Грофовска времена
Грофовска времена: како су напредњаци, још у XIX веку, кренули на Запад и како је њихов вођа скончао гладан у Лондону
Напредњак који је пропао на Западу Стара је истина да се историја понавља као фарса. Док у данашње време Европска унија уцењује Србију, занимљиво је мало погледати у прошлост и видети како су те уцене изгледале пре скоро век и по...Наиме, по окончању Берлинског конгреса 1878. године, у Србију су долазили захтеви из Беча да се Аустроугарској да статус најповлашћеније нације, а у супротном постојале су претње царинским ратом и затварање српског тржишта, због чега би дошло до слома српске привреде. Сматрајући да би тиме Србија дошла под пуну контролу Беча, ондашњи председник владе Јован Ристић је покушавао да проблем реши склапањем трговинских уговора са Русијом, али је на крају поднео оставку 1880. године. Тада на сцену ступа Чедомиљ Мијатовић, који оснива Напредну странку којој је Кнез Милан поверио формирање владе октобра 1880. године. Мијатовић је тада изабран за министра финансија и иностраних дела. Програм владе је била изградња институција по западном узору. Напредњаци, на челу са Мијатовићем, кренуше, као и данас, у правцу Запада... Ко је уствари био Чедомиљ Мијатовић, који је најпре издао свога "политичког оца", либерала Јована Ристића и кренуо да са својим напредњацима води прозападну политику, описује књижевник и публициста Радован Калабић, у својој књизи "Грофовска времена". Магазин Таблоид у неколико наставака доноси фељтон из овог његовог дела. Радован Калабић
Изненадне посете грофа Чедомиља Мијатовића претварале су наше посланство у Лондону у трагичну позорницу на којој се изводила српска верзија завршног чина чувене Шекспирове драме. Уместо опште познатог главног јунака, разбаштињеног и старог краља Лира, на сцену је ступао од савременика заборављени, развлашћени и умировљени Мијатовић. Некадашњи моћни министар финансија и иностраних дела Кнежевине и Краљевине Србије и најутицајнија фигура у њеним изразито проевропским, реформаторским и напредњачким владама. Жив сахрањен у Отаџбини, а загубљен на обалама Темзе. Напуштен од ближњих и полуслеп. Са дугом и нерашчешљаном косом и истом таквом, запуштеном брадом. Новчано задужен под старе и црне дане. У изношеној одећи и обући, видно погурен, бануо би у наше посланство, из густе и морбидне лондонске магле. Са места и театрално, некадашњи министар финансија у шест српских влада, изврнуо би џепове похабаног капута и започео свој потресни монолог: „Немам од чега ни хлеб да купим жени и деци..." Службеници нашег посланства добро су знали под каквим је околностима Мијатовић 1926, у 84. години, ступио у други брак са својом служавком, сиромашном госпођицом Ејдом Прајор, Енглескињом која је бројала мање од половине његових лета. Све троје деце коју је Ејда изродила пре званичног ступања у тај брак, кћерку и два сина, Мијатовић је признао за своје и наденуо им српска имена: Милица, Милан и Иван. Наше посланство у Лондону, међутим, нити је признавало тај брак, нити је Мијатовићеву породицу позивало на пријеме. За разлику од Мијатовића, његовој супрузи и деци то није тешко падало. Свима њима се, упркос звучној наследној титули, после грофове сахране губи сваки траг, те да није било штурог обавештења у Тајмсу од 10. јануара 1946. вероватно се никада не би ни сазнало да је Мијатовићева удовица, четири дана пре наведеног датума, скончала у једном лондонском предграђу и да је кремација њених посмртних остатака обављена у најужем породичном кругу. О Мијатовићевој деци, од његове кремације и сахране, нису се чула никаква усмена предања, нити су откривени било какви писани трагови о њиховом каснијем животу. Др Милан Стојадиновић (1888-1961), и сам некадашњи министар финансија Краљевине СХС и председник југословенске владе, оставио је у свом мемоарском делу "Ни рат ни пакт", које је написао у невољном изгнанству у Аргентини, још један дирљив опис животних неприлика у којима се нашао Мијатовић, као „добровољни изгнаник" у Лондону. Иако је више од пола животног века провео у иностранству, а за последњих осамнаест година ниједном није посетио Србију, Мијатовић се за помоћ, ипак, јављао српским чиновницима у представништву Краљевине СХС и Југославије у Лондону. „Славко Којић, коме се обрати (Мијатовић - прим. Р. К.) и који је тада био секретар посланства, машио се новчаника и дао му, као милостињу, неколико шилинга. Очигледно да је таквих сцена било чешће..." са жаљењем је закључио Стојадиновић. Зашто је пострадао европски "Чеда" Некадашњи моћни министар финансија и троструки министар иностраних дела, за чије се име везује први велики улазак страног капитала у Србију, стајао је сада са испруженом руком пред једним дипломатским