НОВО |
---|
ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА-ДОКУМЕНТОВАНО!
|
Wolfgang Menzel (1798-1873).
Немачки песник, књижевни критичар, историчар књижевности и историчар. |
Део текста који је у фокусу (серб.): страна 71
"Међу сербским[1] племенима нарочито су се истицали Далеминци[2] на Елби[3], Хевељани[4] на Хафелу[5], те Редарји[6] на Пригницу[7]". Оригинални текст (нем.): страна 71. "Unter den sorbischen[8] Stämmen zeichneten sich vorzüglich die Dalemingier an der Elbe, die Heveller an der Havel, die Redarier an der Priegnitz aus". Извор (назив дела):
„Die Geschichte der Deutschen: Das Mittelalter“, Zwehter Band Аутор: Wolfgang Menzel[9] (1798-1873) Издавач: Geßnersche Buchhandlung Место штампања: Zürich (Schweizerische Eidgenossenschaft: 1815-1848) Година издања: 1825 Језик: немачки Писмо: латиница (готица) |
Референце :
[1] Грч. Σέρβοι, лат. Serbi / Servi, или горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby, односно лат. Sorabi / Serbi (Servi), нем. Sorben / Serben, или енг. Sorbs / Serbs.
[2] Лат. Daleminzi / Talaminzi (извор: Баварски географ), Glomacze (извор: Титмар Мерсенбуршки), нем. Daleminzier (или Daleminzen), односно Glomatsch, тј. пољ. Głomacze (или Gołomacze).
[3] Лат. Albis, доњелуж-серб./горњелуж-серб.. Łobjo, чеш. Labe, нем. Elbe, или пољ. Łaba. У питању је река Лаба, са чије западне стране су били Германи све до 9. века, док су са десне стране била распоређена разна сербска племена. Гломачи је био оригинални назив овог сербског полабског племена.
[4] Лат. Haefeldan (извор: Алфред Велики), Hehfeldi (извор: Баварски географ), Heveldun (извор: Saxonicae Annales Quedlinburgenses – Stodoraniam quam vulgo Heveldun vocant), Heveldi (извор: Адам из Бремена) и Hevelli (извор: Видукинд) или Hevellun (извор: Thietmari Merseburgensis episcopi Chronicon – Stoderania, quae Hevellun dicitur), нем. Heveller, односно Stodorjane, тј. пољ. Hawelanie, Hawolanie, Hobolanie, Hoblanie, Oblanie, или Stodoranie, чеш. Havolané или Stodorané. Ово сербско полабско племе је живело у области Стодор у Бранибору (нем. Brandenburg). Сами су себе звали племенским именом – Стодорани.
[5] Лат. Habala (Habola / Havila / Labola / Albola), доњелуж-серб./горњелуж-серб.. Habola, чеш. Havola, пољ. Hawela, или нем. Havel. У питању је немачка река Хафел.
[6] Лат. Redarii / Redares (извор: Видукинд), Riedere (извор: Otto I), Redarii / Rederii / Riedirii (извор: Титмар Мерсенбуршки), Retharii / Retheri / Rederi (извор: Адам из Бремена), Ridari / Rederi / Riaduri (извор: Хелмолд из Босауа), доњелуж-серб./горњелуж-серб.. Redarojo, чеш. Rataři, пољ. Redarowie (или Ratarowie), односно нем. Redarier (или Redaner). Оригинални назив овог сербског полабског племена није сачуван, али руски историчари и лингвисти сматрају да је био – Ратари, мада за ову хипотезу не постоје чврсти докази, па је могуће да су као чувари светилишта бога Рад(и)госта у граду Ретри (лат. Rethra), имали оригинално име – Ретрарји.
[7] Нем. Prignitz (раније: Priegnitz). Област на северозападу данашњег Бранденбурга.
[8] https://de.wikipedia.org/wiki/Sorben
[9] Немачки песник, књижевни критичар, историчар књижевности и историчар.
[1] Грч. Σέρβοι, лат. Serbi / Servi, или горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby, односно лат. Sorabi / Serbi (Servi), нем. Sorben / Serben, или енг. Sorbs / Serbs.
[2] Лат. Daleminzi / Talaminzi (извор: Баварски географ), Glomacze (извор: Титмар Мерсенбуршки), нем. Daleminzier (или Daleminzen), односно Glomatsch, тј. пољ. Głomacze (или Gołomacze).
[3] Лат. Albis, доњелуж-серб./горњелуж-серб.. Łobjo, чеш. Labe, нем. Elbe, или пољ. Łaba. У питању је река Лаба, са чије западне стране су били Германи све до 9. века, док су са десне стране била распоређена разна сербска племена. Гломачи је био оригинални назив овог сербског полабског племена.
[4] Лат. Haefeldan (извор: Алфред Велики), Hehfeldi (извор: Баварски географ), Heveldun (извор: Saxonicae Annales Quedlinburgenses – Stodoraniam quam vulgo Heveldun vocant), Heveldi (извор: Адам из Бремена) и Hevelli (извор: Видукинд) или Hevellun (извор: Thietmari Merseburgensis episcopi Chronicon – Stoderania, quae Hevellun dicitur), нем. Heveller, односно Stodorjane, тј. пољ. Hawelanie, Hawolanie, Hobolanie, Hoblanie, Oblanie, или Stodoranie, чеш. Havolané или Stodorané. Ово сербско полабско племе је живело у области Стодор у Бранибору (нем. Brandenburg). Сами су себе звали племенским именом – Стодорани.
