ШТА КАЖУ САНСКРИТОЛОЗИ: EMILE BURNOUFF, ADOLPHE PICTET и M. F. NEVE

Emile Burnouff y свом изванредном Есеју о Ведама поставља себи питање, на основу чега може да се установи страно порекло тзв. Аријеваца, који су у једно давно доба извршили инвазију Индије?1 На истом месту он тражи одговор у самим Ведама, тврдећи, да у њима има детаља, који указују на то, да је тај народ дошао са запада, или тачније - са северо-запада, из области, у којој се налази централна језгра азијских планина, где се сустижу Хималаја и Болор, или Белур. Велика химна песника Диргатаме, мисли Бирнуф, прави алузију управо на тај планински чвор, следећим речима:

"Небо је мој отац. Мајка ми је велика Земља; највиши део њене површине њена је материца: тамо је Отац оплодио утробу оне, 
која је његова супруга и његова кћер. "2

"Зна се, наставља даље Емил Бирнуф, да је управо то место било у каснијим временима окружено тајанственошћу у симболичним концепцијама... 
биле су то северне висине, с којих су се сливале велике реке према Индији. Управо у области тог централног планинског чвора ведска митологија локализује планину МЕРУ, чије име је, мисли Бирнуф, сачувано у називу КАШМИР... Из тог краја истичу све велике земаљске реке - творци њене плодности и извор живота. Цитирани одломак песника Диргатаме (Dirgatamas), упоредо с неким другим одломцима, изгдеда, да обележава порекло наведеног симбола, указујући, према томе, на чињеницу, да су "Аријевци" већ имали известан појам о улози централног планинског језгра у географији Азије. Уистину, одатле тече - не само један велики део река области назване Saptasindu, већ и Сарасвати, од које гу Грци створили Haraqaiti, па Oxus4 (данашња Аму-Дарја) и реке западне Кине, или долине Yarkand. Воде које силазе са тих планинских врхунаца, отуда, где Небо и Земља слазе са тих планинских врхунаца, отуда, где Небо и Земља славе свој хименеј, те воде заиста доносе плодност у свим правцима. Што се нас тиче, наставља Бирнуф, ми можемо да верујемо, да су Аријевци познавали ову географску стварност, која је у свету тога давног доба била најзначајнија."

1. - Еmilе Burnouff - Essai sur le Veda ou etudes sur les religions, la litterature et la constitution sociale de l'Inde de puis le temps primitiv jusqu'aux temps brahmaniqes. Ouvrage pouvant servir d'introduction a l'etude des litteratures occidentales - Paris, 1863.
2. - Ibid,c.l29.
3. - Saptasindu je у ствари средње поречје реке Инда.
4. - Oxus је данашња Аму-Дарја, велика река, која је некада у Азији раздвајала Согдијану на северу, од Бактријане на југу. Аму-Дарја се у давној прошлости делила на два рукавца, од којих се важнији и већи уливао у Каспијско /Хиркаско/ језеро, а други у Аралско. У новије доба ова река је променила правац, или се рукавац који је текао према Каспијском језеру исушио после једног земљотреса 1643. г.

Што се пак тиче правца северо-запад, одакле су се првобитни "Аријевци" спустили у област Саптасинду, то се, увек по Бирнуфу, да закључити на основу "много текстова" (beaucoup de textes), који би без ове претпоставке били необјашњиви. Он сматра, да химна Вичвамитре (Viçwâmitra) представља јасну алузију на то древно путовање:5

5. - II, 38

4. "... победоносне групе су се сабрале око онога, који је био расположен за борбу. Новост се раширила, док је велика звезда излазила из мрака. Зоре6 су то знале, те су дотрчале. Индра сам је господар крава.

6. - У множини као персонификација богиња зоре.

5. Седам мудраца, захваљујући њиховом знању, открили су, да су те краве биле затворене у источној пећини. Мисао је скренула према тој страни. Они су следили цео пут жртве, а знајући њихова побожна дела, (Индра) је продро у пећину.

6. Сарама (кучка), знајући, да је планина била отворена, помогла је да изиђе прастаро стадо, које нам даје живост. Она је, обдарена лаким ногама, прва чула тутњаву бесмртних, давши правац нашим тражењима.