чиновником! Он, за чијег је мандата склопљена тзв. Бонтуова концесија, из које се већ у првом додиру са великим западноевропским капиталом изродила и једна од највећих новчаних афера у српској историји, стезао је сада у старачкој и дрхтавој руци тек неколико шилинга! Он, чији потпис са српске стране стоји у тој прекретничкој концесији, поводом које је професор Слободан Јовановић кратко закључио : „Кварење наших политичких нарави почело је одмах под утицајем страног злата" . Он, гроф Чедомиљ Мијатовић, кога је, као министра иностраних дела Кнежевине Србије, за потпис на оној злогласној Тајној конвенцији са Аустроугарском из 1881. хабзбуршки цар Фрањо Јосиф наградио првим редом Ордена гвоздене круне, са наследном грофовском титулом и пензијом! Он, који је са својим силним партијским друговима, као најутицајнији министар, седео у оној напредњачкој влади која је кнезу Милану предложила неканонску смену митрополита Михаила (Јовановића). Првенствено због омиљености у званичним руским круговима и зато што је, као школски друг Јована Ристића, био нескривени симпатизер његове Либералне странке, његове суверенистичке политике и његовог русофилства. Митрополит Михаило је касније под Милановим и напредњачким притиском и протеран из Србије. Он, Чедомиљ Мијатовић, кога су интимно звали Чеда и кога је извештач Тајмса из Београда означио за водећи дух постојеће Владе, са проевропским и модернизаторским програмом, који ни прстом није мрднуо када је његов колега Стојан Новаковић, министар просвете и црквених дела, наложио привођење и саслушање владика у Влади, те њихову комплетну смену, после чега су Србија и њена црква остале без иједног архијереја! Тим поводом, Живан Живановић, либерал и огорчени опонент кнеза Милана и његовог највернијег министра Мијатовића, те љути противник екстремне прозападњачке оријентације напредњака, с правом је, у пресуђујућем тону, записао: „Чудан, беспримеран случај у историји српске цркве, чак и за доба турске владавине." Неко ко не би познавао мутне токове српске политичке историје и њене, споља жестоко наметане вазалне неприлике и невоље, могао би брзоплето и злурадо да закључи како је у случају Чедомиља Мијатовића, у његовој дубокој старости, ђаво оправдано и очекивано, али и са закашњењем, дошао по своје. Др Милан Стојадиновић није припадао тој врсти неупућених и површних људи, као што није био ни незахвалан човек. Он се с дужним пијететом сећао како га је Мијатовић, још 1912. лепо примио, провео кроз престоницу Велике Британије и добро упознао с њом. „Донео сам одлуку", записује Стојадиновић, „да се Чеди Мијатовићу, бившем министру финансија, додељује доживотна помоћ у износу од 50 фунти месечно, што је тада било довољно за пристојан живот једне породице." Тој Стојадиновићевој одлуци претходио је широкогруди гест Ђорђа Вајферта, гувернера Народне банке Краљевине СХС, који је 1924, у име установе на чијем се челу налазио, упутио Мијатовићу позајмицу по основу плаћања школарине за његово троје деце, иако Мијатовић са својом служавком још није био званично склопио брак. Доступан је и предлог Јована Цвијића, председника Српске краљевске академије, једногласно усвојен на седници одржаној последњег дана 1924. Наиме, непуне две године пре Стојадиновићевог боравка у Лондону и упознавања са Мијатовићевом незавидном ситуацијом, Академија је предложила, а Ми- нистарство просвете прихватило, да се академику Чедомиљу Мијатовићу исплаћује пуна пензија редовног професора универзитета. Не зна се поуздано да ли је Стојадиновић, доносећи одлуку о доживотној државној помоћи Мијатовићу, био упознат са свим детаљима наведеног предлога Академије и одлуке Министарства просвете. Било како било, Мијатовић је, према једном службеном извештају послатом Министарству иностраних послова из Лондона, непуну деценију примао из Београда три редовне принадлежности. На име помоћи од Министарства иностраних послова и Министарства финансија, те на име пензије са додатком. Па на шта су онда одлазила сва та средства која су из Београда слата Мијатовићу у Лондон, када је он, и у најдубљој старости, био принуђен да се храни по оскудним ресторанима, да болестан и „практично слеп" моли за помоћ, како би пристали да га приме у неку пристојнију приватну болницу, у хладној престоници гордог Албиона? Одговор на ово неизбежно а мучно питање ваља најпре потражити у Мијатовићевој најближој, као и нешто даљој, обездушеној и себичној околини. Од његове друге супруге и деце, коју је признањем произвео у своју, и издашно им помагао. Али и од оних ситних и грабежљивих душа које су га, с времена на време, вребале и салетале с најприземнијим поривима како би се од њега материјално окористиле, или га, чак, брутално опљачкале. Можда се одговор на