[5] Лат. Habala (Habola / Havila / Labola / Albola), доњелуж-серб./горњелуж-серб.. Habola, чеш. Havola, пољ. Hawela, или нем. Havel. У питању је немачка река Хафел.
[6] Лат. Redarii / Redares (извор: Видукинд), Riedere (извор: Otto I), Redarii / Rederii / Riedirii (извор: Титмар Мерсенбуршки), Retharii / Retheri / Rederi (извор: Адам из Бремена), Ridari / Rederi / Riaduri (извор: Хелмолд из Босауа), доњелуж-серб./горњелуж-серб.. Redarojo, чеш. Rataři, пољ. Redarowie (или Ratarowie), односно нем. Redarier (или Redaner). Оригинални назив овог сербског полабског племена није сачуван, али руски историчари и лингвисти сматрају да је био – Ратари, мада за ову хипотезу не постоје чврсти докази, па је могуће да су као чувари светилишта бога Рад(и)госта у граду Ретри (лат. Rethra), имали оригинално име – Ретрарји.
[7] Нем. Prignitz (раније: Priegnitz). Област на северозападу данашњег Бранденбурга.
[8] https://de.wikipedia.org/wiki/Sorben
[9] Немачки песник, књижевни критичар, историчар књижевности и историчар.
Ignác Leopold Kober : Средњовековна Босна је сербска држава
Игнац Леополд Кобер, датум рођења 6. јануар 1825. Праг,
Аустријско царство..., умро 26.5 1886 . |
Чешки аутори,текст у фокусу стр. 927:
Чех. : "Во времена Неманичей боснийский бан Твртко принял титул короля сербов и Боснии ["krale Serbskeho (Srbljem) a Bosenskeho"] (1376), чтобы на место королевства Сербского поставить другую могущественную империю - сербскую Боснию". Срб. : "У доба Немањића, босански бан Твртко примио је титулу краља Серба и Босне ( краљем Сербља и Босне ),на место Краљевине Србије постави још једну моћну империју - Сербску Босну." Библиографски подаци Наслов : Slovník naučný, Том 8 Slovník naučný, František Ladislav Rieger Сарадници František Ladislav Rieger, Jakub Josef Dominik Malý Издавач : I. L. Kober, 1870 Оригинал из : Јавна библиотека града Њујорка |
Fridrih Vilhelm fon Taube: Хрвати су некада носили име СРБИ
Део текста који је у фокусу (серб.):
(страна 44)
»Они Серби, који су становали у брдском крају Земље Боја[4], или данашње Бохемије[5] и Моравске, названи су Хорвати (Хрбати), Хорбати, или Хровати, тј. Брђани, од чега је сковано име Хрвати.«
Оригинални текст (нем.):
(страна 44)
»Diejenigen Serbier, welche den gebirgigen Theil des Bojer-Landes oder heutigen Böheims und Mährens bewohneten, wurden Horvati (Hrbati), Chorbati, oder Chrovaten, d.i. Bergbewohner genannt, woraus der Namen der Croaten geschmiedet ist.«
(страна 44)
»Они Серби, који су становали у брдском крају Земље Боја[4], или данашње Бохемије[5] и Моравске, названи су Хорвати (Хрбати), Хорбати, или Хровати, тј. Брђани, од чега је сковано име Хрвати.«
Оригинални текст (нем.):
(страна 44)
»Diejenigen Serbier, welche den gebirgigen Theil des Bojer-Landes oder heutigen Böheims und Mährens bewohneten, wurden Horvati (Hrbati), Chorbati, oder Chrovaten, d.i. Bergbewohner genannt, woraus der Namen der Croaten geschmiedet ist.«
Назив дела:
Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthums Syrmien: sowol nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als auch nach ihrer itzigen Verfassung und neuen Einrichtung in kirchlichen, bürgerlichen und militarischen Dingen. (Band II) Mit untermischten Nachrichten von den angränzenden Ländern und von den Illyrien, welche sich in denselben stark ausgebreitet haben. Aus eigener Beobachtung und im Lande selbst gemachten Wahrnehmungen entworfen von Friedrich Wilhelm von Taube.
Аутор: Friedrich Wilhelm von Taube (1728-1778)
Место штампања: Leipzig (Königreich Preußen: 1701-1918)
Издавач: Kaiserl. Königl. wirkl. Regierungsrathe
Година издања: 1777
Језик: немачки
Писмо: латиница (готица)
Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthums Syrmien: sowol nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als auch nach ihrer itzigen Verfassung und neuen Einrichtung in kirchlichen, bürgerlichen und militarischen Dingen. (Band II) Mit untermischten Nachrichten von den angränzenden Ländern und von den Illyrien, welche sich in denselben stark ausgebreitet haben. Aus eigener Beobachtung und im Lande selbst gemachten Wahrnehmungen entworfen von Friedrich Wilhelm von Taube.
