Време азијских чорди

Историјске околности у време непосредно пред Свавладову / Самкову државу

Википедија: Huns by Rochegrosse

ГЛАВА VII.
​
Хуни, Српска Свевладова држава, Авари, српска држава под Дрванићима, или Дрвенаровићима, Бугари и Маџари. 

Пошто Ерманарик готски краљ разпростре своју власт над свим срп. племенима, живећим од Балтијског мора па до Дунава, и од Црног мора па даље сјеверу, захватајући германска племена и земље, јављају се ужасни Хуни народ финско-монголске расе. Први судар Хуна са Готима и њиховом државом били су узрок Роксалани -сарматско племе, којима је био тежак јарам готски; те су Хуне позивали на помоћ, против својих господара. За ове договоре Ерманарик ужасно казни жену поглавице њихове и везавши је за репове четири коња живу је разтргне.

Помоћ Роксаланима, Сарматима и осталим од Хуна неизостане. Хуни су дотле били покорили сва Турска племена од Урала, Каспијског мора и даље идући Црном. Међу покоренима били су и Срби живећи тада на Кавказским горама и око Каспијског мора, Алани и остали. Борба буде и Готи подлегну овој; те Ост-Готи обвежу се Хунима данак плаћати. Визи-Готи напротив под своја три краља: Атанарихом, Фридигерном и Алавитом договоре се, да се боре са Хунима; но глас о појаву ових тако преплаши ове мучиоце српске, да у место одбране... први побегне у Карпатске планине, а други двојица предаду се Источној Римској Империји, пређу Дунав и населе се у земљама те државе. Међу овим насељеницима 200.000 било их је са оружјем: а остале неси могао пребројити колико песак у мору као што вели Марцелин.

Угњетавани римским чиновницима, и не гледајући на дате таоце у деци и оружју, они једно с тога, а друго из страха од Хуна, јер су се ови приближавали Дунаву — навале на Империју и 378 год. 9. Авг. код дан: Једрена побију римску армију, спале импер. Валенса и заузму сву Тракију и Маћедонију. Међу тим и сам Атанарик тајно пређе Дунав, те се придружи осталој својој браћи. 

Један део ових, у броју 200.000 војника, под Радогајсом нападне на Италију, а остали опљачкају Маћедонију, сву Грчку и Атину, у којој сруше и храмове идолопоклоничке; па пошто, пo наговору источних императора, нападну на Италију, настане се у Илирику и у овом оснују независну државу. Ужас је владао свом Италиом, у којој 6. Ав. 410. год робови отворе врата опседнутог Рима; те га Гали опљачкају свега за пуних 6 дана непрекидне пљачке. О овом ужасу писао је блажени Јероним:

''Кад је се угасила светлост целог (света) мира, и кад је била одсечена глава Римској Империји; тада је погинуо цео свег у једном граду; мој је језик занемио, и ја сам у бездну унижења сурвао се. Сиријски шпекуланти куповали су римске жене и госпођице, те их продавали по трговима.''

Можда варвари Готи, под својим Аларикoм, и неби напали на Рим, да неје глупост и сплетка придворних око Императора свргла са звања Стилихона, који је пређе растерао Радогајса са његових 200.000 војних да несу глупи Римљани, а по своме варварству и зверству, заповедили: да се све жене и деца војника варвара у римској служби побију. Несрећу, коју постигнуше, Тамкануз Гаији Рутили Кумациан описује овако: 

''Од тог доба од кад је Тошкану и пут Аврелијев опустошила рука Гота, и од тог доба, од кад домови незастављају разпростренење шума, пустара, и од кад мостови неудржавају реке; безопасније је поверити се неверном мору'', (него верној земљи италијској)

Тако је дакле страдала римска Империја, некадашње страшило и пакао целог света. Но њој још неје враћена жалост за срамоту. 
Хуни, по смрти своје старешине Белханамира, живели су под разним племенским старешинама. Њихове чорде разаростреле су се око Дунава, који је био природна преграда да ненасрну на Источну Римску Империју. Пре него што кажемо коју о њиховом Атили ваља нам да напоменемо: да су главни и најзнатнији сајузници, или боље peћи покорени народи, Хуна били Каспијски Срби и Алани, ван осталих млогих. Но негледајући на сва та разделења Хунска на племена, ипак су покорени народи строго од ових зависили. Док су год овако раздељени били на млоге племенске старешињице и племена римљанима не беаху опасни, но шта више још корисни, служећи у војсци ових.

