ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА-ДОКУМЕНТОВАНО!
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|
Белешка о писцу:
Фриедрих Вилхелм Фердинанд Каммајер (рођен 3. октобар, 1889 у Нинштаду (округ Хаген), † 23. мај 1959 Арнштад) био је професор у школи. Касније је радио као историчар и као самоуки писац, бавио се књижевношћу.
Камајер је прогласио бивше методе историјске науке, и испитивању њених извора, и аутентичности, као неадекватне. Он је желео да докаже у својим књигама да је велики број средњовековних докумената урађен на "лажним тракама" који су еманација касног средњег века, универзално искривљујућа историјска акција која је била одговорна за те фалсификате у 15. веку, а то је самозвана хуманистичка акција, која је била проширена и трајала је у периоду од најмање једног века. Она се састојала од сталног поновног пуњења већ научене војске од око хиљаду људи, распоређених у појединим манастирима и другим објектима лажног западног света, пишући, бришући, дописујући историју. Били су на челу Рима и гигантског задатка фалсификовања средњевековне историје да су се уносили у теме,од најситнијих детаља до најкрупнијих. Тако је Немцима почињена велика крађа културе, или како то формулише историчар Хорст Фухрман у својим Камирским тезама где је дао оштру и негативну критику: То је једним је потезом очишћена Германија из историјских извора, разним изазовима, римским еклесиастицизмом и моћним манипулацијама.
Библиографски подаци:
Rom als Urheberin der Fälschungsaktion
Наслов : Rom als Urheberin der Fälschungsaktion: von Wilhelm Kammeier
Том 3 књиге Fälschung der deutschen Geschichte / Wilhelm Kammeier
Аутор Wilhelm Kammeier
Издавач Adolf Klein Derlag, 1935.Lajpcig.
Дела :
Литература :
Фриедрих Вилхелм Фердинанд Каммајер (рођен 3. октобар, 1889 у Нинштаду (округ Хаген), † 23. мај 1959 Арнштад) био је професор у школи. Касније је радио као историчар и као самоуки писац, бавио се књижевношћу.
Камајер је прогласио бивше методе историјске науке, и испитивању њених извора, и аутентичности, као неадекватне. Он је желео да докаже у својим књигама да је велики број средњовековних докумената урађен на "лажним тракама" који су еманација касног средњег века, универзално искривљујућа историјска акција која је била одговорна за те фалсификате у 15. веку, а то је самозвана хуманистичка акција, која је била проширена и трајала је у периоду од најмање једног века. Она се састојала од сталног поновног пуњења већ научене војске од око хиљаду људи, распоређених у појединим манастирима и другим објектима лажног западног света, пишући, бришући, дописујући историју. Били су на челу Рима и гигантског задатка фалсификовања средњевековне историје да су се уносили у теме,од најситнијих детаља до најкрупнијих. Тако је Немцима почињена велика крађа културе, или како то формулише историчар Хорст Фухрман у својим Камирским тезама где је дао оштру и негативну критику: То је једним је потезом очишћена Германија из историјских извора, разним изазовима, римским еклесиастицизмом и моћним манипулацијама.
Библиографски подаци:
Rom als Urheberin der Fälschungsaktion
Наслов : Rom als Urheberin der Fälschungsaktion: von Wilhelm Kammeier
Том 3 књиге Fälschung der deutschen Geschichte / Wilhelm Kammeier
Аутор Wilhelm Kammeier
Издавач Adolf Klein Derlag, 1935.Lajpcig.
Дела :
- Einige chinesisch-mongolische Stammwörter in Niedersachsen. In: Niedersachsen. Niederdeutsche Zeitschrift für Volkstum und Heimatschutz in Wort und Bild. Band 28, 1922/23, S. 31–34.
- Die Fälschung der deutschen Geschichte. Adolf Klein Verlag, Leipzig 1935.
- Faksimile-Druck: Verlag für ganzheitliche Forschung und Kultur, ca. 1985.
- Neuausgabe mit Kommentaren von Roland Bohlinger und Wolfram Zarnack, Verlag für ganzheitliche Forschung, 11. Auflage, Struckum 2000.
- Die Wahrheit über die Geschichte des Spätmittelalters. (Bd. I: 1936; Bd.II: 1938)
- Faksimile-Druck: Verlag für ganzheitliche Forschung und Kultur, 1979
- Neue Beweise für die Fälschung der Deutschen Geschichte. Adolf Klein Verlag, Leipzig 1936.
- Die Fälschung der Geschichte des Urchristentums. Aus dem Nachlass des Autors herausgegeben und bearbeitet von Roland Bohlinger. Verlag für ganzheitliche Forschung, Wobbenbühl 1982.
Литература :
- Horst Fuhrmann, Alfred Gawlik: Der Fall Kammeier. In: Miloslav Polívka, Michal Svatoš (Hrsg.): Historia docet. Sborník prací k poctě šedesátých narozenin prof. PhDr. Ivana Hlaváčka. Prag 1992
- Horst Fuhrmann: Der Fall Kammeier und kein Ende. In: Horst Fuhrmann: Überall ist Mittelalter. Von der Gegenwart einer vergangenen Zeit. C.H.Beck, München 1996
- Horst Fuhrmann: Mittelalter. Zeit der Fälschungen. In: Horst Fuhrmann: Einladung ins Mittelalter. 5. Auflage. C. H. Beck, München 1997
Крек: Име Словени је потиснуло првобитно име Серби
Текст у фокусу стр.292 :
,,Ускоро ће аутохтоно име Серби, као колективни назив велике народне једнице, бити потиснуто, а такође и назив Венети, да би све више уступало место локалном имену Словени..."
Оригинални текст (нем.):
(страна 292)
,,Bald wird die einheimische Benennung Serben als Colectivname als Name der grossen nationalen Einheit verdrangt und weicht auch der Name Veneter mehr und mehr einem einheimischen Namen: Slovenen…"
Извор (назив дела/књиге): „Einleitung in die slavische Literatur- geschichte; akademische Vorlesungen, Studien und kritische Streifzüge“
Аутор: Gregor Krek[1] (1840-1905)
Издавач: Verlag von Leuschner & Lubensky
Место штампања: Graz (Österreichisch-UngarischeMonarchie[2]: 1867-1918)
Година: 1887
Језик: немачки
Писмо: латиница
,,Ускоро ће аутохтоно име Серби, као колективни назив велике народне једнице, бити потиснуто, а такође и назив Венети, да би све више уступало место локалном имену Словени..."
Оригинални текст (нем.):
(страна 292)
,,Bald wird die einheimische Benennung Serben als Colectivname als Name der grossen nationalen Einheit verdrangt und weicht auch der Name Veneter mehr und mehr einem einheimischen Namen: Slovenen…"
Извор (назив дела/књиге): „Einleitung in die slavische Literatur- geschichte; akademische Vorlesungen, Studien und kritische Streifzüge“
Аутор: Gregor Krek[1] (1840-1905)
Издавач: Verlag von Leuschner & Lubensky
Место штампања: Graz (Österreichisch-UngarischeMonarchie[2]: 1867-1918)
Година: 1887
Језик: немачки
Писмо: латиница
|
|
S.Clissold, C.Darby - Моровласи никада нису били Хрвати
Моровласи никада нису били Хрвати,нити је Моровлахија била Хрватска,текст у фокусу стр 12 :
,,Територија којом је владао Људевит и после његови наследници, до Људемисла, називала се, до XVIII века, Морлахијом (Morlacchia) а њени становници Моровласима или Власима (Marrovlach, Morlach, Vlachs). Морлахија је имала две области: Велику Морлахију, Major Vlachia (Динарски масив и део северне Далмације) и Малу Морлахију (Minor Vlachia) – област северно од Пожеге са територијом између Саве и Драве. Моровласи или Црни Власи, били су измешано ромејско и домородачко становништво. Данас хрватска псеудоисторија својата овај народ мада не постоји нити један докуменат или писани извор да потврди Људевитово, Људемислово или Кеглевићево (моровлашка племићка кућа из XVIII века) хрватство јер они никад Хрвати били нису.
S.Clissold, C.Darby, A short history of Yugoslavia from early times to 1966, 12, Cambridge University Press, Archive, 1968."
Извор и назив дела :
Наслов : A Short History of Yugoslavia from Early Times to 1966
Том 531 књиге : History Cam
Аутори : Stephen Clissold, Henry Clifford Darby
Уредник : Stephen Clissold
Издање : илустровано
Издавач : CUP Archive, 1968
,,Територија којом је владао Људевит и после његови наследници, до Људемисла, називала се, до XVIII века, Морлахијом (Morlacchia) а њени становници Моровласима или Власима (Marrovlach, Morlach, Vlachs). Морлахија је имала две области: Велику Морлахију, Major Vlachia (Динарски масив и део северне Далмације) и Малу Морлахију (Minor Vlachia) – област северно од Пожеге са територијом између Саве и Драве. Моровласи или Црни Власи, били су измешано ромејско и домородачко становништво. Данас хрватска псеудоисторија својата овај народ мада не постоји нити један докуменат или писани извор да потврди Људевитово, Људемислово или Кеглевићево (моровлашка племићка кућа из XVIII века) хрватство јер они никад Хрвати били нису.
