südslavischer Historiker und Philologe. Dissertation der philosophischen Fakultät der Universität in Wien zur Erlangung der Doktorwürde. Beč 1906. — Vukova prepiska, 1, 3–5. Beograd 1907, 1909. i 1910. — Henrik Barić: Ein Brief Šafařiks an Appendini. Archiv für slavische Philologie, 31(1910) 1/2, str. 312–313. — Vatroslav Jagić: Istorija slavjanskoj filologii. (Enciklopedija slavjanskoj filologiji, 8). Petrograd 1910, 217–219. — Milan Rešetar: Bibliografski prilozi. Četvrto izdanje Appendinove gramatike. Građa za povijest književnosti hrvatske, 1915, 8, str. 468. — Josip Nagy: Nekoliko pisama B. Kopitara F. M. Appendiniju (1811–1827). Ibid., 1920, 9, str. 99–124. — Isti: Franjo Marija Appendini. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 1923, III/1–2, str. 92–105. — Rudolf Maixner: Charles Nodier i Ilirija. Rad JAZU, 1924, 229, str. 19, 42, 44. — Karel Paul: Franjo Marija Appendini a Čechove. Dodatek k studii g. Nagyua. Slavia (Praha), 4(1925–26) str. 639–641; 7(1928–29) str. 430. — llija Goleniščev-Kutuzov: Književni i naučni rad Franja Marija Appendinija. Dubrovnik, 1(1929) 8, str. 282–286; 9/10, str. 310–312. — Josip Nagy: Prvi odjeci Dobrovskoga u Dalmaciji (u zborniku: Josef Dobrovský 1753–1829). Prag 1929, 236. — Arthuro Cronia: I principali apprezzamenti dell’antica letteratura slava di Ragusa. L’Europa Orientale (Roma), NS 13(1933) 11/12, str. 590–592. — Pavle Popović: O radu na dubrovačkoj biografiji (u: Biografska dela Ignjata Đurđevića). Beograd 1935, str. XX–XXII. — Giuseppe Praga: Lettere di Pier Alessandro Paravia e di Francesco Maria Appendini e Niccolò Giaxich. Archivio storico per la Dalmazia, 10(1935) XX/116, str. 356–366.
— Josip Bersa: Dubrovačke slike i prilike. Zagreb 1941, 100–103.
— Arthuro Cronia: La Croazia vista dagli Italiani. Roma 1942, 65–68.
— Petar Skok: La littérature croate sous Napoléon. Annales de l’Institut Français de Zagreb, 8–9(1944–45) 24/25, str. 71–83. — Šime Jurić: Dopisivanje Petra Stankovića s braćom Appendinijima. Anali Historijskog instituta u Dubrovniku, 1(1952) str. 417–422. — Arthuro Cronia: Contributo alla grammatologia serbo-croata. Ricerche slavistiche (Roma), 1952, 1, str. 29–37. — Stjepan Kastropil: Rukopisi Naučne biblioteke u Dubrovniku. Zagreb 1954, 22–24. — Ljubomir Maštrović: Zbornik pirnih pjesama u redakciji Franje M. Appendinija. Građa za povijest književnosti hrvatske, 1956, 27, str. 121–128. — Miroslav Pantić: Solarić, Kreljanović, Appendini. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 1957, 23, str. 22–27, 39–42. — Isti: Sebastijan Slade-Dolči, dubrovački biograf XVIII veka. Beograd 1957, 130–134. — Žarko Muljačić: Dva priloga povijesti dubrovačkih akademija. Radovi Instituta JAZU u Zadru, 1959, 4/5, str. 319–340. — Petar Kolendić: Appendinijeve »Notizie biografiche intorno ad alcuni scrittori illirico-slavi«. Zbornik istorije književnosti, 1960, 1, str. 31–41. — Zlatko Vince: Rad pravopisne komisije u Zadru godine 1820. Radovi. Filozofski fakultet Zadar, 1(1960) 1, str. 66–80. — Jakša Ravlić: Prilozi proučavanju Gundulićeva Osmana. Građa za povijest književnosti hrvatske, 1962, 28, str. 311–323. — Josip Nagy: Starija hrvatska književnost u krugu bečke slavistike. Dubrovački horizonti, 2(1970) 3, str. 29–30. — Vladimir Vratović: Horacije u dubrovačkom pjesništvu 18. i 19. stoljeća. Rad JAZU, 1971, 357, str. 345–346. — Zlatko Vince: Zasluge Šime Starčevića za hrvatski književni jezik. Filologija, 1973, 7, str. 157–158, 160–165, 183, 195. — Vladimir Anić: Jedan opći problem oko norme u 19. stoljeću. Zbornik Zagrebačke slavističke škole, 4(1976) 4, str. 223–226. — Frano Baras: Maršal Marmont i hrvatski jezik. Radovi Pedagoške akademije u Splitu, 2(1977) str. 63–66, 74–76. — Zlatko Vince: Putovima hrvatskoga književnog jezika. Zagreb 1978, 117–121, 132–135, 159–161.
