ХРВАТИ У СВЕТЛУ ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ (пети део)

Подели

​Тако се исповедао један од безбројних хрватских терориста, који је свесрдно поделио радости „Независне Хрватске“ са већином свога народа и „војничком вјежбом“ у домобранским редовима не само био помоћни род усташког оружја, него и вршио толика клања у Глинској православној цркви. Исто дакле онако, као што су их вршили и безбројни други Хрвати, без обзира имају ли усташку исказницу у џепу или не.

Прећутним благословом хрватског надбискупа, руководио је овим злочином над злочинима у глинској православној цркви и свима српским крвопролићима глинске околице главом представник римокатоличке цркве, гвардијан католичког самостана у Чунтићу Герман Частимир.

Ова исповест заиста је језива самооптужба, која са многобројних српских очију скида вештом руком хрватске фаризејштине изаткану копрену обневиделости кроз многе деценије, а кроз ове две последње нарочито. Али, она је само незнатни део свега онога што се десило на целом простору Хрватске. Шта да се тек каже за осталу зликовачку многостраност и коначан број српских жртава!

И поред свих грозота које садржи исповест Химлије Берберовића, оскудица у његовој интелигенцији учинила је, да се задржи на грубим чињеницама, којима даје облик према своме шватању онако, како их је видео и преживео, па их тако и регистровао у своме сећању. Као такав, Берберовић и није могао заћи у тајне духовног страдалаштва оних, који су умирући гледали како се руше њихове националне, верске, имовинске и културне тековине. Јер, да су Берберовићу могле бити докучиве тајне духовног живота, не би био он међу онима, који су се најпре снажили алкохолом да би затим са исуканим ножевима бесомучно јурили по хришћанском храму на голоруке људе.

Прва „Поглавникова" јавна изјава била је: „Муслимани су цвијет хрватске народности!" Културно заосталији од Хрвата, босански су муслимани видели у овој изјави потстрек за све оно, што смо чули од Берберовића. И заиста, један се део муслимана са Хакијом Хаџићем – Мачековим прваком у Босни – потрудио да заузме прво место у „врту“ усташко-хрватске избезумљености. (О „цвијету хрватске народности“ има једна истинита шала. Позната сарајевска ленчина Никола Мошчински, пореклом Пољак, кога због његове лењости зову надимком „тешки радник“, зашао је после Поглавникове изјаве по сарајевским каванама, прилазећи редом муслиманима њушећи их позади као да нешто мирише. Кад су га запитали шта то ради, Мошчински је одгововрио: „Па забога, миришем цвијет хрватске народности!)

Оно што Берберовић због помањкања интелигенције као многи други усташки зликовци није могао описати, описао је један истакнути далматинско-хрватски првак у писму из Земуна, упућеном 8. фебруара 1942. године хрватском надбискупу др. Алојзију Степинцу, који са бискупске столице у Загребу ни једном јавном речју, а још мање пастирским прогласом није осудио варварства вршена над српским живљем. Још мање спречио духовна поробљавања насилним превођењем Срба у католичанство. После овога писма, овај је првак из разумљивих разлога напустио „Независну Хрватску“ и пребегао у Београд, али је исто тако из разумљивих разлога и по примеру Мачековог одрекнућа онога заједничког прогласа са Павелићем и сам одрекао ауторство онога писма, у коме се узмеђу осталога каже:

​Пуних десет мјесеци кољу се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби и уништавају се милијарде њиховог иметка, а црвенило стида и гњева облива лице сваког поштеног Хрвата. Покољ Срба почео је првих дана јадне „Независне државе Хрватске“ (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина и др.) и траје без прекидања и без предаха и ових дана.

Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце. У убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе набијали су на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама живе, поливали их кључаном водом и тако поливено мјесто дерали и солили, копали живима очи, резали уши, нос, језик, свећеницима резали ножевима браде и бркове скупа са кожом и месом, одсјецали им споловила и затицали у уста, везивали их за камионе одострага и онда са њима јурили, пребијали су људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим ћускијама главе, дјецу су бацали у ватру и врелу воду, у кречане, растрзавали дјецу на ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, какова нормални људи не могу ни замислити.