S.Clissold, C.Darby, A short history of Yugoslavia from early times to 1966, 12, Cambridge University Press, Archive, 1968."
Извор и назив дела :
Наслов : A Short History of Yugoslavia from Early Times to 1966
Том 531 књиге : History Cam
Аутори : Stephen Clissold, Henry Clifford Darby
Уредник : Stephen Clissold
Издање : илустровано
Издавач : CUP Archive, 1968
|
|
Пољска хроника (из прве
половине 16. века)
Део текста који је у фокусу (серб.):
(страна 204)
,,Та Лукерија[1] је била од кнежева сербских[2] од Саске[3] (Саксоније – прим. преводиоца) или Кашубе[4]."
Оригинални текст (пољ.):
(страна 204)
,,Byłá tá Lukierdá z Książąt Serbskich / z Sásv / ábo Kászubká."
Извор (назив дела):
„Kronika polska Marcina Bielskiego. Nowo przez Joachima Bielskiego Syná iego wydána“
Стране: 203-204
Аутори: Marcin Bielski[5] (1495-1575) и Joachim Bielski[6] (око 1540-1599)
Издавач: Jákob Siebeneycher (15??-16??)
Место штампања: Krakowie/Kraków (Rzeczpospolita Obojga Narodów[7]: 1569-1795)
Година издања: 1597
Језик: старопољски
Писмо: латиница
[1] Пољ. Ludgarda meklemburska (1261-1283). Ова сербска књегиња убијена је 12. децембра 1283. године. У немачкој историографској грађи је називају – Luitgard von Mecklenburg. Лукерија је по мајци била пореклом из Кашубије, а по оцу из Мекленбурга (лат. Megapolis/Megalopolis, или нем. Mecklenburg), одакле је и стигла у Пољску. У Кашубији и Мекленбургу су тада владале старе сербске племићке породице, пошто је у то време већ и Борусија (лат. Borussiа), односно Присија/Пруска (лат. Prutheniа, или нем. Preußen) пала у руке Германа (лат. Germani, или нем. Germanen).
[2] Грч. Σέρβοι, лат. Serbi / Servi, или горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby, односно лат. Sorabi / Serbi (Servi), нем. Sorben / Serben, или енг. Sorbs / Serbs.
[3] Стари пољски и чешки хроничари су земљу источно од Лабе (лат. Albis, доњелуж-серб./горњелуж-серб.. Łobjo, чеш. Labe, нем. Elbe, пољ. или Łaba), тј. данашњу Саксонију (лат. Saxonia, или нем. Sachsen) сматрали (изворно) сербском земљом (иста је окупирана од стране Германа од 9. до 12. века).
[4] Лат. Cassubia, кашуб. Kaszëbë, пољ. Kaszuby, или нем. Kaschubei/Kaschubien.
[5] Marcin Wolski. Пољски историчар.
[6] Joachim Volscius Bilscius. Пољски историчар.
[7] Лат. Serenissima Respublica Poloniæ.
(страна 204)
,,Та Лукерија[1] је била од кнежева сербских[2] од Саске[3] (Саксоније – прим. преводиоца) или Кашубе[4]."
Оригинални текст (пољ.):
(страна 204)
,,Byłá tá Lukierdá z Książąt Serbskich / z Sásv / ábo Kászubká."
Извор (назив дела):
„Kronika polska Marcina Bielskiego. Nowo przez Joachima Bielskiego Syná iego wydána“
Стране: 203-204
Аутори: Marcin Bielski[5] (1495-1575) и Joachim Bielski[6] (око 1540-1599)
Издавач: Jákob Siebeneycher (15??-16??)
Место штампања: Krakowie/Kraków (Rzeczpospolita Obojga Narodów[7]: 1569-1795)
Година издања: 1597
Језик: старопољски
Писмо: латиница
[1] Пољ. Ludgarda meklemburska (1261-1283). Ова сербска књегиња убијена је 12. децембра 1283. године. У немачкој историографској грађи је називају – Luitgard von Mecklenburg. Лукерија је по мајци била пореклом из Кашубије, а по оцу из Мекленбурга (лат. Megapolis/Megalopolis, или нем. Mecklenburg), одакле је и стигла у Пољску. У Кашубији и Мекленбургу су тада владале старе сербске племићке породице, пошто је у то време већ и Борусија (лат. Borussiа), односно Присија/Пруска (лат. Prutheniа, или нем. Preußen) пала у руке Германа (лат. Germani, или нем. Germanen).
[2] Грч. Σέρβοι, лат. Serbi / Servi, или горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby, односно лат. Sorabi / Serbi (Servi), нем. Sorben / Serben, или енг. Sorbs / Serbs.
[3] Стари пољски и чешки хроничари су земљу источно од Лабе (лат. Albis, доњелуж-серб./горњелуж-серб.. Łobjo, чеш. Labe, нем. Elbe, пољ. или Łaba), тј. данашњу Саксонију (лат. Saxonia, или нем. Sachsen) сматрали (изворно) сербском земљом (иста је окупирана од стране Германа од 9. до 12. века).
[4] Лат. Cassubia, кашуб. Kaszëbë, пољ. Kaszuby, или нем. Kaschubei/Kaschubien.
[5] Marcin Wolski. Пољски историчар.
[6] Joachim Volscius Bilscius. Пољски историчар.
[7] Лат. Serenissima Respublica Poloniæ.
|
|
|
|
|
|
Србски владари династија Оштривојевића,
Свевладовића и Немањића и њихов родослов
Свевладовића и Немањића и њихов родослов
Извор (назив књиге): „Storia Civile Ed Ecclesiastica Della Dalmazia, Croazia E Bosna“ (Tomo II)
Аутор: Италијан (Млечанин) Gianantonio Bomman 18.век
Издавач: Италијан Antonio Locatelli 18.век
Место штампе: Venezia (Serenìsima Repùblica Vèneta // Serenissima Repubblica di Venezia: 697-1797)
Година издања: 1775.
Језик: италијански
Писмо: латиница
Аутор: Италијан (Млечанин) Gianantonio Bomman 18.век
Издавач: Италијан Antonio Locatelli 18.век
Место штампе: Venezia (Serenìsima Repùblica Vèneta // Serenissima Repubblica di Venezia: 697-1797)
Година издања: 1775.
Језик: италијански
Писмо: латиница
|
|
|
|
Менке: Серби Трибали), Рашка, Хем и град Сербија
Опис: Детаљ са мапе која означава Сербе као Трибале[1], тј. Сербско царство[2] и Рашко краљевство[3] изједначава са Трибалским царством[4], такође мапа приказује планину Хем[5].
Назив мапе (1): »Die Politischen Verhältnisse der Balkan-Halbinsel im 14. Jahrhundert. (Auszug aus Th. Menke's Karte: Länder am Ägäischen & Schwarzen Meer 1311-1390 in Spruner-Menke Histor. Handatlas, 19. Lief. No. 88.)«
Назив мапе (2): »Reich des Stephan Duschan um 1346«
Назив мапе (3): »Land der Gothen in der Krym«
Аутор оригиналних мапа: Heinrich Theodor Menke (1819-1892), немачки картограф
Аутор ових копија мапа (plate 8.): Gustav Breithaupt (18??-19??), немачки картограф
Димензије обе мапе (копија): 32 x 25 cm
Извор (назив дела/атласа): „Mittheilungen aus Justus Perthes geographischer Anstalt über wichtige neue Erforschungen auf dem Gesamtgebiete der Geographie von A. Petermann.“, 24. Band (Petermanns Geographische Mitteilungen)
Страна: прилог после 164. стране
Уредник: August Heinrich Petermann (1822-1878), немачки картограф
Аутори: немачки картографи August Heinrich Petermann (1822-1878), Ernst Behm (1830-1884), Alexander Georg Supan (1847-1920), …итд.
Издавач: Justus Perthes' Geographischer Anstalt
Штампа: Schnellpressendruck von C. Hellfarth
Место штампања: Gotha (Deutsches Kaiserreich / Deutsches Reich: 1871-1918)
Година издања: 1878
Језик: немачки и латински
Писмо: латиница
[1] Грч. Τριβαλλοί, или лат. Triballi.
[2] Нем. Serbisches Reich.
[3] Лат.. Regnum Rasciae.
[4] Нем. Triballisches Reich.
[5] Лат. Haemus mons.
Назив мапе (1): »Die Politischen Verhältnisse der Balkan-Halbinsel im 14. Jahrhundert. (Auszug aus Th. Menke's Karte: Länder am Ägäischen & Schwarzen Meer 1311-1390 in Spruner-Menke Histor. Handatlas, 19. Lief. No. 88.)«
Назив мапе (2): »Reich des Stephan Duschan um 1346«
Назив мапе (3): »Land der Gothen in der Krym«
Аутор оригиналних мапа: Heinrich Theodor Menke (1819-1892), немачки картограф
Аутор ових копија мапа (plate 8.): Gustav Breithaupt (18??-19??), немачки картограф
Димензије обе мапе (копија): 32 x 25 cm
Извор (назив дела/атласа): „Mittheilungen aus Justus Perthes geographischer Anstalt über wichtige neue Erforschungen auf dem Gesamtgebiete der Geographie von A. Petermann.“, 24. Band (Petermanns Geographische Mitteilungen)
Страна: прилог после 164. стране
Уредник: August Heinrich Petermann (1822-1878), немачки картограф
Аутори: немачки картографи August Heinrich Petermann (1822-1878), Ernst Behm (1830-1884), Alexander Georg Supan (1847-1920), …итд.
