Хрватски и албански митолози илиризмаВЕРСКО-НАЦИОНАЛНА И ПОЛИТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА ИЛИРСКОГ ИМЕНА
Стари антички географски и геополитички појам везан за земљу митолошких Илира и потоњу римску провинцију, злоупотребљаван је подупирањем великохрватства и великоалбанства током XIX и XX века од сербству непријатељских идеолошких интернационала: од ватиканског римокатолицизма, отоманског исламизма, хабзбуршког германског експанзионизма, коминтерниног комунизма, нацифашизма и данашњег неолибералног англо-америчког глобализма. Дакле,према идеолошко-политичкој потреби, илирско име су најчешће злоупотребљавали инострани и домаћи идеолози великоалбанства и великохрватства.Бројни су писци митолошке историје хрватства и староалбанства. Поклоник великохрватства и пропагатор Црне Горе као "Црвене Хрватске", Савић Марковић Штедимлија Албанце је помињао као директне потомке старих балканских Илира.1 При том је искористио такву тобожњу старину Албанства како би је повезао и изједначио са старином хрватства, истичући како су Илири, као и Хрвати, у старини имали дванаест племена. При том је тврдио да су преци данашњих Албанаца "наставали велик дио територија, који су касније посјели Хрвати". Како је даље истицао, Хрвати су касније "успјевали продријети преко албанских територија чак до Пелопонеза остављајући свуда трагове свога имена и језика". Дакле, Штедимлија је једноставно преузео историјско распростирање Срба на Балкану и приказао га као древно хрватско. То је иначе познати манир створитеља хрватства, који се огледао у потпуном преузимању сербске етно-културне традиције од језика, књижевних дела, музике, науке и другог.За Штедимлију је највећи албанолог XX века био "велики хрватски учењак" Милан Шуфлај,који је иначе познат и као један од највећих митолога свехрватства Балкана. Шуфлај је, према тадашњем дневнополитичком савезништву великохрватства и великоалбанства (а ради се о 1939.години, односно времену успостављања аутономне Бановине Хрватске), истицао да су у Средњем веку Хрвати више пута долазили у додир са Албанцима и суделовали у значајним догађајима из хрватске повести. Он је чак наводио да је албанска етничка подлога у старо доба, под илирским именом, "творила јак фактор у повести.2 Дакле, историографски и публицистички творци митолошке албанске (шиптарске) историје претке данашњих Албанаца најчешће су се називали Илирима, па потом Арбреши и Албанои,који су по њима били илирског порекла. Шиптарски историчар Али Хадри у својим псеудонаучним разматрањима јавности је лаконски саопштавао да Албанци воде порекло од Илира и да су се као народ формирали у раном феудализму, без шире научне аргументације једне такве хипотезе. Хадри нам је конфузно саопштавао да се “већ од VIII века говори о Арбрешима(Албанцима) као потомцима Илира а не о Илирима. Он је произвољно тврдио да се од раног феудализма име Илир замењивало именом илирског племена Албанои па, у контрадикцији са претходно изреченим, пише да се име Арбреш употребљавало све до пада Албаније под турску власт. По њему, “наука је утврдила да Албанци покривају управо оне крајеве и пределе јужног Балкана у којима су обитавали Илири”. Академик Хадри се не позива на историјске изворе већ само на непоуздану историјску топонимију и топономастику, и као најпогоднију одредницу за Шиптаре, због остварења пројекта Велике Албаније, узима латински назив Албанци.3 Интересантно је истаћи податак да шиптарски академик Али Хадри у својим тзв. научним студијама и расправама уопште не помиње историјски етно назив Арбанаси и Арнаути.Интересантно је видети како, у зависности од дневнополитичке потребе, напредује тзв. албанска наука у социјалистичкој Југославији. Наиме, у првом издању Енциклопедије Југославије, из 1955.године, енциклопедијска одредница за Шиптаре и Албанце је историјски оправдан назив Арбанаси (одредница "Арбанаско-јужнославенски односи"). Међутим, у другом издању Енциклопедије Југославије (Загреб, 1980) енциклопедијска одредница Арбанаси је одбачена и створена је нова дневнополитичка одредница Албанци, која је у енциклопедији својим презентираним садржајем требала подупирати антисербске и великоалбанске унитарне тежње Брозовог партијског и државног врха, односно подупирати митолошку старину великоалбанства и стварати антисербско расположење “угроженог” шиптарског становништва. Проучавањем литературе неколицине хрватских и шиптарских псеудо научника, може се закључити следеће: У савременој историографији хрватства и великоалбанства упоредо се тврди да је илирско име синоним за албанске (шиптарске) и старохрватске претке. Оно што је врло интересантно, те две супростављене тврдње не изазивају веће полемике, а нити сукобе између савремених хрватских и албанских историчара. Њих не брине логична чињеница да две истине не могу постојати. С друге стране, Илирик је посматран као несербско подручје од стране хрватских и албанских, али и словеначких историчара. Тако је нпр. словенски историчар проф. др Бого Графенауер одрицао сербски карактер француским илирским провинцијама и хабзбуршкој Краљевини Илирији, па их је називао административно-политичком групом словенских и хрватских земаља, иако су у састав наведених провинција претежно улазиле старе сербске земље Истра, Горски котар, Лика, Далмација, Дубровник и Бока.4 Заборављена фактографија о илирском имену као о једном од распрострањених некадашњих назива за Србе, недовољно се истиче од сербских и других историчара. Насупрот Штедимлијином,Шуфлајевом, Хадријевом и предубјеђењу других националних митомана, о истозначности појмоваилирски и албански, назив (појам) "илирски" и "Илири" Ватикан, римокатолички аутори и старија немачка, односно хабзбуршка историографија из XVIII и XIX вијека (Бартнштајн, фон Таубе,Швикер), нису везивали за албанско односно Шиптарско становништво, како је то чинила албанска пропаганда на Косову и Метохији и у Албанији током XX века, и то уз подршку комунистичких (социјалистичких) режима Албаније и Југославије. Наведени њемачки аутори појам "илирства" везивали су за сербски народ, наводећи га као један од назива за Србе. Наиме, у књизи барона Бартнштајна, "О расејаном илирско-расцијанском народу" (Нови Сад, 1866),појмови Илири, Рајци, Расцијани, Грци, Унијати и Неунијати, Власи и други, третирају се као бројни историјски називи за сербски народ.Римокатоличка Илирија, коју су у вековном трајању идејно пројектовали римокатолички клерици, на крају је поистовећена са Независном Државом Хрватском. “Та Илирија с границама на Дрини и Драви”, како је писао идеолог НДХ др Мијо Тумпић, “није ништа друго него Независна Држава Хрватска, а Илири ништа друго него Хрвати”.5 Тада је Тумпић наводио да је Ватикан својом “римском точношћу” утврдио које да су земље илирске Хрватска, Славонија,Далмација, Босна и Херцеговина (дакле, земље тадашње НДХ). Др Мијо Тумпић је имао објашњење и за непомињање (непостојање) хрватског имена у XV и XVI веку: “Ништа зато што хрватско име ређе долази до изражаја; оно се скрива иза имена илирског". * Римокатоличка црква и сербски "илирски" народ Идеолози римокатолицизма, односно великохрватства, вршили су присвајање илирског сербског имена у дужем временском раздобљу. Ватикан је већ од XV века користио илирско име у сврху што успешнијег мисионарског и прозелитског наступања на Балкану. У ту сврху Ватикан је 1453. године основао Илирски завод св. Јеронима у Риму, за образовање и одгој римокатоличких васпитаника (питомаца) будућих мисионара илирске српске нације (“nazione Illirica”). Потом су основани и илирски римокатолички заводи у Лорету6, Ферму, Болоњи (угарско-илирски), за школовање сербских "гојенаца", будућих римокатоличких мисионара на Балкану.Неспорно је сербство тих младих ватиканских васпитаника. Међутим, историчар Виктор Новак је у свом стилу величања старине хрватског народа, потпуно некритички и произвољно писао да “постоје потпуно сигурни хисторијски подаци да се у старом римском Борго Векио налазила насеобина Хрвата, са задатком какав су имале сличне организације осталих већих народа. Новак је при том истицао да је папа Никола V булом од 4. априла 1453. године Хрватима дао црквицу св. Марине и допустио им да смеју основати уређени хоспициј. Завод је био подупиран “прилозима из Хрватске” (!), док је капелан морао бити “хрватске народности” (!). За Новака, Завод св. Јеронима је проста “задужбина побожних Хрвата“, којој је био главни задатак хуманитарни, културни и научни рад.7 Ни помена о могућности да би једна таква установа могла, као основни задатак, имати школовање илирских (односно сербских) мисионара и прозелита за Балкан.Током XVI века, илирско име се често помињало у историјским изворима и литератури.