Википедија: Князь Данило Острозький у битві на Синіх Водах 1362.

Тако се прича и за самог Атилу: да је у младости био римски војник. Тако се зна: да је цар њихов Улдин бранио Рим као римски начелник и пријатељ, од Гота и других варвара. Но обе Империје не беху дуго сретне, а то с тога што се међу Хунима јави знатна личност, којој суђено беше: да застраши цео свет т.ј. обоје Римљане и Гало-Немце. Частољубиви и властољубиви, а хитри, Атила, са братом својим Бледом, око 435. год. већ је сва хунска племена подвргао био под своју руку. Докле му требаше брат, као оруђе ради постижења сопствених цели, дотле га је трпио и с њим подједнако власт делио, али, кад му овај поста не само излишан, но још и на досади, он га, по азијским законима и обичајима, 444. год. у мртви; те тако оста сам самцит господаром млогобројних Хуна и покорених народа. 

Прво дело беше му: обезбедити и повисити данак, који му плаћаху обе Империје, као и закључити уговор: да му се издаду сви Хуни у служби ових, а тако исто и они који би у будуће пребегли истима. Њему је требало још неко време да у Азији, за свога сина Ејлака, или Иллака, обезбеди неке земље покорених Хазара и других турских племена, што је на скоро и учинио. 

По овоме окрене се свуда и на све стране противу Гало-Немаца, као да их је особито мрзио, и као да им је се имао за што светити. Овоме су узрок били, пo свој прилици Каспијски Срби, његови верни сајузници и поданици, које сви зваху Хуно Сабири, или Срби т.ј. Хунски Срби, и који, као први поданици Атилини и Хунски, могаше нешто израдити за своју браћу, над којима господарише до Хуна Немци. Напослетку и сама та околност, што су ови били робови немачки, и што им је стало било до тога, да се освете оваким страшним и најужаснијим угњетачима, спрам њих је хитри Фино-монголски заповедник, који беаше и ваљан политичap, имао више расположења, него спрам Гало-Немаца, као господара и људи, који имадоше и војске, и спреме војене, и власти, и тако peћи државе.

​Тако је дакле страдала римска Империја, некадашње страшило и пакао целог света. Но њој још неје враћена жалост за срамоту. 
Хуни, по смрти своје старешине Белханамира, живели су под разним племенским старешинама. Њихове чорде разаростреле су се око Дунава, који је био природна преграда да ненасрну на Источну Римску Империју. Пре него што кажемо коју о њиховом Атили ваља нам да напоменемо: да су главни и најзнатнији сајузници, или боље peћи покорени народи, Хуна били Каспијски Срби и Алани, ван осталих млогих. Но негледајући на сва та разделења Хунска на племена, ипак су покорени народи строго од ових зависили. Док су год овако раздељени били на млоге племенске старешињице и племена римљанима не беаху опасни, но шта више још корисни, служећи у војсци ових. 

Једино је ово, а не као што Славенофили, на основу тог разположаја, тврде: ка бајаги да је Атила са својим Хунима, био Славенин и то Бугарин, или са Волге Рус. Кад би се тако по ћејфу и вољи могли преливати народи у Славене и Русо-Бугаре, онда би ови Хуни били пре Срби, као што ова веровања Гота и Данаца сведоче. 