Издавач: Justus Perthes' Geographischer Anstalt
Штампа: Schnellpressendruck von C. Hellfarth
Место штампања: Gotha (Deutsches Kaiserreich / Deutsches Reich: 1871-1918)
Година издања: 1878
Језик: немачки и латински
Писмо: латиница
[1] Грч. Τριβαλλοί, или лат. Triballi.
[2] Нем. Serbisches Reich.
[3] Лат.. Regnum Rasciae.
[4] Нем. Triballisches Reich.
[5] Лат. Haemus mons.
|
|
ЛУЖИЧКИ СРБИ
Мука: Распрострањеност лужичко-сербског језика 1886. године.
Назив дела/књиге: „Statistika łužiskich serbow Wobličen-je a wopisanje hornjo- a delnjo-łuziskeho serbowstwa w lětach 1880-1885. Z pridawkom nadrobneje kharty, serbskich Hornich a Delnich Łužic z lěta 1886.“
Аутор (дела/књиге): Arnošt Muka (1854-1932), лужичко-сербски лингвиста и етнограф
Издавач: Arnošt Muka (1854-1932), лужичко-сербски лингвиста и етнограф
Место штампања: Budyšin[1] (Königreich Sachsen: 1806-1918 – Deutsches Kaiserreich / Deutsches Reich: 1871-1918)
Година издања: 1886
Језик: горњелужичко-сербски[2]
Писмо: латиница
[1] Доњелуж.-серб. Budyšyn, или нем. Bautzen.
[2] Горњелуж.-серб. Hornjoserbski/Hornjoserbšćina, доњелуж.-серб. Górnoserbski/Górnoserbšćina, или нем. Obersorbisch.
Назив дела/књиге: „Statistika łužiskich serbow Wobličen-je a wopisanje hornjo- a delnjo-łuziskeho serbowstwa w lětach 1880-1885. Z pridawkom nadrobneje kharty, serbskich Hornich a Delnich Łužic z lěta 1886.“
Аутор (дела/књиге): Arnošt Muka (1854-1932), лужичко-сербски лингвиста и етнограф
Издавач: Arnošt Muka (1854-1932), лужичко-сербски лингвиста и етнограф
Место штампања: Budyšin[1] (Königreich Sachsen: 1806-1918 – Deutsches Kaiserreich / Deutsches Reich: 1871-1918)
Година издања: 1886
Језик: горњелужичко-сербски[2]
Писмо: латиница
[1] Доњелуж.-серб. Budyšyn, или нем. Bautzen.
[2] Горњелуж.-серб. Hornjoserbski/Hornjoserbšćina, доњелуж.-серб. Górnoserbski/Górnoserbšćina, или нем. Obersorbisch.
|
|
Богуславски (1889): Јакша од Копанића је био Сербин
Лужички Серби, Поморјани, Кашуби. Пољаци, Словаци и Чеси, потичу од старије гране Серба са Хемског полуострва[1], која је отишла на исток у данашњу Украјину и Русију, а и даље у Азију, па се потом вратила на северозапад, односно населила се на северу Европе.
Ова група нема директне везе са сродном групом (Гети, тј. Источни Готи), која је из некадашње Дакије (доста касније) отишла на север на простор данашње Шведске.
Услед овде поментих миграција појавиле су се и генетске разлике између наших сродника на северу и матичног становништва на југу Европе.
Грана на северу, одвојила се давно од ове матичне на југу (25% популације данашњих Мађара насељено је са Хема пре 5.000 година, 57% Пољака пре 4.500-4.600 година, те 40% популације Чеха и Словака пре 4.200 година).
Језичке разлике, о којима се данас говори, резултат су тога, а задивљује нас и чињеница да су Лужички Серби успели да сачувају своје име кроз све те векове.
Иначе, по њиховом насељавању на северу данашње Немачке и Пољске, било је више контаката Серба са севера Европе и ових на Хему, тј. било је спуштања делова племена на југ, али само до упада Мађара (Угара) средином 9. века у источну Европу (пре свега у Панонију).
Наравно, данашње Лужичке Сербе не чине само потомци племена Лужичана, већ и потомци бројних других сербских племена, као што су: Блоњани, Брежани, Глињани, Гломочани[2], Голешинци[3], Дечани, Древљани[4], Дошани, Жаровљани[5], Житици, Земчићи, Хавељани[6], Лучани, Љешићи, Љубушани[7], Љупљани[8], Љутићи[9], Милчани[10], Морачани[11], Нелетићи, Низовци, Нишани, Скудићи, Слубљани[12], Спревљани[13], Требовљани, ...итд.
Многа од ових племена су се разбијала или кретала горе-доле, а зависно од војно-политичких околности на терену.
Под војничким ударима агресивних саксонских владара као што су били Хенрих I - Птичар[14] (876-936), војвода Саксоније (владао: 912-936) и краљ Источнофрушког краљевства[15] (владао: 919-936) и Албрехт I - Медвед[16] (1100-1170), гроф од Анхалта[17] (владао: 1123-1170), војвода Саксоније[18] (владао: 1138-1142) и маркгорф Бранденбурга[19] (владао: 1157-1170), коначно су у 12. веку пали у ропство разједињени и несложни Серби, доживљавајући пораз за поразом.
Бранибор и подручје данашњег Берлина[20] по први пут у својој историји падају у руке Немаца (Германа) са војничким поразом (1157) кнеза Јакше од Копанића[21] из сербског племена Спревљана, а који је претходно преузео земљу сербског племена Хавељана после смрти, Прибислава[22] (1075-1150), њиховог последњег кнеза.
На ову исту земљу је сам себи дао право и већ горепоменути Албрехт I, тако да је био неминован сукоб Серба и овог истакнутог саксонског племића.
Извор (назив дела): „REGNUM SERBORUM: Historia Incognita II“
Извор (назив књиге): „Dziele Słowiaszczyzny północno-zachodniej do połowy XIII w.“, Tom II (Z mapa.)
Аутор: Józef Wilhelm Bogusławski (1825-1901), пољски историчар
Издавач: Dziennik Poznański
Место штампања: Poznań (Ца́рство По́льское, Россійская Имперія: 1814-1915)
Година издања књиге: 1889
Језик: пољски
Писмо: латиница
Сл.1:
Józef Wilhelm Bogusławski (1825-1901), пољски историчар.
Извор за илустрацију (назив часописа): „Časopis Maćicy Serbskeje“
Година издања: 1902.
Ова група нема директне везе са сродном групом (Гети, тј. Источни Готи), која је из некадашње Дакије (доста касније) отишла на север на простор данашње Шведске.
Услед овде поментих миграција појавиле су се и генетске разлике између наших сродника на северу и матичног становништва на југу Европе.
Грана на северу, одвојила се давно од ове матичне на југу (25% популације данашњих Мађара насељено је са Хема пре 5.000 година, 57% Пољака пре 4.500-4.600 година, те 40% популације Чеха и Словака пре 4.200 година).
Језичке разлике, о којима се данас говори, резултат су тога, а задивљује нас и чињеница да су Лужички Серби успели да сачувају своје име кроз све те векове.
Иначе, по њиховом насељавању на северу данашње Немачке и Пољске, било је више контаката Серба са севера Европе и ових на Хему, тј. било је спуштања делова племена на југ, али само до упада Мађара (Угара) средином 9. века у источну Европу (пре свега у Панонију).
Наравно, данашње Лужичке Сербе не чине само потомци племена Лужичана, већ и потомци бројних других сербских племена, као што су: Блоњани, Брежани, Глињани, Гломочани[2], Голешинци[3], Дечани, Древљани[4], Дошани, Жаровљани[5], Житици, Земчићи, Хавељани[6], Лучани, Љешићи, Љубушани[7], Љупљани[8], Љутићи[9], Милчани[10], Морачани[11], Нелетићи, Низовци, Нишани, Скудићи, Слубљани[12], Спревљани[13], Требовљани, ...итд.
Многа од ових племена су се разбијала или кретала горе-доле, а зависно од војно-политичких околности на терену.
Под војничким ударима агресивних саксонских владара као што су били Хенрих I - Птичар[14] (876-936), војвода Саксоније (владао: 912-936) и краљ Источнофрушког краљевства[15] (владао: 919-936) и Албрехт I - Медвед[16] (1100-1170), гроф од Анхалта[17] (владао: 1123-1170), војвода Саксоније[18] (владао: 1138-1142) и маркгорф Бранденбурга[19] (владао: 1157-1170), коначно су у 12. веку пали у ропство разједињени и несложни Серби, доживљавајући пораз за поразом.