Навешћемо само неке карактеристичне примјере. Папа Лав XV назвао је 1515. године бана Славоније и Хрватске “Praetor Illyrici”. Бројни су документи који илирско име изједначавају са сербским. Језуита Јаkобус Микаља (Micaglia) назвао је свој ријечник “Благо језика илирског” (Thesaurus linguae illyricae Sive Dictionarium illyricum, 1649). Босна се у то време називала "Илирија”. “Старешине сербског народа” у Хрватској, Славонији и Срему писали су 1727. аустријском цару у име народа нашег “илирико расцијанског или сервијанског”. Године 1750. митрополитСава објашњавао је "инквизиторима" у Далмацији да је то његово писмо на италијанском језику превод с илирског или сербскога језика (dall’ Illirico osia Serviano).8 Исту напомену давали су црногорски кнезови и главари када су 1751. писали которском управитељу. У заглављу писма стајало је да је то писмо преписано из превода, и да је тај превод “преведен с илирског или сербског језика.9 Исте године Сулејман паша из Требиња писао је которском управитељу да је то његово писмо “превод са сербског језика (“традузионе даллж Идиома Иллирицо-Сервиано”).10 Године 1754 капетан паша Пармаковић је писао сердару Стану Поповићу да је то његово писмо “превод с илирско-сербскога језика. Даље, митрополит Василије Петровић 1755. године је напомињао босанском везиру Мехмет-паши да је то писмо превод с илирско-сербског језика;године 1756 збор сердара, капетана, кнезова и стараца писао је прчањској и добротској општини, напомињући да је то писмо превод с илирског сербског језика.11 Далматински провидур уз своје писмо из 1767. приложио је напомену да је то писмо преведено с “илирско-сербског језика” ("traduzione ad litteram dal’ Illirico Serviano”). У извештају задарске римокатоличке архибискупије о православној цркви у Далмацији, из 1760. године, записано је да у Задру има само неколико “грчкијех породица”, док су сви “остали Власи или Словинци, а зову их Србима, па се помиње “илирски, влашки, словински или сербски народ” (nazione illirica, morlacca,schiavona, o sia serviana) у Далмацији.12 Барон Ј. Х. Бартнштајн је 1761. године писао о многобројном расијаном илирском (расцијанском), односно, српском народу, којег је делио на провинцијалце и милитаре, дакле, на оне у провинцијалу и Војној крајини. У регуламенту из 1777. писао је о “илирском народу”којем је право седиште у Срему, тј. у источној страни Славоније, и у Галицији. Даље је истицао да је реч о Илирима који су се “по Угарској станили”: "Народ је тај дошао из Арбанаске (која је очито географски појам у којој су некад живели и Срби), Далмације, Босне и Србије. Илирски сербски народ има свој властити језик. Држи се староверске цркве која се разликује од римске у троме… Нико их не сме више звати шизматицима јер је то забрањено наредбом једном владаочевом". На захтевање Темишварског сабора од 1790. године “та неприлична имена Рац,акатолик, шизматик, поп итд, која су се до сад против илирског народа употребљавала, строго се забрањују, и они ће се звати гркосједињени и несједињени, или неунијати". Проучавањем докумената из XVII И XVIII века може се закључити да је назив илирски обухватао све Србе разних имена, те се употребљавао термин Илирски (србски) народ.Године 1770. Ад. Крчелић је писао да Србе зову различитим именима: “Једни их зову Власима, а други Рацима или Србљима, неки Албанцима и Бошњацима.13 Године 1795.“наштампа” у Бечу Личанин Викентиј Лустина италијанску граматику, а на 48. страни истиче да “наш иллирическиј или обшће сербскиј назватиј језик" нема члана (као талијански).14 Стефан Вујановски послао је 5. јула 1797. неко “Извјешћеније” на ком је, између осталог, стајало написано “Краљевском управитељу илирско-србских школа у краљевинама Далмацији, Хрватској и Славонији (Regio Scholarum Illyrico-Sebricarum in regnis Dalmatiae, Croatiae, Croatiae et Slavoniae Directori…)”.15 О свесербском распростирању на подручју цијелог Илирика такође свједоче бројни извори.Године 1599. Лазар Соранцо је писао да Срби живе од Арбаније до Дунава. Потом је помињао племена Пипере, Бјелопавлиће, Куче, Клименте, и друга, у земљи Плаву (плавској), и то као сербска племена.16 Барски архибискуп Марин Бици (с отока Раба) 1610. је писао да Ријека Дрим према северној страни дели Арбанију од Србије.17 Црногорски гувернадур (губернатор) Иван Радоњић 1789. године писао је руској царици о величини и бројности Срба у југоисточним сербским земљама: “Сад ми сви Срби из Црне Горе, Херцеговине, Бањана, Дробњака, Куча, Пипера, Бјелопавлића, Зете, Климената18, Васојевића, Братоножића, Пећи, Косова, Призрена,Албаније, Маћедоније, припадамо Вашему Величанству и молимо да као милостива наша мајка пошљете к нама књаза Софронија Југовића.19 Бројни документи, дакле, свједоче да су бројни Срби живјели у Далмацији и Боки Которској, која се називала и Албаниа Венета.20 Цар Леополд је 20. августа 1691. дао одређена права сербском народу, о чему сведочи писмо у којем стоји да сербски народ православне вере у “Угарској, Славонији, Илирији, Мизији,Арбанији, Грчкој, Бугарској, у Херцеговини, Далмацији, Подгорју и Јенопољу, и у осталијем придружнијем местима, може постављати архиепископа из сербског народа и језика”, и да може у градовима и селима постављати архиепископа из српског народа и језика. Потом се спомињу Срби “у целој Грчкој, Рашкој, Бугарској, Далмацији, у Босни, Јенопољу и у Херцеговини, исто тако у Угарској и Хрватској, у Мизији и Илирији, гдје заиста живе.21 Године 1759 православни Срби из Далмације молили су млетачку управу да им услиши следеће захтеве: “Ми славено-сербски народ грчкога закона источне цркве, који се налазимо под влашћу Ваше прејасне Републике у предјелима Ерцегновога и Рисна, Неретве, Имоцкога,Спљета, Сиња, Книна, Шибеника и Задра и у свој провинцији далматинској, која је под управом Његове Преузвишености господина генералног проведитора Далмације и Албаније…". Потом су у више наврата помињали “наш славено-сербски народ” и наш славено сербски језик, па како су многи “Славено-Срби” из многих провинција, а највише из Босне и Херцеговине и из свега“Илирика” прешли под млетачку власт.Значајан је запис Доситеја Обрадовића из 1805. или 1806. по коме се Срби у различитим краљевствима и провинцијама различито називају: "...по Сербији Сербијанци…, по Босни Бошњаци, по Далмацији Далматинци, по Херцеговини Херцеговци и по Црној Гори Црногорци.Свуда једнако говоре, совершено се и ласно разумјевају”. Потом наставља: “А најпрости Сербин из Баната или из Бачке, он је у Сербији, у Босни, у Херцеговини, у Далмацији, поготово у Хорватској, у Славонији и у Срему, у својем истом рођеном језику, и Народу; био он восточнога или римског исповеданија”.22 Павле Соларић је 1810. године казивао да “наши адриатически Сербљи у Далмацији,Албанији, Лици Катарској, Черној Гори, Ерцеговини, Босни и проч…” не знају још добро “грађанскијех слова.23 Године 1815. Соларић је писао да је босански краљ Стефан Дабиша “краљ сербски”, а да су Сербљи у Босни Ерцеговини, Церној Гори, Албанији итд.24 * Од илирског до хрватског имена – Илиризам у функцији великохрватства Према творцима свехрватства из XIX вијека, Павао Ритер је најзаслужнији за стављање ватиканске илирске идеје у службу стварања "Велике Хрватске", односно ширења "апостолске"Аустријске царевине. На почетку његовог списа "Croatia rediviva" (1699) објављен је тобожњи грбстаре илирске државе (insignia veteris Ilyrici imperii), полумјесец и звијезда (Даница – Венера), а над њима круна.25) Такав "илирски грб" налази се на савременом грбу Републике Хрватске,26 иако је он историјски везан за некадашње сербске земље. Он се данас поносно лепрша на застави и грбу Републике Хрватске, и то као први у колони грбова тобожњих хрватских земаља. Стављање таквог грба на прво мјесто у "круни хрватских грбова" свједочи о мегаломанским претензијама Републике Хрватске да у будућности, у повољном тренутку, под свој суверенитет стави још већи број земаља некадашње Ритерове "Илирије". У круни (колони) грбова Републике Хрватске, изнад "шаховнице", налази се пет мањих штитова с "повијесним" хрватским грбовима и то, гледајући с лева на десно, у следећем поретку: "најстарији познати грб Хрватске" тј. илирски грб, грбови Дубровачке републике,Далмације, Истре и Славоније. Закон о грбу Републике Хрватске стари илирски грб (који је представљао сербске историјске земље), дакле, једноставно промовише у "најстарији познати грб Хрватске". Тај грб "садржи у штиту на плавом пољу жуту (златну) шестерокраку звезду с белим (сребрним) младим мјесецом".27 Знак младог месеца (који је окренут на горе), са шестокраком звездом, прво се среће и налази на босанским богумилским гробницама, па историчар др Г.