Срби часовничари два века пре Швајцараца

ЛАЗАР ХИЛАНДАРАЦ

​Лазар Хиландарац познат и као Лазар Србин и Лазар Црноризац је сербски средњовековни монах познат по томе што је 1404. године осмислио, израдио и поставио први часовник у Русији.

Часовник је по сачуваним документима био постављен на прочељу ступа двора Великог кнеза у Московском Кремљу радио без прекида пуних 217 година. По потреби свога времена имао само једну непокретну сказаљку док су се дискови бројчаника са ћирилским бројевима окретали. Први диск показивао је земаљске часове док су остали показивали положаје планета.

Никоновски летопис и други кратки записи сведоче пак да је Лазарев бројчаник, у исто време био и модел хелиоцентричног система. 

Лазар је родом био из Призрена и највероватније је после Косовског боја избегао у Русију. Сачувана је минијатура из 16. века на којој је Лазар приказан како стоји поред свог дела. 

Срби часовничари два века пре Швајцараца

Већина људи зна да Швајцарци већ вековима израђују најквалитетније сатове на свету, али је мало коме познато да су Срби почели да се баве часовничарством - најмање 200 година пре Швајцараца. Тако је сербски монах Лазар Светогорац још 1404. године направио први јавни механички часовник у Русији, док су швајцарски часовничари основали свој еснаф тек 1601.

Штавише, хронолошки гледано, од око 1.200 знаменитих часовничара Европе, овај слуга Божији се налази између другог и четвртог места.

Лазаров механички часовник на торњу Кнежевог двора у Москви, један од првих 10 таквих сатова у Европи, мерио је време пуних 217 година, када је замењен новим, који је убрзо нестао у великом пожару. Израђен је по наруџбини великог кнеза Василија Дмитријевича и тада је коштао колико и велика богаташка кућа.

У то доба, како пише у руским изворима, Лазарев часовник је био право техничко чудо. Као што се може видети на једној минијатури из 16. века, имао је три тега: један за покретање казаљки, други за откуцавање часова и трећи за откуцавање њихових четвртина, што је било додатно чудо за оно време, када минути у другим срединама нису имали значаја. Наравно да се монах Лазар није смео усудити да оде на ноге великом кнезу московском а да пре тога није израдио бар десетак, можда и више сличних часовника широм Балкана. Уосталом, и са минијатуре се види да је био сед и да није могао имати мање од 55, 60 година. Могуће је и да га је великом кнезу московском препоручио лично деспот Стефан Високи.

Иако Лазарев часовник из Москве није сачуван, један сат који највероватније потиче из тог доба и данас се може видети на Хиландару. То је, без сумње, најстарији часовник на Светој гори и, уопште, нашим духовним просторима. Према речима нашег саговорника који га је пре неколико година оправио, овај механизам још функционише. По конструкцији (запињача – устављач) и ковачкој технологији близак је добу оног московског из 1404, с том разликом што му је уместо „Лазаревог“ фолиота (механички осцилатор – тактер у виду двокраке полуге са помичним утезима с обе стране, за подешавање тачности) уграђено клатно које, по свему судећи, потиче из 17. века.

Кликни на слику за увећање

​Претпоставља се да је неко од монаха – часовничара којима Хиландар, чини се, никада није оскудевао, својевремено осавременио тај сат, уграђујући му уместо фолиота као осцилатора – клатно, а остављајући све остало са запињачом, која је доминирала у ранија два-три века. Управо то је учинио и Кристијан Хајгенс 1657, када је заменио фолиот Галилејевим клатном, што је била права револуција у тачности мерења времена. Стога није немогуће да је и тај сат направио Лазар Светогорац – такоће је Џемс Џералд Витроу сматрао да је индустријску револуцију подстакао механички часовник, а не парна машина.

А о пажње вредној традицији сербског часомерја сведочи и бројчаник часовника на звонику српског манастира Свети Ђорђе, удаљеног 40 километара јужно од Темишвара, на којем су часови означени не римским или арапским, већ старосербским бројкама (Аз, Вједи, Глагол, Добро, Јест...). Исто као и на Лазаревом сату из 1404! Манастир су саградили Бранковићи још 1485. године и, колико је познато, ово је једини сачувани бројчаник те врсте из пре – Хајгенсовог доба.

Часовник се, иначе, помиње и у Хиландарском типику, а како је Свети Сава завршио овај спис 1199. године, може се закључити да се његово откуцавање чуло и коју деценију раније. Чак и под претпоставком да није реч о механичком, већ о часовнику на воду, овај податак не губи на сензационалности, јер се први такав сат (ручне израде) у Западној Европи појавио тек 1251. године, дакле најмање пола века касније, не рачунајући онај који су Карлу Великом поклонили Арапи.

Занимљиво је и да је сербски историчар и енциклопедиста Станоје Станојевић у својим истраживањима дошао до података, из турских извора, да су Османлије, улазећи први пут са војском у Скопље затицали часовнике на високим градским кулама из, како су говорили, „неверничких времена“. А да су наши преци и те како добро знали колико је сати, види се и по дрворезу Волфанга Реса из 1521. који приказује часовник (највероватније домаће израде) на једној од деспотових кула Београдске тврђаве, као и сличном бакрорезу из Пећке патријаршије.

Страна 110, део четврти

(I)
Извор и назив дела :
Monumental Building as an Indicator of Economic Trends in Northern Rus' in the Late Kievan and Mongol Periods, 1138-1462 (pp. 360-390)
David B. Miller
The American Historical Review
Vol. 94, No. 2, Apr., 1989
Published by: Oxford University Press on behalf of the American Historical Association

*

(II)
Наслов : History of the Hour: Clocks and Modern Temporal Orders
Аутор : Gerhard Dohrn-van Rossum
Издање : илустровано, поново одштампано издање
Издавач : University of Chicago Press, 1996
ISBN 0226155110, 9780226155111
Дужина 455 страница

​Аутор: Крсто Крцун Драговић