Салона (лат. Salona) је био антички град илирског племена Далмати из првог миленијума п. н. е.[1] који се се налази близу града Солина (код Сплита). Град су основали Грци у 3. веку п. н. е. Средином 2. века п. н. е. освајају га Далмати, а 78/76. п. н. е. Римљани. Након римских освајања, на темељима најстаријег дела града (лат. Urbs vetus) развио се римски град. Током рата између Помпеја и Цезара, Салона је стала на страну победника, што је град довело на место које је пре тога заузимала Иса (лат. Issa, на месту данашњег града Виса), чиме је Салона постала престоница римске провинције Далмације. Када се римски цар Диоклецијан повукао са власти, у околини је подигао монуметалну палату, данас познату као Диоклецијанова палата.[2] Ова палата је постала језгро око које је настао данашњи град Сплит. Од 4. века град постаје епископски центар (лат. sancta ecclesia catholica Salonitana). Између 449. и 458. град нападају Хуни и Готи.[3] Салона је знатно оштећена инвазијом Авара и Словена 614. и 639. године.[4] Град је у време највећег процвата имао око 50.000 становника унутар градских зидина. Дужина бедема је износила 40.000 m. На западу је настао лат. Urbs Occidentalis, а на истоку лат. Urbs Orientalis. И данас су видљиви остаци амфитеатра,форума, терми, врата, бедема и канализационог система града. Најпознатија некропола из царског периода је лат. in horto Metrodori, а из хришћанског периода гробље на Манастиринама. Истраживањем хрватског археолога Фране Булића започело је проучавање историје Салоне.
Caroli Du Fresne Domini Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746.
Caroli Du Fresne Domini Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746.
Текст у фокусу стр.33 :
"Neque ab hac sententia omnino discedit Willelmus antistes Tyrius: licet aliter sentiant nonnulli rerum Dalmaticanim scriptores; nomenque istud optum velint, a Slauico SRBSKA, quo regionem illam, quam incolebant SLAUI, indigitabant. Vnde Graeci, seu SERUIAM, postmodum formarunt."
Референце
[1] Solin early history
[2] C.Michael Hogan, "Diocletian's Palace", The Megalithic Portal, A. Burnham ed
[3] Вински З., О ровашеним фибулама Острогота и Тиринжана поводом ријетког тириншког налаза у Салони, ВАМЗ III. с. 6-7, Загреб 1972- 1973.
Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601
Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601
Текст у фокусу стр.207 :
"II Regno di Sueulado s'esten deua da Valdeuino a Pelonia, o Pelouiata; & dal mare fm'a Settentrione."
Тако је Србија, око 500-те године, обухватала све земље од Винодола до Пелоније. Винодол је на граници Истре, а Пелонија је данашња Пелагонија у Македонији. Пелонија је некада била посебна краљевина са главним градом Белом Зором, данашњи Велес. Према савременим називима земаља, Србија је под Свевладовићима обухватала: Далмацију, Босну, Херцеговину, Хрватску, Словенију, Славонију, Црну Гору, Албанију, половину Републике Македоније, Републику Србију, северну Бутарску, јужну Мађарску и спајала се са Дачком Србијом на Дунаву.
E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874. "Fl. Anastase (491 -518). A la mort de Zenon, sa famme Ariane fait donner la pourpre a Fl. Anastase. Ce personnage, ne a Durazzo en Albanie, avait alors soixante-huit ans. II assiste tranquillement a la formation des.
Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775.
Текст у фокусу стр 243 :
"Poco visse Stefano I. e successegli Onorio III. che aduno un Sinodo a Salona, negl'atti del quale si sottoscrisse, col titolo di Arcivescovo."
,,Митрополит Онорије III, од 528 до 544 године, сазвао је покрајински црквени сабор у Солину 530 године. На томе сабору Онорије је именован за архиепископа, и тиме је постао раван у црквеном достојанству са римским архиепископом и са цариградским архиепископом и патријархом."