''Slavos olim et interdum Saxones postea Vinedos, Vendos dictos atarie nostris Hunos audisiiss.''
(т. ј, Под именом Хуна наши су стари разумевали Србе (Славене Балтијске, а ту су живели од искона само Срби) по некад Саксонце, које доцније називаху Србима (Виндима, Вендима) Напоследак и сама сага Hervrar каже: 

''Eitt summar et Heidrekr Kongr var i hernadi, kom han lidi sinn vid Hunaland: Hunli hiet kongr er par riedi fyrir: dotter hans hid Lunfa (Slava)''
(т.ј. Летом је отишао краљ Хејдрек на војну и дође са војском у земљу Хунску (Србску), којом владаше краљ Хлум, или Хум и у ког беше кћи Слава.) Но ми не можемо извртати паметарске истине, нарочито кад сазнамо и легенде, које се створише о Атили и његовој личности. Ове се деле на три дела и то: 

1. Грчколатинска, или хришћанска, види Атилу као изрода ђавоља послана богом, да казни Римљане за страшне грехе и ужасне разврате и не наравствености. У ових Атила ваља да се приближи што више ђаволу те му је с тога: глава ћелава, уши велике долазеће до размера магарећих, глава често магарећа и т.д. Једном речју: Атила ваља да наличи на Анти-Христа, па мирна крајина; те на тог и наличи.
2. Друга Нормано-немачко-галска у којој Атила неје ништа друго: до чисти Карл Велики, па је и био, и добар, и разборит, и више грађански но војени човек. Само Гото-Нормани xoћe да га преставе, по свом карактеру, крвожедним.
3. По тpeћoj, или назови потомака његових дан. Маџара, он је онаквим каквим га описује Приск изосланик Цариградски у год. 449. к Атили. Овај је видео Атилу лицем к лицу. Такви је исти каквим га описује и Јорнанд 550 год. и Проспер Аквиријски и Идације шпански епискуп. Ови га описују ни узми ни остави до каквог данашњег правог Маџара, Бугарина дунавског и из Добруче, са Волге Татарина, или Киргиза. У њега је: нос кратак, широк, при челу сасвим га нема, на врху издигнут. Он је омален, дежмекаст, шишкав, кругуљаст, с кратким дебелим вратом, широким раменима, загасито црнпураст, подочне кости врло изпупчасте, лице широко, затиљак затурен натраг, као кијак, или иде у вис, једном речју: прави Монголин и друго ништа.

​Но да баш овога свега и нема, и да наличи на каквог чистог Славенина, опет нам паметарница каже: да су Хуни разбијени Кинезима у првом веку, и почетку другога, по Христу, са раширених кинеских граница, чак до дан: Сибира и скоро Каспијског мора, и отуда овима (Кинезима) прогнани и отурени, зна се: да су се Хуни неколико тисућа год. пре Христа, непрестано борили са Китајцима и то као Монголи и Фини, а не као какви Славени, Немци, или који други европски народ.
Што се у Атилину стану налази људи, који праве и пију пиће сготовљено од жита, (ςιτος) то неје никако чудо. Узмимо само његову војску, која је, пошто он посла своје посланике 450 год. у једно и исто време у Цариград и Рим, и који се ту јавише Императорима са речима: ''мој и твој господар, заповедио ти је: да му приготовиш твој дворац."...ступала у Галију; па нам не треба никаква слављанофилска поповања. 

Војска му беше састављена из свију готово народа европских и азијских, бар граничећих се са Европом. Прво стајаху, у његовим војеним редовима, Ост-Готи, са три своја краља; за овим Гепиди, под својим владарем Ардариком?; Ерули, или српске Ере, од којих стрепљаху и сама најварварастија и дивља Галонемачка племена; за овим Сцири, Турцилинги, Бургунди, који пре тога, занешени христианством, разбише Актара цара Хунског; за овима тако звани Хуно-Срби, или Каспијски Срби; за овима: Уархуни, Хуни, Утургуни, Ургури, Кутургури и т.д. т.ј. Маџари, Бугари, са разним Монголским и финским племенима. Неје ли ту дакле могао видети човек и правог Монгола и Европца са својим принадлежностима ? 