ово питање налази и на правцу претећег прста судбине, у коју је Мијатовић тако фаталистички био загледан? Последице једног политичког оцеубиства Политички отац Чедомиља Мијатовића био је истакнути српски државник, политичар, историчар и вођа либерала Јован Ристић (1831-1899). Он је Мијатовића, као тадашњег начелника Министарства финансија, слао у разне дипломатске мисије, од којих је најважнија била она из 1871, када је млади Чедомиљ, на Лондонској конференцији, врло успешно бранио српске интересе противне аустријским. Било је то време намесништва, три године након убиства кнеза Михаила, када је службени Беч настојао да нерешеним остави тзв. Ђердапско питање и избегне споразум са приобалним државама, у које је спадала и Србија. Јован Ристић је, после смрти другог намесника Блазнавца, позван да састави нову владу. Задовољан Мијатовићевим наступом у Лондону и резултатима које је тамо постигао, један од најмудријих српских државника, на изненађење целокупне јавности и констернацију окошталих бирократских структура, узима Чедомиља, са тек навршених тридесет година, за министра финансија. Ново, још веће изненађење, следи по паду Ристићевог кабинета, који је потрајао само неколико месеци. Највеће је изненађење, међутим, настало када су октобра 1873. саопштена имена чланова нове владе коју је формирао Ристићев политички противник, Јован Мариновић (1821-1893), истакнути српски политичар и дипломата. Мијатовић је пристао да уђе и у ту владу, да се одвоји од Ристићевих либерала и приђе Мариновићевим конзервативцима. Био је то његов први партијски пребег. Али, и његово прво политичко оцеубиство. Професор Слободан Јовановић у некрологу Чедомиљу Мијатовићу, објављеном на првој страни Политике од 17. маја 1932, наводи како се причало да је пре тог конвертитског маневра Мијатовић замолио Ристића за савет. И добио га је у краткој, недвосмисленој и пророчкој форми: „Радите како год хоћете, само не одвајајте се никада од мене. Упамтите: Јован Ристић има своју срећну звезду." Време је потврдило пророчку снагу тих Ристићевих речи, а Мијатовић не само што их није послушао већ је касније, појединачно и у више наврата, преко штампе, али и памфлетски удружен са Миланом Пироћанцем и Аћимом Чумићем, увек заклоњен анонимношћу, немилосрдно нападао и оспоравао државничке потезе и кораке свог политичког оца. Све до пада Ристићеве владе у октобру 1880, дакле пуних пет година, Мијатовићу измичу министарски портфељи. Он остаје министар на расположењу и обавља најразличитије дужности, међу којима је и она понижавајућа на месту управника карановачког магацина. У новопокренутом опозиционом часопису Видело, Мијатовић без потписа објављује током марта 1880, у седам наставака, фељтон под насловом Трговачки уговор између Србије и Енглеске. Мада се односио на Енглеску, фељтон ће по својим отвореним алузијама жестоко оптужити владу за неспособност у вођењу економске политике земље. Посредна, али главна мета тих оптужби, био је принципијелан став Ристићеве владе, која је, противно вољи кнеза и потоњег краља Милана Обреновића (1855-1901), одбијала да у споразуму о трговинским односима са Аустроугарском преда Бечу клаузулу највећег повлашћења без узајамности. Била је то кап која је прелила чашу Ристићевог стрпљења и толеранције према свом некадашњем младом политичком фавориту, за кога се врло брзо испоставило да је, зарад властољубља, склон партијско-прелетачким авантурама. Ристић је знао да се иза тог фељтона крије Мијатовић, као аутор. За „награду" он Чедомиља првог априла 1880. именује за председника аграрне комисије у тек припојеном Округу врањском. Датум именовања и место службовања мора да су на Мијатовића оставили утисак сардонски срочене казне. Или пресуде, изречене по угледу на најблажу варијанту српског остракизма. Позивајући се на болест своје прве жене Елодије Мијатовић, Чедомиљ одбија да се прихвати новоповерене дужности. Истог месеца влада Јована Ристића експресно шаље Мијатовића у пензију, у 38. години. Либерални лист Исток донео је у свом априлском издању из 1880. и подробно образложење те владине одлуке, наглашавајући да Мијатовић пуних пет година није радио ништа, сем што је бројао године службе. Било је то прво пензионисање Чедомиља Мијатовића. Међутим, наступа криза Ристићеве владе и Мијатовић, само након пет месеци уздржавања од јавности, излази из сенке анонимности и сада под пуним именом и презименом, на првој страни Видела од 3. септембра, објављује оштру критику Ристићеве економске политике. Повод за тај напад Мијатовић је нашао у одбијању Ристићеве владе да попусти пред притисцима и условљавањима из Беча, као и у њеној решености да са Аустроугарском не склопи трговински уговор и да јој не да клаузу највећег повлашћења