Оштроилов син Свевлад очистио је, 493 године, од "варвара" Норик и Панонију, који су били упали у те покрајине. (3) Норик је данашња Словенија, а Панонија о којој је овде реч је данашња Славонија и јужна Мађарска. Тако је Србија, око 500-те године, обухватала све земље од Винодола до Пелоније. (2) Винодол је на граници Истре, а Пелонија је данашња Пелагонија у Македонији. Пелонија је некада била посебна краљевина са главним градом Белом Зором, данашњи Велес. Према савременим називима земаља, Србија је под Свевладовићима обухватала: Далмацију, Босну, Херцеговину, Хрватску, Словенију, Славонију, Црну Гору, Албанију, половину Републике Македоније, Републику Србију, северну Бутарску, јужну Мађарску и спајала се са Дачком Србијом на Дунаву.У време владавине краља Свевлада, Оштроиловог сина, од 535 до 549 године, биле су повезане у неку врсту заједнице све три Србије: Јадранска, Дачка и Сарматска. Посебно се напомиње да је краљ Свевлад владао: Босном, Далмацијом, Хрватском, Влашком и делом Пољске. (9) И у време Свевладовог сина и наследника, Селимира, Србија се простирала од Јадрана до Сарматског Мора. У Дачкој и Сарматској Србији владала су три Селимирова млађа брата: Лех, Чех и Раско. (10) Србију су, опште узевши, и Сарматијом звали. (11) Срби се у то време помињу и под различитим именима, обично по именима појединих земаља, али и као Спори или Словени. Име Словени се управо тада и појавило као неко уопштено и вулгарно име за Србе. (12) Уствари име Словени се појављује први пут 552-ге године код Јорнандеса и Прокопија. (13) У ратовима између Србије и источне Римске Империје, у време цара Јустиниана и такође цара Свевлада, од 535 до 548 године, обе стране су имале више савезника. Савезници Србије били су Готи из Италије и Фрузи (Франци) краља Клотара. Фрузи, који су запосели стару Роданију, односно Галију, били су један савез различитих племена пореклом из Сарматске Србије. Готи из Италије били су Гети из Дачке Србије. У овом дугом рату Србија је изгубила неколико приморских градова, јер је Римска Империја имала премоћ на мору. Правећи нагодбу са Србијом, цар Јустиниан је ове градове прогласио независним градовима државама под његовом заштитом. То су били: Дубровник, Солин, Трогир, Задар, Раб, Крк и Осор.
У време владавине цара Владана, 568-590 године, Бугари су затражили да их Владан прими под своју власт и заштиту. (14) Бугари су као народ Хуногунди које су цариградски писци назвали Волгарима, по реци Волги на чијим обалама су их први пут упознали. Цар Владан је примио Бугаре и дозволио им да се населе на доњем Подунављу. Орбини каже да су тада били сви пагани: Готи, Словени и Бугари, и да су сви говорили истим језиком. Велики број народа који су са царом Владаном говорили истим језиком, затражили су да их он узме под своју власт и заштиту. (15) Пошто су били примљени у Србију, Бугари су почели да граде куће и да се трајно задржавају на датом земљишту напуштајући дотадашњи номадски начин живота. Цар Владан је повратио четири приморска града: Дубровник, Солин, Трогир и Задар. Пренео је своју престолницу из Скадра у Солин, (16) око 575 године, и Солин ће бити престолница Србије све до 640 године, до његовог разарања од стране Авара. Владари из династије Свевладовића нису били хришћани иако су бар две трећине тадашњег становништва Србије чинили хришћани. Свевладовићи су сматрали хришћанство као једно од веровања у античком смислу па су чак штитили хришћанску Цркву у Србији. Пошто је српска "Сирмијска" архиепископија, због сталних напада разних племена, премештена у Солун, град који је био под Римском Империјом, Србији је тада остала једино митрополија са седиштем у Солину. Под Свевладовићима ова митрополија постаје архиепископија и српска аутокефална Црква. Митрополит Онорије III, од 528 до 544 године, сазвао је покрајински црквени сабор у Солину 530 године. На томе сабору Онорије је именован за архиепископа, (4) и тиме је постао раван у црквеном