7. Најмудрији се показао... планина је отворила своју утробу пред добротворним витезом. Тај смртник, сједињен с млађима, разделио је људима богати плен. Ангира (свештеник) му је упутио своје дубоко поштовање.
​
Ако ова химна представља стварно успомену "Аријеваца" на улазак у област Саптасинду преко Hindu-ko, тј. преко планине назване Индијским Кавказом и долином званом Attok, онда нам је допуштено, да на исти начин интерпретирамо, сматра Бирнуф, један доста велики број одломака ведских химни. Тако, на пр., песник Васишта (III, 142,146) пева:

"Наши очеви су тражили скривено светло."

Даље је из ведских химни јасно, разлаже наш аутор, да "Аријевци" никад нису били мирни и спокојни у новој области. Окружени врло бројним непријатељима, који су живели поред њих, па чак и међу њима, они су увек испољавали свест о томе, да су странци и освајачи и били су присиљени, да напрекидно воде борбе. Ова чињеница је условила посебну карактеристику ведских химни, у којима се често, при зазивању богова, упућују молитве за што већи број синова. Но то је посебна тема и о њој ће бити више говора на одговарајућем месту у тому II.
Но пошто је у овом поглављу углавном реч о времену постанка Веда, скопчаном са тзв. "аријевском инвазијом" Индије, да се вратимо још неким размишљањима Емила Бирнуфа. На страни 11. својих "Есеја" он каже, да се по великом броју ведских химни види, да су песницима ведске епохе предходили други, старији песници, који су уједно били њихови преци и оснивачи њихове вере и обичаја. Ти прадавни господари породица, чије постојање је исто таква историјска реалност, као и постојање њихових потомака, изгледа, да су живели северозападно од Пенџаба... а други још даље у истом правцу, тј. даље на северо - западу... На тај начин, сматра Бирнуф, читав скуп ведских традиција указује на временски перод, чије трајање се апсолутно не може одредити. Што се коначног смештаја "Аријеваца" тиче на полуострву Ганга (dans la presqu'ile de Gange),7 Бирнуф сматра, да се он догодио најкасније око XV века пре Христа! А када су живели преци ведских песника, који су установили ведске традиције негде изван Индије - то питање остаје отворено.

​7. -O.C..S.9.

Но без обзира на то, врло савесни истраживач Емил Бирнуф тврди, да су Веде претходиле и класичном санскритском, и пракриту и Зенд - Авести, чиме древне химне постају средиштем свих филолошких студија. Јер - увек по Бирнуфу - у време када су настајале последње ведске химне, Саломон још није постојао... Што се пак ведске породице тиче, будући да је њено установљавање остварено у тако давној прошлости, Бирнуф не може да закључи с потребном прецизношћу, да ли је она створена с циљем одбране прадедовске вере, или је пак ведска вера, скупа с ведским обичајима, обредима и традицијама створена са сврхом, да овековечи породицу, чувајући њену јединственост. Јер - ведска породица се заснивала на светости брачног јединства, окруженог свим гаранцијама, које могу да пруже вера и друштво засновано на врло старим традицијама. У везу с породицом Бирнуф доводи и родбинска ведска имена, за која он каже, да по своме постању временски далеко, далеко надилазе Веде, наставши у време "аријевске заједнице":

"Ills appartienneat donc, et cela depuis une epoque fort antique,a la race sommune et font partie du vocabulaire general."8

"Она (тј. родбинска имена) припадају дакле, почев од једног веома давног времена, заједничкој раси (тј. свим Индо - Европљанима), сачињавајући део општег лексичког, одн. речничког богатства."

8. - Id. ,p. 207

(У једном, посебном поглављу видећемо, у тому II, да су родбински и породични називи у српском језику до дана данашњег задржали обележја архаичности и аутентичности.)
Подвући ћемо још, да Емил Бирнуф сматра, да мистериозне приче ведских песника скривају историјске чињенице од највеће вредности.9

9. - Id.,p. 177.

