ЈОВАН ЦВИЈИЋ И СРБИ ОД ПОЧЕТКА

​Да на овом месту пре него што пређемо на интерпретацију Шафарикових и Суровјецкових тумачења, споменемо једног великог српског научника, који - изгледа у овом смислу још уопште није био изучаван. То је Јован Цвијић (1865.-1927), географ светског гласа, професор Универзитета у Београду, оснивач Географског Друштва и његовог Гласника, председник Српске Краљевске Академије и члан многих научних установа у земљи и и изван ње.

Цвијић се бавио антропогеографским проблемима Балканског Полуострва, па је под тим насловом и написао једно дело, 1902.г. Исто тако се бавио и географском терминологијом па је и под тим насловом написао расправу, 1887. и 1888.г., објављену у Просветном Гласнику. О становништву Балкана писао је и у париској ревији "Словенски Свет" (Le Monde Slave) године 1917, на француском језику, чему одговарају свеске »Српске Краљевске Академије«, »Српски Етнографски Зборник«, "Насеља и порекло становништва"12 . Постоји такође једно његово велико дело на француском језику (штампано претходно на српском, а објављено 1921.г. у Паризу, где је на Сорбони био почасни доктор. То дело носи назив "La Peninsule Balkanique, Geographie Humaine", тј. "Балканско Полуострво", Географија која се односи на људе. 

---

12. - књ.12., 1922.Г:; књ.23., 1926.Г., итд.

У ово својој опсежној студији Цвијић изражава уверење, да су савремени дијалекти српског језика - дакле: ШТОКАВСКОГ, који се дели на СТАРО-ШТОКАВСКИ (Македонија,), СРЕДЊЕ-ШТОКАВСКИ (Србија североисточно од Старе Србије, одн. Македоније) и НОВО-ШТОКАВСКИ (Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Босна, Херцеговина, Црна. Гора, Косово, Метохија, Војводина и Шумадија), са ПОДДИЈАЛЕКТИМА: ЕКАВСКИМ, ИЈЕКАВСКИМ, ИКАВСКИМ, 

постојали већ на тлу древне Тракије и Илирије, на основу чега се намеће закључак, да словенски језик није донет на Балкан тек у VII веку по Христу. Цвијић није био лингвиста, али је као научник високих вредности био универзалан дух и тешко би било помислити, да је тај великан мисли могао да се толико тешко превари. Јер он је управо као такав и био признат у свету: уз почасни докторат на Сорбони, добио је исту титулу и на Универзитету у Прагу, а уз то је био почасни и дописни члан многих географских, етнографских, природњачких и других друштава, па је за научна истраживања и радове добио златну патронску медаљу енглеског краља од Географског Друштва у Лондону, златну и сребрну медаљу Географског Друштва у Паризу и златну, велику медаљу Географског Друштва из Вашингтона. То све значи, да је Цвијић био научни ауторитет на међународном нивоу, али - нажалост - српски научници, под утицајем кобних идеја Германске Школе нису наставили његово свестрано започето дело, јер је проблем предхришћанског постојања Срба на Балкану постао табу-тема, те се нико више изгледа нам - није усуђивао да је прихвати и настави, будући, да је већ један Милојевић био одбачен и потпуно бачен у заборав.

Дело Јована Цвијића је несумњиво предмет за једну посебну студију која вапи да буде урађена, да би се установила пуна истина о српском народу. Како нам при овом огромном истраживању по старим књигама, археолошким налазима и др., још није било могуће, да специјално изучавамо Цвијићеву обимну грађу, ми ћемо овде - с њим у вези - да изнесемо само неколико напомена. Нпр. - у једној од његових споменутих књига13 Српског Етнографског Зборника и он се осврће на Константина Порфирогенита, по ком је романски елеменат у Дубровнику постојао све до његовог доба, тј. до половине Х века, управо као и у Далмацији; међутим, све изван градова управо до градских зидина, практично, цела земља, била је настањена словенским живљем. Управо исто то тврди и Сипријан Робер. Није потребно да подвучемо, да су оба ова истраживаоца радили сигурно сасвим независно један од другога, будући, да време њихове активности није могло да се поклапа јер - отприлике, кад се Цвијић родио, велики пријатељ и обожавала Срба, Сипријан Робер, више није био жив. И он је, што ћемо видети поглављима о њему, тврдио, да су се римски освајачи задржавали по градовима, док у планине нису залазили, те се тако тамо - у планинским балканским областима - сачувао претхришћански словенски, одн. по Роберу - српски живаљ.

​13. - књ.23., стр. 58.-59., расправа "Дубровник и околина".

У једној од свезака Српског Етнографског Зборника Цвијић говори о племену Цуца у Црној Гори, које је - према њему - исто као и Цуцуловићи у Старој Србији, у околини Штипа. И једни и други у сваком случају веома далеко од тзв. "сеобе" седмога столећа по Христовом рођењу.
У својој значајној студији "Балканско полуострво"14 Цвијић пише, да су у VII веку, одмах после наводне "сеобе" била позната племена Брсјаци, Језерце, Драговићи и др., у долини Вардара и Црног Дрима, па додаје:

"Име Брсјаци и Мијаци сачувало се све до данас у западној Македонији".

14. -о.с.,стр.318.-319.

Има у свему овоме нешто, што није у потпуности рашчишћено и што мора да се испита и преиспита. Јер - по Порфирогениту - она група Срба, које је дошла за време цара Ираклија (што нико не оспрорава, уз примедбу, да је то била група људи, а не "сеоба народа". Уосталом, о тој групи Сипријан Робер каже, да се састојала од војника, који су се вратили на давна прадедовска огњишта, да их са староседелачком браћом бране од непријатеља...)... 