достојанству са римским архиепископом и са цариградским архиепископом и патријархом. Српска Солинска архиепископија имала је под својом управом следеће епархије: Солинску, Задарску, која је покривала Либурнију и Јаподију, Рабску, Скрадинску, која је покривала неке пределе у Босни, Епидаурску (Дубровачку), која је покривала један део јужне Херцеговине, Неретвљанску, Далмску, Макарску са Брачом и Љешом, Имотску са седиштем у тврђави Ловрач на брду Градина, Сасинску са седиштем у тврђави Сасин у Босни, Сарнитску или Саритску (Сарајевска),(5) Сарсентарску у Босни, Сисачку и Бродску. (6) Самосталности Српске Цркве једнако су се противили Рим и Цариград. У своме подухвату да обнови Римску Империју у њеном најширем обиму, цар Јустиниан је покушао да освоји Србију. После неуспелог рата који је трајао 13 година, Јустиниан је одлучио да бар подчини Српску Цркву. Уз помоћ римског архиепископа Вигилија, Јустиниан је основао Пећку Архиепископију 648 године. Ова нова архиепископија је била званично - архиепископија Илирије, под чију јурисдикцију је стављена сва територија бивше римске провинције Илирије. Солинска Архиепископија је имала да се подчини Пећкој Архиепископији, а ова је била подчињена цариградској Цркви. Солинска Архиепископија, као и град Солин, потпуно су уништени од стране Авара 640 године. Нови град Сплит, наследник старог града Солина, постао је седиште обновљене архиепископије, али ова није више имала ни власт ни снагу старе Солинске Архиепископије. Пећка Архиепископија је касније постала Српска Патријаршија. Још у 18-ом веку пећки патријарси су се називали у својим званичним документима: "Патријарх: Рашке, Бугарске, Србије, Сирмиума, Славоније, Јаподије, Истре, Хрватске, Далмације и Босне". (7) Под Србијом се овде, као и у свим документима раног средњег века, подразумева простор од реке Неретве до реке Војуше. Та територија је била матична територија Србије, пре римског освајања и после обнављања државе Србије. Данашња Република Србија је обухваћена под Рашком и делимично под Сирмиумом. Истра је постала саставним делом Србије 600-те године. Јадранска Србија се територијално спајала са Дачком Србијом краља Свевлада. Свевлада је убрзо, после 490 године, наследио најстарији син - Брусило. Тако се десило да су три брата истовремено била три краља. Брусило у Дачкој Србији, Оштроило у Јадранској Србији и Тотила у јужној Италији. Из тога времена потиче грб династије Свевладовића: штит плаве боје са три крунисане лавље главе златне боје. Овај грб се одржао све до наших дана као грб Далмације. У време аварског харања Србије, после Радимира II, од 639 до 641 године, на престолу Србије сменила су се два владара, чија имена су остала непозната. Последњег од њих погубио је војвода Светимир 641 године. Владари из династије Свевладовићa:
1. Оштроило 490 - 535 године, 2. Свевлад 535 - 549 године, 3. Селимир 549 - 5б8 године, 4. Владан 5б8 - 590 године, 5. Радимир 590 - 606 године, 6. Владан II 606 - 619 године, 7. Радимир II б19 - 639 године, 8. Н. Н. 639 - 641 године.
E. H. Милаш ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, A. Пајевић, Нови Сад 1901.
"Дознаје се наиме, да су у првој половини VI. века солинској митрополитанској катедри биле подручне епархије при обали јадранскога мора: рапска, задарска, скрадинска, макарска, неретванска и епидаурска, а у унутрашњости: лудренска, сарсентарска, мартаритска, бестонска, сарнитенска и сисачка".
Caroli Du Fresne Domini Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. : Ibidem.
Текст у фокусу стр 30:
".. Seruis, populis ita adpellatis, qui vltra Danubium habitabant, illorumque pars erant, quos Slauos vulgo nuncupant." ,,Србију су, опште узевши, и Сарматијом звали."
Caroli Du Fresne Domini Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746.
Текст у фокусу стр 33 :
".. Seruis, populis ita adpellatis, qui vltra Danubium habitabant, illorumque pars erant, quos Slauos vulgo nuncupant."