Аутор: Friedrich Wilhelm von Taube (1728-1778)
Место штампања: Leipzig (Königreich Preußen: 1701-1918)
Издавач: Kaiserl. Königl. wirkl. Regierungsrathe
Година издања: 1777
Језик: немачки
Писмо: латиница (готица)
Свети Ђорђе
Св. Јурај, односно св. Георгије, тј. Св. Ђорђе. Оригинално словенско, тј. Србско име је Јурај, утицајем грко-црквењака постаде прво Георгије, па код нас поста Ђорђе. Име Јурај је изведено је од имена Ур које је било познато још од времена пре Нојевог потопа, па преко времена вавилонске куле:
"И узе Тара сина свог Аврама и Лота сина Ароновог, унука свог, и Сару снаху своју, жену Аврама сина свог; и пођоше заједно из Ура халдејског да иду у земљу хананску, и дођоше до Харана, и онде се настанише." (1.Мој.11,31)
Главни град ондашње Халдеје беше УР, а то беше кад је Аврам био млад, а рођен је 2335. год. ст. ере. Ур значи пламен, ватра.Прије сванућа је традиционални Јурјевски УР - АНАК, тј. УРАНАК.
Ј - УР - И (руски) = ЈУРИЈ (србски) = господар ватре, владар ватре. Значење речи Јуриј нема дакле никакве везе са значењем грчке речи Георгије која значи земљорадник, ратар. И тако уз помоћ наших попова, почев од Светог Саве, ... ебу нас наша православна браћа Грци у здрав мозак, а какве смо памети све су прилике да ће то и наставити, јер нас наши попови чврсто држе у својим рукама док Грци раде свој посао .
"И узе Тара сина свог Аврама и Лота сина Ароновог, унука свог, и Сару снаху своју, жену Аврама сина свог; и пођоше заједно из Ура халдејског да иду у земљу хананску, и дођоше до Харана, и онде се настанише." (1.Мој.11,31)
Главни град ондашње Халдеје беше УР, а то беше кад је Аврам био млад, а рођен је 2335. год. ст. ере. Ур значи пламен, ватра.Прије сванућа је традиционални Јурјевски УР - АНАК, тј. УРАНАК.
Ј - УР - И (руски) = ЈУРИЈ (србски) = господар ватре, владар ватре. Значење речи Јуриј нема дакле никакве везе са значењем грчке речи Георгије која значи земљорадник, ратар. И тако уз помоћ наших попова, почев од Светог Саве, ... ебу нас наша православна браћа Грци у здрав мозак, а какве смо памети све су прилике да ће то и наставити, јер нас наши попови чврсто држе у својим рукама док Грци раде свој посао .
И од времена кад папе измислише свој календар, опет поче ... ебавање Срба у здрав мозак и са латинске стране. Наравно да су ту опет наши модерни попови да држе Србе, али се Срби поповима отимају, јер се Србин никад није дао Латину јеретику да га прца, па поповима у том држању здушно помажу политичари и научници језуити.
Ако завиримо у наше црквене календаре из времена језуите Вука С. Караџића, видећемо да су сви непокретни православни празници истог датума онда као и данас. Ево нпр. Календар из "Данице" за 1826. Годину.
Ако завиримо у наше црквене календаре из времена језуите Вука С. Караџића, видећемо да су сви непокретни православни празници истог датума онда као и данас. Ево нпр. Календар из "Данице" за 1826. Годину.
БОРНА СРБСКИ КНЕЗ
Борна сербски (кнез)
Борна је био најпре кнез Гудушчана, а од 818. кнез Далмације и кнез Либурније од 819, а владао је отприлике од 810. до 821. Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два сербска посланства ступила пред цара Лудовика жалећи се на Вулгаре, он у наставку износи да су то били “legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant” (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли). |
Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана.
Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Гудускум, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана.
Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског.
Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Далмацији. Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ “dux Dalmatiæ”. У трећој години устанка (821.) Борна постаје “dux Dalmatiæ atque Liburniæ”, дакле кнез целе далматинске области.
Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.
Борна је погинуо у војном окршају 821. године, а за његовог наследника постављен је његов синовац Владислав. “Interea Borna, dux Dalmatiæ atque Liburniæ, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est” (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).
Кнез (Бан), (серб.Порин ( серб.((латин)). Борна, грч. Поргас) је био рани далматински владар јужне Приморске Далмације, која се простирала на подручју Далмације и Либурније те вођа Гудускана и Тимочана, где је владао приближно од 810. до 821. Главна повесна сведочанства о Борни су из више франачких летописа. Стога је Борна први бан на далматинском простору чије име је сигурно записано и датирано у повесним врелима. Неки повесничари верују да је Борна иста особа као полумитски Порин или Поргас о којему пише Константин Порфирогенет у своме делу Де администрандо империо скраћено ДАИ(DAI).
Порекло имена
Борна је био сербски бан, али постоје и мишљења како је био странац кога су на престол поставили Франци;Прим.аут (Борна је био Србин,врбовани вазал од стране Франака,из разлога опасности по своју власт од стране Људевита Посавског).
Контроверзе
Иако се у примарним историјским изворима нигде не помиње као хрватски кнез хрватски историчар Томислав Раукар га сматра првим хрватским кнезом чије је име записано у историјским изворима.Имена с почетком од Борн- се претежно налазе међу Францима нпр. Wалтериус Борнус, Ингелфертиус Борнус, Јоханнес Борнус, али се с друге стране, можда може извести и из сербског (борба) као у именима Боримир и Борислав. По Шимундићу имена Борна, Порга и Порин долазе од глагола поргати < похргати (лупнути, ударити). Постоји и могућност да је то старије античко име ираноаријевског искона. Борна је често повезан с полумитским ликом Порином, или вероватно искривљено са Поргас из грчких извора (Порфирогенет).