Маловић истиче чињеницу да су се богумилски споменици увек налазили на сербским православним гробљима у Босни. Потом је илирски грб био присутан на простору Краљевине Славоније која је, историјски гледајући, крунска мађарска земља. Новац мађарског херцога Славоније, Андраша Арпада (1197-1204), од хрватских фалсификатора проглашен је "најстаријим хрватским новцем", а када се чињенице на тај начин исконструишу, логично слиједи да је и грб на том новцу управо хрватски.28 Историчар Фердо Шишић је истицао да је Ритер ишао за тим "да од Млечана и Турака израњену, растргану и због тога замрлу стару Хрватску дозове ка новом животу, а то треба да буде задатак хрватских законитих владара, краљева Леополда Великог и његова већ окруњена сина Јосипа I". Историчар Вјекослав Клаић је патетично описивао сву Ритерову тугу и бол због Хрватске која је била у биједним остацима. Али Ритер, по В. Клаићу, не очајава већ се нада да ће новим ратом са Турцима Хрватска добити све оно "што јој по Богу и праву иде".29 Ослобођење хришћанских крајева од турске власти Ритер је, према тумачењу великохрватских митомана из XIX вијека, "осјетио као шансу да је покрене идеја о васпостављању Хрватске" (у оригиналу дела "Илирије" - Н. Ж), која је тобоже постојала у раном Средњем веку. Ритер је у ствари испољавао своје германофилство, прожето одушевљењем за римокатоличку традицију аустријског двора. Он је истицао да је основна сврха написаног дела да објасни име хрватско (у оригиналу илирско) и да докаже, пред млетачким аспирацијама (који истурају у први план далматинско име уместо илирског), што је Богом даровано хрватској земљи (читај: "илирској земљи"). У сврху потирања млетачког далматинства, Ритер је, према великохрватским тумачима из XIX и почетка XX вијека, "тврдио" да млетачкој Далмацији не пристаје то име пошто је она заправо "Стара Хрватска". Бечки двор је, према великохрватским повесничарима, похвално реаговао на Ритерова залагања за успостављање "Читаве Хрватске" (Tota Croatia), јер је такво залагање значило проширивање Хабзбуршке империје и Римокатоличке вере30. Ритер се, у ствари, залагао за успостављање "Читаве Илирије", у оквиру Хабзбурговаца, у којој је свакако тре- бала да буде и млетачка Далмација. Изражавам, дакле, сумњу у вјеродостојност опће прихваћеног назива за Ритерово дело "Croatia rediviva", пошто је у време настанка Ритеровог дела (1699) помињање хрватског имена било само у смислу географског одређења и једног од назива за Србе који су живели на географском подручју трожупанијске банске Хрватске око Загреба. Унутрашњом критиком садржаја Ритеровог дела уочљиво је да фалсификатори илирског имена хрватским, нису доследно замењивали илирско име са хрватским, већ се у њему много чешће помиње аустријска Илирија него Хрватска. Преpознатљива је и жеља митолога великохрватства, преко кориштења појма "читаве Хрватске", да се афирмише појам тобожњих остатака ("остаци остатака") некадашње Велике Хрватске, који је у ствари преименовање појма античке Илирије, и њеног огромног територија. Не треба испустити чињеницу да је и академик Дејан Медаковић у јавности Ритерово дело знао назвати "Illyria rediviva". Ритерову илирску идеју наставио је да шири Људевит Гај (1809-1872) који је такође био њемачког поријекла. Он је 1830. године покренуо Илирски покрет, заснован на Ритеровој традицији. Историчар Јарослав Шидак је констатовао да је Гај у Витезовићевом језику нашао узор за "један свехрватски књижевни језик" и да је "неко време чак подлегао и његовој националној (свехрватској - Н.Ж.) идеји, обухватајући и Словенце 1832/33. године хрватским именом". По Шидаку, Ритерове мисли, од његове ортографске реформе па до идеје о хрватству Јужних Славена, поготово су утицале на младог Љ. Гаја, а преко њега на читав Илирски покрет.31 Реактивирање тобожњих Ритерових великохрватских идеја послужило је Гају да их, под мимикријским "илирским" именом, супротстави реалној опасности снажења сербског националног покрета после стварања аутономне Србије 1830. године. Гајево угледање на Витезовића уочавали су и његови савременици. Сам Гај је, у једном повјерљивом разговору 1848. године, обиљежио свој однос према свом узору следећим значајним речима: "Витезовићева задаћа свршена. Сад Људевитова преостаје".32 Над Гајевим гробом Фран Курелац је 1872. године изрекао ове мисли: "Највећ му се срдца приљепио Сењанин Витезовић, којему он последоват хтио тер којему последово и јест".33 Гај је 1832. године испјевао "чувену" будницу "Хорватов слога и сједињење" у којој "кликтаустрептала ослободилачка душа: Још Хорватска ниј препала – док ми живимо – високо се буде стала, кад ју збудимо – уз помоћ свих осталих једнако потиштених племена".34 У тој пјесми Гај је пренио хрватско име и на све јужнославенске народе. По Фрањи Фанцеву ("Постанак и историјска позадина Гајеве песме “Још Хрватска ни препалаж”35 и Хергешићу36, ова будница је писана са "скроз панхрватског становишта".37 Панкроатизам Гајевог илирског покрета потврђивала је и песма Славонца Вјекослава Бабукића ("Граница и Даница") објављена 10. јануара 1835. у Гајевој "Daniczi Horvatzkoj,Slavonzkoj, Dalmatinzkoj". В. Новак је апологетски закључивао да је у овој песми "закликталошироко југославенско осећање", јер су обухваћена "сва југославенска племена". Он, међутим,тенденциозно превиђа панкроатизам ове песме јер су, што је очигледно, у њој обухваћени "све стари Хорвати", са посебним нагласком да су набројани народи некад сви "Хорваћани били".38 У чланку "Наш народ", који је објављен у "Даници" 1835, Гај је ублажио свој панкроатизам пошто је Славене дијелио на Илиро-Русе и Чехо-Пољаке, а "илирско колено" детаљно рашчлањивао. И поред тога, Хрватима је оставио велики територијални простор. По Гају,"Хорвати" су у Провинцијалу (Банској Хрватској), Војној крајини и Приморју, "у једној страни Истрије, на вугерском (у Угарској), у Банату, Барањи, Шимегу, Сомођу, у Сладској, Железној, Соп- ронској и Пожунској вармеђији, затим у аркихерцештву Аустрије и ву Босни, у санджаку Бањалучком, сви скупа у броју 1,620.000". У "Илирско колено" Гај је сместио и Словенце (Венде);Славонце (житељи Славоније, славонске границе и Срема) којих је по њему било око 500.000 и то 247.000 православних и 253.000 римокатолика; Далматинце, који "станују у Далмацији поред Адријатскога мора, затим на отоцих и ву Дубровнику, и броје до 400.000 душах, к овим имају се јошће додати и они 80.000 који су под Турци и који у Херцеговини живу, и тако скупа знашају 480.000, змед којих јесу 410.000 римске, а остали 70.000 грчке циркве"; Бошњаци који "живу измеђ Дрине, Врбаса, Саве, Далмације и Хема, бројем 450.000 дијелећ се на исламски, то јест турски, и затим римски и грчки вјерозакон; Црногорци; Србљи, који су у"Краљевству Сербском с обје стране Мораве измеђ Тимока, Дрине, Хема, Саве и Дунава обитавали". После су, како наводи Гај, дошли "у аустријанску Славонију, јужну вугерску прешли и ту се населили. Они се злоупотребљено Раци називају од страњских, јер некоја стран Србљев живи около ријеке Расце".Гај је, дакле, против недостојног назива (Раци) за Србе, а нарочито критикује "наше простаке" који Србе називају Власима. У "илирско колено" Гај је, по Ритеровом узору, сметио и Бугаре.39 Илирски покрет, према тумачењу сарадника далматинског "Сербског листа", био је у суштини усмерен ка стварању и ширењу хрватске нације. Пошто кајкавско нарјече није било темељ на коме се могла извршити национална интеграција, покрет је за свој језички основ узео сербску штокавицу. "Људевит Гај назвао је сербски језик тугјијем именом, наиме илирскијем", констатује "Сербски глас" у октобру 1890. године. "Српски глас" је наглашавао да је сам Гај у "Даници Хрватској, Славонској и Далматинској" (за 1848. годину) признао да је илирски језик, у ствари,сербски:"Сав свиет знаде, да смо ми књижевност илирску подигли и увели, но нам још ни из далека није на ум пало, да то није сербски".40 Гајев илирски покрет никако није био "југославенски", "свеславенски", како су га представљали либерални југославенски национални пропагандисти, интегрално југославенска државна пропаганда у Краљевини Југославији и комунистички творци социјалистичког југославенства ("братства и јединства"). Довољно је погледати Гајев "илирски грб", који у својој хералдичкој представи обухвата грбове тзв. "хрватских земаља" (Хрватске, Славоније,Далмације), док се у средини, као интеграциони повезујући свехрватски фактор, налази илирски грб (полумесец и над њим шестокрака звезда), који је после Првог хрватског католичког састанка 1900. године прозван "први најстарији познати грб Хрватске". У том својству илирски грб се употребљава и на данашњем грбу Републике Хрватске. Историчар Виктор Новак, бивши професор београдског Филозофског факултета, био је прожет