Извесне химне, тврди на другом месту Емил Бирнуф,10 дотичу се историјских догађаја, који су се одиграли по доласку "Аријеваца" у поречје Инда; оне су најмногобројније. Догађаји на које те химне праве алузије, могу да се локализују у понеку од равница око Инда, имајући изразито историјски карактер, о чему коментатори Веда дају опширна и инструктивна објашњења. Међутим, извесне химне говоре о догађајима, који су претходили силаску Индо - Европљана у долину око реке Инда и који су се одиграли у крају, чије име песник не даје. Ту би се могле убројити химне, које говоре о древном Канви (Kanwa), претку песника истог имена; затим о Кави (Kavi) и о његовом сину Учана (Uçanas)... О древном песнику Васишта (Vasista), ривалу Вичвамитре (Viçwâmitra), a има идругих... Сви догађаји ове врсте, испитивани од научника готово под лупом, дају доказе о веома великој старини, а уједно и доказе о негдашњем јединству "Аријеваца" и других грана исте фамилије, пре него што је дошло до разлаза, или индо - европске дијаспоре из првобитног заједничког и јединственог центра, у коме је створен темељ ведске вере и ведских високо штованих традиција.

10. - Id„ pp. 179-180

Истраживачки рад Адолфа Пиктеа (Adolphe Pictet) узбуђује сигурно и најхладније научнике, јер је аутор пун стваралачког жара и одушевљења. Да би написао своје дело, он је после успеха с његовим првим издањем, простудирао све специјалне студије, да би усавршио и употпунио друго, које носи наслов "Индо - Европско порекло, или првобитни Аријевци; Есеј лингвистичке палеонтологије."11 Његово дело је изишло у два тома и оно може да буде од користи сваком озбиљном истраживаоцу: лингвисти, филологу, митологу, историчару, етнографу, па и археологу. Потпуно непристрасан у свом раду, он је у параграфу 2. првог тома споменуо нешто, што - на жалост - због преране смрти није могао да разради и приведе крају. Та напомена односи се и на словенске језике:

"... qui puissent avoir conserve quelquefois des elements 
primitifs et des mots radicaux qui ont disparu partout aillcurs..." 
''...Il n'en est pas ainsi de la pluspart de nos termes europeens, 
bien souvent mutiles ou contractcs de maniere a eu rendre la restitution 
impossible..."

11. - Les origines indo-europeennes ou les Ariyas primitifs. Essai de pale ontologie linguistique, par Adolphe 
Pictet, Paris, 1877., 2-еmе edition le vue et augmentee.

У преводу то значи:

"... који су могли (тј. словенски језици), да који пут сачувају првобитне елементе и коренске речи, које су свуда другде ишчезле... " 
"... Није тако с већином наших европских израза, често изобличених, или комбинованих на такав начин, да је немогуће реституисати их..."

На основу онога, што је сам Пикте писао у предговору, имамо разлога да верујемо, да се он при свом раду служио неким лексиконом српског језика, међутим, не познавајући сам језик. С друге стране, уверени смо, да је овај научник дуже поживео, он би, ношен жарком и искреном жељом да пронађе ведски народ, успео да га открије. Но радије, пустимо самога Пиктеа да говори њему својственим начином. За поштоваоце француског језика цитирамо најпре његов текст у оригиналу:12