Поринова владавина
Бан Порин (Борна, 810.- 821.), је први старосербски владар јужне Далмације који је вишекратно и сигурно записан у датираним повесним врелима (Vita Hludowici imperatoris, Annales regni Francorum, Annales Sithienses и још неколико њихових иначица), јер од његова претходника и оца Вишеслава је једини натпис на недатираној крстионици. Био је син и наследник бана Вишеслава, као владар далматинских Срба 810.-821. са седиштем у Нину. Сматра се да је у доба Борне довршено покрштавање приморских Срба у католике, почетком 9. столећа, о чему нема поближих података.
Територијално проширење Борнине власти се не може сигурно утврдити, али се с највише вероватноће сматра да је владао севеоисточним приморјем Јадрана приближно између реке Раше до Неретве, укључиво у залеђе Лике и далматинску Загору, те севернојадранска оточја. По први пута га писмено наводи хроничар Еинхард: ( лат.Vita Hludowici imperatoris) и назива га под записом за 818. годину "dux Guduscanorum et Timocianorum" (Вођа Гудускана и Тимочана), док је год. 819. био наведен као"dux Dalmatiae". Под 821. годином стоји да је био "dux Dalmatiae atque Liburniae" (владар Далмације и Либурније). Нада Клаић наводи: "Он је такође"dux Guduscanorum et Timocianorum" . ;Прим.аут.(Гудускани и Тимочани нису никаква волгарска племена већ су аутохтоно сербска)., Као челника Далмације и Либурније га наводе франачки хроничари у повесном смислу.
Прим.аут.:(Нигде нити у једном извору се не спомиње Хрватска(Croatie),толико о тешким фалсификатима хрватске историографије).
Политичко окружје
Борна као и његов нећак и супарник Људевит Посавски, обоје су као вазали испрва плаћали данак Францима. Док је панонско оземље Људевита страдавало од пљачкашких похода фурланског маркгрофа Кадалока, Борна је био лојалан уз Франке јер је од њих очекивао помоћ и заштиту против Срба и династије Свевладовића. Након смрти Карла Великог избили су унутарњи немири између његова сина Лудовика Франачког и иних наследника, чиме је моћ цара знатно ослабила. То је побудило вазалне маркгрофове на већу самосталност и самовољу. Зато је Кадалок из Фурланије чешће проваљивао у суседне сербске земље. Тако је маркгроф Кадалок с војском узастопно проваљивао у посавску земљу Људевита и опљачкао ју. Након што се Људевит на то узалуд жалио франачком цару, подигао је год. 818. устанак против Франака вероатно на потицај Срба и притом су му се придружили сербски Карантанци и Тимочани.
Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Гудускум, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана.
Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског.
Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Далмацији. Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ “dux Dalmatiæ”. У трећој години устанка (821.) Борна постаје “dux Dalmatiæ atque Liburniæ”, дакле кнез целе далматинске области.
Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.
Борна је погинуо у војном окршају 821. године, а за његовог наследника постављен је његов синовац Владислав. “Interea Borna, dux Dalmatiæ atque Liburniæ, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est” (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).
Кнез (Бан), (серб.Порин ( серб.((латин)). Борна, грч. Поргас) је био рани далматински владар јужне Приморске Далмације, која се простирала на подручју Далмације и Либурније те вођа Гудускана и Тимочана, где је владао приближно од 810. до 821. Главна повесна сведочанства о Борни су из више франачких летописа. Стога је Борна први бан на далматинском простору чије име је сигурно записано и датирано у повесним врелима. Неки повесничари верују да је Борна иста особа као полумитски Порин или Поргас о којему пише Константин Порфирогенет у своме делу Де администрандо империо скраћено ДАИ(DAI).
Порекло имена
Борна је био сербски бан, али постоје и мишљења како је био странац кога су на престол поставили Франци;Прим.аут (Борна је био Србин,врбовани вазал од стране Франака,из разлога опасности по своју власт од стране Људевита Посавског).
Контроверзе
Иако се у примарним историјским изворима нигде не помиње као хрватски кнез хрватски историчар Томислав Раукар га сматра првим хрватским кнезом чије је име записано у историјским изворима.Имена с почетком од Борн- се претежно налазе међу Францима нпр. Wалтериус Борнус, Ингелфертиус Борнус, Јоханнес Борнус, али се с друге стране, можда може извести и из сербског (борба) као у именима Боримир и Борислав. По Шимундићу имена Борна, Порга и Порин долазе од глагола поргати < похргати (лупнути, ударити). Постоји и могућност да је то старије античко име ираноаријевског искона. Борна је често повезан с полумитским ликом Порином, или вероватно искривљено са Поргас из грчких извора (Порфирогенет).
Поринова владавина
Бан Порин (Борна, 810.- 821.), је први старосербски владар јужне Далмације који је вишекратно и сигурно записан у датираним повесним врелима (Vita Hludowici imperatoris, Annales regni Francorum, Annales Sithienses и још неколико њихових иначица), јер од његова претходника и оца Вишеслава је једини натпис на недатираној крстионици. Био је син и наследник бана Вишеслава, као владар далматинских Срба 810.-821. са седиштем у Нину. Сматра се да је у доба Борне довршено покрштавање приморских Срба у католике, почетком 9. столећа, о чему нема поближих података.