југославенским идеолошким начином мишљења.41 Он је апологетски тврдио да је у време Гајевог илиризма триумфовала "унитаристичка, илирска мисао", односно, "њен синоним југославенска мисао".42 Хрватски историчар Никша Станчић с правом је истицао да је Гајев илиризам био идеологија под којом се спроводио процес хрватске националне интеграције.43 Гајев свехрватски илирски покрет, као и Ритеров, служио је интересима Аустрије против мађарских тежњи за независношћу и као одбрана од "северних јеретика". С друге стране, требало је Аустрији привући словенске народе и суседне словенске земље изложене утицају православне Русије и аутономне православне Србије. Отуда потиче Гајево свесловенско опредељење које је у основи имало прикривено аустрославистичко обележје и, још прикривенији, римокатолички експанзионизам преко хрватства у зачетку. Због утемељења свехрватства у тзв. "хрватским земљама", идеолози илиризма су форсирали штокавско наречје како би изједначили (унифицарали) тзв. хрватски говор три наречја (штокавско, чакавско, кајкавско). Требало је избацити мањинско наречје чакаваца и кајкаваца, те прописати да сербска штокавштина буде званично наречје Хрвата. Словеначки "препородитељ", Јернеј Копитар (1780-1844), одбацио је хрватство штокавштине пошто је штокавски говор називао славеносербским, а касније само сербским.44 "Београдски исусовац", Владимир Хорват, жестоко је критиковао Копитара што је у потпуности негирао хрватство штокавице, јер "хрватску штокавску књижевност назива литературом католичких Словено-Срба, а кајкавски ставља у “Провинцијалну Хрватску”, али као део словенског (језика - Н.Ж.)".45 Хорват логички закључује да би после такве Копитарове подјеле хрватско име остало само "за чакавски који је губио терен, а није се говорио ни у тзв. “Провинцијалној Хрватској”, која је, по Копитаровој подјели, само кајкавска". Тиме је Копитар, према оцени В. Хорвата, "хрватском имену учинио велику неправду јер га је “провинцијализирао” и учинио неважним". В. Хорват закључује да је Копитарова подела "незнанствена", јер би по њој Хрвати-кајкавци били Словенци,Штокавци Срби а само чакавци Хрвати. Таква подела "завела је Вука Караџића у великосрербке воде (Срби сви и свуда)".46 Претеча илиризма, Јурај Шпорер, 1816. године обратио се Копитару за дозволу да изда "први хрватски лист" под насловом "Огласник илирски". До издања листа никад није дошло јер лист није имао подршке. Послије извесног времена Шпорер саопштава свој разговор са Копитаром који му је изнео разлоге због којих лист није могао успјешно да излази. Копитар му је рекао следеће: "Ми само строгом и верном слогом можемо напредовати. Зато ће бити врло корисно ако доспете до издавања новина да не мислите само на Хрватску, него на све југославјанске народе, јер нити Далматинац, нити Словенац, нити Истријанин, па баш ни Славонац, камоли ини Југословени, не би радо пристали на искључиву народност хрватску...".47 Ове Копитарове речи сведочиле су да у његово време хрватско име није било раширено ван етнички шароликог географског територија тзв. Банске Хрватске. Гајеве "илирце" потресла је појава Вуковог Ковчежића за историју, језик и обичаје Срба сва три закона (Беч, 1849) и, нарочито, чланак "Срби сви и свуда". У том чланку Вук је утврдио да су Срби сви они који говоре само штокавским наречјем, па били они у Жумберку или Врању. Дакле, Срби су "штокавци трију верозакона": православног, римокатоличког и исламског.48 Питомци језуитског понашања и културе, какви су илирац и јеронимовац Иван Кукуљевић, затим Иван Мажуранић и други, одлучно су применили Лојолино начело: "методе мењамо – циљ изоштравамо", те наговорише и наведоше наивног Вука Караџића, али и Ђуру Даничића, да у Бечу, 16. марта 1850, потпишу тзв. Бечки књижевни договор о заједничком језику Срба и Хрвата на штокавском наречју.49 Поред два Србина, договор је потписало и шест римокатоличких представника: Иван Кукуљевић, Димитрије Деметер, Иван Мажуранић, Винко Пацел, Фрањо Миклошич и Стјепан Пејаковић. Договором је закључено да "један народ треба једну књижевност да има", да се између три наречја, екавског икавског и ијекавског одабере "јужно" тј. ијекавско, с тим да се та три наречја не смеју мешати. Главно питање: ‘којем је то "једном народу" договор био намењен?’ остало је нерешено, а убрзо ће се показати и нерешиво, јер се "један дуго постојећи народ, сербски, стао језички разједињавати, док се други народ, хрватски, непостојећи као једна реална језичка заједница, почео све више уједињавати, књижевнојезички и стандарднојезички, око Вук-Даничићевог сербског језичког модела упркос својој супстанцијалној изворнојезичкој неје- динствености, тј. стварној тројезичности".50 "Књижевни договор" је био значајан практичан успех "илираца" у спровођењу и ширењу илирске идеје, па су они текст језичког договора објавили под "илирским знамењима" (илирским грбом) на првој страни "Народних новина".51 У Гајевом Илирском покрету масовно учешће узело је римокатоличко свештенство.52 Исусовац В. Хорват истицао је чињеницу да су из исусовачких гимназија "столећима излазили понајбољи писци и просветни делатници и готово сви препородитељи завршили заребачку (исусовачку) гимназију, док су двојица неко време била и у вараждинској (Људевит Гај и Фрањо Рачки)". Многи челници Илирског покрета били су римокатолички свештеници, нпр. Павао Штос, фра Мартин Недић и бројни босански фрањевци, жупник Томаж Миклоушић – претеча илиризма итд.Бискуп Александар Алаговић (1760-1837) препоручивао је римокатоличком свештенству да чита Гајеве "Новине" и "Даницу". Проф. Никола Жиц је истицао да је Гај управо у "хрватском свештенству нашао најискусније и најодушевљеније присташе и помагаче за свој рад и успех".Поред "домаћих људи" Илирски покрет су подупирали "дошљаци" римокатолици из Угарске и Словачке: бан Влашић (иначе Мађар), каноник загребачки Мојзес, бискуп Александар (Шандор)Алаговић (из Словачке), бискуп-кардинал Хаулик.53 Назадност илираца "мађарони" су доказивали чињеницом што је међу њима било много црквених људи. Антун Барац наводи да су "међу најбучније Гајеве следбенике спадали загребачки семеништарци и већина нижих свештеника.54 Виктор Новак је уздизао то "илирско" свештенство, сматрајући га "напредним", "слободоумним"и "либералним", и одвајао га од клерикалног, назадног свештенства. У позитивном светлу Новак је посматрао "Збор духовне младежи загребачке", којег је називао "првим чедом илиризма". То "прво чедо илиризма", међутим, тридесетих година XX века прераста у реакционарно збориште правашке, франковачке и усташке младежи.55 У Загребу је, у октобру 1836, основано "Народно духовне младежи друштво" или "Илирско народно друштво домородне младежи духовне семеништа Загребскога". Друштво је имало стратешки важне циљеве за утемељење хрватства: да учи и усавршава народни (хрватски) језик тј. сербску штокавицу; да набавља књиге за књижницу и сакупља народне песме; да преводи дела "Светих отаца и добрих сувремених проповиједи"; да проучава народну (хрватску) историју и педагогију. Од 1846. Друштво је почело издавати верске забавне и поучне књиге за народ,посебно за младеж, под називом "Коло младих родољуба". Године 1857. Друштво је променило име у "Збор духовне младежи загребачке". Јосип Бутурац је истицао велике заслуге "Збора" у очувању "народности" хрватске: "Традиција Зборова приповеда да је Гај, кад је након укинућа илирског имена малодушност ушла у илирце, показао руком на семениште и рекао: “Ако ми сви данас погинемо, ови (тј. клерици) сачуват ће народност нашу!”.56 Годину дана након оснивања "Илирске читаонице", основано је 1839. "Илирско дружтво младежи Гркокатоличког семеништа" у Загребу. У време Илирског покрета Римокатоличка црква је оснивала и друге илирске културне институције. Тако је у Загребу 1839. године основано"Народно илирско складногласја друштво" по узору на "Коло младих родољуба", које је било књижевно удружење бискупског семеништа. То друштво имало је задатак да уздиже црквену и народну (хрватску) песму. Правилник друштва био је на латинском језику, али се већ у првој години његовог постојања почео писати "илирским језиком", тј. сербском штокавицом. О имендану бискупа Хаулика друштво је приредило први концерт. Нарочито је била популарна песма која је говорила о духовном јединству Аустријског царства и папства: "Боже живи нашег цара и епишкопа" (од анонимуса).57 Масовно учешће бискупа, каноника и нижег свештенства у Гајевом Илирском (хрватском)народном покрету, баца ново светло на идеолошку суштину тог покрета. Хрватска и југославенска историографија и књижевност Илирски покрет, у идеолошком погледу, посматрали су као либерални романтичарски покрет младог грађанског сталежа уперен против декадентних феудо аристократских основа друштва. Представљали су га као покрет који треба да спроведе национално и идеолошко освјешћивање младе хрватске грађанске класе у национално-либералном правцу. Међутим, масовно учешће римокатоличког клера и аристократа у Илирском покрету може се протумачити и као покушај одбране легитимне идеологије царевине од северног мађарског протестантизма и вјерског либерализма. Наиме, од времена аустријског цара Фердинанда I (1527-1564) у сјеверној Угарској се појавио велики број присталица реформације. Цар Рудолф II (1576-1608), као горљиви противник реформације, проводио је строге мјере против угарских протестаната.58 Он је истурио Банску Хрватску као брану протестантском надирању.