Хиљаде и хиљаде људских лешева носила је Сава, Драва и Дунав, као и притоке ових ријека. Била је лешина са натписом: „Правац Београд!“, „Путуј Краљу Петру!“ и сличних. У једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава са једном женском главом (може бити глава мајке те дјеце) са натписом: „Месо за Јованову пијацу у Београду!“ Страховит је случај Милеве Божинић из Стебанџе, из које су на нож извадили дијете! Па грозни случај нађених печених глава у Босни, нађене судове пуне српске крви, па случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су најбројније жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред ћеркама и ћерке пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одвођене су у логоре усташима за блуднице. Чак су силовања вршена у олтарима православних цркава. У котару петрињском натјеран је син да силује рођену матер! Покољ 3.000 Срба у глинској православној цркви (наша примедба: Овде се пребацио за ништа мање од 10.000) и убијање на стотине Срба у олтару цркве у Кладуши, све гвозденим чекићима у главу, стоји без премца у повијести. За сва ова страховита и нечувена недјела постоје детаљни и вјеродостојни записници.

Ужас ових недјела запрепастио је Нијемце и Италијане. Они су фотографисали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемци говоре, да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да је од тога доба у Њемачкој остала изрека: „Сачувај ме Боже од куге, глади и Хрвата!“ И сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографисали посуду са три и по килограма српских очију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом од нанизаних српских очију, и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана одрезаних српских језика.

Страховити логори у којима су побијене тисуће Срба или су пуштени да помру од злостављања, глади и зиме, ужасни су. Нијемци приповједају о једном логору у Лици, у којем је било на тисуће Срба, али кад су дошли тамо, нашли су га празног, натопљеног крвљу и крвавим хрпама рубља и одјеће. Ту је, кажу, изгубио живот један српски владика. У јасеновачком логору и данас се муче и пропадају тисуће Срба, који су тамо по овој страшној зими смјештени у подеране цигларске бараке без довољно сламе и покривача, добијајући за храну дневно по два крумпира.

У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Тамерлана или Џингискана, или у Африку, у црначке државе и њихових крволочних владара, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим је хрватско име осрамоћено за вјекове. Ништа нас више не може опрати. Ни послједњем Циганину на Балкану нећемо више смјети споменути нашу тисућгодишњу културу јер ни ти Цигани нијесу оваких звјерстава радили.

У свима овим беспримјерним дивљачким злочинима, који су више него безбожни, судјеловала је и наша католичка црква на два начина. Велики број свећеника, клерика, фратара и организиране католичке младежи, судјеловао је у свему овоме активно. Догодила се страхота, да су католички свећеници постали усташки логорници и таборници, па су као такви наређивали и одобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је један католички свећеник лично заклао једног православног свећеника! Они то нијесу смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили, онда су морали изгубити службу и доћи пред суд. Будући се то није десило, значи да су бискупи дали своје дозволе.

Друго, католичка црква је употребила све ово, да покатоличи преживјеле Србе. И док се земља пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несретника, свећеници, фратри и часне сестре, носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен летцима бискупа Акшамовића, тисканих у његовој тискарни у Ђакову, у коме се позивају Срби да спасе живот и иметке прелажењем у католичку вјеру. Наша црква као да је хтјела показати, да зна убијати душе као усташка власт тијела. А на католичку цркву пада још већа сумња зато, што су у исто вријеме срушене многобројне православне цркве, друге обрађене у католичке, отети су сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијесне драгоћености, па чак није остала на миру ни патријаршијска црква у Сријемским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и души нанијела су још већу срамоту хрватском народу. И ако се ми Хрвати нећемо никада моћи сасвим опрати од срамоте, коју смо на себе навукли оваквим злочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свијетом и својом савјешћу ако дигнемо свој глас противу свега горе наведенога. Послједњи је час да то учинимо. Послије свију злочинстава у повијести човјечанства, долазиле су и велике казне. Што ће бити од нас Хрвата, ако се добије утисак, да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали.

У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дижу глас у корист прогоњених Жидова, а код нас ни један бискуп није дигао свој за невине Србе кршћане, који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главе католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божју и људску, која мора снаћи хрватски народ, ако се на вријеме не покаје за овај страшни и неописиви свој гријех“.

​Овај хрватски првак, коме не поричемо добронамерност, бојећи се за свој хрватски народ, сматра да би после свега онога што нам је познато о истребљењу српског народа у „Независној Хрватској“ била довољна једна накнадна Степинчева изјава, састављена по свима правилима лукавог загребачког језуитизма, па да се једним вештачким потезом отклони одговорност са хрватског народа и католичке цркве у Хрватској. Као да Срби не знају, да би то била нова Језуитска обмана, руковођена политиком признања постојећег стања и намером, да Срби забораве крв своје голоруке нејачи, да се у југословенском колу ухвате за крваве руке својих џелата. Пошто је двадесет и један месец дуговао одговор овоме хрватском прваку, хрватски је надбискуп 31. октобра 1943. године на завршетку „покорничке процесије“ у Загребу одржао маси проповед, рекавши између осталога и ово:

„Један писац приповједа, како је неки сељак доносио дневно једном пекару у град пет килограма маслаца, а од пекара исто тако сваки дан односио пет килограма круха. Једнога дана је пекар измјерио маслац и зачудио се кад се увјерио, да нема пет килограма, већ само четири и пол. Зато позове сељака на ред ради преваре, али му сељак мирно одговори: „Драги пријатељу, ја нисам крив за то. Ја, додуше, имам вагу, али немам тегова, па зато увијек мећем на једну страну ваге твој крух, а на другу страну свој маслац. Колико је тежак твој крух, толико је тежак мој маслац“.