Територијално проширење Борнине власти се не може сигурно утврдити, али се с највише вероватноће сматра да је владао севеоисточним приморјем Јадрана приближно између реке Раше до Неретве, укључиво у залеђе Лике и далматинску Загору, те севернојадранска оточја. По први пута га писмено наводи хроничар Еинхард: ( лат.Vita Hludowici imperatoris) и назива га под записом за 818. годину "dux Guduscanorum et Timocianorum" (Вођа Гудускана и Тимочана), док је год. 819. био наведен као"dux Dalmatiae". Под 821. годином стоји да је био "dux Dalmatiae atque Liburniae" (владар Далмације и Либурније). Нада Клаић наводи: "Он је такође"dux Guduscanorum et Timocianorum" . ;Прим.аут.(Гудускани и Тимочани нису никаква волгарска племена већ су аутохтоно сербска)., Као челника Далмације и Либурније га наводе франачки хроничари у повесном смислу.
Прим.аут.:(Нигде нити у једном извору се не спомиње Хрватска(Croatie),толико о тешким фалсификатима хрватске историографије).
Политичко окружје
Борна као и његов нећак и супарник Људевит Посавски, обоје су као вазали испрва плаћали данак Францима. Док је панонско оземље Људевита страдавало од пљачкашких похода фурланског маркгрофа Кадалока, Борна је био лојалан уз Франке јер је од њих очекивао помоћ и заштиту против Срба и династије Свевладовића. Након смрти Карла Великог избили су унутарњи немири између његова сина Лудовика Франачког и иних наследника, чиме је моћ цара знатно ослабила. То је побудило вазалне маркгрофове на већу самосталност и самовољу. Зато је Кадалок из Фурланије чешће проваљивао у суседне сербске земље. Тако је маркгроф Кадалок с војском узастопно проваљивао у посавску земљу Људевита и опљачкао ју. Након што се Људевит на то узалуд жалио франачком цару, подигао је год. 818. устанак против Франака вероатно на потицај Срба и притом су му се придружили сербски Карантанци и Тимочани.
Битка на Купи год. 819
На наговор Кадалоховог наследника, фурланског маркгрофа Балдерика, Борна и Драгомуж с далматинском војском су год. 819. с југоистока провалили у Посавину. У великој битки на реци Купи је тада Борна био поражен након што су његови Гудускани пребегли на страну Људевита. Драгомуж је тада смртно страдао, а Борна је рањен побегао. Затим је у новембру 819. Борна разбио војску Људевита на јадранском приморју где је зими уништио ту посавску војску исцрпљивањем и герилским нападима за време оштре личке зиме, па су на крају били присиљени повући се у Панонију. Тада су Гудускани у повлачењу опет прешли натраг на страну Борне чиме је очвршћена снага његове војске. |
Наставак рата с Људевитом
У јануару 820. је Борна отишао у Ахен где је продружио заједнички савез с царом Лудовиком. Тамо су одлучили да се против Људевита пошаљу 3 истодобне војске којима на челу требају бити Борна, Балдерик Фурлански и маркгроф Геролд. Инвазија тих великих војних снага у Посавину је почела 820., али је Људевит избегавао битке и повлачио се јужније у брдска упоришта. Надмоћне постројбе Франака и Борнина војска опустошиле су и опљачкале Посавину па су се потом без битке повукли натраг.
Борнина смрт и исход
Идуће године у лето 821. су опет сличне 3 франачке војске опустошиле Посавину без одлучне коначне битке. Притом је бан Борна год. 821. погинуо у борби за једну посавску утврду, а потом га је наследио његов нећак и нови далматински бан Владислав (lat. Wladisclaus 821.- 835.), као франачки вазал цара Лудовика I. У његово доба започињу и прве поморске битке с Венецијом за далматинске градове и јадранске отоке. Год. 823, већ након Борнине смрти Франци шаљу опет нову снажну војску против Људевита Посавског, који је тада у бегу коначно напустио своју Посавину и склонио се јужније у Далмацију тачније у Сисак код његових Срба (Siscia civitate relicta ad Sorabos), где је ускоро убио газду код којега је био у збегу. Потом је даље пребегао код свог ујака Људемисла који га је на захтев Франака дао убити.
Закључак:
Тиме је напокон завршио вишегодишњи устанак панонских Срба од 818.- 823., након чега су Посавина и Карантанија припојене Франачком Царству, док се приморска Далмација и даље развијала као аутономна бановина под властитим челницима. У Југославији се кроз 20. ст. Људевит Посавски славио као први будући претходник Србије, док је неподобни Борна био проглашен сербским велеиздајником, - међутим из хрбатскога аспекта те ствари изгледају обрнуто. Да није било таквог развоја догађаја, сигурно би далматински етнопростор касније изгледао другачије, јер би се победом Људевитове велико-сербске идеје од Карантаније до Тимока, вероватно већ тада почела обликовати нека ранија Велика Србија, док посебне Хрватске у каснијем смислу највероватније неби ни било (или би остала минијатурна у Далмацији), па се данашње постојање Хрватске може пре захвалити Борни неголи Људевиту.