Неје ли ту видео свакојаких људи, почев од загасито црне масти крутуљастог и широког лица Хуна, Монгола, или дан. изродка ових Маџара и Бугара, па све постепености у боји лица и косе, до беложућкасте косе Србина, са плавима очима и белим лицем ? А сваки тај јахао је свога коња, па још на своме седлу; држао је свој мач и друго оружије. Атила му неје могао дати, а неје ни имао одкуда; јер он неје ово ковао и коње патио. Шта више, он их нeje могао не само слити у један народ, све баш и кад би хтео; но неје их могао све ни оденути у своје хунске дреје, јер је и сам ове отимао од других и туђе и навлачио на своје људе, а никад их неје правио, нити је имао за то времена и знања. 

Борбе атилине ми, нити смо позвани, нити нам је потреба, наводити. Ствар је свима позната: да је притесњивао све и сва, кога је год могао и колико је год могао, неразбирајући, ни за веру, ни народност. Једина му је заслуга што је допринео: да се што пре сурва огрезла у гресима и у сваком неваљалству једна и друга Римска Империја, гурнувши их још више у понор разврата и неваљалства. 

Њему имају Славени да благодаре: што је својом силном и снажном Фино-монголском десницом проредио и ослабио гало-немачка племена, која му негда измакоше у Азији робства, и која је он са особитом вољом гонио и утамањивао. Благодарећи њему и учињеном сајузу са Вандалима (од којих су дан. Бошњици, који се још зову ајдалије или вандалије) српским племеном, живећим тада у Африци; па и ако тада Атила не узе и не опљачка Рим, то учинише Вандали, као сајузници и пријатељи његови. Да су Вандали одиста били српско племе јасно нам сведоче ове речи Адама Бременског:

​''(Serbes) Servia (Sclavonia) amplissima Germaniae provincia a Vinilis incolitur, qui olim dicti sunt Vandali (vid. Adam Brem: 1.1.2. c.6.4.) 
– а тако исто вели – Vambecius у свом Orig: Hamb:1.c.ss.'' Српски језик у Хамбургу зове се Вандалски (Liguam vandalicarum voc. vinilorum).

Узроком Атиле непаметни и развратни као и остали, импер: Валентин својом сопственом руком 454. год. уби cпaca Империје, славног Ајецију, који у Галији устукну силу хунску. Али и овај развратник не царова дуго; јер га 455 год. уби сенатор Петроније Максим, који се обуче у крваво одело императорово. Beћ 453. год. лежаше Атила, у сред свог брачног, са Алдином весеља, мртав и то онај Атила, који застраши цео свет и од чијег се страха изсели сва Падуа, па се настани на мору, где у страху основа богате, но развратне Мљетке, или Венецију. Чорде његове како су се саставиле, тако су се и разпрсле. На 16. година после смрти његове т.ј. 469. већ и мртва глава сина његова Денгезита оде, као знак подли римске политике, у Цариград, а од силних његових Фина и Хуна већ не оста ни гласа ни трага.

Смрт његова и разпадај његове огромне државе од Јадранског па до Балтијског, или Српског мора, и од Рима тако peћи па до Цариграда оживи, тако peћи, српска племена у целом том простору; ови дигоше главу и почеше се силити и снажити, јер немаше ко да им смета у томе. Источна империја попуњаваше изпразњене Хунима благајнице и проређене Гото-Немцима војнике, а нарочито сви и сваки грабљаху се да ступе на импер: столицу, како би и оно мало државна богаства и силе поцрпели и расули. У Риму не беаше ни за длаку боље. Осим страшних, свију способних и грабећих се за императорско званије, лица, варвари зобаху и оно мало римског добра, што остаде непозобано. 

