ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ ДРЕВНИХ СРБА

СИВА ЖИВА

Сива Жива сива силна,
Сива силна голубице!
Да куда си путовала?
Одговара Сива Жива
Сива силна голубица:
''Ја сам тамо путовала
У Инђију нашу земљу.
Пролећела Хиндушана
И ту Глобу Тартарију
Црни Хиндуш и Тартару.
Летила сам Господару
Нашем силном Триглав бору
Те гледала што нам чини
Што нам чини заповеда."
Шта чињаше наш Господар
Наш Господар Триглав вељи,
Наш Створитељ и Држитељ
И велики Уморитељ?
Одговара Сива Жива
Бела силна голубица:
"Наш Господар лепо чини
Трима кола у зучиње
И четврто злато мери.
Да правимо златне чаше
Златне чаше и сребрне
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића
Да нам даде свако добро
Понајвише дуги живот.
Дуги живот добро здравље
И богатство што га носи.
Божић поје по сву земљу
Не боји се Хиндушана
Нити црног Тартарана
Ни големе те пустаре
А проклете Глобе црне
Глобе црне Тартарије,
И те гадне Манџурије.
Туривоја Ђуримами
Да се роде јагањчићи
Јагањчићи и јарићи
И ти вељи теленчићи.
Женски више него мушки.
Слава му је до небеса
До престола Триглав бога
Брада му је до појаса.
До појаса среди земље
Србске земље Рашке светле.
Да се роде мушка деца
Љути војни Даворови
Даворови и Јарила
Она силног Туривоја.

О којој Инђији песма говори заиста не може бити недоумице. Топоними: Хиндушан, пустиња Глобе и Тартарија, затим етноними: Хиндушани, ''црни Тартарани'' и ''гадни Манџури'' чврсто и сигурно опредељују радњу догађања на индијски потконтинент.
Хиндушан или Хиндустан био је некада општи назив за Индију.
Тартарија - Монголија: Монголију су од давнина насељавала монголска или татарска племена... Као етничку групу најпре су их упознали Кинези (први помени у X веку), док Европљани за њих нису знали све до XIII века. Манџурци могу бити само Кинези.
Изузетно је значајно помињање пустаре Глобе, те етнонима: црног Глобира. Ово је стабилан, рекли бисмо укопан аргуменат, врло чврст топоним који се не налази нигде на Балкану и који радњу песме сигурно опредељује у Азију, вероватно у Индију или непосредно уз Индију.

Помињање ''Србске земље Рашке светле...'' у Индији потврђује размишљања
многих истраживача (Милојевића, Маретића, Луковић-Пјановић...) да је име Рашка донето из Индије и да се корени у санскртском језик: Ракши - Црвени.

ЈАК-ЦАР

Борак борили Серберичани
Кољедо мој
Божоле мој
Божићу мој
Сварожићу ој!
У тој земљи Серберији
У Инђији проклијетој.
Борак борили млого дуго
Сто тисућа дугих љета
Двјеста тисућ кратких љета,
Борак борили зло чинили.
Борић боре разљути се
Тартарима земљу даде
А Србима туђег станка
Туђег станка туђег данка
На Србицу и Јак-цара
На тог Чуја вељу ријеку.
Борили се храбрили се
Боје своје погубили
Земље србске оставили
И Инђију и Дунава.
Хиндуш за њим насрнуо
Дуга борба дуга рата
И Крајине злопамтиле.
Кољед земљу оставио
Над Босну се надмашио.
Босном трјесну Србу свану
Босна србска и одавна
Од Србије постанула.
Кољед био прјеминуо
Божића нам оставио,
А Божића Сварожића.
Сварог браду погладио
Млого добро починио
Сваком нами добро дао
Домаћину понајвјеће.
А домаћин кољеђаном
Свашта доста подарио:
Коме злато, коме благо
Цар Кољеду милу шћјерцу
Кољеђаном синовине.

Песма ''Јак-цар'' обогаћује индијски именослов новим хидронимима - великом ријеком Чуј и Дунавом. Песму је записао Скендер, Србин мухамеданске вере из Босне.

ВЕЉИ ЧУЈ

Тјекла вода Серберица.
Калино Милино!
Калин Вилин
Вито перо Јељено
јељево Јељево
драшково!

Здравље нам вјелико
Храброст нам највјећа.
С покрај града тог Дунава
Тог Дунава доброг војне.
С покрај Рашке на Рашици
На утоци у Марици.