Сабор у Загребу је 10. априла 1606. иступио против слободе вероисповедања и изразио жељу да остане у важности Рудолфов чланак XXII из 1604. године. Нешто касније, 16. јануара 1608, краљ Рудолф је, како је истицао проф. Никола Жиц,санкционисао је закључак сабора у Загребу о искључивом признању римокатоличке вјере унутар Хрватске и Славоније. Тако је на снагу ступио верски закон супротан ономе у Угарској. Тридесетих година XIX вијека Мађари су захтевали да се протестантима даде грађанско право и у Хрватској, тј. да се укине засебни "хрватски верски закон" из 1608. године.59 * БИБЛИОГРАФИЈА : 1 С. М. Штедимлија, Албанија, Загреб, 1939 2 M. Šufflay, Srbi i Arbanasi, Zagreb, s. 23. 3 Енциклопедија Југославије, 1, Загреб, 1980, с. 72-75 4 Према аустријском попису становништва из 1850. године у Истри и кварнерским отоцима живјело је 134.445 Срба римокатоличке и православне вере, око 60.000 Италијана (Латина) и 30.000 Словенаца. О Хрватима нема ни помена. Према истом попису у Далмацији са Дубровником и Боком живело је 330.827 Срба римокатоличке вере и 78.858 Срба православне вере. Срби римокатолици у то време још нису почели носити хрватско име, па се, што је логично, не се у тим старим сЕРБским земљама не помињу Хрвати ни хрватско име у етничком смислу (видети:Ausztriai birodalom Statistikaja foldrajzi leirasa, Pest. 1857, 36). 5 М. Тумпиш, Завод св. Јеронима у Риму, Croatia sacra, бр. 20/21, Загреб, 1943, 343. 6 Ватикан је имао велики интерес да шири мрежу илирских, односно сербских римокатоличких завода. Тако је папа Урбан VIII обновио илирски завод у Лорету у Италији, те га ставио под језуитску управу. Филолог М. Мурко је писао да је “Illiricum увек био Риму (Ватикану) на срцу, а сада су му га отуђили, не само грчка (православна - Н.Ж) црква и Турци него и сјеверни јеретици (протестанти - Н. Ж), од којих се заиста уплашио” (М. Мурко, О претходницима илиризма, Нова Европа, II/3, 1921). 7 В. Новак, Јероним - Завод св. Јеронима у Риму, у: С. Станојевић, Народна енциклопедија СХС, књ. II, 157. 8 Рукопис проф. Ј. Томића који цитира документе из млетачког архива: Sen. Secr. Disspaci Prov. Gen. di Dalmazia f.179. 9 Исто. 10 Исто. 11 М. Драговић, Неколико докумената о вјековној независности Црне Горе, 1887, стр. 76. 12 Н. Милаш, Списи, И, 399, 401, 422. 13 Notitiae praelim, p. 433. 14 Ђерић, стр. 72. 15 Архив православне парохије ријечке 16 L. Soranzo, L’Ottomanno, 1599, str. 167. 17 Старине, XX, 1888, стр. 84, 119. 18 Међутим, у антисрбској југославенској литератури о Климентима се писало као о највећем од пет ранијих северноарбанашких племена из области Проклетија чији је један дио дошао са Србима у време њихове сеобе из јужних крајева 1737. и који су до XX века пословењени. 19 Гласник сербског ученог друштва, књига 72, 1891, стр. 297. 20 Млетачка влада је 16. августа 1736 одредила да православни Далматинци могу имати свога владику и на њезино питање саветници препоручују кнезу (дужду) да даде владику Србима грчкога закона, који живе у Далмацији и у Боки Которској (Albania Veneta) – Н. Милаш, Списи о историји православне цркве у далматинско-истријанском владичанству, I, 1899, 236-7. 21 Eud. Hurmuzako, Documente privitore la Istoria Rpmanilor, V/1, 1885, с. 383; Гласник српског ученог друштва, 73, 1892, стр. 278-9. 22 Д. Обрадовић, Свјерх воспитанија к челвекољубију, 1809, стр. 44. 23 П. Соларић, Поминак книжескиј, 1810, стр. 58, 63, 64, 85. 24 П. Соларић, Римлани Славенствовавшиј, 188, стр. 57. 25 Хрватски "грбослов" (хералдичар) Маријан Гракалић истиче као "прастари" хрватски (у ствари славонски) грб полумесец и звезду, који је био заправо мађарски грб Андраша II. Појаву овог "хрватског грба" Гракалић је сместио у XII век ("макар 200 година старији од првих освајачких похода турака на Балкан"). Гракалић није сигуран када су Хрвати почели користити овај грб, али зато изводи небулозну хипотезу да су га Хрвати "можда преузели још у предхералдичко доба од старих Илира чије су земље населили". Своје излагање о "илирском грбу" завршава констатацијом да је тај грб био особито популаран у доба "хрватског народног препорода" (не каже"илирског"). - М. Гракалић, Хрватски грб (грбови хрватских земаља), Загреб, 1990, 18, 24-25. Гракалић илирску идеју веже за најстарију хрватску историју и тиме јој даје изузетну важност за "промицање" свехрватства. 26 Г. Маловић, Под лажним знамењима, "Политика", 27-28. јун 1991 27 "Народне новине"- службено гласило Републике Хрватске, бр. 55, 21. XII 1990. 28 Г. Маловић, Под лажним знамењима, "Политика", 27-28. јун 1991 29 В. Клаић, Живот и дела Ритера Павла Витезовића (1652-1713), Загреб, 1914, 141. 30 Ф. Шишић, Хрватска хисториографија од XVI до XX стољећа, ЈИЧ, св. I-II, Љубљана-Загреб-Београд, 1934, 44. 31 Ј. Шидак, н.д., 145. 32 Исто. 33 Ј. Шидак, н. д., 146. 34 У својој будници Гај је дао визију велике Хрватске, угледајући се на Ритерову " Croatia redivivu ": "В колу јесу вси Хорвати Старе державе: Старој слави верни свати З Лике, Кербаве, Крањци, Штајер, Горотанци И Славонија, Скуп Бошњаци, Истријани Тер Далмација". Гај 1835. исправља посљедњи стих убацивањем имена "Сербља" (В. Новак, Magnum tempus – илиризам и католичко свештенство, Београд 1987, 53). 35 "Хрватска ревија", 1935. 36 "Хрватске новине и часописи до 1848", Загреб, 1936 37 В. Новак, апологета југославенства, оцењивао је Гајеву будницу као песму која открива широке југослOвенске хоризонте, те је тиме негирао њен панкроатистички карактер. По Новаку, осма строфа, у коју је уметнуто сербско име, указивала је на југославенски хоризонт. Међутим, убацивање сербског имена у Гајеву будницу само проширује основу хрватства и на Србе. Наиме, у Гајевој песми набрајају се сви "Хорвати старе Державе", међу којима се и Срби поистовећују са Хрватима. Новак је чак одбацивао панкроатизам код Витезовића, сматрајући да је код њега све било југославенство (В. Новак, Magnum tempus... стр.73). 38 Бабукићева ода свехрватству гласи: "Липо ти је Даничино лице Још је липше њејно добро сердце; Које љуби све старе Хорвате, Сербије, Босну, Херцеговце брате. Љуби оно драге још Славонце, Штајерце и Крањце, Горотанце; Јер су ово браћа, од старине, Сини драги једне домовине. Сви су ови Хорваћани били; Здрави били, рујно винце пили. (цит. према: В. Новак, Magnum tempus, 71). 39 Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 28, Хрватски народни препород, I, Загреб, 1965, 325-328. 40 С. Божић, н.д., 92. 41 "Иако је првенствено Илиризам покрет књижевног и духовног уједињавања Југословена, његова је унитаристичка идеја од пресудне важности у развоју чисте југословенске мисли" (В. Новак, Антологија југословенске мисли и народног јединства, Београд, 1930, стр. XIX). 42 В. Новак, Magnum tempus, Београд, 1987. 43 в. Станчићев предговор Новакове књиге " Magnum tempus ", Београд, 1987. 44 J. Kopitar, Serbica, Novi Sad, 1984, 22-23. 45 В. Хорват, Црква у Хрватском народном препороду, Загреб, 1986, 69-70. 46 Исто, 73. 47 Цит. према: Л.М. Костић, н. д., 23. 48 Г. Маловић, Под лажним знамењима, "Политика", 30. VI 1991. 49 "Зачуђујуће спремно и лако одрекоше се “илирци-Хрвати” могућности стварања хрватског књижевног језика на кајкавском или пак на чакавском наречју; знали су они да је српско штокавско говорно подручје далеко веће, па је било пожељно да се, на сваки начин...(штокавица) прогласи и за хрватско говорно наречје, јер би тиме била битно проширена могућност ‘илирског деловања’ и проглашења (јединственог-Н.Ж.) ‘илирског подручја’ по једном битном критерију – какав је језик" (Исто). 50 Б. Брборић, Српске социолингвистичке прилике у ретроспективи и сербска језичка политика у новим државним околностима, зборник радова Република Српска Крајина, Книн-Београд, 1996, 168. 