Пише: Драгослав Бокан
Као да живимо у подруму из Кустуричиног и Ковачевићевог "Подземља" у коме је стало време и читамо старе новине "с рупом" - и то наопачке (као у шпијунаким комедијама).
И вртимо у круг апсолутно неважне и сасвим маргиналне информације, несвесни времена у коме живимо и света који нас окружује.
Као кад би неки послератни Бечлија или становник златног Прага говорио о свом граду не схватајући да га је велики и страшни рат суштински и заувек изменио.
Ми живимо у виртуелном времену непосредно уочи и одмах по смењивању Слободана Милошевића, не померајући се из те замрзнуте календарске тачке и не схватајући све што се у међувремену депавало и управо дешава у животу који, у сталним променама, тече око нас и прелива обале наше свакодневице.
Наше новине, часописи ("НИН", "Време"...), ТВ емисије, полемике око "Инсајдера" и препотопског "Утиска недеље", стереотипни разговори о "Референдуму" Српске академије наука и уметности, приче о "одливу мозгова", старлетама и сплавовима, Гучи и Егзиту... потврђују овај мој зачудни осећај невероватне застарелости онога што би могло да се назове овдашњим (али не и ововременим) "погледом на свет".
А ови година Америка се полако и са гневом повлачи са главне сцене глобалног света и уступа своје до скоро неприкосновено место источним центрима моћи; долар долази до зида и краја свог (америчког) сна; Русија је устала (повратила Крим, успоставила своја упоришта у Сирији, спречила пад Асадове власти, извојевала победу у краткотрајном "хладном рату" са Турском, развила савез земаља БРИКС-а, ојачала војску, запретила НАТО јастребовима, кренула у обрачун са својом "петом колоном"...); Турска избацује НАТО војнике са своје територије; непрегледне колоне избеглица из Сирије, Авганистана, Јемена... су преплавиле Европу; тероризам је постао светски присутан и опасан - али је и борба с њим адекватно ојачала; Велика Британија је изашла из Европске Уније... и све то у само неколико последњих година.
А наши вајни интелектуалци се у највећем броју случајева понашају као да се све то и није догодило, брбљајући и даље о "левици" и "десници", "слабој и спорој Русији", "надолазећем фашизму", "глобализму", "Милошевићу"... као покварене машине.
Људи, пробудите се!
Више ништа није као што је било до скоро!
Петооктобарска фразеологија више не врши своју функцију, "Отпор" је ствар далеке прошлости, баш као и Вук Драшковић, Ђинђић, Мики Ракић, Јовица Станишић, ДОС, експертски тимови и олако обећане "хиљаде евра за сваког грађанина" од стране превејаног Млађана Динкића, дебилно фолирање са теткиним каучом Божидара Ђелића... и још толико тога, срећом сасвим и заувек иза нас.
Ми живимо у времену пада Америке, распада Европске Уније, буђења Русије и успона Кине - и ко их (та два источна царства) још увек (онако наивно, гастарбајтерски) потцењује може се слободно назвати идиотом.
Чисто да не заборавимо на ту "ситницу", кад кренемо да кукумавчимо и жалимо се како нас "нико не воли & не помаже" ("Па то је неправда, па стварно!").
Да се разведри мало и наше чело. Коначно.
И вртимо у круг апсолутно неважне и сасвим маргиналне информације, несвесни времена у коме живимо и света који нас окружује.
Као кад би неки послератни Бечлија или становник златног Прага говорио о свом граду не схватајући да га је велики и страшни рат суштински и заувек изменио.
Ми живимо у виртуелном времену непосредно уочи и одмах по смењивању Слободана Милошевића, не померајући се из те замрзнуте календарске тачке и не схватајући све што се у међувремену депавало и управо дешава у животу који, у сталним променама, тече око нас и прелива обале наше свакодневице.
Наше новине, часописи ("НИН", "Време"...), ТВ емисије, полемике око "Инсајдера" и препотопског "Утиска недеље", стереотипни разговори о "Референдуму" Српске академије наука и уметности, приче о "одливу мозгова", старлетама и сплавовима, Гучи и Егзиту... потврђују овај мој зачудни осећај невероватне застарелости онога што би могло да се назове овдашњим (али не и ововременим) "погледом на свет".
А ови година Америка се полако и са гневом повлачи са главне сцене глобалног света и уступа своје до скоро неприкосновено место источним центрима моћи; долар долази до зида и краја свог (америчког) сна; Русија је устала (повратила Крим, успоставила своја упоришта у Сирији, спречила пад Асадове власти, извојевала победу у краткотрајном "хладном рату" са Турском, развила савез земаља БРИКС-а, ојачала војску, запретила НАТО јастребовима, кренула у обрачун са својом "петом колоном"...); Турска избацује НАТО војнике са своје територије; непрегледне колоне избеглица из Сирије, Авганистана, Јемена... су преплавиле Европу; тероризам је постао светски присутан и опасан - али је и борба с њим адекватно ојачала; Велика Британија је изашла из Европске Уније... и све то у само неколико последњих година.
А наши вајни интелектуалци се у највећем броју случајева понашају као да се све то и није догодило, брбљајући и даље о "левици" и "десници", "слабој и спорој Русији", "надолазећем фашизму", "глобализму", "Милошевићу"... као покварене машине.
Људи, пробудите се!
Више ништа није као што је било до скоро!
Петооктобарска фразеологија више не врши своју функцију, "Отпор" је ствар далеке прошлости, баш као и Вук Драшковић, Ђинђић, Мики Ракић, Јовица Станишић, ДОС, експертски тимови и олако обећане "хиљаде евра за сваког грађанина" од стране превејаног Млађана Динкића, дебилно фолирање са теткиним каучом Божидара Ђелића... и још толико тога, срећом сасвим и заувек иза нас.
Ми живимо у времену пада Америке, распада Европске Уније, буђења Русије и успона Кине - и ко их (та два источна царства) још увек (онако наивно, гастарбајтерски) потцењује може се слободно назвати идиотом.
Чисто да не заборавимо на ту "ситницу", кад кренемо да кукумавчимо и жалимо се како нас "нико не воли & не помаже" ("Па то је неправда, па стварно!").
Да се разведри мало и наше чело. Коначно.
RSS Feed
