Alexis Peter Vlasto: Најранији помени сербских официра у ромејској војсци
Текст у фокусу(серб.), страна 4: »Најранији помени сербских (словенских (прим. прев. аут.- име Срба је старије име од каснијег укупног имена за народе који су знали ''словити'' мећусобно, дакле Словени. Њихово предходно и заједничко име је било Серби или Срби. Сва дела и документа римских и ромејских писаца, написана су много касније, оригинали истих не постоје, због тога је закључак смео, и надасве исправан. Англо-германска историјографија ''преписивача'' је учинила своје, и сматрам је политичком историјом, историјским критицизмима такозваних оригиналних дела, који су давно изгубљени, настала је историја ''оригинала'' без оригинала) официра у Ромејској војсци почињу у другој половини VI века (прим. прев. аут.- сами Ромеји никада себе нису звали некаквим 'Византинцима'. Није могуће дати име једном етносу по маленом утврђеном градићу Византиону. Име Ромеја је политичка категорија, управо као и Римљани у римском царству, дакле ко год је био грађанин-држављанин Рима, био је Римљанин, такође је још једна политичка категорија, то јест ''ромејско-римски геоцентризам). Историчар Агатије је забележио три без сумње сербска имена међу запосленим официрима на персијском фронту, који су се ту налазили са својим војним контингентима: Всегорд, Сварун и Добројезда. То је било у 555. године. Евидентно је да је Добројездин син Леонтис, био хришћанин. Они су били Серби са северозападних обала Црног мора, Грцима познати као Анти.« (енг.) »The earliest records of such Slav officers accepted into Byzantine military service come at the beginning of the second phase, which covers the second half of the sixth century. The historian Agathias records three undoubtedly Slav names of officers employed, presumably with their own contingents, on the Persian front: Vsegord, Svarun and Dobrojezda.[1] This was in 555. It is evident that Dobrojezda's son, Leontios, was a Christian.[2] They were Slavs from the north-west shores of the Black Sea, known to the Greeks as Antai*(a).« 
Источници:
[1] Agathias, Histories, iii, 21: Ουσιγαρ(ε)δος [και] Σουρουνας, σκλαβος ανηρ; Δαβραγεζας, 'Αντης ανηρ, ταξιαρχος. Cf. also ibid., iii, 6-7; iv, 20. On these names see Levchenko in VDI 4 (5) (1938) and Brajchevski in V V 19 (1961). Further Slav names are recorded in Theophylakt Simocatta: Αρδαγαστος = Radogost (Histories, i, 7; vi, 7); Πειραγατστος = Pirogost (ibid., vii, 4-5). [2] Agathias, Histories, iv, 18 a) To what extent the Antai (Ανται) or Antes were predominantly Slav or (more probably) mixed with other peoples such as Iranians cannot be entered into here. The name Antai is attested in Byzantine use from c. 550 to c. 630, after which it disappears, evidently with the loose federation which it denoted. (I) Извор и назив дела: Наслов: The Entry of the Slavs Into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs Страна: 4 Аутор: A. P. Vlasto Издање илустровано, поново одштампано издање Издавач: CUP Archive, 1970 ISBN 0521074592, 9780521074599 Дужина: 435 страница (II) Извор и назив дела: Наслов: Agathiae Myrinaei Historiarum libri quinque: cum versione Latina et annotationibus Bon. Vulcanii ; accedunt Agathiae Epigrammata Страна: 186 Том 3 књиге Corpus scriptorum historiae byzantinae Аутори: Agathias, Barthold Georg Niebuhr Издавач: Weberi, 1828 Оригинал из: Универзитет Оксфорд Дужина: 419 страница
Аутор: Крсто Крцун Драговић
Уредио: СРБСКИ |
|
RSS Feed