51 Исто. 52 Исусовац В. Хорват је писао да је Загребачка богословија "жариште препорода": "Гај је већ од почетка рачунао са загребачким богословима, па их је посећивао већ од 1830. и одушевљавао за препород. Међу њима су се неки посебно истицали способношћу и ревношћу. Павао Штоос... истакнуо се већ као гимназијалац латинском одом пригодом смрти бискупа Максимилијана Врховца (1827), а следеће је године поздравио песмом новог загребачког бискупа Александра Алаговића... Штоосов колега, Јосип Марић (Костајница 1807- 1883), будући каноник, објавио је "Искру домородне љубави" (Загреб, 1830), а Јосип Кундек као богослов је 1832. тискао песму у дванаестерцу "Ријеч језика народнога" (В. Хорват, н. д, 81-82). 53 Н. Жиц, Александар Алаговић бискуп загребачки, оснивач пожешког орфанотрофија, Пожешка колегија споменица о стогодишњици 1835-1935, Славонска Пожега, 1935, 20, 34. 54 Књижевност илиризма, ЈАЗУ, Загреб, 1954, 57. (цит. према: В. Хорват, н. д., 89). 55 О масовном учешћу римокатоличке хијерархије и свећенства у илирском покрету Људевита Гаја сведочи волуминозно дело В. Новака "Магнум темпус - Илиризам и католичко свештенство". Сви ти бројни римокатолички свештеници приказани су као буктиње југословенства, свесловенства, либералног братства. Нелогично изгледа што Новак у књизи "Магнум кримен", код оцене римокатоличког свештенства, прелази у другу крајност и римокатолички клер, који ни у вековним распонима не миења битније своју суштину,представља у потпуно тамним тоновима. 56 Ј. Бутурац, Повијест Збора духовне младежи загребачке 1836-1936, Загреб, 1937, 25 (цит. према: В. Хорват, н.д,106). 57 Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца, уредио Станоје Станојевић, књига III.
Илирски завод св. Јеронима – од илирског до хрватског
У другој половини XIX века за Аустрију и Ватикан постаје,поред илирског,прихватљиво и југословенско (свесловенско) име као могуће средство за ширење германизма и римокатолицизма у име апостолског аустријског цара и римског Папе. Историчарка Мирјана Грос је писала да је илиризам створио темеље за појаву великохрватске правашке идеологије и за југословенски идеолошки систем Фрање Рачког "који је дубоко укорењен у илирској традицији".60 Идеја југословенства, као пре илирска идеја Љ. Гаја, функционисала је код Рачког као хрватска национална интеграцијска идеологија, са задатком да мобилише хрватску интелигенцију на путу изградње модерне хрватске културе и просторно што шире хрватске државности. Поводом 25 годишњице Југословенске академије знаности и уметности Рачки је и сам истицао да је она своју мисију, која је требало да обухвати цели југословенски простор, почела од хрватства:"Академија малог презреног хрватског народа имала је ‘сиело у души Хрватства’".61 Рачки је, као и старије покољење илираца, био уверен, само на речима, да илиризам није хтео брисати народна имена, али када су га Срби ипак одбили, хрватско се име почело посебно истицати.Рачки се залагао за целокупност "Троједне краљевине Далмације, Хрватске и Славоније" на темељу виртуелног хрватског државног права, тј. да буде под хрватским именом. М. Грос је истицала да се Рачки жестоко супротстављао "мађарофилској" сербској штампи, која је у борби за уједињење Хрватске видела бечку политику.62 Преко дотадашњег илирског имена Завода св. Јеронима у Риму су се преламали тадашњи интереси Аустрије и Ватикана с једне, и Угарске с друге стране. У Угарској је било савршено јасно да је илирско име тада постало синоним за Хрвате. С друге стране, Аустрија је поздрављала идеју да се у Заводу св. Јеронима одгајају свештеници који ће се употребити у мисионарској активности у Турској (Босни и Херцеговини), како би тиме сузбили растући утицај Француске на римокатолике Оријента.63 Треба истаћи чињеницу да је Француска, после Буржоаске револуције 1789, била главни носилац идеологије грађанског либерализма, те је на тај начин постала главни противник Ватикана и Римокатоличке цркве.Ватикан је настојао свим средствима да заустави ширење либералне "безверске" "слободно-зидарске" идеологије. У XVII и XVIII веку Република Млетачка и аустријски цар фунгирали су као заштитници Илирског завода св. Јеронима који је требало да обавља функцију просвјетног и "хуманитарног" старања над словенским римокатолицима у тим земљама. После пропасти Млетачке републике,1797.године, Аустрија је остала једини покровитељ Завода. Године 1814. на заводској згради у улици Виа Рипета постављен је аустријски грб, а 26. јула 1843. аустријски посланик је известио Завод о формалном протекторату аустријског цара над Заводом. Св. Столица је признавала тај протекторат. После уједињења Италије, 1870. године, аустро-угарско посланство уврстило је и Илирски завод св.Јеронима у аустријски посед.64 Аустријска дипломатија, у преписци са ватиканским великодостојницима, и у XIX веку користила је илирско име када је говорила о крајевима Балкана. Тако на пр. аустријски изасланик код Ватикана, гроф Пар, писао је 5. марта 1880. Б. Калају у Беч о "бискупима илирске нације"тј. бискупима Далмације,Хрватске, Славоније, Босне и Херцеговине. Крајем XIX века Завод св.Јеронима,који је од оснивања носио илирско име, почео се,уз благослов Аустрије и Ватикана,називати и југословенски. Међутим, Краљевина Мађарска није ни мало била одушевљена таквим тенденцијама.Мађарска је још са неодобравањем пратила великохрватски "илирски програм", јер је знала да илиризам у суштини представља форсирање стварања Велике Хрватске на рачун историјских права Угарске. Такође, сваки илиризам Љ. Гаја и Илирског завода св. Јеронима ишао је против интереса Мађарске. Она се такође енергично противила да се Илирском заводу у Риму да југословенско име, јер је у томе видела опасност од јужнословенске интеграција која би директно онемогућила остварење идеје о стварању велике Мађарске.65 Захваљујући упорном мађарском противљењу није прихваћен југословенски назив за Завод св. Јеронима. Почетком XX века, после одржавања Првог хрватског католичког састанка 1900. године, почеле су се јављати идеје да се Илирском заводу св. Јеронима да хрватско име.66 Папа Лав XIII је у енциклици ("апостолском писму") "Sclavorum gentem", од 1. августа 1901, укинуо "Capitulum ecclesiae Colleg. S. Hieronymi Illyricorum", па га је претворио у "Collegium Hieronymianum pro Croatica gente" (Завод св. Јеронима за хрватски народ).67 Папа Лав XIII је у споразуму са "хрватским" надбискупом Јосипом Штадлером и бискупом Штросмајером "побројао осамнаест бискупија и надбискупија из којих ће се примати свештеници у тај Завод".68 Сељачки трибун Анте Радић је ипак упозоравао да сви римокатолици на Балкану нису Хрвати и да римокатолици Срби неће благонаклоно гледати на нови хрватски назив за Завод: "Папа је назвао тај збор Збор за хрватски народ и наредио да у том Збору могу живети и учити се свећеници из ових земаља: из банске Хрватске, из Далмације, из Истре, из Босне и Херцеговине и Црне Горе, и то само они свећеници који су по роду и језику Хрвати. Сад ако који свештеник хоће доћи у тај Збор у Рим, да се ту даље учи, мора признати да је по роду и по језику Хрват, јер другачије га неће примити. Али треба знати да у јужној Далмацији и у Црној Гори има таквих католичких свештеника нашег језика који неће да се зову Хрвати, него хоће да су Срби. Сад они и њихови људи вичу: ‘Папа помаже Хрватима’! Ето сваки католик мора бити Хрват... И сад ето папа створио у Риму хрватски збор и зове у тај збор католичке свештенике Хрвате из свих ових земаља, које смо споменули".69 А. Радић је упозоравао на "гласове са стране" који вичу "то ће бити страшно" јер ће се у Заводу св.Јеронима састати"свештеници из свих ових земаља, ту ће се они упознати и побратимити, ту ће они сновати Велику Хрватску". Анте Радић је писао и о онима који су у читавом проблему видјели тобожњу "славенофилску завјеру" бискупа Штросмајера, који је Папу наговорио да у Риму створи"учени збор за ВеликуХрватску".70 Сербска штампа у Далмацији у промени имена Илирског завода св. Јеронима у хрватски, видела је очигледан курс ка офанзивном стварању и ширењу хрватства. Описујући кратак историјат светојеронимског завода "Сербски глас" је, како истиче историчарка Софија Божић, у чланцима "Срби и светојеронимски завод" и "Цроатица генс" уочио неколико момената: да је оно што се прво звало илирским а затим словенским именом, добило хрватско име; да је та промена званично санкционисана од стране Ватикана и да је такав поступак имао за циљ ширење утицајне сфере Ватикана. "Сербски глас" је, даље, запазио две битне чињенице: негацију сербског имена тамо где је оно неоспорно и идентификовање римокатолицизма са хрватством. Такав поступак Ватикана "Сербски глас" је оценио као некоректан јер су Србија, Црна Гора,Босна и Херцеговина сербске земље без остатка и њихови поданици се не могу подводити под "gente croatica", а у Далмацији, Хрватској и Славонији, али и у Истри има Срба римокатолика,који такође не спадају под " gente croatica". Због оваквог игнорисања Срба "Сербски глас" је закључио "да је Ватикан постао већи Србождер и од самог Анте Старчевића".71 Такво хрватство које не постоји, већ се ствара, "Сербски лист" је називао анахронизмом чију погонску снагу чини свештенство. "Света дужност" римокатолика је "да све учини за веру, дакле и да ратује противу православља и мухамеданства", а за "Сербски глас" је било потпуно извесно "да су у борби против Сербству вогје језуити и фратри док су Хрвати само војници а хрватска мисао просто оругје", те да су фратри и језуити "стари и познати носиоци туђинске мисли, који под маском хрватства шире средњевековну верску борбу, што је највећа увреда и понижење двадесетом веку".72 Завод је, дакле, требало да постане "collegio Croato", али и даље под покровитељством "Његовог царског и краљевског Апостолског Величанства" у Бечу. Хрватско име за Завод изазвало је противљење Италије, која није хтела прихватити да је Завод св. Јеронима за хрватски народ исто што и стара "илирска установа" св. Јеронима. Италијани нису хтели признати ни екстериторијалност, гарантовану "илирској установи", једној хрватској установи. Дана 29.