НАПОМЕНА: Текст који следи је фикција непознатог аутора (можда неког страсног пивопије), али је занимљив и као такав заслужује место у категорији ''мишљења''.
Када просечног Србина питате шта је србско традиционално пиће, као из топа ће вам одговорити – ракија! Они мало префињенији ће рећи да је то вино, они мало мање верзирани ће тврдити да је то шприцер, родоверци ће се клети у медовину, а шаљивџије ће рећи да је то вода. Иво Андрић је писао о распусним винима наше младости које нас терају на бунт и лудило, о причесном вину и његовој сакралности и озбиљности. Момо Капор је знао да каже: “Будући да пијем вино, а не жестока пића, оно ме доводи у једно лепо летаргично осећање.” О ракији су певане песме и причане приче, иако је она код нас дошла са истока, након османлијских освајања и није баш део наше традиције. Осим тога, реч ракија потиче од арапског израза “ал-рак” што у преводу значи “зној”, а што је директна асцоцијација на процес дестилације. Па шта је онда традиционално србско пиће? У Дубровачком архиву чувају се документи у којима пише како је цар Душан Немањић, од народа (с разлогом) прозван “Силни”, уочи свог крунисања од Венецијанаца наручио 33 чаше од скупоценог метала. Те чаше су биле за њега лично али их је, због њихове велике вредности, поклањао и својим племићима – узданицама, међу којима је био и Прибац Хребељановић, отац потоњег кнеза Лазара који је на његовом двору био логотет. Шта је Душан Силни пио из тих чаша? Логично је да је пио вино. Казани са ракијом ће се задимити тек који век касније, а медовина, јамачно, није била “у моди”. Вино се “блажило” водом, понекад и зачинима које су у Србију доносили промућурни дубровачки трговци, па и воћем, као што су то чинили Византинци и стари Латини пре њих. Међутим, остаће из времена Душанове владавине и подоста законских аката, поред оних о томе како се лопову сече рука, силоватељу нос а убици глава, праведни и строги србски василевс донео је и једну битну одредну – о тзв. “житотребију”. После жетве, када се жито “требило”, тј. правила селекција најбољег и мање доброг, најбољи јечам и пшеница су ишли цару, на двор, мало мање квалитетан је ишао у манастире, монасима, а оно што остане – обичном народу. Шта ће Душану толики јечам, питао би се неко? Па за пиво, наравно. У средњем веку, пиво је повезивало све слојеве друштва. Пио га је цар на двору, пило га је племство на својим поседима, њиме су се крепили монаси по манастирима, а најбољи начин да се конзервира вода био је да се помеша са јечмом и мало хмеља. У времена великих глади, пиво се давало деци, старима и болеснима, служило се по крчмама и успутним свратиштима, пили су га витезови, ковачи и библиотекари. Пиле су га и жене. Само кришом.
Пиво се точило на турнирима, свадбама и поменима. Пиво је било присутно свуд, и у раскошу господских дворова и у сиротињи себарских колиба.
А какво је било то србско средњовековно пиво? Било је мутно, било је нефилтрирано, имало је црвену боју – и било је јако. Такво пиво Британци данас зову “ејл”. Не знамо како су наши преци звали то своје, аутентично, србско пиво, али није ни важно… Вратимо се чаши Душана Силног. Историчари се куну да су те чаше служиле за испијање вина. Због облика и због слутње да златна посуда такве финоће не би требало да буде нешто са чијих обода ће цурити пивска пена… Али, да ли су у праву? И шта би Душан Силни рекао на све то? Прича се да се у ризници манастира Хиландар чува чаша Цара Душана. У ствари, има их неколико, различитих величина и израде, али, веле да је једна посебна. Она запрема скоро два литра, од слоноваче је, а моџа и од неког квалитетног метала или дрвета. Висока је, широка, на себи има гравире типичне за то време, класје жита (или јечма?), цветове руже (или хмеља?), витеза на коњу, деву у невољи, аждаху која ће бити прободена копљем, двоглавог орла на прочељу и четири оцила на дну. На врху је поклопац, да вино не побегне. Кажу да је Душан, када је био приморан да избегне на Хиландар приликом епидемије куге у Србији, знао да, након вечере, седи до дуго у ноћ и разговара са монасима. Притом би пио из те чаше. Кажу, вино. Признајем, Душан јесте био крупан и висок човек, преко два метара, и могао је, што би рекао обичан народ да “потегне”. Али некако нисам сигуран да је успевао за вече да стуче по 5-6 литара громовитог хиландарског вина. Па у чему је онда тајна? У ту лепу чашу, која својим изгледом подсећа на савремене кригле, хиландарски монаси нису свом владару сипали вино – него пиво. И док се тако сладио “течним хлебом” од јечма и хмеља, Душан Силни је сањао како ће једног дана освојити Константинопољ. На жалост, тај сан му се није остварио. Замишљам како Душан Силни на пар сати напушта своје рајско насеље и силази до неке србске пивнице. Замишљам га како улази у њу и строгим погледом одмерава присутне док му ноздрве голица мирис прженог кромпира, гирица и пилећих крилца. Онда прилази шанку, човек од два метра и петнаеаст, полаже своје огромне шаке на лакирано дрво, пресеца шанкера погледом из својих црних, скоро па вучјих очију и пита: “Имате ли криглу од два литра?” И док сам седим у пивници коју држи један мој пријатељ, загледан у мутну пену на врху пинте, питам се: “Шта би било са нама да нисмо имали владаре који су волели пиво?”
За насловницу кориштена слика Дарка Стојановића
Аутор текста непознат Објавио Душан Божучанин Уредио: srbski.weebly.com |
powered by Surfing Waves
|