​"А une epoque anterieure a tout temoignage historique, et qui 
se derobe dans la nuit des temps, une race... grandissait peu 
a peu dans le berceau primitif, ou elle preludait a son brillant avenir.
Privilegiee... par les dons de l'intelligence, au sein d'une nature 
grandiose, mais severe, qui livrait ses tresors sans les prodiguer, 
cette race fut appelee des le debut a conquerir par le travail les 
conditions materielles d'une existence assuree... De la un 
developpement precoce de la reflexion qui prepare, et de l'energie 
qui accomplit; puis, sans doute; les difficultes du debut une fois 
vaincues, un etat de bien-etre paisible au sein d'une existence 
patriarcale.
Tout en croissant ainsi joyeusement en nombre et en prosperite, 
cette race feconde travaillait a se creer, comme puissant moyen de 
developpement, une langue admirable par sa richesse, sa vigueur, 
son harmonie et la perfection de ses formes; une langue ou venait 
se refleter spontanement toutes ses impressions, ses affections 
douces, ses admirations naives, mais aussi ses elans vers un monde 
superieur; une langue pleine d' images et d'idees intuitives, portant 
en germe toutes les richesses futures d'une magnifique expansion 
de la poesie la plus elevee, comme de la pensee la plus profonde. 
D 'abord une et homogene, cette langue, deja parvenue a un tres hart 
degre de perfection, servit d'organ commun a ce peuple primitif tant 
qu'il ne depassa pas les limites de son pays natal. Mais im accroissement 
constant et rapide de la population dut amener bientot des 
migrations graduelles et de plus en plus lointaines. Des lors la 
separation en tribus distinctes, les communications devenues moins 
freqentes, les changement dans la maniere de vivre firent surdgir, 
du fond commun, un certain nombre de dialectes qui continuerent 
a se developper, sans toutefois a se detacher encore de leur souche 
primitive; et, en meme temps, le caractere original de la race, se
modifiant suivant les circonstances, donna naissance a autant de 
genies nationaux secondaires...
Combien de siecles a-t-il fallu pour accomplir cette premiere 
phase d'evolution pacifique? C'est que, des l'aurore des temps 
historiques, nous trouvons ce peuple primitif disperse deja sur un 
espace immense et divise en grand nombre de nations deveres, dont l
a plupart ont oublie leur origine... II faut donc bien se contenter de 
partir du fait incontestable de cette dispersion deja accomplie plus 
dedeux mille ans avant notre ere; car, a cette epoque... cette race 
etendait ses rаmеаuх depuis l'Inde jusqu'aux limites extreines de 
l'Europe a l'occident, et formait, d'un bout a l'autre, comme une 
longue chaine de peuples, sortis d'un meme sang, mais ne se 
reconnaissant plus comme freres, ne se comprenant plus... La 
linguistique comparee vint eclairer ces obscures problemes d'un 
jour inattendu. C'est a l'aide de ce puissant mоуеn d'investigation 
que l'origine соmmunе de tant de peuples disperses au loin a ete 
demontree avec une evdence irresistible... mais, il manquait encore, 
comme centre de ralliement, une langue qui, restee plus pres de la 
source originelle, en eut mieux conserve la purete primitive. Cette 
langue s'est retrouvee dans le sanskrit... et le zend... Les divergences 
apparentes ou reelles ont ete ramenees a leurs causes veritables, 
aux alterations, aux penes occasionnees par l'effet du temps, 
ainsi qu'au travail incessant des langues pour remplacer les formes 
perdues... L'affinite radicale de toutes les langues indo-europeennes 
conduit necessairement a tes considerer comme issues d'UNE 
SEULE LANGUE - NERE PRIMITIVE, car aucune autre hypothese 
ne saurait rendre compte des rapports intimes qui les relient entre 
elles. Or, comme une langue suppose toujours un peuple qui la parle, 
il en resulte egalement que toutes les nations indo-europcennes 
proviennent d'une souche unique... ON PEUT CONCLURE DE 
LA AVEC CERTITUDE, A L'EXISTENCE PREHISTORIQUE 
D' UN PEUPLE... PUR A SON ORIGINE DE TOUT MELANGE, 
ASSEZ NOMBREUX POUR AVOIR ALIMENTE LES ESSAIMS 
D'HOMMES QUI EN SONT SORTIS, ASSEZ BIEN DOUE 
POUR ETRE PARVENU A SE CREER LA PLUS BELLE, 
PEUTETRE, DES LANGUES DU MONDE. C'EST CE PEUPLE 
INCONNU A TOUTE TRADITION, MAIS REVELE EN 
QUELQUE SORTE PAR LA SCIENCE PHILOLOGIQUE, QUE 
NOUS NOUS PROPOSONS COMME SUJET D'ETUDE...Ce 
serait PEU DE CHOSE, en effet, que d'avoir simplement constate 
son existence passee... ce seul fait souleve tant de problemes 
interessants, notre curiosite est si fort eveillee au sujet de ce peuple 
primitif, DONT NOUS DESCENDONS PRESQUE TOUS, NOUS 
AUTRES EUROPEENS, nous desirons a tel point savoir ce qu'il a 
ete, que nous serions nial satisfaits si la SCIENCE RESTAIT 
MUETTE A CET EGARD...«

12. - O.c. pp. 7, 8, 12, 13, Tome I

Упркос целом једном столећу, које дели Пиктеа од нас, немогуће је не осетити његову истраживачку жеђ и не доживети његову унутрашњу радост, коју му је причињавало свако ново откриће и објашњење и сваки нови корак у непознато. Ево, шта Пикте пише готово у песничком заносу:

​"У давно време, које је претходило било каквом историјском сведочанству, 
у време које се губи у тами прошлости, једна раса... постепено је расла у 
првобитној колевци, где се припремала за своју сјајну будућност. Надарена 
даровима мудрости, у срцу грандиозне, али строге природе, која је давала 
своја богатства, но не расипајући их, та раса је била од почетка позвана, 
да радом победи материјалне услове у циљу сигурног опстанка... Отуда 
рани развитак мисаоног живота и стваралачке енергије; затим, несумњиво, 
када су почетне тешкоће биле савладане, дошло је до мирног благостања у 
оквиру патријархалног уређења.
Растући бројем и напредујући, та бујна раса је изграђивала као моћно 
средство развитка свој језик - диван по свом богатству, својој снази, својој 
хармонији и по савршенству својих форми; језик, кроз који су спонтано 
избијале све њене импресије, њени благи осећаји, њена наивна дивљења, 
али исто тако и њен елан ка једном вишем свету, био је то језик пун слика 
и интуитивних идеја, који је носио у заметку сва будућа богатства величанственог процвата најузвишеније поезије, као и најдубљих мисли. Најпре један и истородан, пошто је већ постигао висок ступањ савршенства, тај језик је том првобитном народу служио као заједнички орган све дотле, док није изишао из граница своје родне груде. Стални и брзи пораст житеља морао је да доведе до постепених и све даљих сеоба. Од тада - због одвајања на различита племена, због све мањих међусобних веза, због промена у начину живота, дошло је до стварања - на заједничкој основи - извесног броја дијалеката, који су наставили да се развијају, но не одвајајући се још од почетног стабла. У исто време, првобитни расни карактер се мењао према приликама, створивши нова народна својства...
Колико векова је требало, док се није завршила ова прва фаза мирне еволуције? Једва да се у овом погледу може направити нека претпоставка. Оно што је сигурно, то је, да ми већ почетком историјског времена налазимо овај првобитни народ расут на огромном простору и издељен на велики број различитих народности, од којих је највећи број заборавио на своје порекло... Треба, дакле, да се задовољимо неопорецивом чињеницом, да је тај разлаз већ био остварен више од две хиљаде година пре Христа, јер... већ у то доба... та раса је пружала своје гране све до Индије, па до крајњих граница западне Европе, формирајући - од једног краја до другог - низ народа исте крви, који се међутим више нису препознавали као браћа, а нису се више ни разумевали.
... Компаративна лингвистика је управо објаснила ове опскурне проблеме, бацивши на њих неочекивано светло. Помоћу тог моћног истраживачког оруђа, доказано је неопорецивом очигледношћу, да је порекло толиких расутих народа заједничко... Међутим, недостајао је још као центар за везу, један језик, ближи првобитном извору, који је као такав боље сачувао првобитну чистоту. Тај језик је нађен у санскриту... и зенду... Њихова привидна, или стварна размимоилажења била су сведена на истинске узроке, на промене, на губитке изазване временом и непрекидном потребом, да се надокнаде изгубљене форме... Коренски афинитет свих индо - европских језика неизоставно води до тога, да их све посматрамо као произишле из једног, јединог почетног језика мајке, јер никаква друга хипотеза не би могла да објасни блиске везе које их међусобно спајају. Дакле, како нам један језик увек намеће помисао и на народ који њиме говори, произлази, да све индоевропске нације потичу од једног јединог стабла... Отуда са сигурношћу можемо да закључимо да је постојао један преисторијски период... у свом почетку чист од сваке мешавине, довољно бројан, да буде подлога мноштва људи, који су из њега произишли и довољно надарен, да би створио можда најлепши језик света... Тај НАРОД, КОЈИ НЕ ПОЗНАЈЕ НИ ЈЕДНА ТРАДИЦИЈА АЛИ ЧИЈЕ ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ОБЕЛОДАНИЛА ФИЛОЛОШКА НАУКА, ЖЕЛИМО ДА УЗМЕМО ЗА ПРЕДМЕТ СВОЈЕ СТУДИЈЕ.. јер само та чињеница ствара низ занимљивих питања; наша је радозналост у вези с тим проблемом тако силно уздрмана, радозналост у односу НА ТАЈ ПРВОБИТНИ НАРОД ЧИЈИ СМО ПОТОМЦИ МИ СВИ, МИ ДРУГИ ЕВРОПЉАНИ, ДА ЖЕЛИМО ТАКО НЕОДОЉИВО ДА ЗНАМО, КОЈИ ЈЕ ТО НАРОД БИО, ТЕ БИСМО БИЛИ ВРЛО НЕЗАДОВОЉНИ, ДА НАУКА ОСТАНЕ НЕМА У ТОМЕ ПОГЛЕДУ..."