Пелцл : Краљ Само је био Сербин
Део текста који је у фокусу (поглавље: Die Czechen):
1. (страна 23)
„Овај Само је био један Словен из земље Серба, тј. из данашњег Мајсена. Овај Сербин је оближњим Чесима дао добар савет, како да нападну надмоћнијег непријатеља и да га поразе.“
(ориг. нем.)
„Dieser Samo war ein Slawe, aus dem Lande der Soraben[1] oder aus dem heutigen Meißen. Dieser Sorabe gab also unfern Czechen[2] guten Rath, wie sie die Feinde mit Bortheil[3] angreifen und schlagen sollten.“)
Извор (назив дела): „Geschichte der Bohmen von den altesten bis auf die neuesten Zeiten.“ (Erster Theil)
Поглавље: Die Czechen Страна: 23 Аутор: Чех Frantisek Martin Pelcl (1734-1801), историчар и лингвиста Издавач: Аустријски Немац Johann Nepomuk Ferdinand von Schönfeld (1750-1821) Место штампања: Wien и Berlin (Imperium Romanum Sacrum: 962-1806) Година издања: 1782 Језик: немачки Писмо: латиница (готица)
Референце :
[1] Термин који означава Сербе (нем. Sorben или eng. Sorbs) на северу Европе, односно у данашње време тзв. Лужичке Сербе.
[2] Изворно се наводи да су у питању Бохеми, а не Чеси, јер о термину Чех (које аутор наводи) нема трагова све до 11. века. Иначе, термин Чех (за народ – у било каквом смислу) није уопште постојао чак ни у време Карла Великог (742-814), тј. лат. Karolus Magnus-а, краља Фруга/Франака (владао: 768-814). Први икад’ забележени помен о Чесима среће се (на кратко) у делу, које је написао Cosmas Pragensis (1045-1125) под оригиналним називом „Chronica Boemorum“ (написана је између 1120. и 1125. године), коју данас Чеси зову „Kosmova kronika česká“ (или „Kronika Čechů“), после се опет само среће латински термин – „Boemus“, све доk се није појавила „Dalimilova kronika“ (око 1314. године), коју савремени Чеси називају „Kronika boleslavská“ (односно „Kronika tak řečeného Dalimila“, или „Staročeská Kronika“), чији је творац болеславски каноник Dalimil Meziříčský, или (по некима) чешки бискуп Hynek Žák Berka z Dubé (-1333). Ова прича се потом појављује и у делу познатом под називом „Kronika Přibíka Pulkavy z Radenína“, које је написао Přibík Pulkava (13??-1380). Искрено говорећи, данас сви, па и сами Чеси сматрају измишљеним податак, који је Václav Hájek z Libočan (14??-1553) убацио у своје дело „Kronyka Česká“ (из 1541. године), да је оснивач народа, легендарни Чех (Praotec Čech), дошао на простор Бохемије 644. године, јер је исти супротан свим другим историјским (читај: неспорним) изворима. Етногеза Чеха почиње (како по страним, тако и по њиховим домаћим историчарима) тек у 10. веку.
[3] Bortheil – стара немачка реч која се више не користи у том изворном облику. Временом је прерасла у нови облик, који се и данас користи, а то је – „Vorteil“.Раније се говорило „Bortheil und Nachteil“, а данас се каже „Vorteil und Nachteil“. Дакле, у овом случају Само их је научио како да победе надмоћнијег непријатеља (непријатеља који је већ у предности).
Долингер : Серби од Балтика до Црног мора
Део текста који је у фокусу (страна 53):
„Делом од Сармата потиснута, делом потчињена, граничећи се са њиховом територијом, настањивала су земље између Балтичког и Црног мора, између Карпата, Дона и горње Волге словенска племена под именом Венди и Серби.“
(ориг. нем).