Дакле, она група Срба под царем Ираклијем населила се најпре у области Србице у Солунској Теми. Међутим, нечим незадовољни (опет по Порфирогениту), ти Срби напусте ту област и крену према северу.. Међутим, стигавши до Београда, предомисле се и - наводно - Ираклије им је тада дао половину Далмације... 

Према томе, логично је и неизбежно питање: "А када су Срби населили све остале делове Балканског Полуострва? Мало касније, када пређемо на Шафарика и Суровјецког, видећемо какво је особито Шафариково мишљење у том смислу. Једно је сигурно, а то је, да се после Милојевића, српски научници никада нису бавили тим проблемом онако, како је требало и по методу, који је он заступао. Цвијић је загазио у једно широко географско-етнографско поље при чему се дотакао и како је то насловом изразио - "географије становништва", тј.свих расних, национално-психолошких и племенских проблема српског народа, не могавши да при тако огромном послу иде у дубину у сваком смислу. Међутим, то продубљивање чињенице о постојању српске нације на Балкану од происконструисане и натурене »сеобе« из касног VII века по рођењу Исуса Христа данас је насушна потреба и највиша дужност научника!

​Узмимо само следеће Цвијићево обавештење на истом месту:

"Словени дунавске платформе у њеном доњем делу (тј. отприлике тамо, 
где је римски песник Овидије провео године свога изгнанства) били су 
организовани по племенима пре инвазије турских Бугара... Такође се зна 
за многа српска племена у северној Далмацији, у јужној Босни, у југо-
источној Херцеговини,. Изгледа, да су то била стара српска племена, 
која су се сачувала по издвојеним областима".

Стјепан Митров Љубиша15 оставио је такође записано сведочанство о Паштровићима као о предхришћанским житељима Балкана, а ево, како:

"Планина Паштровска лежи као копања међу двије косе брегова; 
једна је дијели Црмницом, а друга Приморјем. Планина се сва просула 
доцима, опточенијема густијем брежуљцима, гдје се прољећем насркаш 
мирисом девесиља, зановети, скромута и сваковрсна дивља цвијећа. 
Паштровићи су некада становали на тој планини, а имали су по 
Приморју, гдје су им данас, станови, куће поземљуше у којима су, у пила 
и бачве, слијевали уље и вино. Њивили су по планини љуто воће, шљиве 
и јабуке. И данас можеш видјети на многим мјестима развалине и гомиле 
камења у клаку. Но је то бивало у прастара времена, јоште прије него што 
су се покрстили, јер по казивању цариградскијех повјесника, као и по 
многијем другијем знаковима, на примјер, по презименима, нарјечју, 
одјелу и приповиједању, стоји чисто, да су Паштровићи бивали и прије 
српске сеобе нека словинска населбина на данашњем земљишту, 
која се изједначила с дошљацима ".

​15. - Целокупна дела, књ.1, Библиотека Српских Писаца, Народна Просвета, Београд, у причи "Скочидјевојка", стр. 176.

И Цвијић је о Паштровићима као о претхришћанском српском племену оставио сведочанство у Српском Етнографском Зборнику, чији уредник је био. А то је читава нова студија чијим једним делом се бавио и Вук Стефановић Караџић, записавши извесне прасрпске традиције, које је видео и упознао у томе племену: 
Посебан начин поздрављања приликом славе, с посебним правилима особите здравице при различитим гозбама: поводом венчања, крштења, смрти, па чак и посебан начин нарицања за мртвима, о чему ћемо дати исцрпније анализе у другом делу ове студије, који ће се односити на српско ведски континуитет језика, традиција и духовног блага. 
Неупућени странци би паштровски начин нарицања несумњиво окарактерисали као грчки. Утолико више је пожељно, да се напише једна упоредна студија, чак и у оквиру већег броја мањих монографија, како би се, после више од века и по, могло доказати израстање славне грчке културе на прасловенским темељима. Тако би се једном заувек издвојило оно што је прасрпско од грчког, да се више не би понављале онакве грешке какве је чак правио и један професор Лаза Костић, тврдећи у малој расправи "Његош и антика", да Срби све што имају, дугују Грцима. Међутим, већ до сада доста пута поменути Сипријан Робер, један од ретко великих познавалаца и обожавалаца српске нације, је недвосмислено изразио, да се грчки обичаји, веровања - другим речима - цела њихова митологија, може разумети само преко скупа словенских одлика... Изгледа, да иначе веома ревносни и с великим смислом за систематски и плански рад професор Костић, није у потпуности проучио дела овог француског слависте. Као писац ових редака, осећам потребу да то читаоцима саопштим, јер не би било достојно да ћутке пређем преко тога, колико дугујем овом веома ученом Французу, који је у своје доба служио као пример узорног живота, о коме су највеће личности говориле и писале с поштовањем. Његово становиште у односу - да тако кажемо - на самоникле вредности српскога народа, било је потпуно опречно ставу чак и једног изнад свега добронамерног професора Костића. Мислимо, да то долази отуда, што је Сипријан Робер у западној Европи тек крчио путеве славистици, а како у његово доба још није било извитоперених идеја, нпр.једне Германске школе и њене о Словенству фалсификоване науке, његову иначе кристално чисту логику у закључивању није имало шта да помути.

Аутор: Винеда