„Једни нас оптужују, да нисмо праводобно и како би требало устали против злочина, који су се збивали на појединим крајевима наше домовине. Али, ми не можемо звати на узбуну, нити било кога спријечити, да те вјечне Божје законе врши. Јер сваки човјек има слободну вољу и свако ће за своје дјело одговарати према ријечима апостоловим“.

„Зато првој групи приговаратеља одговарамо: На вама се испуњава прича о сељаку и пекару!“

Иако је у даљњем току проповеди генерално осудио зверства, избегавши вешто да их веже за име коме припадају, хрватски се надбискуп својим гледањем на српско истребљење потпуно сагласио са усташким начелима. Лукаво скројена прича о сељаку и пекару и сувише је прозирна.

Један Хрватски песник дао је у песми најуспелији одговор хрватском надбискупу. Због ограниченог простора цитирамо неколико одломака из ове кајкавске песме где се, између осталога, овако одговара др. Степинцу:

Надбискуп причал причу је неку
О једном мужу и једном пеку!
Муж је немлих свакога јутра 
Пеку донашал по пет кил путра.
Муж је – так је погодба била,
Примал за путар круха пет кила.
Једног дана путар пек вагал,
Ал му се некак з гвихти ни слагал.
Фалило га је равно прек фунта.

„Мужек ме вара“, пек си прегрунта,
Па га позове да га зашпота,
Как преваранта и как фалота.
Мужек му рекел: „Госпон пек драги,
Нисам их Богме варал на ваги.
Как сам си гвихте купит позабил,
Ја сам как гвихт си нихов крух рабил.
Че пет кил нихов крухек не важе,
Онда се мера никак не слаже.“

Али, пречасни Метрополита,
Јел вас се некај слободно пита.
Где сте ви драги Пречасни мили,
Так дуго били?
Веч четрдесет и прво лето
Могли сте дигнут овако Вето.
Закај ни било в дани баш ву ти
Вашега гласа Пречасни чути?
Макар су в они крвави дани,
Срби как јањци недужни клани.
Кад их се тукло, клало и пекло.
Хитало в Саву, в логоре влекло,
Кад православни су свеченици
Трпели јакше нек мученици
И многи платил звање си главом,
В Београд мртев послан је Савом.
Знали и видли онда сте все то
Ал нисте баш ви подигли Вето!
Ах, ваша шутња пуно је крива
Кај многа српска глава ниј жива,
Кај многе Србе гробек сад скрива!

Јел се пречасни Метрополита,
Слободно јошће некај вас пита
Как то да Пенић чрленога паса
Усташе славил из сега гласа?
А Шарић се је в Босни распевал,
Док Гутић српску крв је пролевал.

Док исти рекел фамозни Гутић:
„Србов пожелел друм би и путић,
Ал Србов не бу више ту најти,
Вништили бумо све их ми кајти.“
Как то да многи з вашег клера,
Усташки посел на велико тера?
Ем логорник, прем то не патри,
Ваши су многи попи и фратри!
„Љубив“, то за њих појем је темни,
Њихов је мото: „За дом смо спремни
Ван з Срби, места овде ниј нима
Ту живет море кој Папу штима
И онај ко се Алаху клања,
А кај је српско, все се прегања.“
Все сте ви ово, Пречасни знали
Али протеста нисте ви дали!
И кад су српски рушени храми
О чем сте таки дознали сами,
Прем свака црква место је свето,
Ви нисте онда здигли свој Вето!
Ах, ваша шутња пуно је крива
Кај многа српска глава ниј жива!

Сад сте реч рекли, то очивасно
Само сте рекли све то прекасно.
Касно протест сте овај ви здигал,
Касно је Јанко Косову стигал!
Језерам жртви никај не хасни
Кај сте протестирал сад сте пречасни.
Немре протест тај да живот врне,
Србом кај раке скривају црне!