У јануару 820. је Борна отишао у Ахен где је продружио заједнички савез с царом Лудовиком. Тамо су одлучили да се против Људевита пошаљу 3 истодобне војске којима на челу требају бити Борна, Балдерик Фурлански и маркгроф Геролд. Инвазија тих великих војних снага у Посавину је почела 820., али је Људевит избегавао битке и повлачио се јужније у брдска упоришта. Надмоћне постројбе Франака и Борнина војска опустошиле су и опљачкале Посавину па су се потом без битке повукли натраг.
Борнина смрт и исход
Идуће године у лето 821. су опет сличне 3 франачке војске опустошиле Посавину без одлучне коначне битке. Притом је бан Борна год. 821. погинуо у борби за једну посавску утврду, а потом га је наследио његов нећак и нови далматински бан Владислав (lat. Wladisclaus 821.- 835.), као франачки вазал цара Лудовика I. У његово доба започињу и прве поморске битке с Венецијом за далматинске градове и јадранске отоке. Год. 823, већ након Борнине смрти Франци шаљу опет нову снажну војску против Људевита Посавског, који је тада у бегу коначно напустио своју Посавину и склонио се јужније у Далмацију тачније у Сисак код његових Срба (Siscia civitate relicta ad Sorabos), где је ускоро убио газду код којега је био у збегу. Потом је даље пребегао код свог ујака Људемисла који га је на захтев Франака дао убити.
Закључак:
Тиме је напокон завршио вишегодишњи устанак панонских Срба од 818.- 823., након чега су Посавина и Карантанија припојене Франачком Царству, док се приморска Далмација и даље развијала као аутономна бановина под властитим челницима. У Југославији се кроз 20. ст. Људевит Посавски славио као први будући претходник Србије, док је неподобни Борна био проглашен сербским велеиздајником, - међутим из хрбатскога аспекта те ствари изгледају обрнуто. Да није било таквог развоја догађаја, сигурно би далматински етнопростор касније изгледао другачије, јер би се победом Људевитове велико-сербске идеје од Карантаније до Тимока, вероватно већ тада почела обликовати нека ранија Велика Србија, док посебне Хрватске у каснијем смислу највероватније неби ни било (или би остала минијатурна у Далмацији), па се данашње постојање Хрватске може пре захвалити Борни неголи Људевиту.
Фото галерија
Референце
Литература:
- Еинхард, 818-821 Annales regni Francorum (Vita Hludowici imperatoris, Annales regni Francorum, Annales Sithienses).
- Фрањо Рачки, 1877: Documenta historiae Chroaticae periodum antiquam illustrantia, str. 320-325, Загреб.
- Богдан Бинтер, 1956: Згодовина јужних Слованов. Љубљана.
- Нада Клаић, 1962: "Људевит Посавски". Ин: Енциклопедија Југославије, 1, Загреб.
- Нада Клаић, 1975: Повијест Хрвата у раном средњем вијеку. Школска књига, Загреб. ИСБН 86-343-0472-8
- Стјепан Антољак, pp. 19–20.
- Фрањо Рачки, pp. 320–322.
- Фрањо Рачки, pp. 325.
- Томислав Раукар, pp. 26.
- Нада Клаић pp. 195.
Литература:
- Фрањо Рачки, Documenta historiae Chroaticae periodum antiquam illustrantia, Загреб 1877.
- Нада Клаић. Повијест Хрвата у средњем вијеку, Глобус, Загреб. 1990. ISBN 978-86-343-0472-5. pp.
- Стјепан Антољак, Извори за хисторију народа Југославије, Задар 1978.
- Томислав Раукар, Хрватско средњовјековље, Загреб 1997.
- Трпимир Мацан. Повијест хрватског народа, Школска књига, Загреб. 1999. ISBN 978-953-0-61362-1. pp.
- Еинхард, 818-821 Annales regni Francorum (Vita Hludowici imperatoris, Annales regni Francorum, Annales Sithienses).
Смичиклас : Лајош Кошут хрватским изасланицима 1848.г.
Тадија Смичиклас (Рештово, Жумберак, 1.октобар 1843. - Загреб, 8. јуна 1914.), хрватски повесничар и политичар,председник Хрватске академије знаности и уметности, ректор Загребачког свеучилишта и председник Матице хрватске. Проглашен је за почасног грађанина Загреба
Дела : "Живот и дела Вјекослава Бабукића" (1876.) "Спомен књига Матице Хрватске" "Обрана и развитак хрватске народне идеје од 1790. до 1835" "Живот и дела Ивана Кукуљевића Сакцинског" "Живот и дела дра. Фрање Рачкога" (1855.) "Повиест Хрватска I и II" У Загребу, Наклада "Матице хрватске" |
Тадија Смичиклас : Лајош Кошут хрватским изасланицима 1848.г.
Књига: Повиест Хрватске II Дио oд 1526 до 1848 Текст у фокусу,стране 477 - 480: ''Гдје је Хрватска ? На карти је не могу наћи.'' Извор и назив дела: Смичиклас Тадија - Повиест Хрватске II Дио oд 1526 до 1848 Аутор : Смичиклас Тадија Издавач : У Загребу, Наклада "Матице хрватске" Година : 1879. Писмо : латиница |
Извор и назив дела :
САЧУВАЈ НАС БОЖЕ КУГЕ И ХРВАТА
-Практикум о Хрватима
-Хрвати у својим и туђим очима
стр.: 20
Загреб 2010.