Бранибор и подручје данашњег Берлина[20] по први пут у својој историји падају у руке Немаца (Германа) са војничким поразом (1157) кнеза Јакше од Копанића[21] из сербског племена Спревљана, а који је претходно преузео земљу сербског племена Хавељана после смрти, Прибислава[22] (1075-1150), њиховог последњег кнеза.
На ову исту земљу је сам себи дао право и већ горепоменути Албрехт I, тако да је био неминован сукоб Серба и овог истакнутог саксонског племића.
Извор (назив дела): „REGNUM SERBORUM: Historia Incognita II“
Извор (назив књиге): „Dziele Słowiaszczyzny północno-zachodniej do połowy XIII w.“, Tom II (Z mapa.)
Аутор: Józef Wilhelm Bogusławski (1825-1901), пољски историчар
Издавач: Dziennik Poznański
Место штампања: Poznań (Ца́рство По́льское, Россійская Имперія: 1814-1915)
Година издања књиге: 1889
Језик: пољски
Писмо: латиница
Сл.1:
Józef Wilhelm Bogusławski (1825-1901), пољски историчар.
Извор за илустрацију (назив часописа): „Časopis Maćicy Serbskeje“
Година издања: 1902.
|
|
[1] Балканског полуострва. Хем или Хелм је стари назив за Балканско полуострво (лат. Haemonia classica или Paeninsula Haemonia). Др Душан-Владислав Пажђерски (пољ. Duszan-Władysław Paździerski), слависта и лингвиста са Универзитета у Гдањску (пољ. Uniwersytet Gdański) у Републици Пољској (пољ. Rzeczpospolita Polska), добро је уочио да изворни назив Хемског полуострва потиче од сербске речи – Хум. Код старих Серба реч „хум“ означавала је брдо (планину), док је „хумка“ представљала брежуљак. Назив Захумље (лат. Zachlumia), за област у данашњој западној Херцеговини и јужној Далмацији, настало је од изворне речи – Хум, или на старом сербском језику – Хлъмъ (za + Hum: „иза Хума“), што је транскрибцијом на латински језик дало форму – Zachlumia (грч. Ζαχλούμων χώρα: земља Захумљана), односно у латинизованом облику базичне речи „Хум“: Chelmania, Chelm, Chulmorum, Chulmia и terra de Chelmo (Хумска земља). Посредно нас на исто подсећају и наводи, које су у својој књизи „Michael of Zahumlje“ (Norderstedt:Book on Demand GmbH, 2013), изнели њени аутори Џеси Расел (енг. Jesse Russell) и Роналд Кон (енг. Ronald H. Cohn), када су писали о сербском владару Михајлу Вишевићу (880/890-950), кнезу Захумља (владао: 910-950) и старој сербској области – Захумље. Грци нису имали ни раније, а немају ни данас, објашњење за њихов деформисани негрчки термин Хем (у смислу брда/планине), јер га користе за северне негрчке области у Тракији, а што нам тек штуро и магловито бележе кроз своје митове о трачком краљу Хаемосу (грч. Αἷμος), односно да би потом (касније) помињали и Хемско полуострво (грч. Χερσόνησος τοῦ Αἵμου). Израз Балкан, први пут помиње 1490. године, италијански писац и дипломата Филип Калимах (1437-1496), тј. лат. Philippus Chalimachus када говори о подвизима Владислава III од Варне (1424-1444), тј. пољ. Władysław III Warneńczyk, краља Пољске (владао: 1434-1444) и краља Угарске (владао: 1440-1444) у једном свом меморандуму, који је адресирао на Ватикан (лат. Status Civitatis Vaticanæ). Том приликом Филип се обраћа Ђованију Батисти (1432-1492), тј. ит. Giovanni Battista Cybo, односно тадашњем римском папи Иноћентију VIII (владао: 1484-1492), тј. лат. Innocentius VIII и у свом писму пише да људи у том крају, гору називају Балканом (quem incolae Bolchanum vocant). Ова реч је тек почетком 15. века стигла са турским окупатором на Хемско полуострво и означавала је шумовиту планину или планински ланац, односно иста нема никакве везе са локалним (аутохтоним) становништвом. Иначе, данашњи (општеприхваћени) назив Балкан (за Хемско полуострво), креирао је 1808. године немачки географ Јохан Цојне (1778-1853), тј. нем. Johann August Zeune у свом делу „Gea. Versuch einer wissenschaftlichen Erdbeschreibung“ (издавач: Wittich; место штампања: Berlin, Königreich Preußen: 1701-1918), употребивши назив Balkanhalbinsel (инспирисан планином Балкан, која Бугарску хоризонтално дели на два дела). Након овог догађаја, реч Балкан почиње да се користи, као име регије, тј. за Хемско полуострво. Овим чином Цојне је одбацио хиљадугодишњу традицију староседелаца, пошто је научним круговима пропагирао свој новокомпоновани израз, мада никада (до тада) становници овог дела Европе (или било ког дела Европе) нису њиме означавали ову регију.
[2] Гломачани, Гломачи, Daleminzier, Daliminzi, или Talaminzi.
[3] Gоlеnsizi.
[4] Древани.
[5] Жаровјани.
[6] Хавели, Хавеланци, Стодорани, или Стодоранци.
[7] Лубушани.
[8] Лупјани.
[9] Вилци, Luitizen, Lutizen, Lutitzen, Veleti Wieleci, Wieleten, Wilzi, Wilzen, Wilzians, или Wiltzes.
[10] Мilzane.
[11] Morizani.
[12] Слубјани.
[13] Спревани, или Пшовани.
[14] Нем. Heinrich I., Heinrich der Finkler или Heinrich der Vogler
[15] Лат. Regnum Francorum Orientalium.
[16] Нем. Albrecht der Bär, или Albrecht I. von Brandenburg,
[17] Нем. Anhalt.
[18] Нем. Sachsen.
[19] Нем. Brandenburg.
[20] Нем. Berlin. Сербско племе Спревљани је настањивало немачку престоницу Берлин, а тамо се налазе и дан-данас археолошки остаци осам (8) сербских тврђава. На Скупштин Града Берлина се све до 14. века говорило сербским језиком (Oskar Schwebel: „Geschichte Der Stadt Berlin“; Berlin: Brachvogel & Ranft, 1888).
[21] Нем. Jacza von Köpenick.
[22] Нем. Pribislaw-Heinrich. Прибислав, сербски кнез из племена Хавељана прешао је у хришћанство 1137. године, тј. крштен је од стране немачког католичког свештенства, добивши при том германско име – Heinrich.
[2] Гломачани, Гломачи, Daleminzier, Daliminzi, или Talaminzi.
[3] Gоlеnsizi.
[4] Древани.
[5] Жаровјани.
[6] Хавели, Хавеланци, Стодорани, или Стодоранци.
[7] Лубушани.
[8] Лупјани.
[9] Вилци, Luitizen, Lutizen, Lutitzen, Veleti Wieleci, Wieleten, Wilzi, Wilzen, Wilzians, или Wiltzes.
[10] Мilzane.
[11] Morizani.
[12] Слубјани.
[13] Спревани, или Пшовани.
[14] Нем. Heinrich I., Heinrich der Finkler или Heinrich der Vogler
[15] Лат. Regnum Francorum Orientalium.
[16] Нем. Albrecht der Bär, или Albrecht I. von Brandenburg,
[17] Нем. Anhalt.
[18] Нем. Sachsen.
[19] Нем. Brandenburg.
[20] Нем. Berlin. Сербско племе Спревљани је настањивало немачку престоницу Берлин, а тамо се налазе и дан-данас археолошки остаци осам (8) сербских тврђава. На Скупштин Града Берлина се све до 14. века говорило сербским језиком (Oskar Schwebel: „Geschichte Der Stadt Berlin“; Berlin: Brachvogel & Ranft, 1888).
[21] Нем. Jacza von Köpenick.
[22] Нем. Pribislaw-Heinrich. Прибислав, сербски кнез из племена Хавељана прешао је у хришћанство 1137. године, тј. крштен је од стране немачког католичког свештенства, добивши при том германско име – Heinrich.