Немре он деци да з гробне таме
Вубите врне тате и маме!
Немре протест тај з раке да скопа
Нит једног мртвог српскога попа!
Тај би протест се могел пријети
да је он зречен пред двими лети.
Так ту ву срце неког не дира
Надбискуп касно че протестира!
Ал његва шутња пуно је крива,
Кај многа српска глава ниј жива!

Алзо сте касно с ветом се јавил,
Касно сте точну вагу набавил.
Док Срби ишли пут су свој крижни,
Мислили нисте да су вам ближни
И да и они верују в Криста,
Света им Дјева Марија чиста.
А з храмов да им Свети Криж блиста,
Да Светог Крижа делају знамен,
Све сте то забил Пречасни – Амен!

​Хрватски надбискуп, под чијим су надбискуповањем извршена духовна и физичка старадалаштва српскога народа, којима нема равних у историји човечанства, мора заједно са читавим усташким системом знати, да су све кулисе испред црног загребачког језуитизма дигнуте. Дигли су их поред осталога они одрезани језици и ископане српске очи, са којима су закићени усташи-Хрвати попут становника прашуме изводили дивљачке игре улицама градова „Независне Хрватске".

Ако међутим, још неко у усташкој Хрватској верује да се уништењем материје у српским земљама западно од Дрине и северно од Саве може затрти и српски дух, тај не зна, да су Срби величином жртава гомилали духовни капитал. Тај и не слути, да ће Хрватска Србима бити друго Косово, на чијем ће се култу уздићи храм српског народног препорода!

ЗАКЉУЧАК

​И без оне поверљиве Мачекове окружнице својим партијским организацијама од 14. априла 1943. године, где се каже, да је оживотворењем оваквог географског облика хрватске државе (усташке Хрватске), остварен вековни сан свакога Хрвата, те где се одаје нарочито признање усташком покрету, што је „... успио уништити све елементе, који су угрожавали хрватску индивидуалност“, где се, дакле, на овако недвосмислен начин одобрава планско истребљење Срба, ми не сумњамо да ће се читава хрватска политичка многострукост ујединити у настојању, да очувају оних 20 Јудиних златника, што се зову именом „Независне Државе Хрватске“. Облик назови хрватске државе, какав је створен познатом хрватском издајом, бити ће и јесте заједнички циљ, како оне огромне већине хрватског народа осовинске оријентације у доба њеног стварања, тако и онога незнатног дела Хрвата са представницима у југословенској емигрантској влади, а и оних хрватских припадника, који су верни своме вековном опортунизму ушли у редове „народно-ослободилачког фронта“ само зато, да би по Мачековој препоруци код Савезника Србима избили из руку легитимацију коју они данас по његовом признању имају. Сви ће они у даном моменту закуцати на врата, иза којих ће се решавати судбина света и тражити приступницу за онолику Хрватску, колика је на милионима српских гробова подигнута.

Научени целом својом прошлошћу, да се залећу у туђи простор, а онда да уцењују урођеним нагодбарством, Хрвати ће и овога пута поновити старо лукавство, слично ономе из 1848. године или којим од многих осталих. За ту алтернативу спремили су они екипу првих српских гробара бановине Хрватске, који се сада налазе у југословенској егзилској влади као „кочничарски дужносници“. Јер, сви су они само карике у кобном језуитском ланцу, који се вековима српском народу кује.

Увлачењем у партизанске редове, Хрвати мисле да ће избећи одговорности и затупити ону оштрину своје упорности о готском пореклу, и Русима се на тај начин приказати не само политички ближи, него чак и крвно сроднији од Срба. Међутим, „Русија никада неће подупрети оснивање овакве католичке државе засебне од српства, јер би то значило потврдити грешку историје, која је вером и азбуком на двоје поцепала један исти српски народ", – каже руски генерал Гурко у „Варшавском Дневнику“ октобра 1890. године, циљајући свакако на онај део српскога народа, кога је хрватски империјализам помогнут аустроугарским владарима типа Марије Терезије вековима присиљавао да прими католичку веру. Уверени смо да је становиште овога руског генерала једнако и данас актуелно. Славенским одрицањем и харачењем хрватских добровољачких одреда (по матичној славенској земљи), Хрватска је за свагда изгубила право позивања на словенско порекло.