августа 1901. група Далматинаца "навалила је на светојеронимски завод, истакла на једном прозору далматинску заставу и изјавила да прима у посјед исти завод". У исто време, та група је преко римске штампе тврдила да је Св. Столица искључивала Далматинце из новог "хрватског" Завода, те су протествовали против "тог незаконитог акта". Сем тога, Далматинци су тражили помоћ италијанских власти истичући да је "Свето Седиште тако поступило на штету Далматинаца, нарочито оних талијанске народности".7 Хрватски публициста Звонимир Кулунџић у акцији Далматинаца видео је насилан и непримерен чин: "Петорица Далматинаца Талијана и талијанаша, међу њима и један Црногорац-католик, који се сви скупа нису сматрали Хрватима, провалили су силом у тај збор и ту се сместили као код куће, уз изјаву да су Далматинци а не Хрвати".74 Побуњени Далматинци су изјављивали да је стари "илирски гостињац" био направљен само за "Илирију", а не само за Хрвате, како је према папиној одредби морало бити у будућности. Зато су сматрали оправданим претензије далматинских Италијана да користе Завод. У акцији Далматинаца Хрватски сељачки трибун Анте Радић видио је страх Италијана да ће се преко хрватског "ученог збора" у Риму створити "Велика Хрватска". Заједно с Италијанима, како је истицао А. Радић, страховали су и "црногорски и далматински Србљи да им Хрвати не одузму земље и народе". Зато је међу провалницима био и један црногорски римокатолички каноник. "Сви православни Срби" су писали да су Хрвати "у овој ствари насилници и отимачи". А. Радић је на крају закључио да су Срби отворено пристали уз хрватске непријатеље.75 У чланку "Хрвати, римска вера и политика" А. Радић је открио позадину папине одлуке да Илирском заводу св. Јеронима да хрватско име: "Многи Хрвати, који иначе не би марили за Римску цркву, марит ће за њу и бит ће пријатељи римским свештеницима ради хрватске народне ствари". У том чланку А. Радић се изјаснио да му је римокатоличка вера била само средство за постигнуће виших циљева, тј. за остварење "хрватске народне ствари"76 Југословенски националиста др Лујо Бакотић тврдио је да су претензије "тих псеудо-Далматинаца" сасвим неосноване, негирајући право Далматинаца италијанске народности на Завод св. Јеронима. У прилог своје тврдње Л. Бакотић је помињао слику св. Јеронима, коју је урезао у бакру Натале Бонифацио 1584. године, на којој су у угловима израђени грбови Далмације, Хрватске, Босне и Славоније. Л. Бакотић је одрицао и право Словенаца на тај Завод, а питање да ли на тај институт имају право и римокатолици Србије, старе Србије (Косова и Метохије) и Македоније, требало је, по Бакотићу, накнадно расправити.77 Хрватски назив за Завод одбачен је, дакле, због тога што се у то време Срби римокатолици и бројни досељеници на простору историјских сербских земаља никако нису могли подвести под хрватско име. Папа Лав XIII морао је 7.марта 1902. да врати Заводу старо илирско име.78) Одбацивању хрватског имена у доброј мери кумовао је и црногорски кнез Никола79, јер је наивно процењивао да би прихватањем тог назива римокатолици Црне Горе (Срби римокатолици) били изузети од могућности школовања у истом. Уместо да је био задовољан таквом одлуком Ватикана, јер би се спречило погубно школовање сербских римокатоличких мисионара и прозелита, кнез Никола је страховао од могућности да му школски подмладак буде недовољно теолошки (римокатолички) образован. Римокатолички идеолог, др Мијо Тумпић, писао је да је малена Црна Гора тражила у име Срба-римокатолика Барске надбискупије да се не мења назив Илирског завода св. Јеронима у хрватски. Он је такве захтеве сматрао чудним, поготово због тога што је Црна Гора "по општим правилима светојеронимског Завода могла у њ слати свештенике на даљу изобразбу". За Мију Тумпића је био императив да се Завод св. Јеронима назове хрватским, јер би у том случају Срби римокатолици из Црне Горе, који би у њему били на школовању, врло брзо постали Хрвати.Разочаран противљењем Црне Горе Тумпић је резигнирано изјавио: "На такву одлуку је имало утицати непуних 10.000 тамошњих католика, од којих су три четвртине албанске народности и језика, премда они, јер не говоре словенски,нису уопште могли уживати у Заводу ни гласа ни благодети. Преостали католици, њих нешто више од 2.000 у околини Бара, нипошто нису Срби већ Хрвати, те се таквим уистину осјећају и изказују. Појавише се коначно и тешке неприлике од шачице домаћих одрода. Све се уротило против хрватског имена".80 Враћање илирског назива за Завод "болно је одјекнуло у хрватском народу". Испред хрватских бискупа наступио је пред папом сарајевски метрополита Ј. Штадлер и на трећи дан Ускрса 1902.године прочитао пред папом меморандум за "очување хрватског имена" у називу Завода. Том приликом Штадлер је предложио папи Лаву XIII да се у Риму оснује нови завод који ће носити хрватско име.81 А. Радић је писао о несретној судбини и разочарењу хрватског народа после папине одлуке о брисању хрватског имена из назива Завода св. Јеронима: "Горко разочарани Хрвати су Папи били вазда одани, баш као невина деца која нигде зла не виде, јер зло не знаду.Уза све то, што су се многи туђи а и домаћи људи ругали Хрватима ради тога што су тобоже папине слуге и верни Папи као пропали шпански великаши, Хрвати на то нису много пазили..."82 Пошто није успео са хрватским именом, Ватикан је предлагао Аустро-Угарској и Италији да се Завод св. Јеронима назове "Slavis meridionalibus" (јужнословенски). Аустријски министар Голуховски је одбацио такав назив залажући се за враћањем старог назива "илирски".83 Као и хрватско име тако и назив "Pro slavis meridionalibus" (за Јужне Словене) нарочито су одбијали Мађари из раније поменутих разлога: "Pro slavis meridionalibus ми, у првом реду Мађари, најодлучније одбијамо. Без обзира на то што би Завод тиме истакао политички карактер, ово би име у Мађарској изазвало највеће огорчење, а Далматинце италијанског језика би у највећем степену огорчило и потакло на нови препад".84 С друге стране, Мађари су и даље били све већи противници давања хрватског имена Заводу св. Јеронима. Мађарски председник владе Шел (Szel), у споразуму са баном Куеном Хедерваријем, био је против тога да се духовне вође Хрвата у Угарској и Аустрији нађу на окупу у једном заводу у Риму. За њих је то била оптимална опасност због могућности стварања "некакве хрватске нације".85 Гроф Тиса, председник мађарске владе, 1905. је писао следеће поводом могућности стварања хрватске нације: "А да ова забринутост није шупља аветиња него жалосна стварност,на карактеристичан начин илуструје једно литерарно сачињење које је изашло у Загребу под називом ‘Босна и хрватско државно право’. Ова ‘правно историјска студија’, која обухвата око 260 страна, настоји да путем одабраних историјских лажи докаже оправданост постојања ‘Велике Хрватске’ и да истакне ‘целокупност хрватске државе’, те жели да пробуди тежњу хрватског народа за уједињењем у једној држави. И као браник и уједно оруђе ових снова, жеља и тежњи, приказује се Завод св. Јеронима... Стоји, наиме, ван сумње да ће свећеници, који ће једном апсолвирати овај колегиј, помоћу свог вишег образовања и помоћу својих у Риму стечених личних веза, ускоро постићи водећу улогу у јужнословенским дијецезама у којима, на жалост, већ знатан дио свештеника почиње да заузима сумњиво држање...". Хрватске тежње за проширењем на цело јужнославенско подручје Балкана гроф Тиса је називао "фантазијом хрватског народа"86, која се, међутим, током XX века у доброј мери остварила. Председник Тиса био је против ватиканског залагања да се Заводу да име хрватско, али и југословенско: "Ми не можемо пристати на стварање једног јужнословенског националног колегија, пошто би ново отварање афере св. Јеронима без сумње угрозило у Хрватској и Славонији једва успостављени мир и поредак. Ако би пак Курија ову ствар форсирала, онда би то неминовно довело до сукоба између Угарске и Св.