Савељев: Сербска Македонија, Бодрићи и Руси
Текст у фокусу:
»После пада Македонског царства, део Македонаца се око 320. пре нове ере преселио на Балтичко море; овај народ је тамо постао познат као Бодрићи, сачувавши све до саме своје пропасти грб Александра Великог, који приказује Букефала и грифона. Бодрићи су говорили на словенском језику и под притиском Немаца преселили су се у Иљмењ и Ловат, где су основали Новгород и Псков и око 216 године пре нове ере (Птолемеј).«
(ориг. рус. »По падении Македонского царства часть македонцев около 320 г. до Р. Х. переселилась к Балтийскому морю; народ этот там стал известен под именем Бодричей, сохранивший до самого падения своего герб Александра Македонского, изображавший буцефала и грифа. Бодричи говорили на славянском языке и от натиска германцев переселились на Ильмень и Ловать, где и основали Новгород и Псков около 216 г. до Р. Х. (Птолемей).«)
»После пада Македонског царства, део Македонаца се око 320. пре нове ере преселио на Балтичко море; овај народ је тамо постао познат као Бодрићи, сачувавши све до саме своје пропасти грб Александра Великог, који приказује Букефала и грифона. Бодрићи су говорили на словенском језику и под притиском Немаца преселили су се у Иљмењ и Ловат, где су основали Новгород и Псков и око 216 године пре нове ере (Птолемеј).«
(ориг. рус. »По падении Македонского царства часть македонцев около 320 г. до Р. Х. переселилась к Балтийскому морю; народ этот там стал известен под именем Бодричей, сохранивший до самого падения своего герб Александра Македонского, изображавший буцефала и грифа. Бодричи говорили на славянском языке и от натиска германцев переселились на Ильмень и Ловать, где и основали Новгород и Псков около 216 г. до Р. Х. (Птолемей).«)
Извор (назив дела): „Древняя история казачества“
Страна: 58
Аутор: Евгра́ф Петро́вич Саве́льев (1860-1930), руски историчар козаштва
Издавач: Вече
Место штампања: Москва́ (Росси́йская Федера́ция: 1991-)
Година: 2010
Језик: руски
Писмо: ћирилица
Објашњење везано за племе Бодрића:
Облашћу Мекленбург[1] су још од раног средњег века (6. век) владала сербска племена (за ранији период не постоје писани трагови), а од 1130. године, са доласком на власт Никлота (1090-1160), чврсту контролу над овом облашћу има династија потекла из племена Бодрића[2].
Иначе, ова династија је једина сербска династија на тлу Немачке[3], која је преживела све до данашњих дана.
Тачку на расправу око питања: Ко су били Бодрићи (Ободрити)?, тј. ком народу су припадали ставио је још у 19. веку велики војвода[4] Фридрих Франц II од Мекленбурга[5] (владао: 1842-1883), када је 12. маја 1864. године установио „Орден сербске круне“[6] од пет степени.
Његова раскошна инсигнија са мотом „Per aspera ad astra“ (Преко трња до звезда), за Велико војводство Мекленбург-Шверин[7] (1815-1918), може и данас да се види у Сербском музеју[8] у Котбусу[9] у Немачкој, док је друга носила мото „Avito viret honore“ (Снага је у слави предака) и била је предвиђена за суседно Војводство Мекленбург-Стрелиц[10] (1815-1918).
Велики војвода Фридрих је био веома поносан на сербско племе Бодрића, као и на све остале (преостале) Сербе у Немачкој, директно демантујући својом породичном традицијом, савремене приче (немачке историјске школе) да су Бодрићи неки други словенски народ, а не Серби.
[1] Нем. Mecklenburg.
[2] Серб. Бодрићи (Ободрити), нем. Bodrizen (Abodriten), или пољ. Obodryci (Obodrzyce).
[3] Лат. Germania, а данас Савезна Република Немачка (нем. Bundesrepublik Deutschland).
[4] Нем. Großherzöge von Mecklenburg.
[5] Нем. Friedrich Franz II von Mecklenburg. Фридрих Франц II је кнез (21. генерације) из сербског племена Бодрића, потомак Никлота (1090-1160), кнеза Бодрића (владао: 1131-1160), и Прибислава (11??-1178), првог кнез Мекленбурга (владао: 1167-1178).
[6] Луж.-серб.: Rědy Serbskeje krony wjelikowojwodow Mecklenburgskeje, односно нем. Orden der Wendischen Krone der Großherzöge von Mecklenburg.
[7] Нем. Großherzogtum Mecklenburg-Schwerin.
[8] Луж.-серб.: Serbski Muzej, односно нем. Wendisches Museum.
[9] Луж.-серб.: Chóśebuz, односно нем. Cottbus.
[10] Нем. Großherzogtum Mecklenburg-Strelitz.
Страна: 58
Аутор: Евгра́ф Петро́вич Саве́льев (1860-1930), руски историчар козаштва
Издавач: Вече
Место штампања: Москва́ (Росси́йская Федера́ция: 1991-)
Година: 2010
Језик: руски
Писмо: ћирилица
Објашњење везано за племе Бодрића:
Облашћу Мекленбург[1] су још од раног средњег века (6. век) владала сербска племена (за ранији период не постоје писани трагови), а од 1130. године, са доласком на власт Никлота (1090-1160), чврсту контролу над овом облашћу има династија потекла из племена Бодрића[2].
Иначе, ова династија је једина сербска династија на тлу Немачке[3], која је преживела све до данашњих дана.
Тачку на расправу око питања: Ко су били Бодрићи (Ободрити)?, тј. ком народу су припадали ставио је још у 19. веку велики војвода[4] Фридрих Франц II од Мекленбурга[5] (владао: 1842-1883), када је 12. маја 1864. године установио „Орден сербске круне“[6] од пет степени.
Његова раскошна инсигнија са мотом „Per aspera ad astra“ (Преко трња до звезда), за Велико војводство Мекленбург-Шверин[7] (1815-1918), може и данас да се види у Сербском музеју[8] у Котбусу[9] у Немачкој, док је друга носила мото „Avito viret honore“ (Снага је у слави предака) и била је предвиђена за суседно Војводство Мекленбург-Стрелиц[10] (1815-1918).
Велики војвода Фридрих је био веома поносан на сербско племе Бодрића, као и на све остале (преостале) Сербе у Немачкој, директно демантујући својом породичном традицијом, савремене приче (немачке историјске школе) да су Бодрићи неки други словенски народ, а не Серби.
[1] Нем. Mecklenburg.
[2] Серб. Бодрићи (Ободрити), нем. Bodrizen (Abodriten), или пољ. Obodryci (Obodrzyce).
[3] Лат. Germania, а данас Савезна Република Немачка (нем. Bundesrepublik Deutschland).
[4] Нем. Großherzöge von Mecklenburg.
[5] Нем. Friedrich Franz II von Mecklenburg. Фридрих Франц II је кнез (21. генерације) из сербског племена Бодрића, потомак Никлота (1090-1160), кнеза Бодрића (владао: 1131-1160), и Прибислава (11??-1178), првог кнез Мекленбурга (владао: 1167-1178).
[6] Луж.-серб.: Rědy Serbskeje krony wjelikowojwodow Mecklenburgskeje, односно нем. Orden der Wendischen Krone der Großherzöge von Mecklenburg.
[7] Нем. Großherzogtum Mecklenburg-Schwerin.
[8] Луж.-серб.: Serbski Muzej, односно нем. Wendisches Museum.
[9] Луж.-серб.: Chóśebuz, односно нем. Cottbus.
[10] Нем. Großherzogtum Mecklenburg-Strelitz.
|
|
Кохлер: ЉУТИЋИ,ЛУЖИЦЕ,ЛУЖИШКИ СРБИ
|
Јохан Дејвид Келер
Јохан Дејвид Келер (Johann David Köhler) (18 Јануар 1684 - 10. март 1755) , био je немачки професор историје,картограф . Његовa академскa жаришта су била древни новац као историјски артефакти, древно оружје и генеалогија . Келер је био универзитетски професор и први библиотекар у Алтдорфу, допринео је раном стварању библиотеке , скупљању и очувању научне литературе. м & Политика,,, Професор публицистике на Нирнбершкој Алтдорф Беукуемер школи - АТЛАС Географске инструкције и неколико Хералдичких повеља- Штампање, Нурнберг, 1719. |
Luttich (Љутић),град и истоимени замак на брду изнад самог града.
HUY,Bisthum,Luttich
DINANT,Bisthum,Luttich
Извор и назив дела :
Јохан Дејвид Кохлер: Јохан Дејвид Келер Хисториарум & Политика,,, Професор публицистике на Нирнбершкој Алтдорф Беукуемер школи - АТЛАС
Географске инструкције и неколико Хералдичких повеља,,,, Штампање, Нурнберг, 1719
Johann David Köhler : Johan David Koehlers Historiarum & Politices Professoris Publici auf der Nurnbergischen Altdorff Beuquemer Shul –und Reisen – Atlas
Geographischen Anleitung Und Etlichen Heraldischen Charten,,,,Privilegio,Nuernberg ,1719
HUY,Bisthum,Luttich
DINANT,Bisthum,Luttich
Извор и назив дела :
Јохан Дејвид Кохлер: Јохан Дејвид Келер Хисториарум & Политика,,, Професор публицистике на Нирнбершкој Алтдорф Беукуемер школи - АТЛАС
Географске инструкције и неколико Хералдичких повеља,,,, Штампање, Нурнберг, 1719
Johann David Köhler : Johan David Koehlers Historiarum & Politices Professoris Publici auf der Nurnbergischen Altdorff Beuquemer Shul –und Reisen – Atlas
Geographischen Anleitung Und Etlichen Heraldischen Charten,,,,Privilegio,Nuernberg ,1719
Hammond: Historia Incognita (veritas de Macedonibus)
Николас Хамонд: Непозната историја (истина о Македонији)“
Грци[1] нису имали титулу – »челника«[2], већ само њима суседни Серби, па је она чак и истиснула многе романске дворске титуле, које су нешто раније биле прихваћене у Сербији.