Војска, у место своје војене вештине, упражњаваше се у непрестаним изборима нових и нових императора. Негледајући ни на титулу Императора: Dominus (господ,) ни његову aeternitas (вечност,) ни на majestas (величанство) ни на све окружавајуће га свето, вечно, преузвишено, благословено, безсмртно и т.д. као sacrae cibiculum (свете особе) sacrae largitionnes (св. сакровишта) и т.д. груби и незадовољни војници вечно су давили и гњавили ове; те друге постављали. Још је Септимије Север учио своје насљеднике: ''Лажите војнике и смејте се над свима осталима.''

Септимије Север

​Императорске вечне, свете и величанствене главе летеле су непрестано с рамена њихових, као старе печурке са трулих пањева, негледајући на то: што им за живота њихова, њихове кипове обожаваху и у ред богова увршћаваху. Ово је овако и морало бити, јер Рим не беше оно што је био негда. Он је био чорда рамзесових још дисциплинираних, а сада, посве развраћених свију народа, војника који владаху над разним покореним народима. Његово право и све египатско-жрече тајне сенатора и патриција беаху и народу одкрите, доцније изсмејане, презрене и заборављене. Сталеж рамзесових војника оно мало своје египатске крви мораше разтуривaти по жилама млогих покорених народа, а у своје жиле примати бујне реке, а не струје засушивајућих се поточака; те тако Римљанин и не личаше више на Етиопца. 

Стари Рим неприличаше на нови, а нови, ни у длаку неналичаше на стари; у старом Риму, или сакривеној Српској Хваленцији, беаху рамзесови војници, који покорише околне народи и над овим господарише, беху аге и бегови; ту бејаше борба међу плебејем, или вечним робом, са патрицом, или вечним господарем. У овој међусобној борби покорише те обе силе Шпанију, Картагену, Грчку, Парсију, Јудеју, Сирију и друге богате и изображеније земље. Са покорењем ових рамзесових потомци непрестано се богатише како са урађеним богатствима, тако исто и са робљем, које умеше ови јунаци градити и стварати. Рим благоваше и аговаше; ама са покореним народима улазе у крв и државу римску, и масе варвара, које такође xoћe не само да робују, но и да господаре. Стари поплеснивили сенат и сва устројства затресоше се, а дивљаци почеше се облачити у императорске ћурдије.

Докле иђаше та борба с влашћу и господством народ пропадаше од тешка робства и умора; али сад наступише борбе ових међу собом, а и земаља небеше више изображених, у којима би се могло што год ућелепирити; те да стари и вечни Рим само ждере и тражи што готово од других да отме. Оно што беше робља изображенијег, са глупости римске, поста јадна и незнатна раја, која мораше обрађивати земљу и вршати млоге ситне безкорисне послове у господским домовима као: при сваком часу дерати сe и викати у место садањег нашег избијања часоказа и тиме показивати време господарима, лајати као псето и т.д. а не радити већ знајуће занате, вештине и т.д.

У државном робству ово је морало излазити у аренама и циркусима те се борити, међу собом и са љутим гладним зверовима за насладу Римљана. Борбе ове заузимале су понеколико тисућа људи, који су често сви плаћали животом. Међу тим, као што рекосмо, богатих и изображених земаља нестајаше, а варвари око граница римских, голи и боси, гладни и разпојаси, чечаху и погледаху на Римљане, као на богове, но са тим својствама, који се могу опљачкати. Разврат, луксузи и ужасне потребе идоше узастопце, а ове праћаху највернији другови: скупоћа, глад, помор, незадовољства и остало.

Римска држава, као и сви војници поделила је се у два ужасна и свима правилама одвојена један од другог табора, и то један у коме владаше квиритска разњеженост, најгаднија и најужаснија деморализација а са овом, од тешких наслада, таква изњеженост и слабосг, којој требаху ви језици детлића, гњезда колибри и остале њежне и најскупоценије ствари да се само та преслабачка женкарош подкрепе и изхране. Њима требаху одела од злата и драгог камења, а за то све ваљаше да се стара други табор.

