Народ који се бојао да му небо не падне на главу

Подели

Антички писци писали су како се Илири плаше само једног – да им небо не падне на главу. Најновија археолошка открића бацају другачије светло на ту причу. Из године у годину проналазе се опсерваторији и астрономске структуре по целом Балкану – Кресник у Словенији, Мали свети Анђео и Накована у Хрватској, Ватин и Богово Гумно у Србији, Цоцин камен и Кокино у Македонији, Долни Главанак, Беглик Таш, Старо Железаре, Бузовград, Мишкова Њива, Ненково, Побити Камени и Златосел у Бугарској...

Ови опсерваторији нам откривају да древни становници Балкана нису били никакви примитивни урођеници који су лупали кашикама и лајали на мјесец, већ је од Алпа до Црног мора и од Дунава до Јадрана постојала величанствена цивилизација са високим знањем геометрије, физике, математике и астрономије, чији трагови још увијек леже закопани слојевима земље и заборава. Цивилизација која је посматрала звијезда из “страха да се небо не сруши на земљу”. Одакле нашим древним прецима толика опчињеност астрономијом? Да ли се некад у прошлости заиста десила катастрофа неслућених размера, а они јој сведочили? Да ли је након ње било потребно поново мапирати промене на небеском своду?

Истраживачи су широм света забележили више од 500 легенди о потопу међу разним народима и племенима. Библија нас извештава о Нои, грчка митологија познаје Деукалиона, у Вавилону је еквивалент Еп о Гилгамешу... у Аустралији Абориџини кажу да су духови једном потопили свијет. На другом крају земаљске кугле Инуити преносе да је стари свет нестао у водама.... сличне митове налазимо и у Северној Америци, Африци, Европи... Чини се да читаво човечанство дубоко у својој подсвести чува сећање на неку велику катаклизму.

Кад се ови митови размотре кроз призму геологије, биологије, палеонтологије, ботанике, океанографије, метереологије и археологије они постају извештај о једном страшном догађају који је заувек променио свет. Залеђени мамути, масовна изумирања живих бића, измешане кости животиња, радиоактивни слојеви седимента, језера настала од метеорских кратера, померање земљине коре, вулканске ерупције, поплаве, земљотреси, подизање планинских ланаца, алке по брдима Босне, морске шкољке на врховима планина...

У миту о Фаетону, Фаетон, син бога Сунца, Хелија тражио је од свог оца да провоза његова сунчева кола. Хелиј је покушао одговорити сина, али није успео. Коњи, ненавикли на руке Фаетона отргли су се контроли, сунчева кола прошла су преблизу Земље и изазвала пожаре, поплаве, земљотресе, смрзавања, чак су се и врата пакла отворила. Фетон је погинуо, а Хелиј није хтео поново сести у своја кола све док му се сви богови нису поклонили.

Из радова и књига бројних знанственика: Immanuela Velikovskyog, Otta Mucka, Richarda Firestonea, Allena Westa, Simona Warwick-Smitha, D. S. Allana, J. B. Delaira... добијамо кључ за тумачење Мита о Фаетону, библијског потопа, Епа о Гилгамешу... То је одсјај катаклизме у сећању човечанства, једног циклуса космичких катастрофа. Ланац догађаја започео је пре 40 000 година, кулминирао у глобалној катастрофи пре 12000 година, а завршио пре 7500 година. Узрок је према свему судећи била експлозија супернове, чији је фрагмент прошао као у миту, "преблизу Земљи" и узроковао колосално пустошење. Сунце је прекрио облак прашине и није хтело "сести у своја кола", све док му се "сви богови нису поклонили", односно док звезде нису биле поново видљиве на ноћном небу. Велика завршница био је општи потоп.

Године 1995. експедиција археолога, геолога, поморских биолога и геофизичара предвођена професорима са Колумбија Универзитета, Walterom Pitmanom и Williamom Ryanom поставила је радикалну хипотезу. Тврдили су да је Црно море некад било слатководно језеро, све док Средоземно море није пробило копнену баријеру и изазвало потоп изливајући воду снагом 200 пута већом од Нијагариних водопада. Пет година касније, професор Robert Ballard (који је открио Титаник), пронашао је остатке дрвених кућа на дубини од 90 метара испод површине Црног мора. Потоп су датирали на 7500 година и поклапа се са настанком Винчанске културе.

Иако цели људски род има нејасну представу неке давне катаклизме, постоји само један народ који је тај догађај запамтио и обележио тачно у дан. Народ којег су миленијима терали са огњишта, а он је ипак овде опстао. Само један народ чији календар почиње прије 7527 година, на дан кад му је небо пало на главу.

Аутор: Горан Шарић

srbski.weebly.com