без узајамности. Под притисцима споља и изнутра, који су стизали са аустријске стране, али и лично од кнеза Милана, влада Јована Ристића поднела је оставку 14. октобра 1880. После само петнаест дана, 29. октобра 1880, Чедомиљ Мијатовић, коме су у новој влади на изричит захтев кнеза Милана поверена чак два ресора, финансија и иностраних дела, потписује спорни и проблематични уговор са Аустроугарском. Ондашњи председник владе Милан Пироћанац (1837-1897) оптужио је Мијатовића, након много година, да је не само стилизовао ноту којом се Беч и званично обавештава о тој с нестрпљењем очекиваној одлуци српске владе већ и да је иза леђа осталих чланова до- писао једну реченицу с удворичком поруком Црно-жутој монархији. Наравно да та реченица није ништа изменила у суштини, али је проницљивом хроничару могла са извесношћу да предскаже природу и карактер персоналних односа и хијерархијски поредак унутар нове владе. Да с лакоћом предвиди који ће њен члан уживати највеће лично, јавно и тајно поверење кнеза Милана. Тај Мијатовићев потпис на Уговор и једна закулисно дописана реченица у ноти послатој Бечу, квалификовали су га за брзо и олако потписивање свих будућих, компликованих и непријатних одлука над којима би се сваки озбил,ан политичар, а нарочито државник, дебело премишљао, погађао и стрпљиво одмеравао. Зато је, коначно, Живан Живановић, поводом потписивања Тајне конвенције, оквалификовао Чедомиља Мијатовића, као главног повереника кнежевог за све ове недопуштене послове његове тога доба. Како је дошло до формирања нове српске владе, а након ње и до оснивања нове Напредне странке, која ће за читаву деценију давати главни тон и усмеравати најбитније токове пословично бурног политичког живота у Србији? Како се наметнуо неуобичајени редослед потеза и поступака по којима се, мимо избора и без странке, прво дође на власт, па тек онда оснива политичка партија и обезбеђује већина у парламенту? Како се за толике године одржавала на власти странка која је имала најмлађи и најплићи корен у српском народу, и млаку, на махове скоро занемарљиву подршку у српском бирачком телу? Коначно, како је Чедомиљу Мијатовићу успевало да за све те године буде један од главних оснивача, као и неформални првак Напредне странке? Берлин у XИX веку постављао услове за Србију исто као и данас Јован Ристић представља Србију на Берлинском конгресу 1878. године, са државничком мудрошћу, вештином и упорношћу, које су ушле у уџбенике дипломатске историје. С обзиром на ондашње геополитичке прилике у Европи, он је за интерес своје земље издејствовао максимум. Србија је призната за независну државу и добила је право да се територијално прошири на четири округа. У Берлину је, истовремено, званичном Београду испостављен и висок рачун за међу- народно признање независности и територијално проширење. Аустроугарска је добила мандат да окупира Босну и Херцеговину, у којој су Срби, према каснијем званичном попису из Беча, чинили нешто више од половине укупног становништва. Њеним трупама одобрен је улазак и у Новопазарски санџак, данашњу Рашку област. Аустроугарска је, практично са три стране, севера, запада и југозапада, територијално окружила Србију. Тако је већ у Берлину формулисан хабзбуршки геостратешки приступ Србији, који се састојао из три начела и три ограничења за Београд: ни поглед преко Дрине, ни педаљ јужно од Митровице, ни милиметар заједничке границе са Црном Гором. Тих се територијалних принципа спољнополитичког односа према Србији Беч доследно придржавао све до коначног пада и нестанка Хабзбуршке монархије, до краја 1918. и до стварања Краљевине СХС. На Берлинском конгресу Србија се обавезала да ће у што краћем року испунити бројне услове везане, између осталог, и за прихватање отоманских дугова у новоприпојеним територијама, да изгради железницу од Београда до Ниша, са краковима за Цариград и Солун, да поштује постојеће трговинске уговоре које је склопила Турска до склапања нових, да гарантује постојеће имунитете и привилегије страних држављана и обезбеди заштиту верске, политичке и правне једнакости на целој територији, што је подразумевало и могућност избора на све јавне функције, а односило се, пре свих, на Јевреје... ГЛОСА „Једино ново на овом свету је историја коју не знамо" (Хари Спенсер Труман, председник САД) Издајнички нагон лажног племића