„Theils von den Sarmaten verdrängt, theils von ihnen unterjocht, oder auch unabhängig an ihre Gebiete gränzend und von ihnen umgeben, saßen in den Ländern zwischen der Ostsee und dem schwarzen Meere, zwischen den Karpathen, dem Don und der obern Wolga Slavische Stämme unter dem Namen Winden und Serben.“)
Извор (назив дела):
„Heidenthum und Judenthum Vorhalle zur Geschichte des Christenthums von Joh. Jos. Ign. Döllinger“ Страна: 53 Аутор: Немац Johann Joseph Ignaz von Döllinger (1799-1890), историчар Издавач: Немац Georg Joseph Manz (1808-1894) Место штампања: Regensburg (Königreich Bayern: 1806-1918 / Deutscher Bund: 1815-1866) Година издања: 1857 Језик: немачки Писмо: латиница (готица)
Део текста који је у фокусу (страна 62):
„Словенска племена, под именима Венди и Серби, настањују земље између Балтичког и Црног мора, Карпата, Дона и горње Волге.“
(ориг. енг).
„The Slave tribes, under the names of Wends and Serbs, settled in the countries between the Baltic and Black seas, the Carpathians, the Don, and Upper Volga.“)
Извор (назив дела):
„The Gentile and the Jew in the Courts of the Temple of Christ: An Introduction to the History of Christianity“, Volume 1 Страна: 62 Аутор: Немац Johann Joseph Ignaz von Dollinger (1799-1890), историчар Превод (са немачког на енглески језик): Енглез Nicholas Darnell (1817-1892) Издавач: Longman, Green, Longman, Roberts, and Green Место штампања: London (United Kingdom of Great Britain and Ireland: 1801-1922) Година издања: 1862 Језик: енглески Писмо: латиница
Карл Милер (Karl Otfried Müller) - Дорска раса
Карл Милер (Karl Otfried Müller) - Дорска раса , текст у фокусу (део предговора ) стране 4,473,479
Извор и назив дела : Наслов : The History and Antiquities of the Doric Race, Том 1 The History and Antiquities of the Doric Race, Karl Otfried Müller Аутор : Karl Otfried Müller Превео/ла Sir George Cornewall Lewis, Henry Tufnell Издање 2 Издавач J. Murray, 1839
The history and antiquities of the Doric race by Müller, Karl Otfried, 1797-1840; Lewis, George Cornewall, Sir, 1806-1863; Tufnell, Henry, 1805-1854; Müller, Karl Otfried, 1797-1840. Geschichten hellenischer Stämme und Städte
Published :1839
Фото галерија
Цитат из предговора :
срб. :
"У ношењу плашта (ношњи) и фризура такође у дијалекту, Македонци су имали велику сличност са Илирима; одакле је евидентирано да су Македонци припадали Илирском народу што може пробудити сумње да су Грци били од искона (староседеоци) Становници (страна 3) овог округа. равнице Ематхиа у најлепшем округу у земљи су настанили Пеласти који према Херодоту такође поседују Крестон изнад Xалкидике, одакле су дошли из Тесалије. Одатле је Македонски језик пун радикалних грчких речи и да оне нису биле уведене од стране краљевске породице (која је била Хеленског порекла или је усвојила такво понашање) је евидентирано из чињеница. Многи знаци наједноставније идеје (које ниједан језик не позамљује од другог) су исти, као и околности да се ове речи не појављују у њиховом грчком облику, али су модификоване у складу са матерњим дијалектом. У Македновском језику наступају граматичке реформе које се називају Аеолик,заједно са многим Аркадиан дијалектима (предпостављам да је реч о језику) и Тхессалиан (опет предпостављам да је реч о језику) речи (које одлучују), неколико речи, иако се не могу наци у грчком, су сачуване у латинском. Нема изгледа да се подудара ( нема сродност) са Дорским дијалектом, стога не дајемо пуно значење иначе не подржава тврдње Херодота, оригиналног дијалекта Дораца и Македонаца. Код других аутора Макединус је називан сином Лакиона од кога су настали Аркадиани (Аркадејци - Арцадианс) или Македон брат од Магнеса, или син Аеолуса (према Хесиоду и Хеланикусу). Ово су само слични покушаји да се формирају генетске везе између Илира и остатка грчког народа Тесалианци, као и Македонци, су, како се чини, Илирска раса, која је покорила Грке. Али у овом случају број уљеза је био далеко мањи од броја староседеоца. Одатле су Тесалианци личили на Грке више него било која друга од Северних раса са којима су били повезани. Одатле њихов језик (који је искључиво био грчки) заиста израђа сличност према језику древних епских песника него било који други дијалект.