​Нажалост, упркос толиком напретку на свим пољима од Пиктеових дана па до нашег доба, видели смо већ, наука је у овом погледу остала нема. Глас појединаца, који су до истине дошли и о њој писали, остао је глас вапијућег у пустињи. Готово би се могло помислити да се ради о конспирацији великих размера, створеној зато, да се реч истине заувек закопа.

"Nous en sentons la presence", piše Lous Renou, 
"nous n'en avons aucun temoignage direct.''

''Ми осећамо то присуство, но немамо 
никакво директно сведочанство."

Ако допуштамо себи да кажемо, да се уздамо, да ће - ова наша студија допринети макар један мали, ма и најмањи делић у смислу "директног сведочанства" - то ни у ком случају није глас неке ситне, личне амбиције! Већ је то глас једног дубоког убеђења, стеченог на основу упоређивања онога, што нам је до данас постало приступачно из "Рг-Веде", с традицијама народа из кога сам потекла и с мојим материнским језиком!
У поглављу посвећеном разматрањима и закључцима о општој лингвистици, Пикте најпре говори о постојању једног стварног првобитног језика, живог, потпуног и заједничког првобитној заједници Индо - Европљана. Он сматра, да је тај идиом првог доба био језик без укалупљености, каприциозан, без ограничења, те као такав - производ једне неконтролисане слободе... По Пиктеу је језик неоспорно продукт људског духа, али ни у ком случају он није створен слепо и без логике. Да поткрепи ово своје тврђење, он се позива на "импозантни ауторитет" великог филолога Јакова Грима,13 чији текст преноси:

"Сви дијалекти се развијају прогресивним редом и што се више успињемо 
ка почетној фази језика, њихов број се смањује и њихове разлике ишчезавају... 
Све разлике су се појавиле постепено, потекавши из првобитног става 
јединствености. Немачки дијалекти, напр., произашли су из старог германског заједничког језика, а овај је опет, уз литвански, словенски, грчки и латински 
био само дијалект једног првобитног идиома још старијег. "

13. - Jakob Grimm, Geschichte der deutschen Sprache, es. 833.

Пикте сматра, да се ништа не може боље и рационалније доказивати од постојања тог првобитног говора, који је био један и јединствен, тако да су данашњи тзв. аријевски идиоми само његова дегенерација на различитим, ступњевима, чије су форме више, или мање измењене.14

14. - За дубље заинтересоване читаоце, преносимо овде извод из Пиктеове забелешке уз горњи текст (I том). Ту наш аутор привлачи пажњу на радове његових савременика, који су покушали да реконституишу првобитни индо - европски језик, као, нпр., Schleicher и Fick у Немачкој, уз више француских лингвиста, чија имена - на жалост - не наводи. Међутим, упркос тим напорима он изражава, да се прикључује сумњама које је изнео Pott, под називом Ein Urformenschwindel, тј., ..."vertige des formes primitives", "вртоглавица првобитних облика". Након ове обсервације, 
Пикте упућује на прецизнија обавештења на на Z.S. (Zetschrift der Sprache), тзв. Kuhnszeitschriht Тоmе XIX p.36., против Delbruck-a и на његов Wurzelwörterbuch, III, 7. против Schleicher-a i Chavee-a; V,79 и другде.