Изговарајући се пред широм јавношћу неодложним лечењем супруге Елодије, Мијатовић је често путовао у иностранство, нарочито у Беч и Лондон, на важне састанке и договоре са највишим страним званичницима. Тако је било и у априлу 1881, када је Чедомиљ повео болесну жену на лечење и опоравак у Италију, па свратио и до царске Виене, где га је прво сачекао Бењамин фон Калај (1839- 1903), начелник аустроугарског министарства иностраних дела. Калај је био стари Мијатовићев познаник из Београда, у коме је шест година обављао дужност генералног конзула. У време тог сусрета са Мијатовићем, Калај се већ спремао за положај царског управника Босне и Херцеговине, на коме је остао до смрти, пуну 21 годину. После његовог царског управљања међу Србима је заживео иронични израз калајисање Босне, којим се сликовито представљао сваки проблематични подухват механичког слепљивања и састављања, с крајње неизвесним роком трајања. Мијатовића је на том путу примио и барон Хајнрих Хајмерле (1828-1881), аустроугарски министар иностраних дела. Међутим, прави врхунац на том његовом „пропутовању", представљао је срдачан пријем који је Мијатовићу приредио лично цар Фрањо Јосиф (1830-1916). Злобници би рекли да је Чедомиљ Мијатовић био једини оновремени човек на свету коме се могло да, водећи жену код лекара, успут сврати и до аустријског цара. Разуме се, међутим, да је Мијатовић за такав пријем на највишем државном нивоу имао да захвали старим заслугама и новим услугама које је Беч од њега очекивао. Тек када је са Хајмерлеом и Калајем остао насамо, Мијатовић је имао шта да чује. Укратко, њему је предочено да ће Аустроугарска, штитећи своје интерсе на Истоку и сузбијајући руски продор, или склопити договор са Србијом, или ће, ако се то не деси, Беч предузети тзв. превентивне мере, које не искључују ни окупацију Београда. У случају да се договор ипак постигне, Србија би имала да се одрекне претензија према Босни и Херцеговини, а у случају рата између Беча и Петрограда, Београд би се обавезао на неутралност. Беч би, за узврат, великодушно дозволио Србији да се прогласи за краљевину, те да покуша проширење на југ, али ни педаљ према Митровици, или Солуну. Пошто од Албаније намерава да створи независну државу, што ће западне силе и учинити 1912, Беч унапред опомиње Србију да јој неће дозволити да присваја територије у Албанији...Хајмерле је припремио и нацрт споразума, или конвенције, који је већ почетком јуна у Бечу представљен кнезу Милану Обреновићу. Он је одмах пристао на споразум, и не треба уопште сумњати да му је око заиграло на трећем члану, којим су Хабзбурзи њему и његовим потомцима гарантовали признавање краљевског наслова. Само три човека у Србији знају за тај договор. То су кнез Милан, будући краљ Србије, његов ујак, пуковник Катарџи, и Миланов најповерљивији и најуслужнији министар Чедомиљ Мијатовић. У својству пуномоћника цара Фрање Јосифа Конвенцију је у Београд донео аустроугарски посланик Херберт, који ју је и потписао у име Беча. Са српске стране свој потпис на тај историјски документ, са далекосежним неповољним последицама, ставио је Чедомиљ Мијатовић, другог дана Видовдана 16. јуна (по Јулијанском календару), 1881. године. Без знања осталих чланова владе и уз најгрубље, нечувено гажење Устава! Тежина Мијатовићевог потписа Тајном конвенцијом Србија се, између осталог, обавезала да ће сузбијати „политичка, верска или друга сплеткарења која би, полазећи са њеног земљишта, ишла против Аустро- угарске монархије, подразумевајући ту и Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак". Да се и у миру може потписати својеврсна капитулација и предаја суверенитета државе, показао је члан ИВ, став 2 тог међудржавног уговора, у коме се наводи: „...Без претходног споразума с Аустро- угарском Србија неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом и неће пустити на своје земљиште какву страну војску, редовну или нередовну, па чак ни под именом добровољаца." Рок за ратификацију овог уговора био је петнаест дана. Председник владе Милан Пироћанац и Милутин Гарашанин упознати су са текстом Тајне конвенције тек после Мијатовићевог потписа. Сматрајући документ велеиздајом државе, нарочито у члану ИВ, њих двојица 29. јуна подносе оставке. Тек тада, међутим, наступа пометеније, права рашомонијада, игра сенки и скривалица, спектакл мимикрије, подметања и подвала, мртва трка са временом. Хронолошки то изгледа овако: Кнез Милан не усваја оставке Пироћанца и Гарашанина; Мијатовић ратификује уговор 4. јула, неколико дана после предвиђеног рока, али га не размењује одмах и не на територији Србије; Ратификовани уговори размењују се 11. јула у Земуну, на територији ондашње Аустроугарске; Из Земуна, Мијатовић одлази право у Беч, па у Лондон; Ни Пироћанац ни Гарашанин не знају да је Мијатовић ратификовао уговор и разменио ратификације; Мијатовић у Бечу обавештава Калаја и Хајмерлеа о противљењу Пироћанца и Гарашанина и консултује се с њима о даљим корацима; У Беч долази и кнез Милан Обреновић и 18. августа, на рођендан цара Фрање Јосифа, почињу преговори; Два дана касније преговори су завршени; Преговори су окончани 