,,Срби се у то време помињу и под различитим именима, обично по именима појединих земаља, али и као Спори или Словени. Име Словени се управо тада и појавило као неко уопштено и вулгарно име за Србе."
Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. : Ibidem.
Текст у фокусу стр.39:
".. Dalmatia, Illyrico, & Mysia inferiore, seu Bosinensi prouincia, occupatis, sedem imperii in Preualtana,.."
: Ibidem.(иста страна,други одељак) :
".. Bosinam, Dalmatiam, Croatiam, Valachiam, & Poloniae partem."
..У време владавине краља Свевлада, Оштроиловог сина, од 535 до 549 године, биле су повезане у неку врсту заједнице све три Србије: Јадранска, Дачка и Сарматска. Посебно се напомиње да је краљ Свевлад владао: Босном, Далмацијом, Хрватском, Влашком и делом Пољске."
Caroli Du Fresne Domini Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. : Ibidem.
Текст у фокусу стр 40 :
".. eidem scritori tradenti, Lechum, & Russum, Selimiri vterionos fuisse frateres, quorum alter Poloniae; tertius denique Russiae, regum stirpibus initia dederint."
..И у време Свевладовог сина и наследника, Селимира, Србија се простирала од Јадрана до Сарматског Мора. У Дачкој и Сарматској Србији владала су три Селимирова млађа брата: Лех, Чех и Раско."
E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874.
Текст у фокусу стр 42 :
,,Saritte = Sarayevo."
,,Сарит=Сарајево."
E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874.: Ibidem :
Текст у фокусу стр.144 :
"..la partie sise entre la Save et la Drina, jusqu'a Sarajevo, devait, dit-il, relever des eveques de Si: Ibidemssek et de Brod."
,,Сасинску са седиштем у тврђави Сасин у Босни, Сарнитску или Саритску (Сарајевска) Сарсентарску у Босни, Сисачку и Бродску."
E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874. : Ibidem.
Текст у фокусу стр.146 :
"Selon Visquenel, le mot Slave apparait pour la premiere fois en 552, sous la plume de Jomandes et de Procope."
,,Уствари име Словени се појављује први пут 552-ге године код Јорнандеса и Прокопија."
Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775.
Текст у фокусу стр 243 :
"Poco visse Stefano I. e successegli Onorio III. che aduno un Sinodo a Salona, negl'atti del quale si sottoscrisse, col titolo di Arcivescovo."
,,Митрополит Онорије III, од 528 до 544 године, сазвао је покрајински црквени сабор у Солину 530 године. На томе сабору Онорије је именован за архиепископа, и тиме је постао раван у црквеном достојанству са римским архиепископом и са цариградским архиепископом и патријархом."
Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. : Ibidem.
Текст у фокусу стр 280 :
"Ed i Bulgari ne lo supplicarono a volemeli ricevere nella sua Signoria. Con cio venn'a dilatare il suo Regno verso il Settentrione."
,,У време владавине цара Владана, 568-590 године, Бугари су затражили да их Владан прими под своју власт и заштиту."
Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601 : Ibidem.
Текст у фокусу стр.208 :
".. Re Vuladan, vedendo ch'era gran numero di gente, & che la sua lingua era commune con quelli. Cominciarono per tanto l'vna, e l'altera natione marsi grandemente fra loro, cioe Gothi, Slaui, & Bulgari. Ilche aueniua principalmente, per essere che tuti erano pagani, & d'vn medesimo linguaggio."
..Бугари су као народ Хуногунди које су цариградски писци назвали Волгарима, по реци Волги на чијим обалама су их први пут упознали. Цар Владан је примио Бугаре и дозволио им да се населе на доњем Подунављу. Орбини каже да су тада били сви пагани: Готи, Словени и Бугари, и да су сви говорили истим језиком. Велики број народа који су са царом Владаном говорили истим језиком, затражили су да их он узме под своју власт и заштиту."
Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. : Ibidem.
Текст у фокусу стр 280 :
"Ed i Bulgari ne lo supplicarono a volemeli ricevere nella sua Signoria. Con cio venn'a dilatare il suo Regno verso il Settentrione."
Срб..