​Напротив у овоме другом не беаше већ више ни душе ни срца, ни силе ни снаге; јер му све одузеше, што имаде па и ћери, и жене, и децу обојег пола и т.д. Овај немаше ни леба да једе, а камо ли што друго. Он га не умеаше већ a и немаше с чим, ни да произведе. У војсци владаше то исто т.ј. или претерана разњеженост, која не беаше већ ни за насладе собствене снажна, да их готове ужива, а камо ли да се бори и бије, а друга страна беаше грубља и дивљастија од свију варвара и дивљака. У прва времена, римски војник, огледало овог сталежа, врх производства, силе и храбрости: подиже огромне путове, насеобине, градове, градиће, тврђаве, вароши, паланке, дивне водоводе, прекрасне храмове и све остало, и то све својим сопственим знањем и рукама, тако, да га кажњаху за изгубљену битку само радом и трудом. Он се у то доба мољаше богу и старијима: да га воде у рат да погине; јер воле и погинути, но с радовима, и у овима, жив упадати у земљу и затрпавати се у овој.

Трајан

У ово време нехваташе квиритима снаге да бар обиђу те путове, које им подигоше предци да поправе то све направљено и т.д. и ако грубија маса, вечно се дераше; ''немамо леба и воде, скапавамо од глади, жеђи и голотиње!''; војник напротив викаше управљачима: ''Ви нашу крв и живот уцењујете на дан у 10 асова (3 гр. и 5. пара чар.) а то нам не стиже ни за одело, ни за оружије, ни за чадоре, а још морамо плаћати за одпусте и одкупљивати се од тиранства и нечовечанства центуриона" и т.д.
Несретни војници морали су плаћати: за 1.фунту говеђине 12 1/2 гр. чар. 120 гр. чар. за најгрубију oбућy тако звану caliage. и т.д. па се то све, покрај његова рада и патње неописиве, и опет неје имало одкута узети. С тога су слетале императорске главе са рамена им као печурке; с тога видимо Императоре не из римских благородника и доцније поставшег народа; него из свију покорених народа.

Тако Трајан и Адријан беаху шпански Срби; Албин и Септимије Север африканци; Филип Араб, халдеац, и жрец сиријског бога сунца; Антоније Гелиогабал (Елагабел) Србин дански, или тако звани Гет, као и Александар Север и т.д. а од Аврелијана већ римска крв не ступаше на императорски престо. Овај непрестано заузимаху Гали, Немци, Готи, Грци, а највише упола поримљењаци из разних српских племена. Ови се сви подизаху од чистог и најуниженијег робља; али све беше узалуду: јер Императори не баеху криви бедама и несрећама Рима и његове државе од 40.000.000 душа. Уплив туђи свуда је и на сваком месту био. 
Ту неје било борбе простака са властелом, и робља са господарима, него су баш ове варварске народности изтискивале свуда и на сваком месту оно мало заоставше нечисте римске крви. Сенат већ беше састављен из самих варвара, а литература римска повађаше се час по једној, час по другој провинцији и пo тим народностима, гледајући како кад беху ове престављене у држави и другоме. Тако видимо уплив робова Елина да је толики велики био још у време Цицерона, те овај рече за елинизам и језик му:

Франческо Салвиати - Татило

Татило

​''То неје некакав слаби поточић, који из Грчке тече у Рим; већ је то страшно велика, силна и бујна река.''

Сва римска литература и сасредочавала је се и у понеком Ливију, Андронију, Покувију, Енеју и т.д. Грцима. После ова подпада под уплив италијских градова, од којих Кремона и Милан додаше Виргилија; Падуа Тита Ливија, ког укореваху за варваризам у језику и осталом; Верона Вертувија Хостилија, Корнелију, Непота; обрежје језера Гарда најграциознија појета Катула и т.д. По овом влада уплив Галије, која даје: Трое, Полтеје, Петроније и т.д. Даље уплив Шпаније, које појете, а нарочито кордовске, прекорева још Цицерон за одвећ велике разкошлуке у фигурама. Шпански уплив владаше над Римом од Нерона до Трајана, а преставници овога беаху: Калумела, Помпоније Мела. По овом иде уплив африкански, ког су представници; Ани Корнут, Септимије Север (предак императора) Фронтон Нумидијанац, Тертулијан и т.д.