2. септембра, разменом писама између Хајмерлеа и Мијатовића. На Мијатовићев захтев да се објасни члан ИВ, Хајмерле је одговорио да се он тиче само политичких уговора, а не и административних, економских и других уговора које би Србија склапала са трећом државом; Мијатовић се враћа 8. септембра у Београд, где му Пироћанац и Гарашанин саопштавају да не желе да сносе одговорност за Конвенцију и саветују му да он, Мијатовић, образује нову владу, без њих двојице; Мијатовић 22. септембра обавештава Херберта, аустроугарског посланика у Београду, да је немоћан да састави нову владу; Поводом свог венчања у Беч одлази Милан Пироћанац; Крајем септембра, Мијатовић пише Калају и предлаже му да се заложи код Хајмерлеа како би се изашло у сусрет Пироћанчевим захтевима; Без ичијег знања, кнез Милан 1. октобра предаје Херберту писмо у коме члан ИВ признаје као своју личну обавезу; у писму додаје да је спреман и на тајну писмену изјаву, чиме је Пироћанчеве преговоре у Бечу обесмислио и учинио их беспредметним; Пироћанац тражи од Хајмерлеа да се из Уговора брише члан ИВ, што Аустро-угарски министар иностраних дела одбија и предлаже да Пироћанац са Калајем напише једну ноту о спорном члану; Пироћанац се враћа у Београд с наивним уверењем да је његова мисија успела и да је спасио што се спасити може; Мијатовић „из породичних разлога" подноси 20. октобра оставку на оба министарска места, али га кнез Милан задржава на месту министра финансија; Влада опстаје, а Пироћанац, као њен председник, преузима и вођење министарства иностраних дела; Пироћанац са Хербертом потписује у Београду 25. септембра изјаву којом се ублажава члан ИВ, не слутећи да је кнез Милан претходног дана дао тајну писмену изјаву Калају; У тајној писменој изјави, достављеној Калају у Беч, кнез Милан је дао часну реч да неће улазити ни у какве преговоре који би се тицали ма каквог политичког уговора између Србије и једне треће државе, а да то претходно не саопшти Аустро-угарској и од ње не добије одобрење. „Тако се десио", како записује Гргур Јакшић, марљиви проучавалац Тајне конвенције, у делу Из новије историје Србије, „...можда јединствен случају у историји да владалац једну важну одредбу једног тајног уговора коју његова влада службеним путем ублажава, лично и без знања својих одговорних министара одржава у важности." Тајна конвенција и њене последице Од потписивања Тајне конвенције Србија улази у еру потпуне спољнополитичке зависности од Аустро-угарске и Запада, што је касније резултирало и диктатом у решавању скоро свих питања на њеној домаћој политичкој сцени. Тако се, између осталог, десио својеврсни и јединствени акт формалне капитулације српског народа у мирнодопским приликама. Слободан Јовановић је сматрао да је, поред свих својих мана, Конвенција из 1881. за Србију представљала и израз једне политичке нужности. Он, међутим, није умањивао Мијатовићеву одговорност за њено потписивање и није је сводио само на Чедомиљеву попустљивост према Милану. Сматрајући недопустивим његово закулисно поступање и у случају потписивања Тајне конвенције, Јовановић је приметио да је Мијатовићев рад иза леђа осталих чланова владе, практично прерастао у ружан манир када је Чедомиљ на своју руку, или на Миланов наговор, свеједно, одобравао вишемилионске позајмице у обвезницама тзв. железничког зајма, без знања својих колега са којима је седео у истом кабинету. Мијатовићево закулисно и преступничко министарско понашање у најважнијим државним и политичким пословима ондашње Србије, Слободан Јовановић је сагледавао и са личног мотивационог основа. Са Мијатовићеве русофобије. Зато је и закључио: "...Уз своју жену Енглескињу он је (Мијатовић - прим. Р.К.) био примио и тадашње енглеске идеје да је Русија опасна и за европску цивилизацију и за слободу балканских народа. Из страха од Русије, он је нагињао Аустрији већма него иједан од оновремених наших политичара." Два су човека имала највише личне користи од Тајне конвенције. То су кнез Милан Обреновић и Чедомиљ Мијатовић. Први је од Беча добио подршку и охрабрење да настави своју неограничену аутократску владавину, као што је примио и гаранције за признавање наследног краљевског наслова. На тај начин Беч је удовољавао и Милановом безграничном властољубљу и његовој безмерној владарској сујети. Мијатовић је, пак, од најмлађих дана, био опседнут својим племићким пореклом, које скоро нико није узимао за озбиљно. Чак су на основу те његове опсесије чињене и увредљиве алузије које су долазиле и од савесних људи и врсних познавалаца српске прошлости, попут Илариона Руварца и Владимира Ћоровића. Прадеда Мијатовићеве мајке, истина, добио је племићку титулу од аустријске царице Марије Терезије, али се Чедомиљ није тиме задовољавао и хтео је по