Употребимо ли Савезничку терминологију – да су Срби били они, који су првог светског рата и 27. марта 1941. године, мада свесни тежине свога положаја, ипак јуначки подметнули свој народни крвоток, да из њега истече најбоља крв само зато да би допринели свој део у обрани човечијих права, која се скраћено зову демократијом – у каквом би онда односу према савезничкој ствари стајао хрватски став када знамо, да су се Хрвати у оба ова случаја налазили у табору савезничких непријатеља. Док су Срби крварили и крваре за ствар демократије и Савезника, Хрвати су пребројавали и пребројавају плен са савезничких, а нарочито српских земаља, и режећи један на другога отимају се о оних 20 Јудиних златника. То је стварност, коју нико од Хрвата не може изменити, ма се он звао именом Мачека, Павелића или Стенинца.

Од 10. априла 1941. године, подивљале хрватско-усташке хорде славе свој крвави пир по српским земљама, спремајући својим главарима поклон у облику „народне статистике“ са којом ће се ови представити зеленоме столу и довикнути: „Какви Срби?! Њих више нема!“... Заиста, они су по ономе рецепту министра и доглавника Будака, једни побијени, други расељени, а трећи преведени у католицизам, па је тако хрватска статистика услед планског истребљења Срба обухватила хрватском већином све оне српске земље, за које и сам Поглавник у првој поруци америчким Хрватима рече, да „никада у повијести нијесу Хрватима припадале". Са тако припремљеном хрватском статистиком, није искључено да ће се у улози хрватског опуномоћеника појавити баш који од оних хрватских емигрантских професионалаца, који су Југославији и пре њеног слома из иностранства годинама темеље поткопавали, да би сада о искључивом трошку Србије (јер су Хрвати одмах иза споразума са Цветковићем пожурили да своју нагодбарску квоту златне подлоге Краљевине Југославије уграбе и пренесу у Загреб где је остала као депозит за порођајне трошкове „Независне Државе Хрватске“), уствари, уходарили југословенску емигрантску владу и разметали се фикцијом тобожњег „борбеног дијела хрватског народа“. Како се међутим хрватски народ борио, противу кога и за чији рачун, познато нам је.

Срби не само што неће признати такву статистику која почива на планском истребљењу Срба, него ће тражити да се сматра ратним злочинцем сваки онај појединац или скупина, која се покуша користити тако крваво исписаном исправом. Мерило српске својине има се узети из српског историјско-етнографског права и статистике из 1931. године, узимајући у обзир и рачун вероватноће за стање које би било сада, да усташко-хрватски злочини нису остварили садање стање. Најзад, на мерило српске и хрватске народне јачине, Срби могу пристати и на хрватску статистику из 1910. године, мада су је Хрвати такође кројили „за свој стас“. (И по њој, српска етнографска целовитост допире до Госпића, Огулина, Купе и Илове).

Колико год били свесни свога значаја и улоге која ће им се овом делу света наметнути, Срби не смију пасти у заблуде сличне онима из 1918. године. Они због искуства из 1941. морају поставити границу самоодрицања, преко које (по речима патријарха Рајачића) ни за љубав „великоилирства“, ни за љубав „великојугословенства“ не могу прећи.

Пошто се тврдњом окружнице ХСС 14. априла 1943. године „свјетска политичка ситуација измијенила и изгледи за стварање хрватске државе под заштитом Нијемаца потпуно пропали“, у Хрватској су отпочели са грађењем нових политичких путева према западу и према истоку.

Први од ових путева имао би преко хрватског дела емиграције стварати у англоамеричком свету атмосферу посебних хрватских интереса, изражених у једној другој окружници водства ХСС (Хрватске Сељачке Странке) из прве половице 1943. године где се између осталога каже: „Хрватска држава била је одувијек коначни циљ борбе ХСС и хрватског народа. То становиште заступа др. Мачек у домовини, а хрватски емигранти у иноземству." Да је хрватска емиграција као шпијунска екипа у југословенској влади изгледа оправдала поверење свога водства, могло би се закључити из даљњег садржаја ове окружнице где се каже: „Успјело је хрватској емиграцији, да у борби против великосрпске политике неких чланова југославенске лондонске владе пред мјеродавним факторима Енглеске и Америке за хрватски народ извојује онај положај, који му припада“. Није нам још познато у чему су то успели. Али да ће се Хрвати, и мимо свега што је о њима познато, Савезницима представити у јагњећој кожи и покушати да и на тој карти очерупају српски историјско-етнографски и животни простор, у то можемо бити сигурни.

​За могућност руског утицаја на послератни живот Балкана, граде Хрвати и онај други политички пут, који се најбоље оцртава у истој оној окружници од 14. априла 1943., где се о дужностима Хрвата између осталога каже и ово: „Да ступају у редове народно ослободилачког фронта, који је хрватски, јер је његово водство у хрватским рукама. Под паролом демократских принципа, ми код Савезника морамо Србима избити из руку легитимацију коју данас имају." Под овом и другим маскама, крије се, у ствари, политика ХСС, која диригује свима акцијама упереним противу животних интереса Срба вођенима било под којим обликом или чијом му драго заставом.