Стари Рим покораваше, изтребљаваше, утамањиваше и пpoдаваше као робље туђе народе, заузимаше њихове земље и богатства, које свуда и на сваком месту насељаваше својим насеобинама. Од Христа напротив, или тако звани Императорски Рим, већ уступаше непрестано један по један комадић земље дивљацима и варварима. И ово му небеше доста, већ овима даваше своје земље, насељаваше их у својој средини, примаше у војску и т.д. и то све не беаше у стању да га сачува од пропасти, да га учини бар за једну годину мирним и спокојним. 

Буне се подизаху свуда и на сваком месту (као разтичуће буре, кад се удара на једном месту, да се устави вода, а оно разтиче на 10 друтих и т.д.) и све су те буне од самих војника, којима најтеже беаше; те за 20 год. промену се и погибе преко 30 Императора, који у исто време ничу у Италији, у Галији, Шпанији, Азији, Африки, Илирији и т.д. Грађани, који се пpe дичаху тим именом, и бораху се да до њега дођу, сад остављаше земље и градове, те бегаху варварима и дивљацима; и вољаху у ових, као што тада говораху: 

''под именом робова, живити слободно''; него ''у Римљана под именом слободе робовати најсужнијим робством''.

Земља је римска са дана на дан све више и више пустела и гинула сама од себе а што неје опустело, и што је још остајало у таворењу то је непрестано молило богове: да дођу варвари, да их побију, да се не муче, или како спасу! Не су помогли ништа ни закони, ни највеће и поштеније намере млогих императора, који беаху већи и паметнији од прошлих времена. Трулеж је заузео мах а на поправке нико неје ни гледао нити је се ко на њих обазирао. Народ уморен, и упола мртав, немогаше се ни пренути, а камо ли отрести умирања; разкошлук вишег сталежа дотеривао је дотле: да је покрај пред њима павших не само од непријатеља, но и њих самих, другов, пријатеља и браће, (као и покрај павших од рођене браће, коју још недохвати рука и мач непријатељски и брат рођени у место да се брани и отима, непрестано је дерао се и викао: (дајте нам циркусе, арене, насладе) и т.д. 

У оваквом стању неки виде пад западне римске Имп. и продужују до 5. века до пада Августула Ромула 475. год. Ово чине само с тога: што xoћe пропаст Рима да подвeдy под случајно име императора, који беаше имењак основаоца Рима, т.ј. хтело је се да Рим и оснује Ромул и под Ромулом опет да пропадне, као што и Цариград, подиже Константин, а под његовим имењаком заузеше га Турци. (Види Шлос: Стасуљев: Ешев. Апол. Сидон: Лор. и т.д.). 

​Ми овај пад остављамо до појава српског владаоца Татиле, који оде у Италију, заузе Рим, настани се и погибе у овој. Он бејаше онај, који сурва Запад: Римску Империју, из које урвине више се никад и не подиже. Неје наш позив, у овом кратком погледу на народност, етнографију, и прошлост, народа означених на нашој карти, да описујемо и пад зап. Рим. Империје онако како треба и ваља. 

Ми смо само укратко напоменули стање њено пред пад и навели узроке, са којих она пропаде и то најкраће и најслабије, остављајући онима, који се баве Општом Паметарницом да то учине како ваља и треба и да напомену: да је Рим и његова царевииа у време пада имао и више војника, и народа, и свега но кад гуске спасоше Рим и кад Римљани тежином злата одкупљиваху се од Гала. Но у ово време, да неје имао воље и моћи тај Рим и његова огромна Империја да се брани и заштићава, то је познато, али зашто баш неје хтео и зашто се неје могао одбранити ? наше неје да испитујемо. Ова су два питања од велике важности како за сваког паметаристу, тако и за државника, економисту, војника, статистичара и једном речју зa све и свакога.