,,У време владавине цара Владана, 568-590 године, Бугари су затражили да их Владан прими под своју власт и заштиту."
Библиографија :
1. Caroli Du Fresne Domini Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. "Neque ab hac sententia omnino discedit Willelmus antistes Tyrius: licet aliter sentiant nonnulli rerum Dalmaticanim scriptores; nomenque istud optum velint, a Slauico SRBSKA, quo regionem illam, quam incolebant SLAUI, indigitabant. Vnde Graeci, seu SERUIAM, postmodum formarunt."(Pag. 33)
2. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601 "II Regno di Sueulado s'esten deua da Valdeuino a Pelonia, o Pelouiata; & dal mare fm'a Settentrione." (Pag. 207)
3. E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874. "Fl. Anastase (491 -518). A la mort de Zenon, sa famme Ariane fait donner la pourpre a Fl. Anastase. Ce personnage, ne a Durazzo en Albanie, avait alors soixante-huit ans. II assiste tranquillement a la formation des
4. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. "Poco visse Stefano I. e successegli Onorio III. che aduno un Sinodo a Salona, negl'atti del quale si sottoscrisse, col titolo di Arcivescovo." (1-243)
5. E. H. Милаш ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, A. Пајевић, Нови Сад 1901. "Дознаје се наиме, да су у првој половини VI. века солинској митрополитанској катедри биле подручне епархије при обали јадранскога мора: рапска, задарска, скрадинска, макарска, неретванска и епидаурска, а у унутрашњости: лудренска, сарсентарска, мартаритска, бестонска, сарнитенска и сисачка". (Стр. 27)
6. Е. Pricot De Sainte-Marie "..la partie sise entre la Save et la Drina, jusqu'a Sarajevo, devait, dit-il, relever des eveques de Si: Ibidemssek et de Brod." (Pag. 144) Saritte = Sarayevo. (Pag. 42)
7. Gianantonio Bomman: Ibidem "Questa citta fti poi detta Acridia, e del Slavi Peech. Ora i Slavi di rito Greco v'anno in essa un Arcivescovo, cui dano il titolo di Patriarca della Rascia, Bulgaria, Sirmio, Slavonia, Japidia, Istria, Croazia, Dalmazia, Bosna, dalle rive del Danubio fino al mar Adriatico." (1-268)
8. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. Dalmatia, Illyrico, & Mysia inferiore, seu Bosinensi prouincia, occupatis, sedem imperii in Preualtana,.." (Pag. 39)
9. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. Bosinam, Dalmatiam, Croatiam, Valachiam, & Poloniae partem."(Pag. 39)
10. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. eidem scritori tradenti, Lechum, & Russum, Selimiri vterionos fuisse frateres, quorum alter Poloniae; tertius denique Russiae, regum stirpibus initia dederint." (Pag. 40)
11. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. "Serbii, non a Semis, sed a Serblia Sarmatiae cognominati,.." (Pag. 30)
12. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. Seruis, populis ita adpellatis, qui vltra Danubium habitabant, illorumque pars erant, quos Slauos vulgo nuncupant." (Pag. 33)
13. E. Pricot De Sainte-Marie: Ibidem. "Selon Visquenel, le mot Slave apparait pour la premiere fois en 552, sous la plume de Jomandes et de Procope." (Pag. 146)
14. Gianantonio Bomman: Ibidem. "Ed i Bulgari ne lo supplicarono a volemeli ricevere nella sua Signoria. Con cio venn'a dilatare il suo Regno verso il Settentrione." (Pag. 1-280)
15. Don Mavro Orbini: Ibidem. ".. Re Vuladan, vedendo ch'era gran numero di gente, & che la sua lingua era commune con quelli. Cominciarono per tanto l'vna, e l'altera natione marsi grandemente fra loro, cioe Gothi, Slaui, & Bulgari. Ilche aueniua principalmente, per essere che tuti erano pagani, & d'vn medesimo linguaggio." (Pag. 208)
16. Gianantonio Bomman: Ibidem. "A questo Re si attribuisce dal P. Freschot, l'aver transferito la sede Reale in Salona." (1-286)