Међутим, оно на што ми овде желимо да привучемо особиту пажњу посебно заинтересованости читаоца, то је Пиктеов опис тог првобитног језика, "језика мајке" заједничке индоевропске колевке, јер је тај опис идентичан с описима савременог српског језика, који су изишли испод пера познатих лингвиста и познавалаца говора српског народа, о чему говоримо на другом месту. У овој прилици, дакле, да видимо, како Пикте на основу свог врло савесног истраживања, замишља тај првобитни идиом у првобитном индо - европском боравишту пре разлаза:15

​15. - O.C. str. 59 id; Tom 1

Понајпре, да погледамо претходни текст у преводу:

"Био је то језик (тј. језик Веда) веома богат једносложним глаголским 
коренима, од којих је суфиксима стварао обиље изведеница свих врста. 
Његов фонички (гласовни, звучни) систем био је једноставан и складан. 
Разликујући три рода, тај језик је давао неку врсту симболичног живота свим предметима неживе природе. Помоћу три броја и седам падежа његове деклинације прецизно је означавао граматичке односе. Структура његовог глагола особито је показивала дивно савршенство. Прономинални (заменички) наставци за три лица и три боја, исто тако као и различите флексије... у комбинацији с променама основног вокала (самогласника), омогућавале су, да се разликују најфиније нијансе времена и начина. Ако се томе дода велика лакоћа стварања сложеница свих врста, увидеће се, да је тај језик сједињавао на једном високом ступњу квалитете, чији тако потпун скуп се не налази нигде другде."

Све што је овде Пикте рекао о језику Веда односи се од речи до речи и на савремени српски језик! Готово је непојмљиво, да никада и никоме није пало на памет, да бар само покуша да напише једну паралелну студију о ведском и српском. Пикте је говорећи о ведском, у толикој мери изнео карактеристике српског, да нема потребе да се мења ни једна једина његова реч. У студији професора Лазе Костића под насловом "Странци о српском језику" - међу бројним похвалама говору српског народа - наћи ћемо апсолутно исте епитете, а да не знамо, да се у предњем наводу ради о ведском језику, могли бисмо помислити, да је то један од описа српског! 
Или, да пређемо на једног другог писца!
М. F. Neve, кога смо споменули у почетку овог поглавља, није мање поетичан, пишући о богатству, лепоти и изузетности древног језика ведских химни, за које он каже, да су:

"Nobles, vigoureux, simples...
sans stre depourvus d'art...",16

"Отмене, снажне, једноставне...
а да нису лишене уметничке вредности".

16. - О.c,, p.25

А када настави с развијањем свога описа, имамо утисак да Грим, Гете, Томазини, Овелак, Шафарик, Буе, итд., итд. - имамо утисак, дакле, да сви овде побројани и још бројнији непобројани аутори, говоре о језику Срба. Јер ево, шта Нев каже, пишући о ведском језику:

"Cette langue est sonore, musicale, fraiche, pittoresque, faite 
pur etre l'echo d'une nature vivante, bruyante, harmonieuse, le 
miroir du ciel transparent et de l'horizon des montagnes. Une 
richesse surprenante de formes et d'images se reflete avec une douce 
clarte daus quelques hymnes du Rig-Veda..."17

"Овај језик је звучан, музикалан, свеж, чудесан, створен да буде ехо 
живе природе, буран, хармоничан; он је огледало прозрачног неба и 
планинског хоризонта. У неким химнама Рг-Веде одражава се - уз 
благо светло - изненађујуће богатство форми и слика..."

17. - M.,p.41

На стр. 31. у истој расправи, Нев додаје, да:

"... (језик Веда) носи печат ратничког поноса и тихе меланхолије... "

("...empreinte de la fierte guerriere et de la melancolie calme..."), 

допуњавајући ову своју опаску на стр. 55. следећим речима:

"... le vers у а d'energie et la phrase est toujours belliqueuse dans sa marche...",

тј. у језичном погледу у Ведама у одговарајућим ситуацијама:

"... стих поседује снагу, док је фраза у њеном развоју увек ратничка..."