САЧУВАЈ НАС БОЖЕ КУГЕ И ХРВАТА
-Практикум о Хрватима
-Хрвати у својим и туђим очима
стр.: 20
Загреб 2010.
Кристијан Евалд фон Клајст о Хрватима
Кристијан Евалд фон Клајст о Хрватима
у фокусу строфа његове песме Ода Пруској војсци: Срб.: CAMO ШTEДИ KAO ДОСАД, У TOKУ BEЛИКИХ ДEЛА, ЗEMЉОРАДНИКА, KOJИ HИJE TBOJ HЕПPИЈАТЕЉ! ПOMО3И ГA У ЊЕГОBOJ HEBOЉИ CAMO AKO CИ TO У CTAЊУ ! A ПЉАЧКАЊЕ TO ПPEПУCTИ KУKABИЦAMA И XPBATИMA! Нем.: Nur schone, wie bisher, im Laufvon grossen Thaten Den Landmann, der dein Feind nicht ist! Hilf seiner Noth, wenn du von Not entfemet bist! Das Ranben iiberla8 den Fei&en nnd Kroaten! |
Извор и назив дела :
Oдa Пpycкoj армији, (1757)
Ewald Christian von Kleist
Ode an die preußische Armee (1757)
По години: 1757.
Година издавања: 1803.
Референца издања:
Герхард Волф: Кристијан Евалд фон Клајст. Мученичка меланхолија, јер живи. Сви радови и одабрана писма. Објављено јутро, Берлин 1982, стр 70-71.
Остале верзије у Фреибург Антологији:
Остале верзије: Стварање у Пруској војсци 1757. године.
Oдa Пpycкoj армији, (1757)
Ewald Christian von Kleist
Ode an die preußische Armee (1757)
По години: 1757.
Година издавања: 1803.
Референца издања:
Герхард Волф: Кристијан Евалд фон Клајст. Мученичка меланхолија, јер живи. Сви радови и одабрана писма. Објављено јутро, Берлин 1982, стр 70-71.
Остале верзије у Фреибург Антологији:
Остале верзије: Стварање у Пруској војсци 1757. године.
Entstehungsjahr:1757Erscheinungsjahr:1803Fassung:AndereReferenzausgabe:
Gerhard Wolf: Ewald Christian von Kleist. Ihn foltert Schwermut, weil er lebt. Sämtliche Werke und ausgewählte Briefe. Buchverlag der Morgen, Berlin: 1982, S. 70-71.Andere Fassungen in der Freiburger Anthologie:
Andere Fassung:An die preußische Armee , entstanden 1757
***
Ode an die preußische Armee (1757)
Ewald Christian von KleistOde an die preußische Armee (1757)
Im Merz 1757
Unüberwundnes Heer! mit dem Tod und Verderben
In Legionen Feinde dringt, Um das der frohe Sieg die güldnen Flügel schwingt,
5O Heer! bereit zum Siegen oder Sterben.
Sieh! Feinde deren Last die Hügel fast versinken
Den Erdkreis beben macht,
Ziehn gegen dich und drohn mit Quaal und ewger Nacht;
Das Wasser fehlt wo ihre Roße trinken.
10Der dürre schiele Neid treibt niederträchtge Schaaren
Aus West und Süd heraus,
Und Nordens Höhlen speyn, so wie des Osts, Barbaren
Und Ungeheur, dich zu verschlingen, aus.
Verdopple deinen Muth! Der Feinde wilde Fluthen
15Hemmt Friedrich und dein starker Arm;
Und die Gerechtigkeit verjagt den tollen Schwarm;
Sie blizt durch dich auf ihn, und seine Rücken bluten.
Die Nachwelt wird auf dich, als auf ein Muster sehen;
Die künfftgen Helden ehren dich,
20Ziehn dich den Römern vor, dem Cäsar Friederich,
Und Böhmens Felsen sind dir ewige Tropheen.
.........................................................................
Nur schone, wie bisher, im Lauf von grossen Thaten
Den Landmann, der dein Feind nicht ist!
Hilf seiner Noth, wenn du von Not entfernet bist!
25Das Rauben überlaß den Feigen und Croaten!
.........................................................................
Ich seh, ich sehe schon – freut euch, o Preußens Freunde! –
Die Tage deines Ruhms sich nahn.
In Ungewittern ziehn die Wilden stolz heran.
Doch Friedrich winket dir, wo sind sie nun, die Feinde?
30Du eilest ihnen nach und drückst in schweren Eisen
Den Tod tief ihren Schedeln ein,
Und kehrst voll Ruhm zurück, die Deinen zu erfreun,
Die jauchzen dich empfahn, und ihre Retter preisen.
Auch ich, ich werde noch, – vergönn es mir, o Himmel! –
35Einher vor wenig Helden ziehn.
Ich seh dich, stolzer Feind! den kleinen Haufen fliehn,
Und find Ehr oder Tod im rasenden Getümmel.