Да би умањила значај страховитих зверстава над српским живљем у Хрватској, хрватска емигрантска пропаганда сматрала је, сматра и сматраће, да ће се хрватска одговорност пред Савезницима знатно ослабити тиме, ако се Србима мимо обрнутог чињеничког стања прикачи иста она сателитска фирма, коју апсолутна већина хрватског народа носи још од онда, од како је припремала издају. На тај начин, мисли хрватска емигрантска пропаганда, Србима ће бити избијен из руку оптужни материјал противу усташке Хрватске, што значи, противу велике већине хрватског народа.

Не подцењујемо интригаторске врлине хрватске емигрантске пропаганде. Па ипак, верујемо да ће она имати муке док Савезницима објасни, да је огромна већина хрватског народа имала право, што је у оба Светска рата стала у табор Савезничких непријатеља; да су Хрвати, имајући све атрибуте слободне државе у склопу Осовине, били у праву када су Савезницима и рат објавили, а да Срби, како они у редовима бораца по слободним српским планинама, тако и они са поробљене београдске калдрме нису имали право, што су чак и од Немаца захтевали службену ознаку свога положаја у речи – ОКУПАЦИЈА.

После свега овога, ради свога историјског и етничког права, ради свога великог улога у крви и имовини, Срби за случај декретоване зеједнице са Хрватима као неславенском или однарођеном славенском скупином, морају заузети дијаметралан став од онога из 1918. године.

Због постојаности послератног мира у свету, морају се поштовати историјски и етички принципи. По томе начелу, морају Срби пре ма каквих разговора о заједници било са киме, остварити своју историјско-етничку целовитост, која према Хрватима на предратној етнографској карти евидентно исписује линију Госпић — Оточац — Огулин — Купа — Илова.

И поред толико горког искуства међутим, мали је број таквих Срба, који би одбио руку оних честитих Хрвата који су било поделили судбину српског мучеништва, било да су душевно патили у својој немоћи да то спрече. Али све дотле, док сви припадници усташког покрета без обзира на њихов можебитни доцнији преображај заједно са римокатоличким утицајем не ишчезну из хрватског народа – дакле, док Хрвати сами не почисте смет испред своје куће не може бити речи не само о српско-хрватском братству, већ ни о заједници у било којој форми. Тек онда, када се иза остварења српске етничке целовитости у Хрватској створе предуслови за приступ Србима, може се приступити испитивању могућности остварења само такве заједнице са Хрватима, која не би могла штетно утицати на национални, верски, политички, привредни, културни и социјални живот српске јединице. Заједница, која се не би темељила на овим начелима, представљала би легло сталних трзавица, опадање српског духовног потенцијала и појаву још већих римокатоличких пега на етнографској карти јужних Славена.

У српском народу нашли су оживотворење витештво и демократија. Ако би се и поред ових вековних чињеница хрватско-римокатоличке империјалистичке тежње решиле на штету Срба, у Србима би, до душе, и даље остао витешки дух, али би демократија за свагда изгубила свој главни ослонац на Балкану.

ПОГОВОР

​Под заиста тешким приликама, захваљујући исконској снази српске народне душе, ступила је ова књига у најсудбоноснијим данима нашега народа на трибину историјске истине.

Штампана изван домашаја окупационе цензуре, далеко од града и избора техничких средстава, она је извргнута извесном броју штампарских грешака, за које се читаоци моле, да их приликом читања по смислу склопа односне реченице сами исправе.

САДРЖАЈ

• ​Предговор словеначком издању из 2006. (Змаго Јелинчич Племенити)
• Порекло Хрвата
• О старини српскога имена
• Хрватско „повијесно право" и гусарење по српској историјској баштини
• Српство за време прве хрватске самосталности
• Похлепа за српском Босном и њеним владарима
• Хрватски јаничари
• У једној руци крст, а у другој мач
• Доба отимања као претеча хрватске историјске књижевности
• Основе хрватске писмености и књижевности
• Истребљење Срба као програм хрватског сабора кроз векове
• Илирско закулисје
• Хрватска статистичка тенденција
• Историјат уједњења и његове последице
• Бановина Хрватска
• „Независна Држава Хрватска"
• Закључак
• Садржај
• Осврт на издање из 2006.
• О Велиши Раичевићу - Псуњском
• Ово, интернетско издање

ОСВРТ НА ИЗДАЊЕ ИЗ 2006.