А. Срби. 
У оваком стању зап. Рим: Империје (а у бољем по готову не беше ни Источна) и пошто пропадаше и утаманише се чорде Фино-хунске, а Империје немадоше ни моћи, ни воље да поврате све своје земље отете им најпре Готима, па Хунима и т.д:— ускрснуше тако peћи српска племена, која су се, од смрти Атилиног сина, почела непрестано приљубљивати и придруживати једна другима. Дуго, тешко и жалостно робство научило их беаше памећу; те се ујединише. Можда би им и ово ујединење и приближење остало узалудно, да се нејави Самовлад, или Свевлад, први до сад познати, на овом срп: Тропољу срп. владар, ког туђини зову Готом. Старе паметаристе доводе овог нашег владара Свевлада из Велике, или Ђерманске, Србије, а зову га, сa његовим народом, Готом и Готима, но у исто време веле: да су Славени, а они сами себе зову веле Лужичанима. Сви се слажу у томе: да су ови Срби Лужичани под Свевладом основали државу у овим земљама пре доласка старих или уралских, Бугара, по млогима на 4 људска колена. 

Онда незнамо зашто наш Г. Николајевић у свом, иначе прекрасном и неоценимом делу, угурује Свевлада за целих око 149 год. доцније. У овим својим и историско критичким покушајима, он меша другог Самовлада, Сашка, или Свевлада, који је се борио са Дагобертом Франконским и као што веле био му у неколико и подчињен.

''Samo dixit, terra quam hauenus Dagoberti est, et nos, si tamen nobiscum disposuerit amicitias conservase, Sicharius dicens non est possibile ut Christiani, Dei servi, *** canibus. (Тако Гало-Немци увек зваху Србе ђерманске, или из прастаре Велике Србије) amicitias colant. Dagobertus superhiter jubet de universo regno Austrasiorum contra Samonem et Vinidos movere exercitum et cet:'' (vid: Fredegar: C. 67) 

A да cy пак Србе звали Готима то нам јасно сведочи више показани навод 

''Nostro quoque tempore Ragusanae matronae, *** ancilis Sclavenae (Serbae) nationis subcessent, eas Gothas appellant''
(т. j: И у наше време (вели писалац Тома ђакон) кад се госпође дубровачке разсрде на своје служкиње Српкиње, зову их Готушима, или Готкињама) 

Што се тиче пак Лужичана, да су они прави Срби, о томе нема никакве сумње и да се још и мимо Срба зову а и звали су се Милчанима о овоме и сам Дитмар тврди 

''vid Dithin 1 6. Pagus Milzeni, sive Milceni fuit pars Saraborum, ut notat Reineccius etc''

Mи ce нећемо бавити око ове расправе Г. Николајевића, која је у основи, што се година и понеких појединих лица тиче на понеким местима погрешна, а у споредностима и даљем развијању врло добро обрађена; већ ћемо прећи на саму ствар Дукљанињовог Летописа, који је преведен с латинског и напечатан у Срп: Летопису 1853 год. Ми смо, бавећи се у Москви, имали под руком Луцијеву паметарницу и пребељежавали смо и из ње што се овога тиче те тако једно другим попуњавајући прелазимо на прекинуту ствap. 

Дакле рекосмо, кад Хуни пропадоше, пошто утаманише готске чорде у овим срп. земљама, а обе Империје забављаху се свака својим престолничким невољама из Велике, или Балтијско Ђерманске Србије, дође Свевлад да обнови некадашњу српску овде бив: државу и да подигне овде живећи Српски народ, скоро са свим утамањен и сатрвен. Ми смо видели: да су у овим земљама владали Хуни, и да су и последњи Готи отишли под Теодориком у Италију још 458. год и тамо се настанили, а ове су српске земље остале тада са свим чисте од свију туђина и биле у потпуној српској власти.

Аутор: ВИНЕДА
serbdom.wikifoundry.com