Gerhard Wolf: Ewald Christian von Kleist. Ihn foltert Schwermut, weil er lebt. Sämtliche Werke und ausgewählte Briefe. Buchverlag der Morgen, Berlin: 1982, S. 70-71.Andere Fassungen in der Freiburger Anthologie:
Andere Fassung:An die preußische Armee , entstanden 1757
***
Ode an die preußische Armee (1757)
Ewald Christian von KleistOde an die preußische Armee (1757)
Im Merz 1757
Unüberwundnes Heer! mit dem Tod und Verderben
In Legionen Feinde dringt, Um das der frohe Sieg die güldnen Flügel schwingt,
5O Heer! bereit zum Siegen oder Sterben.
Sieh! Feinde deren Last die Hügel fast versinken
Den Erdkreis beben macht,
Ziehn gegen dich und drohn mit Quaal und ewger Nacht;
Das Wasser fehlt wo ihre Roße trinken.
10Der dürre schiele Neid treibt niederträchtge Schaaren
Aus West und Süd heraus,
Und Nordens Höhlen speyn, so wie des Osts, Barbaren
Und Ungeheur, dich zu verschlingen, aus.
Verdopple deinen Muth! Der Feinde wilde Fluthen
15Hemmt Friedrich und dein starker Arm;
Und die Gerechtigkeit verjagt den tollen Schwarm;
Sie blizt durch dich auf ihn, und seine Rücken bluten.
Die Nachwelt wird auf dich, als auf ein Muster sehen;
Die künfftgen Helden ehren dich,
20Ziehn dich den Römern vor, dem Cäsar Friederich,
Und Böhmens Felsen sind dir ewige Tropheen.
.........................................................................
Nur schone, wie bisher, im Lauf von grossen Thaten
Den Landmann, der dein Feind nicht ist!
Hilf seiner Noth, wenn du von Not entfernet bist!
25Das Rauben überlaß den Feigen und Croaten!
.........................................................................
Ich seh, ich sehe schon – freut euch, o Preußens Freunde! –
Die Tage deines Ruhms sich nahn.
In Ungewittern ziehn die Wilden stolz heran.
Doch Friedrich winket dir, wo sind sie nun, die Feinde?
30Du eilest ihnen nach und drückst in schweren Eisen
Den Tod tief ihren Schedeln ein,
Und kehrst voll Ruhm zurück, die Deinen zu erfreun,
Die jauchzen dich empfahn, und ihre Retter preisen.
Auch ich, ich werde noch, – vergönn es mir, o Himmel! –
35Einher vor wenig Helden ziehn.
Ich seh dich, stolzer Feind! den kleinen Haufen fliehn,
Und find Ehr oder Tod im rasenden Getümmel.
TASCA OTTAVIO - Злочини Хрвата у северној Италији 1848. године
TASCA OTTAVIO
(uomo politico, 1795-1872) La Biblioteca conserva le carte di Ottavio Tasca (Bergamo 1795 - Seriate, Bergamo, 1872), poeta e uomo politico e di Vittore Tasca (Bergamo 1821 - 1891), patriota. |
Il santo natale del 1848, ossia, La Lanternamagica / dell'Autore della Lettera di un biscottinista milanese.
Аутор : Tasca, Ottavio, 1795-1872. Писмо :латиница, Italian Штампа : Capolago : Tip. Elvetica, 1848. |
Текст у фокусу стране 4,17 :
Ита :
''Non sai che i barbari,sozzi Croati,piu assai che rabidi orsi affamati,piu che antropofagi dell'Oceania pei bimbi nutrono tale una smania.” (стр.4)
Срб :
''Ви не знате да су варвари, ударени Хрвати, још су даљи од побеснелих гладних медведа, гори од канибала из Океаније који манију имају да једу живу децу.”
Ита :
''...Oh!Come I luridi lupi croati I giorni d’Attila Han rinovati!
Stupri ed incendi,stragi e rapine da fare ai posteri rizzare il crine !” (стр.17)
Срб:
''...Ох како су прљави вукови хрватски повратили дане Атиле хунског
Обешчашћење и пожари, покољи и пљачке, да ће се после потомству кожа јежити.“
Извор и назив дела:
Il santo natale del 1848, ossia, La Lanternamagica / dell'Autore della Lettera di un biscottinista milanese.
Аутор : Tasca, Ottavio, 1795-1872.
Писмо: латиница, Italian
Штампа: Capolago: Tip. Elvetica, 1848.
Ита :
''Non sai che i barbari,sozzi Croati,piu assai che rabidi orsi affamati,piu che antropofagi dell'Oceania pei bimbi nutrono tale una smania.” (стр.4)
Срб :
''Ви не знате да су варвари, ударени Хрвати, још су даљи од побеснелих гладних медведа, гори од канибала из Океаније који манију имају да једу живу децу.”
Ита :
''...Oh!Come I luridi lupi croati I giorni d’Attila Han rinovati!
Stupri ed incendi,stragi e rapine da fare ai posteri rizzare il crine !” (стр.17)
Срб:
''...Ох како су прљави вукови хрватски повратили дане Атиле хунског
Обешчашћење и пожари, покољи и пљачке, да ће се после потомству кожа јежити.“
Извор и назив дела:
Il santo natale del 1848, ossia, La Lanternamagica / dell'Autore della Lettera di un biscottinista milanese.
Аутор : Tasca, Ottavio, 1795-1872.
Писмо: латиница, Italian
Штампа: Capolago: Tip. Elvetica, 1848.
21.06.2015.
|