Христос се преобразио на гори Тавор пред тројицом ученика и показао им Бога у човеку. Величанствен призор који у својој натприродној пуноћи испуњава страхом чак и најближе Христове ученике. Страхом али и фасцинацијом, па чак и неком врстом зависности. Свет који није осветљен том натприродном нествореном светлошћу Божијом изгледа суморно, досадно, чак и кад је обасјан сунчаном светлошћу. Ми православни склони смо да недовољно поштујемо свет као Божију творевину, ако свет није осветљен нествореном Божјом светлошћу. Ако не зрачи над-смислом. Могли бисмо у жаргону да кажемо да смо "навучени" на таворску светлост, били тога свесни или несвесни. Можда баш због свега тога неки други, којима таворска светлост не значи колико нама, задовољни оним што виде под природниом, створеним светлом, спретније руководе светом од нас. Ми православни смо од Преображења, преко апостола, светитеља и подвижника, загледани у таворски призор Откровења. Склони смо и да тражимо Бога у човеку. Кад га не нађемо, а то углавном бива нашом кривицом, умемо да будемо сурови или незаинтересовани за човека у коме не видимо или макар не наслућујемо Бога. Тако неки други, који немају тако висок захтев за човека, боље од нас умеју да уреде милосрдне активности и старање о људима.
Нека је тако, нека су други тренутно успешнији од нас, али, да ли можете да замислите свет у коме не би циљ био Богочовек? Чему уопште постојање таквог света? Он може али и не мора да постоји. И ако престане да постоји - никаква штета. Зато знамо да је од врхунског значаја да опстане Православље и да опстане отворен приступ и жеља за приступом Богочовеку, како би што више њих приступили вечности с Богом. Да што дуже опстане православно хришћанство, а не неко магловито "православно" недокрштено паганство. Да траје Црква Христова која може и мора имати љубав за свет али се никад не може поистоветити са светом.
Кад одушевљени силазимо са Тавора не можемо а да не видимо шта нам се дешава у његовом подножју. Наша Црква се опасно уклопила у систем и почиње помирљиво, са минималном обрадом да прихвата његове вредности. Свештенство је у највећем броју (уз часне вољне или невољне изузетке) од до јуче прогањане и презрене професије нагло али веома спремно прешло у област "дискретног шарма буржоазије". Наши сабори почели су да се баве финасијским успесима и неуспесима епископа, као да су они пре свега менаџери унутар корпорације, унутар ширег система...јер тако се мора? Нема више чак ни политичке побуне (мада она никад није ни била мерило одстојања цркве од равни света али је било траг непристајања), о ширем социјалном старању да не говоримо. Нема више ни моралних придика - јер ко то може да ради из удобности у којој се обрео. До пре двадесет-тридесет година веома изгледна, теолошка обнова као да је резултирала општом релативизацијом и смлачивањем температуре црквеног живота, троши се још само у бесплодним академским расправама.
Верујући се тек благо анестезирају трачцима таворске светлости на литургијама и задовољавају се тиме. Очекују од свештеника-професионалаца да први нешто ураде, јер је то пре свега "њихов посао". Зато су плаћени. А с друге стране добацују увреде мргодни браниоци љубави, коју би да уведу декретима и чвршћим прописима, истребљивањем кукоља, без много размишљања. Кад им то не полази за руком они су олако спремни да расколе Христово тело. Не ваља!
Али не можемо све време остати на литургијском Тавору. Христос нам није рекао да ту саградимо сенице и останемо док нас не покупи на крају историје, него нас је преко апостола повео назад у свет. Да га спасавамо, спасавајући тако и себе, Ако то не радимо - ко смо заправо ми?