Главна особеност овог народа са којима смо упознати, нису били грчког карактера што се види у њиховој народној ношњи која се састојала у делу неовичних капа,шешира (који оба народа имају, али су потпуно непознати Грцима у доба Хомера али и дуго после тога.Усвојена униформа коњичког реда у Атини је довољан пример. Тесалианци су били без сумње први који су увели употребу коњице у Грчкој. Више важне разлике се примећују у њиховом карактеру и стањима њихове интелигенције. Укус уметности приказаних у богатој кући Скопадеа доказују ништа више него да је то био распоред целог народа него и постојање истог квалитета код Аркхелаус-а и њихова учесталост у Македонији. Ово је довољно да се разликују од расе Грка која није била висока и природно обдарена. Стога изведене предпоставке да је овај народ, који је кратко време пре Хераклидеа мигрирао из Теспротие, у заиста територије Епира у равницу Пенеус-а је пореклом из Илирије. Са друге стране заиста видимо заједничке или сличности у обичајима код Тхессалианаца и Дорианаца. Тако, на пример, љубав према ратништву и мушкој снази (необична је код Доринаца) је такође уобичајена код Илира, а иста наклоност је била и у Спарти као и Атини. Женама такође, и међу Доријцима, су се обраћали називом даме ( δέσποιναι), назив неуобичајен у Грчкој, као и на просторима у којима су боравиле. Велика слобода коју су жене имале је ипак уобичајена код Илира, која у овом случају више подсећа на северне народе. И након свега, ове миграције са севера су имале велике последице ширења мећу Грцима, у њиховом понашању и институцијама које су биле непознате њиховим предацима које су представљене кроз певање и писање Хомера."
Град Сербија око 950. године на простору данашње Грчке
Опис: Град Сербија око 950. године на простору савремене Грчке
Назив мапе: The Eastern Roman Empire c.950 A.D.
Извор: „Historical atlas of modern Europe from the decline of the Roman empire : comprising also maps of parts of Asia and of the New world connected with European history“ (Part XIV)
Аутор: John Bagnell Bury[1] (1861-1927) Уредник: Reginald Lane Poole[2] (1857-1939) Издавач: Clarendon Press Место штампања: Oxford (United Kingdom of Great Britain and Ireland: 1801-1922) Година издања: 1897 Број за месец: децембар Језик: енглески Писмо: латиница
Референце :
[1] Ирски историчар и лингвиста (експерт за старогрчки и латински језик).
[2] Енглески историчар.
Regnum Servilie, quod eat Bosna (Сербска краљевина која је Босна)
Regnum Servilie, quod eat Bosna (Сербска краљевина која је Босна)
Када се 21. јуна 1188. године, Италијан Паулино-Паоло Сколари[ 1] (1130-1191), тј. папа Клеменс III [2] (владао: 1187-1191) обраћа писмом Тибунио Микелију [3] (период: 1153-1188), надбискупу Дубровника [4], он (папа) говорећи о Бановини Босни [5] (1154-1377) у време владавине Кулина (1163-1204), бана Босне (владао: 1180-1204) исту овако дефинише.
Део текста који је у фокусу (серб.): (страна 148)
,,Сербска краљевина која је Босна".
Оригинални текст (лат.): (страна 148)
,,regnum Servilie, quod eat Bosna".
Извор (назив дела):
„Codex Diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae. Diplomatički Sbornik Kraljevine Hrvatske s Dalmacijom i Slavonijom, Dio II. od godine 1103-1200“ Страна књиге: 147-149 Аутор: Ivan Kukuljević Sakcinski (1816-1889), аустријски племић, а хрватски историчар и археолог Издавач: Družtvo za jugoslavensku povjest i starine Година издања: 1875 Штампао: Немац (Саксонац) Karl Albrecht (1824-1887), који касније узима сербско име Драгутин (лат. Dragutin) Место штампања: Zagreb (Österreichisch-Ungarische Monarchie: 1867-1918) Писмо: латиница
Референце :
1] Ит. Paulino-Paolo Scolari. [2] Лат. Clemens III. [3] Ит. Tribunio Micheli. [4] Лат. Ragusium или Ragusa. [5] Лат. Banatus Bosniensis (Bosnæ Banatum).