Део текста који је у фокусу (серб.):
»Тражећи неку другу етимологију[1], сматрам да раби у арабљанском[2] стоји насупрот раб (на хебрејском[3], као и у великом броју источних дијалеката) — најзад, одражава се на Бес-Сораб — тј. Бес-Серб и доказује да су Беси[4] били Славени[5]. Кажу да Беси, као и Гети[6], Дачани[7], Анти[8], спадају у првобитно славенско становништво дунавске котлине (басен), чију су велику грану чинили Серби[9], одавно знани под тим именом.« (стр. 86-87) Оригинални текст (пољ.): »Szukając innéj etymologji, znajduję rabbi w arabskim v. rab (w hebrajskim podobnie i wielu innych wschodnich djalektach) — nareszcie zastanawia się nad Bess-Sorab — czyli Bess-Serb; dowodząc, że Bessy ci byli Sławianie. Bessy, powiada, równo z Getami, Dakami, Antami, należą do pierwiastkowego sławiańskiego zaludnienia, dunajowéj doliny (bassin) któréj, ludności wielką gałęź stanowiły Serby oddawna pod tymże nazwiskiem znani.«. (стр. 86-87) Део текста који је у фокусу (серб.): »У 7. веку, у време пада романске моћи, задунавски Беси са Балкана[10], из крајева суседних данашњој Сербији, кренуше на ону страну Дунава и угнездише се код Алутије (Олтенија[11]) у садашњој малој Влашкој. Могуће је да се тада њихов вођа звао Бас-Сораба, то јест глава сербских, или славенских Беса, који су се разликовали од Беса-Влаха. У међувремену је притисак азијских хорди са истока прогутао, али не и уништио Бесе, са те стране Дунава, где су они, у нижем делу тадашње Бесарабије, у 8. веку, били познати под називом Бјеса или Бјесена, измешаних касније са Печенезима[12] и Половцима[13], тј. Куманима[14]. Можда је и назив Печенези, према Византинцима[15] Пацинаки, првобитно Беси (од ушћа Дунава) припадао и представљао само кварење некадашњег старог назива Пенцина и Пенкина, становника острвца на ушћу? Дунавског острвца Пенка. Код тих последњих Беса, назив Бесараба се појављује такође као име вође, али је касније, у хроници[16] анонимног гњезненског архиђакона[17], поменуто под 1259. годином. Од њега он изводи назив који је дат данашњој Бесарабији.« (стр. 87-88) Оригинални текст (пољ.): »W VII. w. przy upadku rzymskiéj potęgi, zadunajscy Bessy z Balkanów, z stron sąsiednich terażniéjszéj Serbji, ruszyli się na tę stronę Dunaju i zagnieździli przy Alucie (Olcie) w teraźniejszéj Wołoszczyznie mniejszéj. Mógł naówczas ich wódz nazwaé się Bass — Sorabą, to jest głową serbskich czyli sławiańskich Bessów, Sławian różniących się od Bessów — Wołochów. Tym czasem nacisk azjatyckich ord ze wschodu pochłonął, ale nie zniszczył Bessów, po téj stronie Dunaju, gdzie oni w niższéj części teraźniejszéj Bessarabij w VIII w. znani byli pod nazwą Biessow i Biessenów, zmięszanych potém z Pieczyngami i Połowcami czyli Komanami. Może i imię Pieczyngow, po bizantyjsku Pacynaków, początkowo do Bessów (od ujśé dunajskich) należało, i było tylko zepsuciem dawnego imienia Pencynów i Penkinów, mieszkańców ujśé dunajskiéj wysepki Penki. U tyeh ostatnieh Bessów, imię Bessarabow, zjawia się także jako imię wodza, ale pozniéj w chronice Anonyma Archidjakona gnieznieńskiego pod rokiem 1259 wspomniane. Od niego tenże wywodzi imię teraźniejszej Bessarabji dane.« (стр. 87-88)
Опис слике (лево): Јозеф Игњациј Крашевски[1] (1812-1887), пољски историчар[2], књижевник и сликар
Аутор: Адолфас Лафосас[3] (1810-1879), литвански сликар Сликарска техника: литографија
Извор (назив дела): „Wspomnienia Odessy, Jedyssanu i Budżaku. Dziennik przejazdki w roku 1843 od 22 czerwca do 11 września“ (Tom trzeci)
Аутор: Јозеф Игњациј Крашевски[18] (1812-1887), пољски историчар[19] Издавач: Кристијан Теофил Гликсберг[20] (1796-1876), немачки издавач Место штампања: Вилњус[21] (Краљевина Пољска[22] / Конгресна Пољска[23]: 1815-1918 – Руска империја[24]: 1721-1917) Година издања: 1846 Језик: пољски Писмо: латиница [1] Етимологија је наука о пореклу речи. Сама реч »етимологија« потиче од старогрчких речи »έτυμος« (истинит, тачан) и »λόγος« (реч). [2] Араб. العَرَبِية. [3] Хебр. עברית. [4] Грч. Βῆσσοι / Βέσσοι, односно лат. Bessi. Беси су у античким изворима сврставани у трачки корпус племена. [5] Грч. Σκλαβηνοι, односно лат. Slavi / Sclavi / Sclaveni. [6] Лат. Getæ, односно грч. Γέται. Гети представљају групацију трачких племена. [7] Лат. Daci, односно грч. Δάκοι / Δάοι / Δάκαι. Дачани представљају групацију трачких племена. [8] Лат. Antes / Antae, односно грч. Áνται. Анти нису сами себе називали овим именом, већ су ово име користили странци да означе славенски племенски савез између Дњестра и Дона. [9] Грч. Σέρβοι, лат. Sorabi / Serbi (Servi), нем. Sorben / Serben, енг. Sorbs / Serbs, односно горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby. [10] Хем или Хелм је старији назив за Балканско полуострво (лат. Hæmonia classica или Pæninsula Hæmonia), што само представља искривљени облик (од стране странаца – Грка) славенске речи »хум« (брдо/планина). »Хаемус, Хум, Хем, Холм = брдо, планина, гомила. Кробици, Кривићи, руска племена. Coralli = Горали, брђани. Трибал = Србљи, дардански Серби.