сваку цену да докаже своје племићко порекло и са очеве стране. У његовој заоставштини ,нађена је чак и једна повеља у којој се његов отац Милан помиње као носилац жељеног звања, али су педантни истраживачи Мијатовићеве биографије, након стручне експертизе, са жаљењем морали да посумњају у веродостојност те повеље. Кругови у Бечу добро су познавали све мане и врлине наших водећих политичких људи. Руку на срце, за то им и није била потребна ни нека нарочита вештина, ни посебан труд. Када су после Првог рата штампани мемоари Константина Думбе, под називом Тројни савез и политика Антанте, у њима се имало штошта прочитати о нама и нашим политичким приликама и наравима. У сећањима аустријског посланика у Београду, за време Обреновића и краља Петра И, нашли су се чак, именом и презименом, и његови "интимни сарадници", који су се скоро утркивали у потказивању и дисквалификовању својих политичких противника на нашој домаћој сцени. Думбини повереници долазили би и ноћу у аустријско посланство, кроз башту, на капиџик. Један је мрзео овог политичког непријатеља, други оног. Њему је остало само да записује, телеграфише Бечу, и на овај или онај начин, плати услуге и информације, што он као искусни дипломата, наравно, не каже отворено. Зато Милош Црњански жели да опомене читаоце својих Ембахада „...да се, код нас, у унутрашњој политици ишло, не само у мржњу, безумну мржњу, него и лаж, и клевету, па и убиство, а да се код нас, у том свету дипломата, и монархије, ишло само у пензију, и кад је у питању била издаја и агентство. Та разулареност, ћеф и својеглавост, били су једна од најгорих црта наше дипломатије у иностранству, у тој прошлости, и та страшна, безумна мржња, главна црта у нашој унутрашњој политици". Дешавало се, међутим, у изузетним случајевима, и да страни представници долазе на приватне адресе политичких људи у Београду. Само је то требало дебело заслужити. Тако је Мијатовићу у приватан стан дошао нови аустријски посланик Кевенхилер, који му је, у знак захвалности бечког двора за учињене услуге, предао, у име цара Фрање Јосифа, Орден гвоздене круне првог реда, што је Чедомиљу, коначно, дало истинско право да се назива и потписује као гроф. Али, авај! Тајно уручивање највишег одликовања једне империје, за тајне услуге при склапању једне тајне конвенције, лишило је Мијатовића прилике за јавно показивање и отворено самодоказивање. Тек по одласку из државне службе и током Првог рата, Мијатовић почиње јавно да користи титулу грофа. Но, када из Србије стигну гласови сумње, прекора, спрдње и поспрдице на рачун Мијатовићеве грофовске титуле, он - да би избегао доказивање веродостојности и правог порекла свог племићког наслова - лаконски одговара да су га пријатељи тако потписали. Тек последњих петнаестак година живота могао је слободно да ужива у јавном испољавању достојанства и части грофовске титуле, за којом је чезнуо од ране младости. И којом га је частила Хабзбуршка монархија, нестала након ратног похода и незапамћених злочина над недужним, цивилним становништвом, почињених у земљи Мијатовићевог рођења. У Србији, у којој је одрастао, која га је, и сама сиромашна, школовала на Западу и поверила му најважније државне функције. Енглези са Турцима и Албанцима Две године је влада Јована Ристића преговарала са САД, о потписивању трговинског уговора и конзуларне конвенције. Преговори су ишли преко Беча, у коме се налазио амерички посланик Џон Адам Касон. Ристић је имао бројне примедбе на предложени трговински уговор и настојао је, у току даљих преговора, да за Србију обезбеди што повољније услове. Падом Ристићеве владе и доласком напредњака на власт преговори се убрзавају и сада иду преко Букурешта, у коме се, на месту генералног конзула САД-а, налазио Јуџин Скајлер. Осамнаест дана пре његовог изнуђеног одласка са места министра иностраних дела, Мијатовић са Скајлером у Београду, 2. октобра 1881, потписује трговински уговор и конзуларну конвенцију између САД-а и Србије. У години у којој Србија потписује најважније међудржавне уговоре са Бечом и Вашингтоном, дакле у 1881, умире Бенџамин Дизраели, британски конзервативни државник и премијер у два мандата. Родоначелник оне енглеске спољнополитичке стратегије према тзв. Источном питању, која је за свој примарни и најважнији циљ и задатак одредила сузбијање руског интереса на Балкану. У својој спољнополитичкој акцији Енглези се ослањају на Турке и на Албанце, а против независности православних балканских народа: Срба, Грка, Бугара, Румуна... „Зар опет нека Србија", иронично би понављао један енглески званичник, кад год би се повела реч о Балкану. Делотворни домет Дизраелијевих идеја осетио се и у Призрену 1878, када је створена тзв. Албанска лига. Одатле су учесницима