Дакако, од овог момента можемо да отпочнемо нову студију, упоређујући српску и ведску поезију у сваком погледу. Но пошто је то намена II тома ове расправе, на овом месту ћемо да наведемо само једну од веома бројних похвала српском језику, која би лако могла да буде замењена предњим 
Невовим закључцима о језику Веда, одн. ведске поезије. Од многих хвала, дакле, за ову прилику одабирамо једну једину, која је - у неку руку - резиме свих осталих, тако, да читаоц може сам да просуди, да направи упоређење и да увиди тачност претходних неколико веома кратких и непотпуних напомена. 
Ради се о одломку из дела "Turquie d'Europe":18

"La langue serbe est riche, laconique, energique et harmonieuse;
elle sied egalement dans labouche des deux sexes, et s'emploie aussi 
heureusement a chanter les douceurs de l'amour que les hauts faits 
et les sanglants trophees de Mars; elle reunit le nombre a la mesure;
elle est sonore, noble, oratoire, vehemente; c'est en un mot le 
langage desheros autaiit que des orateurs. Le Serbe parle moins vite 
que l' Allemand, en fai sant des pauses, et d ' une maniere qui s ' adapte
admirablement aux debats. Aucune discussion dans une langue 
europeenne ne nous a rappele davantage la convenance 
et l'eloquence des discours anglais, que ceux tenus dans la langue 
serbe. Toute la difference est que l'Anglais est trop souvent 
phlegmatique et froid dans son interieur, tandis que l'ame du Serbe 
est rechauffe par le soleil du midi... La construction des phrases est 
si simple, les Serbes ont tant de bon sens et de precision, leur 
imagination est si pittoresquement orientale, chacun parle si 
convenablement a son tour, qu'on ne peut qu'admirer leur langue, 
comparee au bredouillement des Grecs, accompagne de gesticulations 
et d'interruption repetees des assistants, a celle si souvent trop 
empoulee ou trop pleine de fleurs de rhetorique des Francais et des 
Italiens, out bien a celle des graves Allemands, avec leurs periodes 
qui font souvent perdre haleine, et leur singularite de placer 
quelquefois la beaute dans ce qui reste voile a moitie. Si jamais 
langue et peuple furent faits pour un gouvemement a discussi ons 
publiques, ce furent certes le langage et la nation serbe.
II est bien facheux que l'etude de la langue serbe ne soit pa s 
encore facilitee par des ouvrages complets...
Les Serbes possedant un grand nombre de belles poesies, ces 
demieres seules devraient engager a etudier leur langue...
.. .L'etude du serbe a ete negligee, parce qu'on s'est imagine que 
cette langue etait barbare et n'avait pas de litterature...
"... on connait les travaux de certains philologues pour retrouver 
des racines tout-a-fait communes aux langues grecque et serbe... "

I8. - Ami Boue, ''LaTurquie d'Europe'', Tome deuxieme, editeur Arthus Bertrand, 1840., pp.36, 37., 38, 38, 41

Претходна Буеова оцена српског језика равна је песми у прози; ево, шта он каже:

"Српски језик је богат, лаконски, енергичан и хармоничан, он подједнако добро пристаје и мушком и женском полу и употребљава се исто тако срећно за опевање љубавних нежности, као и великих и крвавих подвига бога Марса; српски сједињава број с мером; он је звучан, отмен, говорнички, снажан; то је уједно исто тако језик јунака као и говорника. Србин говори полаганије од Немца, правећи паузе и на начин, који се дивно прилагођава дебатама. Никаква дискусија на неком европском језику не потсећа нас више на пристојност и речитост енглеских говора, као она, која се одржава на српском. 
Сва разлика је у томе, што је Енглез одвећ често флегматичан и хладан у својој унутрашњости, док душу Србина загрева јужно сунце... 
Конструкција српских реченица је тако једноставна, Срби имају толико смисла за прецизност, њихова машта је тако чудесно источњачка, свако говори тако пристојно, кад на њега дође ред, да можемо само да се дивимо њиховом језику, упоређеном с муцањем Грка, праћеним гестикулацијама и честим прекидима присутних, или с француским и талијанских одвећ надувеним и пуним реторичког цвећа, или пак с језиком натмурених Немаца, с њиховим реченицама при којима се губи дан и с њиховом особином, да лепоту упола обавијају велом. Ако су икада један језик и један народ били створени за владавину јавним расправама, то су сигурно српски језик и српски народ.
Врло је незгодно, што студиј српског језика још није олакшан потпуним делима...
Срби поседују много лепе поезије и само то би требало да нас обавеже, да учимо њихов језик...
Учење српског је било занемарено, јер се замишљало, да је тај језик "варварски", те да нема литературе...
''... (међутим), познати су радови извесних филолога, на проналажењу потпуно заједничких корена грчког и српског језика... "

Аутор: Венеда