Такође, стари Грци су становништво античке Македоније називали варварима[3] што је (неспорно) значило, да је у питању негрчки народ, јер је то био ондашњи (јасан) именски облик распознавања (читај: разликовања) између њих (Грка) и других народа.
Овде ћемо набројати неколико познатијих носиоца сербских дворских и војних титула »велики челник« и »челник«.
Носиоци титуле – велики челник[4]:
1. Јован Оливер[5] (око 1310- после 1356), владао је областима око Овчег Поља и уз леву обалу Вардара (данас БЈР Македонија).
*Rüth, Uwe Max: „Die Farbgebung in der byzantischen Wandmalerei der Spätpaläologischen Epoche (1341-1453). Inaugural-Dissertation zur Erlangung der Doktorwürde der Philosophischen Fakultät der Rheinischen Friedrich-Wilhelms-Universität zu Bonn.“ (Bonn: 1977, стр. 135)
*Благојевић, Милош: „Државна управа у српским средњовековним земљама“ (Београд: Службени лист СРЈ, 2001, стр. 211)
2. Димитрије (1???-1359), господара жупа Дабра, Дрине и Гацка.
*Ђурић, Војислав Ј.: „Архиепископ Данило II и његово доба: Међународни научни скуп поводом 650 година од смрти, децембар 1987“, Књига 17, Научни скупови, Српска академија наука и уметности Одељење историјских наука (Београд: Српска академија наука и уметности, 1991, стр. 152)
*Jireček, Konstantin Josef: „Историја Срба“, Део IV (Београд: Издавачка књижарница Г. Кона, 1923, стр. 130)
3. Радослав Повић[6], који боравио (од 1355. године) на двору царице Јелене[7] (око 1310-1374) у Серу.
*Матица српска: „Летопис Матице српске“, Књига 305 (Нови Сад: Српска народна задружна штампарија, 1925 , стр. 66)
*Благојевић, Милош: „Државна управа у српским средњовековним земљама“ (Београд: Службени лист СРЈ, 2001, стр. 238)
4. Вук Кувет, велики челник (1403-1404), на двору Стефана Лазаревића Хребељановића, кнеза Сербије (владао: 1389- 1402) и деспота Сербије (владао: 1402-1427).
*Ћирковић, Сима / Михаљчић, Раде: „Лексикон српског средњег века“ (Београд: Српска академија наука и уметности, 1999, стр. 74)
*Благојевић, Милош: „Државна управа у српским средњовековним земљама“ (Београд: Службени лист СРЈ, 2001, стр. 236)
5. Хребељан, велики челник (од 1405. године), на двору Стефана Лазаревића Хребељановића.
*Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften: „Denkschriften“, Volume 64 (Wien: Kommission bei Alfred Hölderстр. 1920, стр. 27)
*Гавриловић, Славко: „Историја српског народа“, Део 2 (Београд: Српска књижевна задруга, 1981, стр. 120)
6. Радич Поступовић, велики челник (од 1429. године) на двору Ђурђа Бранковића Младеновића (1377-1456), деспота Сербије (владао: 1427-1456).
*Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften: „Denkschriften“, Volume 64 (Wien: Kommission bei Alfred Hölderстр. 1920, стр. 41)
*Muralt, Eduard von: „Essai de chronographie Byzantine, 1057-1453“, Tome premier (Genève : H. Georg, 1871, стр. 828)
7. Михаило Анђеловић[8] је као изданак грчког високог племства (избеглог у Сербију), постао велики челник (од око 1445. године), на двору Ђурђа Бранковића Младеновића и његовог сина Лазара Бранковића Младеновића (1421-1458), деспота Сербије (владао: 1456-1458).
*Jireček, Konstantin Josef: „Geschichte der Serben“, Band 1 (Gotha: Friedrich Andreas Perthe, 1918, стр. 274)
*Babinger, Franz: „Mehmed the Conqueror and His Time“ (Princeton: Princeton University Press, 1992, стр. 147)
8. Ђурађ Големовић[9] је последњи познати носилац ове високе дворске и војничке титуле (од 1453. године).
*Самарсжић, Радован: „Историја српског народа: Доба борби за очување и обнову државе 1371-1537“ (Београд: Српска књиижевна задруга, 1892, стр. 302)
*Срејовић, Драгослав / Гавриловић, Славко / Ћирковић, Сима М.: „Историја српског народа: књ. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371)“ (Београд: Српска књижевна задруга, 1989, стр. 302)
Носиоци титуле – челник:
1. Бранко, челник у време владавине Стефана VII Уроша Милутина Немањића[10] (око 1253–1321), краља Сербије (владао: 1282–1321)
*Попов, Чедомир: „Историја српске државности“, Део I (Београд: Српска академија наука и уметности, 2000, стр. 191)
*Благојевић, Милош: „Државна управа у српским средњовековним земљама“ (Београд: Службени лист СРЈ, 2001, стр. 211)
2. Градислав Сушеница, челник у време владавине Стефана X Уроша Душана Немањића[11] (око 1308–1355), краља Сербије (владао: 1331–1346) и цара Сербије (владао: 1346–1355).
*Српска академија наука и уметности. Историјски институт: „Историјски часопис“, Књига 23 (Београд: Научно дело, 1976, стр. 21)
*Жарковић, Божидар / Радуновић, Душан / Секулић, Весна / Стевовић, Вукосава: „Хотачка метохија: први хиландароски посед у Србији“, (Београд: Институт за српску културу, 2002, стр. 144-145)
3. Бранило, челник (од 1347. године) у време владавине Стефана X Уроша Душана Немањића.
*Благојевић, Милош: „Државна управа у српским средњовековним земљама“ (Београд: Службени лист СРЈ, 1997, стр. 212)
4. Јоаким-Бураш (Ђутица) Вранчић, челник (од 1350. године) у време владавине Стефана X Уроша Душана Немањића.
*Српска академија наука и уметности. Историјски институт: „Историјски часопис“, Књига 23-24 (Београд: Научно дело, 1976, стр. 9 и 15)
*Благојевић, Милош: „Државна управа у српским средњовековним земљама“ (Београд: Службени лист СРЈ, 1997, стр. 212)
5. Ћураш-Ћура Илијнћ (130?-1363), челник у време владавине Стефана X Уроша Душана Немањића.
*Благојевић, Милош, и Петковић, Сретен: „Србија у доба Немањића: од кнежевине до царства: 1168-1371“ (ТРЗ "ВАЈАТ", 1989, стр. 179)
*Ћирковић, Сима / Михаљчић, Раде: „Лексикон српског средњег века“ (Београд: Српска академија наука и уметности, 1999, стр. 812)
6. Милош Повић, челник који боравио (од 1355) на двору царице Јелене у Серу.
*Благојевић, Милош / Петковић, Сретен: „Србија у доба Немањића: од кнежевине до царства: 1168-1371“ (ТРЗ "ВАЈАТ", 1989, стр. 132)
*Ћирковић, Сима / Михаљчић, Раде: „Лексикон српског средњег века“ (Београд: Српска академија наука и уметности, 1999, стр. 812)
7. Муса (око 1330- око 1388), челник у време владавине Стефана XI Уроша Немањића[12] (око 1337-1371), краља Сербије (владао: 1346-1355) и цара Сербије (владао: 1355-1371), постао је и зет[13] великог кнеза Лазара, господарио је крајем око Копаоника.
*Благојевић, Милош, / Петковић, Сретен: „Србија у доба Немањића: од кнежевине до царства: 1168-1371“ (Београд: ТРЗ "ВАЈАТ", 1989, стр. 132)
*Ћирковић, Сима / Михаљчић, Раде: „Лексикон српског средњег века“ (Београд: Српска академија наука и уметности, 1999, стр. 812)
8. Радич Поступовић, челника у време владавине Стефана Лазаревића Хребељановића.
*Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften: „Denkschriften“, Volume 64 (Wien: Kommission bei Alfred Hölderстр. 1920, стр. 41)
*Muralt, Eduard von: „Essai de chronographie Byzantine, 1057-1453“, Tome premier (Genève : H. Georg, 1871, стр. 828)
9. Петар, главни војсковођа војске Јована (Ивана) Кастриота (13??-1437), кнеза Кроје (владао: 1407-1437)
*Jireček, Konstantin Josef: „Историја Срба“, Део IV (Београд: Издавачка књижарница Г. Кона, 1923, стр. 131)
10. Рајан, главни војсковођа војске Ђурђа Кастриота - Скендер-бега (1405-1468), кнез Епира (владао: 1443-1468) носио је титулу челника.
*Jireček, Konstantin Josef: „Историја Срба“, Део IV (Београд: Издавачка књижарница Г. Кона, 1923, стр. 131)
11. Радослав - Челник, врховни командант војске Јована Ненада (1492-1527), цара Сербије (владао: 1526-1527), последњи је сербски војсковођа за кога знамо да је носио ову високу титулу.
* Jireček, Konstantin Josef: „Geschichte der Serben“, Band 1 (Gotha: Friedrich Andreas Perthe, 1918, стр. 262)
*Срејовић, Драгослав / Гавриловић, Славко / Ћирковић, Сима М.: „Историја српског народа: књ. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371)“ (Београд: Српска књижевна задруга, 1993, стр. 151)
* Церовић, Љубивоје: „Срби у Словачкој“ (ДДШ „Кулура“, 1999, стр. 29.