​Књига Хрвати у светлости историјске истине одштампана је тајно у Београду, марта 1944. Тада је Гестапо запленио већину примерака, тако да су се до данас званично сачувала само три. Због те књиге живот је изгубио штампар Антун Ротх (1944.), а њени су власници већином завршили на Голом отоку. Аутор Псуњски остао је жив само зато што се није знало ко се скрива иза тог псеудонима.

Аутор у експресивној беседи открива свој поглед на настанак хрватске државе – она је највећим делом шокантна, и у супротности са званичном, пре свега хрватском историјом.

Књига из области која никада није разјашњена, која је табуизирана, сада документовано осветљава злочине, којима су Хрвати прокрчили пут до настанка своје државе од године 852., па све до стварања "Независне државе Хрватске", а с друге стране, наивност којом су Срби веровали у "хрватско братство". Тада су Хрвати присвојили територије, на којима су Срби већ увелико живели пре њиховог доласка, заслуге које припадају Србима као бранику хришћанства пред турским најездама, сву славу српских владара… Најгнусније злочине над Србима које су починили између 1941. и 1945. године, када су покушали коначно остварити "хрватски народни програм".
​
Превод књиге настао је као "споменик геслу, да се истина не може сакрити, и опомена свима онима, који превише верују званичној политици, а Велиши Раичевићу - Псуњском хвала што је очувао истину и осветлио злочине, који не смеју остати у тами".

О ВЕЛИШИ РАИЧЕВИЋУ - ПСУЊСКОМ

​Велиша Рајичевић родио се 5. новембра 1903. г. у Трепчи код Андријевице у породици са четворо деце. Велиша, један од тројице синова, гимназију је похађао у Крагујевцу, након чега је у Прагу на техничком факултету студирао геодезију. Године 1924. на студијској годишњој пракси код месног геодета у Винковцима упознао је своју будућу супругу Дарју. Исте године у којој се законски венчао родио му се син Драгољуб (1925.-1981.) и кћи Новка (1928.-2004.).

Велиша Раичевић дипломирао је на геодезији, године 1928. одслужио је војни рок, па се следеће године настанио у Винковцима. Поред свог звања, веома се занимао за историју и убрзо почео, због хрватског уплитања у југословенској држави и писања хрватске штампе, интензивно да истражује историју и да сакупља податке и документе. Пре свега га је занимала историја хрватско-српских односа и положај Срба у Срему, Славонији, Хрватској и Далмацији (тада је Хрватска била тек нешто шире подручје загребачке околице, са проглашењем бановине се проширила, а обликована је тек проглашењем бановине Хрватске непосредно пред други светски рат, под покровитељством нацизма).

Почетком тридесетих је сарађивао са београдским часописом Време и доцније са часописом Славонија из Винковаца, којег је тада уређивао др. Павле Шумановац. Касније је место уредника преузео Раичевић. Раичевић и његова породица непрестано су били под притиском хрватских екстремиста, који су заговарали фашистички експанзионизам на рачун Срба и већ тада их убијали. То је био разлог, да материјале, које је добијао преко својих студијских колега из разних светских архива и библиотека, највише из бечког државног архива, изузев ретких, није показао супрузи, већ их је сакривао изван своје куће.

Проглашењем Бановине Хрватске 26. августа 1939. почеле су многобројне емиграције Срба и југословенски оријентисаних Хрвата из Бановине, пошто су им радно место и егзистенција били угрожени. Већ у другој половини исте године, у Београду је формиран одбор за смештај избеглица из Хрватске, који је 1941. године прерастао у Комесаријат за избеглице из Хрватске. Крајем 1939. године, из Осјека је побегао Антун Рот, штампар, који је штампао Славонију, и у Улици цара Николаја II, данас Мекензијева улица (у доба СФРЈ – Улица маршала Толбухина) наставио свој рад.

Раичевић је остао у Винковцима упркос претњама смрћу и у листовима Српски глас, Народна одбрана, Српско огњиште и Славонија писао о прикривеним убиствима познатих српских и хрватских југословенски оријентисаних јавних радника, која су извршавале Мачекове јединице. У октобру је Раичевић примио анонимну претњу смрћу "Грађанске заштите", ако не напусти Хрватску. Отишао је у војну службу и учествовао у утврђивању границе са Румунијом, а након априлског рата 1941. је са јединицама отишао у Босну. Помоћу зворничко-тузланског епископа се вратио у Србију.

Већ 1940. године Раичевић је написао неколико текстова, које је желео да објави у књизи, у оквиру часописа Време, али пошто су хтели да представе превише значајних и за Хрвате оптерећујућих чињеница, књига није била одштампана.