Берлинског конгреса послати максималистички захтеви Албанаца у погледу њиховог засебног статуса, на најширој могућој територији. Од својих политичких сарадника, у својеврсном политичком тестаменту, Дизраели је захтевао да га следе на путу бескомпромисне подршке Албанацима, који су, по њему, били последњи бедем одбране турског султана. Дизраелијев политички опонент Вилијам Гледстон није доводио у питање Дизраелијеву стратегију сузбијања руског продора на Балкан. Разлика међу њима била је само тактичке природе. По Гледстону, ипак, боље би било подржати балканске народе да се ослободе ионако заљуљане империје на Босфору, „узимајући их под своје", па онда њихове владајуће елите окренути против Русије. У погледу неопходног сузбијања руског утицаја на Балкану, Беч и Лондон налазе заједнички интерес и заједно наступају и према Србији. Беч директно, отворено и грубо. Лондон - притворно, подмукло и бизарно. Два разбоја за ткање једног финијег западњачког, али и даље вазалног покрова за Србију. Шта у таквој ситуацији предузимају политика и дипломатија царске Русије? Обезбеђење слободног и неометаног пролаза кроз Босфор и Дарданеле, који су, по Бизмарковом мишљењу, кључ од њеног дома, најпречи је оновремени спољнополитички задатак Русије. А од свих православних балканских народа Бугари су територијално најближи том кључу и на самом врху руских дипломатских приоритета. Кошуља је ближа од капута, каже народна изрека. Први српско-турски рат 1876-1877, уз учешће великог броја руских добровољаца на страни Срба, и с огромним жртвама на зараћеним странама, завршен је потписивањем мира у Цариграду, 28. фебруара 1877. Само захваљујући залагању руског цара Александра ИИ, Србија је, иако поражена, задржала све територије које је имала пре рата. Претходно су 8. јула 1876. у дворцу Рајхштат у Чешкој, руски цар и Фрањо Јосиф И, препустили Горчакову и Андрашиу да склопе тајни споразум, по коме би за случај турске победе стање остало непромењено. Споразум је искључивао и стварање једне велике словенске државе. У случају победе у рату Србији би се допустило територијално проширење са дринске стране у Босну, у Новом Пазару и Старој Србији у правцу Лима. Овим споразумом између Петрограда и Беча, а у случају распада Отоманског царства, било је предвиђено и конституисање незави- сних држава Бугарске, Румелије и Албаније. Предрасуде или мржња према Русима и Србима? Русија је, припремајући се за објаву рата Турској, потписала 15. јануара 1877. Будимпештанску конвенцију и обавезала се да неће проширивати своје ратне операције преко Србије и Црне Горе, чиме је, на своју и штету својих штићеница, препустила ширење Аустро-угарске утицајне сфере на исток, до Тимока, Јужне Мораве и Вардара. Рат Турској објавила је 24. априла 1877. Два дана касније и Црна Гора објављује рат Турцима. Србија у овај рат улази 13. децембра 1877, уз сва ограничења проистекла из Будимпештанске конвенције, и из њега излази 31. јануара следеће године. Не Западу је настала права паника када су царске руске трупе, преко Бугарске, умарширале у Сан Стефан, у предграђе Цариграда, после славних битака код Плевне и Шипке, у којима су до ногу потукле турску армију. У страху да би Руси могли да оборе полумесец, да подигну и врате крст на Аја Софији, најлепшем бисеру пропалог византијског царства, у Лондону, Бечу и Берлину звони на узбуну. Антируској хистерији тон одређују, својом борбеношћу, највиши слојеви енглеског друштва и градска гомила. Ту се зачињу и они стереотипи о Русима, који се не дају упристојити, и о руској држави, као огромној и опасној полуварварској творевини. Одатле, из Лондона, лансира се и она накарадна предрасуда о Србима, као руским коњоводцима до топлих мора. Санстефанским уговором, склопљеним 3. марта 1878, између Русије и Турске, предвиђено је стварање Велике Бугарске, од Дунава до Егејског мора, и од Црног мора до албанских планина, укључујући и простране територије у југоистосчној Србији и Македонији, настањене небугарским живљем. Овако замишљена Бугарска формално би остала турски вазал, али без присуства турске војске на њеној територији. За руске трупе био је предвиђен двогодишњи период боравка. Љут и с нелагодним уверењем да су га Руси преварили, Аустро-угарски министар спољних послова, гроф Андраши, брже-боље сазива Берлински конгрес, како би се на њему обеснажиле руске војничке победе и одредбе Санстефанског уговора. ГЛОСА У погледу неопходног сузбијања руског утицаја на Балкану, Беч и Лондон налазе заједнички интерес и заједно наступају и према Србији. Беч директно, отворено и грубо. Лондон - притворно, подмукло и бизарно. * Извор и назив дела : Радован Калабић, Грофовска времена, Београд, 2009. Аутор: Крсто Крцун Драговић |
Србија 06.09.2015.
|