Столице". Тиса је чак најавио могућност сукоба Мађарске и Ватикана у случају ватиканског залагања да се Заводу св. Јеронима да југословенско или хрватско име. Уочи Првог светског рата, Мађари су водеће кругове у Ватикану покушали да увере да би организовање једног колегијума на југословенској националној основи имало изразито национално агитационо дејство и да би повредило оправдане политичке интересе обију држава Монархије. С друге стране, Мађари су очекивали да ће даљни развој "великосрпске идеје" бити велика опасност за римокатолицизам. Мађарски предсједник Тиса је одао признање "универзалном карактеру католицизма", па је чак изјављивао да би била грешка тражити од Ватикана да подржава мађарску националну политику. Таквим ријечима очито је алудирао на ватиканско фаворизовање југословенске или хрватске националне идеје, којим би нестао универзални ватикански курс. Тиса је зато очекивао да ће се Ватикан односити равнодушно и према непријатељским југословенским и хрватским "националним стремљењима". Тиса се бојао југословенства због очекивања да ће са његовим напредовањем православље просперирати и ширити се на запад. Курија је, по Тисином мишљењу, са "југословенским махинацијама" чинила пионирске услуге православном напредовању и доприносила југословенској мисији.87 У Краљевини СХС (Југославији) Завод св. Јеронима и даље је носио илирско име, а повремено се називао и југословенским. Надбискуп Бауер, бискупи Акшамовић и Јеглич подупирали су настојања југословенске владе и посланика у Ватикану, Ј. Смодлаке, да се, пред "италијанским претензијама", Заводу призна карактер југославенског националног института.88 Међутим, борба за југословенски карактер института била је мукотрпна. Већ 21. марта 1919.ушао је у Завод један италијански чиновник са декретом Министарства правде и запосео га полицијским снагама. На тај начин Завод је остао под државним секвестром Краљевине Италије све до споразума са Краљевином СХС, од 27. јануара 1924, када је изручен југословенском посланству. Тим споразумом италијанска влада признала је Завод св. Јеронима иностраним заводом "католичких Југословена", поданика Краљевине СХС. Црква св. Јеронима, којој се признао значај југословенске националне цркве, остала је у својству "споменика хисторијске вредности" подређена надзору италијанског Министарства просвете и под италијанским законодавством.89 Од стране хрватског Католичког епископата и појединих свештеника било је и даље покушаја да се Заводу да хрватско име. Коначно, после посете југословенског председника Јосипа Броза Ватикану, током априла 1971. у време тзв. "маспока", папа Павле VI 22. јула 1971. дао је Илирском заводу св. Јеронима назив Хрватски папински завод св. Јеронима. * Р Е З И М Е Стари антички географски и геополитички појам везан за земљу митолошких Илира и потоњу римску провинцију, злоупотребљаван је подупирањем великохрватства и великоалбанства током XIX и XX века од сербству непријатељских идеолошких интернационала. Хрватски и албански митолози илиризма претке данашњих Албанаца, али и Хрвата најчешће су називали Илирима, па потом Арбреши и Албанои. У савременој историографији хрватства и великоалбанства упоредо се тврди да је илирско име синоним за албанске (шиптарске) и старохрватске претке. Идеолози римокатолицизма, односно великохрватства, вршили су присвајање илирског сербског имена у дужем временском раздобљу.Ватикан је већ од XV века користио илирско име у сврху што успешнијег мисионарског и прозелитског наступања на Балкану.Тако је на крају илирско сербско име стављено у функцију реализације великохрватског националног пројекта, којег је започео Људевит Гај са својим илирским програмом, а наставили"младоилирац" Анте Старчевић, бројни римокатолички свештеници, али и савремени идеолози Републике Хрватске. Најбољи пример претварања илирског имена у хрватско представља случај Илирског завода св. Јеронима који се током друге половине XIX и током XX века настојао претворити у Хрватски папински завод св. Јеронима, што је на крају и остварено 1971. године. * БИБЛИОГРАФИЈА : 58 Н. Жиц, Александар Алаговић бискуп загребачки оснивач пожешкога орфанотрофија, Пожешка колегија споменица о стогодишњици 1835-1935, Славонска Пожега, 1935, 36. 59 Исто, 36-37. 60 М. Грос, Идеја југославенства Ф. Рачкога у раздобљу њезине формулације 1860-1862. 61 Ф. Рачки, Осврт на 25-годишње дјеловање Југословенске академије знаности и умјетности, Загреб, 1893, 8-9. 62 М. Грос, Идеја Југославенста Ф. Рачког у раздобљу њезине формулације (1860-1862). 63 АЈ, Ватиканско посланство. 64 М. Лановић, Конкордат Југославије с Ватиканом, Београд, 1925 65 АЈ, Ватиканско посланство) 66 Иако Илирски завод св. Јеронима никад (пре 1901) није носио хрватско име, савремени хрватски историчари и публицисти истичу старину хрватства и преко истицања хрватског назива за Завод св. јеронима. Биограф браће Радић, Звонимир Кулунджић писао је да су Хрвати, као и други римокатолички народи, основали "гостињац тамо негде пред седамсто година": "Тај је гостињац око 1453. године прозван именом св. Јеронима, јер је веровало да је он родом Хрват. Већ педесетак година иза тога ушао је у употребу назив жилирскиж који му је остао све до почетка афере (мисли на догађаје из 1901/2 -Н.Ж.), а како ћемо видети и после ње... Сви хрватски бискупи сложили су се да се ‘гостињац’ претвори у збор, дом, завод у којем би се скупљали хрватски свештеници који долазе у Рим ради наставка својих теолошких студија. Такве зборове или домове имали су у то време и други народи а хрватски богослови су у помањкању свога одседали у немачком" (З. Кулунџић, Анте Радић и клерикалци, Загреб, 1951, 32-33). 67 Први члан новог закона Завода св. Јеронима, прилагођеног новом имену, гласио је: "У Јеронимски колегиј примају се само свештеници питомци који су родом и језиком Хрвати, који се, довршивши науке у бискупском семеништу или у којем богословском лицеју, пронађу способнима за више студије, нарочито свећеничког права, као и разних светих дисциплина, за што већ кога његов бискуп одреди" (В. Новак, Јероним - Завод св. Јеронима у Риму, у: С. Станојевић, Народна енциклопедија СХС, књ. II, 157). 68 З. Кулунджић, Анте Радић и клерикалци.., 33. Пишући у антиклерикалном духу и у складу са соцреалистичком идеолошком климом "братства и Јединства" З. Кулунджић се побунио против хрватских "врлих родољуба" који су у свом "претјераном хрватовању" славили папин потез: "Они су широм читаве Хрватске инсценирали (удесили) читаво народно весеље и почели ствари постављати тако као да се чак и ‘свемоћни свети отац папа’ ставио на страну Хрвата и почео отворено радити за велику Хрватску" (исто). 69 Сабрана дјела Анте Радића, књ.III, стр. 290, цит. према: З. Кулунџић, н.д., 33. 70 Исто, 34 71 С. Божић, Српски лист (Српски глас) – гласило Сербске народне странке на Приморју (1880-1904), магистарски рад у рукопису, Београд, 1996, 144-145. 72 Исто, 145-146. 73 Л. Бакотић, Питање светојеронимског завода, 8-9. 74 З. Кулунджић, н.д., 34. 75 Исто, 34-35. 76 Исто, 35. 77 Л. Бакотић, Питање светојеронимског завода..., 9-11. 78 АЈ, Мин. правде - вјерско одјељење, бискупски ординаријат у Сплиту министру вјера Д. Обрадовићу, 8. август 1927. 79 Публициста З.Кулунджић такође је видио значајну улогу кнеза Николе код брисања хрватског имена за Завод св.Јеронима: "Папа је на формалну дипломатску интервенцију црногорског кнеза повукао своју ранију наредбу о хрватском имену тог збора и наредио да се он и даље зове илирским именом" (З. Кулунджић, н.д., 35). 80 М. Тумпић, Завод св. Јеронима, "Цроатиа сацра", бр.20-21 Загреб 1943, 345. 81 Исто. 82 З. Кулунджић, н.д., 35. 83 "Пошто се Ватикан сам бави мишљу измјене папинског бреве-а у горњем правцу (slavis meridionalibus-Н.Ж), то је наша најупорнија жеља да се поново врати старом имену св. Јеронима Илирског, којим ће рјешењем Св. Столица избјећи будуће тешкоће" (АЈ, Ватиканско посланство, Голуховски - грофу Сечењију у Риму 16. фебруар 1902). 84 АЈ, Ватиканско посланство, телеграм министра Голуховског грофу Сечењију, 26. фебруар 1902. 85 АЈ, Ватиканско посланство. 86 АЈ, Ватиканско посланство, гроф Тиса - министру Агенору Голуховском, 31. јануар 1905. 87 АЈ, Ватиканско посланство, гроф Тиса папи Пију X 17. новембар 1913. 88 АЈ, Посланство Краљевине СХС при Св. Столици, бискуп Акшамовић - Јосипу Смодлаки у Рим, 8. јули 1924. 89 М. Лановић, н.д., 80.
|
14.05.2015.
|