Пошто је 11. маја 1941. у Београд дошла и жена са децом, породица је тамо остала неко време, а затим су отишли на Умку. Раичевић је већ унапред сакупио податке, овај пут највише о злочинима. Заједно са пријатељем, штампаром немачког порекла Антуном Ротом припремили су за штампу и коректуре вршили у штампарији у Улици цара Николаја II Већ тада су припремили и одштампали другу књигу истога аутора, и у моменту када је све било спремно, у штампарију су упали припадници немачке полиције и Гестапоа те запленили већину тиража обеју књига. Спашено је било само неколико примерака, које је Раичевић као прве однео из штампарије. Зашто је немачка полиција упала у штампарију – не знамо, вероватно је неки "пријатељ" превише причао.

Патријаршија Српске православне цркве је од тих првих примерака непосредно од аутора добила два, јер се бавила скупљањем доказног материјала о злочинима над Србима.

По завршетку другог светског рата, који се у Србији завршио ослобођењем Београда већ у октобру 1944., органи Удбе (Управа државне безбедности) тражили су књигу, и све што би било повезано са њом и описаним злочинима. Да је било намеравано да се документи и сведочења униште у смислу успостављања братства и пријатељства међу Србима и Хрватима, доказују њихове повремене истраге у Патријаршији; само у једном претресу су проф. Станковићу однели 68 докуменованих и потписаних сведочења избеглица. Разуме се да су ти документи заувек нестали.

Антуна Рота је Удби највероватније издао исти човек, који га је раније био издао Гестапоу; убили су га без да се зна где, као окупаторског сарадника. За Псуњског нису ништа сазнали и средином 1945. се Раичевић преселио у Нови Сад, где се повукао из политичког живота.

Прво је био запослен у фабрици ексера, а 1954. је имао приватни геометарски биро.

Кроз две године се преселио у своју кућу у западном Поморављу.

Умро је 1. јуна 1972. од инфаркта срца.

ОВО, МЕЂУМРЕЖНО ИЗДАЊЕ

​Шта је измењено у односу на изворник из 1944.?

Пре свега, ради се о графичким, правописним, граматичким и штампарским моментима. Дакле, ћирилица је замењена латиницом (СРБСКИ ЈЕ ПРЕСЛОВИО ПОНОВО У ЋИРИЛИЦУ), затим успело се стати у крај већини словних омашака (иако их има још), а правопис је унеколико коригован у погледу оригиналне примене застарелих правила у коришћењу зареза – нпр. обавезан зарез испред да, а обавезно одсуство зареза испред а. У погледу граматике, кориговали смо суфиксацију речи као историски, аустриски, полициски, византиски, партиски, индиски, пећски, затим спојено писање речи неби, незна, несме и дали, потом растављено писање речи ма да, за то, и ако, у опште, за цело, у истину, у многоме, у колико, у ствари и сл., онда, што се тиче правила о једначењу консонаната – подпада, претседник, претставља, потсећа, исчезне, наручбина, претстражи, подкраљ, расматрајући, исмислио, затим неке именичке придеве који мењају смисао каспински, индијански и, на крају, употребу заменица такав и овакав у облицима оваки, овака, оваком, таком и сл.

Такође, у наслову једанаестог поглавља, који оригинално гласи "Илирски закулизам", а сходно модерном српском језику, изменили смо реч закулизам речју закулисје, што можда и није била најсрећнија одлука, али нам се у тренутку обраде текста оваква интервенција учинила примереном. Употребу термина закулизам доследно смо заменили и у даљњем тексту.

Ово је урађено да ови безначајни детаљи не би скретали пажњу читаоца са суштине коју је Псуњски желео да искаже. Надамо се да овим нисмо оштетили документарност и аутентичност Раичевићевога дела.

Осим тога, на неким местима смо уз имена страних историјских личности додали оригиналну латиничну транскрипцију њихових имена, (евентуално са годином и местом рођења и смрти), како бисмо читаоцу помогли у евентуалним даљњим истраживањима теме.

Као треће, на жалост, ово издање не садржи велик број илустрација, које се – њих 35 – налазе у репринту издања из 1944., а нису објављене на свом месту због њиховог лошег квалитета с једне, и наше тренутне техничке ограничености с друге стране. Међутим, ове фотографије ставили смо на посебно место, да би биле Вама на увид, а ми од Вас очекујемо помоћ у виду вашег јављање са квалитетнијим скеновима макар неких од њих.

Песми, којом почиње књига Псуњског, нашли смо за сходно дати наслов, који одговара првом стиху друге строфе исте песме.

velisarajicevic.tripod.com