« (ориг. мађ. »Haemus, hum, hem, holm = domb, hegy, halom. Krobyzi, krivicsi orosz törzsek. Coralli = Gorali, hegylakók. Triballi = Szrbali, dardániai szerbek.«) – Eduard Margalić (1849-1940): ,,Szerb történelmi repertórium“ (Budapest: Hungarian Academy of Sciences, 1918, стр. 105). »Код старих Серба реч „хум“ означавала је брдо (планину), док је „хумка“ представљала брежуљак. Назив „Захумље“ (лат. Zachlumia), за област у данашњој западној Херцеговини и јужној Далмацији, настало је од изворне речи „Хум“, или на старом сербском језику – Хлъмъ (за + Хум: „иза Хума“), што је транскрибцијом на латински језик дало форму – Zachlumia (грч. Ζαχλούμων χώρα: земља Захумљана), односно у латинизованом облику базичне речи „Хум“: Chelmania, Chelm, Chulmorum, Chulmia и terra de Chelmo (Хумска земља).« – Петар Б. Богуновић (1967-): »БИТКА КОД АНГОРЕ: Лета Господњег 6910« (стр. 13-74), „Chivalrous culture“, № 3 (Београд: Велики приорат витезова темплара Србије, 2014, стр. 49). [11] Лат. Wallachiæ Minoris / Wallachiæ Alutanæ / Wallachiæ Trans-Alutanæ / Valachiæ cis Alutanæ / Valachiæ Cis-Trans-Alutanæ / Wallachiæ Cæsarea, односно рум. Oltenia. До данас је очуван и назив града Олтеница (рум. Olteniţa) у јужном делу савремене Румуније (у историјској Влашкој). [12] Ст.-слав. Пєчєнѣзи, односно грч. Πατζινάκοι. [13] Рус. Половцы. Види појам – Кумани. [14] Мађ. Kunok, буг. Кумани, односно рум. Cumani. Кумани су су били номадско туркијско племе (познато и као западни огранак Кипчака), које је пре пресељења на Хумско полуострво првобитно живело у Кипчанском каганату, тј. настањивали су пределе северно од Црног мора, дуж реке Волге познатог под именом Куманија. [15] Немачки историчар Хијеронимус Волф (1516-1580), измислио је изразе »Византија« и »Византинци«. Он то чини у свом делу „Ioannis Zonarae Monachi, qui olim Byzantij Magnus Drungarius excubiaru[m] seu Biglæ, & protosecretarius fuit, compendium Historiarum, in tres Tomos difinƐtum: quorum“, Corpus Historiæ Byzantinæ (Basel: Anton G. Fugger, 1557), мада је врло добро знао, да никада у својој историји, Романи нису себе називали »Византинцима«, нити своју државу (Источно романско царство: 395-1453) – »Византијско царство«. Историчар Волф одбацује (попут већине каснијих немачких историчара) хиљадугодишњу употребу израза народа, који је носио ту државу, те намеће свој назив – »Византија«. Инспирацију је добио на основу једног Трачког места – Византиона, које је 667. године пре нове ере, основао дорски краљ Визас, као колонију града државе Мегаре. Ово малено месташце, прекриће касније, нова романска престоница – Константинополис (на јужном крају Хумског полуострва). Иначе, сами Романи су своју државу називали (на латинском језику): Imperium Romanum, Imperium Romanorum, Res Publica Romana или Romania, односно (на грчком језику): Βασιλεία τῶν Ῥωμαίων, Αρχη τῶν Ῥωμαίων, Πολιτεία τῶν Ῥωμαίων или Ῥωμανία. Да би што пластичније показали какав фалсификат је у питању, илустроваћемо то следећим (простим) примером: то је као када би неко Русе за 104 године почео да назива Кремљинци, а руску државу Кремљинија, само зато што је Кремљ најстарији део њене престонице – Москве, или када би неко Сербе за 104 године почео да назива Дорћолци, а сербску државу Дорћолија, само зато што је Дорћол најстарији део њене престонице – Београда. Управо је тако немачки историчар Волф променио (1557) име народа, који је 104 године раније (1453) поробљен од стране Османско-турског султаната (1299-1923). Волфово капитално дело „Corpus Historiæ Byzantinæ“ је у ствари збир историја које су писали грчки хроничари Јоанес Зонарас (око 1074- после 1159), Никетас Хонијатес (око 1155-1215/16), Никифорос Грегорас (око 1295-1360) и Лаоникос Халкокондилес (око 1430- око 1470). [16] Лат. Brevior Chronica Cracoviæ ab orbe cond. ad annum 1395. [17] Лат. Anonymi Archidiaconi Gnesnensis. [18] Пољ. Józef Ignacy Kraszewski. [19] Libertas Klimka (1940-): „Juozapas Ignotas Kraševskis – istorikas, rašytojas, leidėjas“ (Vilnius: Lietuvos radijo laida „Ryto garsai“, August 8. 2012). [20] Нем. Krystian Teofil Glücksberg. [21] Литв. Vilnius, пољ. Wilno, односно рус. Вильнюс. [22] Лат. Regnum Poloniæ, односно пољ. Królestwo Polskie. [23] Пољ. Królestwo Kongresowe. [24] Ст.-рус. Россійская Имперія, односно рус. Российская империя.
Извор: Историја Срба
|
|