Грци[1] нису имали титулу – »челника«[2], већ само њима суседни Серби, па је она чак и истиснула многе романске дворске титуле, које су нешто раније биле прихваћене у Сербији.
Такође, стари Грци су становништво античке Македоније називали варварима[3] што је (неспорно) значило, да је у питању негрчки народ, јер је то био ондашњи (јасан) именски облик распознавања (читај: разликовања) између њих (Грка) и других народа.
Овде ћемо набројати неколико познатијих носиоца сербских дворских и војних титула »велики челник« и »челник«.
Носиоци титуле – велики челник[4]:
1. Јован Оливер[5] (око 1310- после 1356), владао је областима око Овчег Поља и уз леву обалу Вардара (данас БЈР Македонија).
*Rüth, Uwe Max: „Die Farbgebung in der byzantischen Wandmalerei der Spätpaläologischen Epoche (1341-1453). Inaugural-Dissertation zur Erlangung der Doktorwürde der Philosophischen Fakultät der Rheinischen Friedrich-Wilhelms-Universität zu Bonn.“ (Bonn: 1977, стр. 135)
*Благојевић, Милош: „Државна управа у српским средњовековним земљама“ (Београд: Службени лист СРЈ, 2001, стр. 211)
2. Димитрије (1???-1359), господара жупа Дабра, Дрине и Гацка.
*Ђурић, Војислав Ј.: „Архиепископ Данило II и његово доба: Међународни научни скуп поводом 650 година од смрти, децембар 1987“, Књига 17, Научни скупови, Српска академија наука и уметности Одељење историјских наука (Београд: Српска академија наука и уметности, 1991, стр. 152)
*Jireček, Konstantin Josef: „Историја Срба“, Део IV (Београд: Издавачка књижарница Г. Кона, 1923, стр. 130)
3. Радослав Повић[6], који боравио (од 1355. године) на двору царице Јелене[7] (око 1310-1374) у Серу.
*Матица српска: „Летопис Матице српске“, Књига 305 (Нови Сад: Српска народна задружна штампарија, 1925 , стр. 66)
*Благојевић, Милош: „Државна управа у српским средњовековним земљама“ (Београд: Службени лист СРЈ, 2001, стр. 238)
4. Вук Кувет, велики челник (1403-1404), на двору Стефана Лазаревића Хребељановића, кнеза Сербије (владао: 1389- 1402) и деспота Сербије (владао: 1402-1427).
*Ћирковић, Сима / Михаљчић, Раде: „Лексикон српског средњег века“ (Београд: Српска академија наука и уметности, 1999, стр. 74)
*Благојевић, Милош: „Државна управа у српским средњовековним земљама“ (Београд: Службени лист СРЈ, 2001, стр. 236)
5. Хребељан, велики челник (од 1405. године), на двору Стефана Лазаревића Хребељановића.
*Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften: „Denkschriften“, Volume 64 (Wien: Kommission bei Alfred Hölderстр. 1920, стр. 27)
*Гавриловић, Славко: „Историја српског народа“, Део 2 (Београд: Српска књижевна задруга, 1981, стр. 120)
6. Радич Поступовић, велики челник (од 1429. године) на двору Ђурђа Бранковића Младеновића (1377-1456), деспота Сербије (владао: 1427-1456).
*Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften: „Denkschriften“, Volume 64 (Wien: Kommission bei Alfred Hölderстр. 1920, стр. 41)
*Muralt, Eduard von: „Essai de chronographie Byzantine, 1057-1453“, Tome premier (Genève : H. Georg, 1871, стр. 828)
7. Михаило Анђеловић[8] је као изданак грчког високог племства (избеглог у Сербију), постао велики челник (од око 1445. године), на двору Ђурђа Бранковића Младеновића и његовог сина Лазара Бранковића Младеновића (1421-1458), деспота Сербије (владао: 1456-1458).
*Jireček, Konstantin Josef: „Geschichte der Serben“, Band 1 (Gotha: Friedrich Andreas Perthe, 1918, стр. 274)
*Babinger, Franz: „Mehmed the Conqueror and His Time“ (Princeton: Princeton University Press, 1992, стр. 147)
8. Ђурађ Големовић[9] је последњи познати носилац ове високе дворске и војничке титуле (од 1453. године).
*Самарсжић, Радован: „Историја српског народа: Доба борби за очување и обнову државе 1371-1537“ (Београд: Српска књиижевна задруга, 1892, стр. 302)
*Срејовић, Драгослав / Гавриловић, Славко / Ћирковић, Сима М.: „Историја српског народа: књ. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371)“ (Београд: Српска књижевна задруга, 1989, стр. 302)
Носиоци титуле – челник:
1. Бранко, челник у време владавине Стефана VII Уроша Милутина Немањића[10] (око 1253–1321), краља Сербије (владао: 1282–1321)
*Попов, Чедомир: „Историја српске државности“, Део I (Београд: Српска академија наука и уметности, 2000, стр. 191)
*Благојевић, Милош: „Државна управа у српским средњовековним земљама“ (Београд: Службени лист СРЈ, 2001, стр. 211)
2. Градислав Сушеница, челник у време владавине Стефана X Уроша Душана Немањића[11] (око 1308–1355), краља Сербије (владао: 1331–1346) и цара Сербије (владао: 1346–1355).
*Српска академија наука и уметности. Историјски институт: „Историјски часопис“, Књига 23 (Београд: Научно дело, 1976, стр. 21)
*Жарковић, Божидар / Радуновић, Душан / Секулић, Весна / Стевовић, Вукосава: „Хотачка метохија: први хиландароски посед у Србији“, (Београд: Институт за српску културу, 2002, стр. 144-145)
3. Бранило, челник (од 1347. године) у време владавине Стефана X Уроша Душана Немањића.
*Благојевић, Милош: „Државна управа у српским средњовековним земљама“ (Београд: Службени лист СРЈ, 1997, стр. 212)
4. Јоаким-Бураш (Ђутица) Вранчић, челник (од 1350. године) у време владавине Стефана X Уроша Душана Немањића.
*Српска академија наука и уметности. Историјски институт: „Историјски часопис“, Књига 23-24 (Београд: Научно дело, 1976, стр. 9 и 15)
*Благојевић, Милош: „Државна управа у српским средњовековним земљама“ (Београд: Службени лист СРЈ, 1997, стр. 212)
5. Ћураш-Ћура Илијнћ (130?-1363), челник у време владавине Стефана X Уроша Душана Немањића.
*Благојевић, Милош, и Петковић, Сретен: „Србија у доба Немањића: од кнежевине до царства: 1168-1371“ (ТРЗ "ВАЈАТ", 1989, стр. 179)
*Ћирковић, Сима / Михаљчић, Раде: „Лексикон српског средњег века“ (Београд: Српска академија наука и уметности, 1999, стр. 812)
6. Милош Повић, челник који боравио (од 1355) на двору царице Јелене у Серу.
*Благојевић, Милош / Петковић, Сретен: „Србија у доба Немањића: од кнежевине до царства: 1168-1371“ (ТРЗ "ВАЈАТ", 1989, стр. 132)
*Ћирковић, Сима / Михаљчић, Раде: „Лексикон српског средњег века“ (Београд: Српска академија наука и уметности, 1999, стр. 812)
7. Муса (око 1330- око 1388), челник у време владавине Стефана XI Уроша Немањића[12] (око 1337-1371), краља Сербије (владао: 1346-1355) и цара Сербије (владао: 1355-1371), постао је и зет[13] великог кнеза Лазара, господарио је крајем око Копаоника.
*Благојевић, Милош, / Петковић, Сретен: „Србија у доба Немањића: од кнежевине до царства: 1168-1371“ (Београд: ТРЗ "ВАЈАТ", 1989, стр. 132)
*Ћирковић, Сима / Михаљчић, Раде: „Лексикон српског средњег века“ (Београд: Српска академија наука и уметности, 1999, стр. 812)
8. Радич Поступовић, челника у време владавине Стефана Лазаревића Хребељановића.
*Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften: „Denkschriften“, Volume 64 (Wien: Kommission bei Alfred Hölderстр. 1920, стр. 41)
*Muralt, Eduard von: „Essai de chronographie Byzantine, 1057-1453“, Tome premier (Genève : H. Georg, 1871, стр. 828)
9. Петар, главни војсковођа војске Јована (Ивана) Кастриота (13??-1437), кнеза Кроје (владао: 1407-1437)
*Jireček, Konstantin Josef: „Историја Срба“, Део IV (Београд: Издавачка књижарница Г. Кона, 1923, стр. 131)
10. Рајан, главни војсковођа војске Ђурђа Кастриота - Скендер-бега (1405-1468), кнез Епира (владао: 1443-1468) носио је титулу челника.
*Jireček, Konstantin Josef: „Историја Срба“, Део IV (Београд: Издавачка књижарница Г. Кона, 1923, стр. 131)
11. Радослав - Челник, врховни командант војске Јована Ненада (1492-1527), цара Сербије (владао: 1526-1527), последњи је сербски војсковођа за кога знамо да је носио ову високу титулу.
* Jireček, Konstantin Josef: „Geschichte der Serben“, Band 1 (Gotha: Friedrich Andreas Perthe, 1918, стр. 262)
*Срејовић, Драгослав / Гавриловић, Славко / Ћирковић, Сима М.: „Историја српског народа: књ. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371)“ (Београд: Српска књижевна задруга, 1993, стр. 151)
* Церовић, Љубивоје: „Срби у Словачкој“ (ДДШ „Кулура“, 1999, стр. 29.
|
[1] Грч. Έλληνας.
[2] Грци ову високу војну титулу преводе на свој језик као – φύλαρχος. [3] Грч. βάρβαρος. [4] Странци су, у латинским исправама, сербског великог челника звали »comes palatines«. [5] Он је такође био носилац значајних дворских титула, као што је титула великог војводе, севастократора и од проглашења Сербског царства (1345-1371) – деспота. Био је један од најзначајнијих војсковођа цара Душана током његових освајања Македоније и Тесалије. [6] Породица му је пореклом из Дубровника, брат (Ђорђе) му је имао једну од најважних функција у царству, тј. титулу – логотета (грч. λογοθέτης), његов трећи брат, био је челник Милош. [7] Јелена је била жена Стефана X Уроша Душана Немањића, а потомак је три владарске династије поникле на Хемском полуострву (Балкану) – Асен, Комнен (грч. Κομνηνός) и Шишман. [8] Михаило Анђеловић (грч. Μιχαήλ Άγγελος, или Μιχαήλ Φιλανθρωπηνός) је рођени брат Махмуда Анђеловића (1420-1474), тј. тур. Veli Mahmud Paşa, великог везира Осамске Турске (владао: 1456-1466 и 1472-1474). [9] Након пропасти Деспотовине, ступио је са братом Оливером у службу султаније Маре Бранковић Младеновић (1401-1487), ћерке деспота Ђурђа. Умро је на њеном имању Јежево, код Сера. [10] У историографској грађи нам је познат и као – Стефан Урош II Милутин Немањић. [11] У историографској грађи нам је познат и као – Стефан Урош IV Душан Немањић - „Силни“. [12] У историографској грађи нам је познат и као – Стефан Урош V Немањић. [13] Око 1355. године оженио је Лазареву сестру Драгану. |
СРБСКО - РИМСКИ ЦАРЕВИ
На основу претходних делова ''ЗАБРАЊЕНЕ ИСТОРИЈЕ'' могли сте да закључите да је званична историја, благо речено, зашла у ћорсокак. Нажалост, многи су и даље склони пре да поверују неком странцу и његовој документацији сумњиве веродостојности, него нашим, србским изворима. Овде ћу, као увод, навести неке од њих. Знам да ће дежурни србомрсци и аутошовинисти једва дочекати да започну причу ''о Адаму и амебама'', али ''кад камен проговори, ту дискусије нема.''
Шта каже званична историја о римском цару Ликинију? Каже мало, али паметном је довољно. Рођен је на подручју Дакије, а родитељи су му били дачки или илирски сељаци. Значи да је припадао хемском (старобалканском), аутохтоном становништву.
Ромејски (византијски) хроничар Јован Зонара пише да је Ликиније у борби са Константином био принуђен да тражи помоћ од ''подунавских варвара'' са којима је, очигледно, био у добрим односима. Зонара нам сведочи и да је Ликиније потражио заштиту у србским палнинама (Montes Serrorum) које се још називају и шуме словенских Вана (Венда). А шта кажу србски родослови, хронике и летописи...?
КАРЛОВАЧКИ РОДОСЛОВ:
"Глагољут истини списатељи јако Ликинију Србину бити родом, Јелину мудрованијем, и сва Србска идола служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки именујут се; от Сера же Србље.''
ВРХОБРЕЗНИЧКИ РОДОСЛОВ:
"И царствује у њем (тј. у Риму) имаше (цар Константин) бољарина некојего Србина, именом Ликинија. И вдајет ему сестру своју Константију в жену... Константија же сестра Константинова, жена Ликинијева, роди Ликинију сина, емуже власи главе его бише бели, и нарекоше име ему Бела Урош... Цар же Константин видев Ликинијево жесточство и томитељство на христијанех, и почелевајет отсешти главу Ликинију мучитељу. Сија же видев син его Бела Урош и устрашив се, бегајет к тврдеј земли захлмској к западу. И појемљет себе к браку Ану, даштер франачаскаго краља, и роди с њеју два сина, имаже имена нарече првому Техомиљ, втотому Чудомиљ... Техомиљ же појет даштер чешкога краља, и роди с њеју 4 сини добри и храбри и мужаствни, имаже имена сута сија: Завида, Срацимир, Првослав, Стефан Немања..."
КОНСТАНТИНОВ РОДОСЛОВ:
"Овај Ликиније беше далматински господин, родом Србин и роди од Константије сина Бела Уроша."
ПАЈСИЈЕВ РОДОСЛОВ:
"... По среде зе их царствујушћу Ликинију мучитељу северними и западними странама, јеже Србин јест."
ОПШТИ ЛИСТ ПАТРИЈАРШИЈЕ ПЕЋКЕ:
"Овај Ликиније имао два сина који су били са својом мајком после смрти Ликинијеве (325) побегли из некада славног града Сирмијума. Из тај града они су преко Босне побегли у Захумљу у отечество свога оца Ликинија... Лоза која је од њих водила дала је првог благочестивог цара нашег Немању, који се у монаштву прозвао Симеон. "
РУВАРЧЕВ ЛЕТОПИС:
"Ликиније мало пребив у благочасти поче мучити Хришћане. На то Цар Константин пошаље своје војнике који Ликинију одсекоше главу.Син Ликинијев Бели Урош виде велики страх и ужас и побеже у тврду западну страну у Захумску земљу и тамо је порастао. "
Шта каже званична историја о римском цару Ликинију? Каже мало, али паметном је довољно. Рођен је на подручју Дакије, а родитељи су му били дачки или илирски сељаци. Значи да је припадао хемском (старобалканском), аутохтоном становништву.
Ромејски (византијски) хроничар Јован Зонара пише да је Ликиније у борби са Константином био принуђен да тражи помоћ од ''подунавских варвара'' са којима је, очигледно, био у добрим односима. Зонара нам сведочи и да је Ликиније потражио заштиту у србским палнинама (Montes Serrorum) које се још називају и шуме словенских Вана (Венда). А шта кажу србски родослови, хронике и летописи...?
КАРЛОВАЧКИ РОДОСЛОВ:
"Глагољут истини списатељи јако Ликинију Србину бити родом, Јелину мудрованијем, и сва Србска идола служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки именујут се; от Сера же Србље.''
ВРХОБРЕЗНИЧКИ РОДОСЛОВ:
"И царствује у њем (тј. у Риму) имаше (цар Константин) бољарина некојего Србина, именом Ликинија. И вдајет ему сестру своју Константију в жену... Константија же сестра Константинова, жена Ликинијева, роди Ликинију сина, емуже власи главе его бише бели, и нарекоше име ему Бела Урош... Цар же Константин видев Ликинијево жесточство и томитељство на христијанех, и почелевајет отсешти главу Ликинију мучитељу. Сија же видев син его Бела Урош и устрашив се, бегајет к тврдеј земли захлмској к западу. И појемљет себе к браку Ану, даштер франачаскаго краља, и роди с њеју два сина, имаже имена нарече првому Техомиљ, втотому Чудомиљ... Техомиљ же појет даштер чешкога краља, и роди с њеју 4 сини добри и храбри и мужаствни, имаже имена сута сија: Завида, Срацимир, Првослав, Стефан Немања..."
КОНСТАНТИНОВ РОДОСЛОВ:
"Овај Ликиније беше далматински господин, родом Србин и роди од Константије сина Бела Уроша."
ПАЈСИЈЕВ РОДОСЛОВ:
"... По среде зе их царствујушћу Ликинију мучитељу северними и западними странама, јеже Србин јест."
ОПШТИ ЛИСТ ПАТРИЈАРШИЈЕ ПЕЋКЕ:
"Овај Ликиније имао два сина који су били са својом мајком после смрти Ликинијеве (325) побегли из некада славног града Сирмијума. Из тај града они су преко Босне побегли у Захумљу у отечество свога оца Ликинија... Лоза која је од њих водила дала је првог благочестивог цара нашег Немању, који се у монаштву прозвао Симеон. "
РУВАРЧЕВ ЛЕТОПИС:
"Ликиније мало пребив у благочасти поче мучити Хришћане. На то Цар Константин пошаље своје војнике који Ликинију одсекоше главу.Син Ликинијев Бели Урош виде велики страх и ужас и побеже у тврду западну страну у Захумску земљу и тамо је порастао. "
|
|
|
|
Кликом на линк, прочитајте повезану тему ''сербско/римско царство и сербско/римски цареви''...
|
...или скините комплетан,
илустрован рад у пдф формату. 
| ||
|
26.05.2015.