Воду пили трудни коњи
На тој рјеци страшном Чују.
Трудни коњи утруђени
Тјешка боја вавијек бијућ.
Са Татаром љутим врагом
И Манџуром душманином.
Млад се Божић наљутио
од Дунава града ошо,
Нашој Босни причалио
У Босни се настанио.
Свако добро Босни дао
И босанским Србовима
Понајвјеће теби газда
А ти нама добре дарке.

И ову коледарску песму из Босне записао је такође Скендер.

ОЈ ЈАРИЛО ПРЕСТРАШНИ РАТИЛО

Лази, лази Лазаре!
Наш силени Јарило!
Ој Јарило божило!
Наш престрашни рабрило!
Војска ти се готови:
У Грмове лугове.
У Грмове лугове,
У Драшкове ограње.
Силна војска велика:
Обучена црвено.
Обучена црвено,
Светлу боју Јарила.
Опосана зелено,
Тврдом ветком дубовом.
Тврдом граном и светом,
Да побједи душмана.
Огрнуто плаветно,
Да му буде стасито.
Тврдо јако стасито,
Свето красно и стално.
Прегрнуто пребело,
Да му буде невино.
Лази, лази Лазаре!
Наш ти мили Божоле!
Лази Божо Јарило!
Расти душо рабрена!
Тебе чека Крајина:
У далеке крајеве,
На те веље бродове
И путове дугачке.
Преко мора дебелих.
Преко брда великих
Кршовитих и стрмни;
Преко река долина.
Лази, лази Лазаре!
Наш ти мили Божоле!
Наш Божоле Јарило!
Наше красно ратило
Твоја војска готова:
Обучена црвено,
Опасана зелено,
Огрнута плаветно
Прегрнута пребело.
Самур калпак на оке
Бело перо на еро.
Војска боја ти бије:
У велика Хиндуша.
У пустога Глобоша.
Бојак бије и бије:
Са тим љутим Татаром,
Са тим црним Глобиром,
Са поганим Манџуром,
И поганим Алеман,
И са црним Гогама,
Оним црним Гатама.

Да увек није било зло у Индији, да се живело у миру и да су и тамо коледари,
лиличари и даждоле обилазили србске домове и поља, народ палио ватре на комовима и прескакао их за већу плодност и здравље, да су Срби и у Индији метали бадњаке на огњишта, а на мобама и прелима певали и веселили се не призивајући Јарила и Давора, казују нам многе сачуване песме.
...А онда наступају ратна времена. Срби подижу војску, броћају косе и браде, облаче црвене хаљине и доламе, стављају на главе рујевите калпаке и црвене капе. Црвена боја је боја крви и знамење Јарила - бога рата и војевања.

БОСИЉАК И РОСА

Поцмилио ситан босиоче:
''Тиха росо, што не падаш на ме?''
''Падала сам за два јутра на те,
ово сам се била забавила
гледајући чуда великога,
ђе се вила с орлом завадила
око оне зелене планине.
Вели вила: Планина је моја!''
Орле вели: ''Није, него моја!''
Вила орлу крила саломила.
Љуто цмиле тићи орловићи,
цмиле љуто, јест им за
невољу;
ћешила их тица ластавица:
''Не цмилите, тићи орловићи!
Повешћу вас у земљу Индију,
ђе штир коњу расте до
кољена,
ђетелина трава до рамена:
откле никад не залази сунце.''

Ову исту песму у нешто другачијем језичком облику забележио је етномузиколог Петар Вукосављевић у селу Јошаница на Хомољу. Песму је Вукосављевић записао под именом "Љуто цвили ситан босиоче".

РОСА РОБИЊИЦА

Везак везла Роса робињица,
везак везла ју море гледала,
морем лете два врана гаврана
јал говори Роса робињица:
''Ја два врана, два по богу брата,
јесте л` скоро јод земље Индије?
Јест` видели моју стару мајку?
Јел` је моју браћу иженила
и сестрице младе разудала?
Јел` је моје даре поарчила?''
Јал` говоре два врана гаврана:
''Ми смо јутрос јод земље Индије,
видели смо твоју стару мајку.
Она твоју браћу иженила
и сестрице младе разудала,
ја ли није даре поарчила,
већ преврће јутром и вечером и
спомиње Росу робињицу.''
Јал` говори Роса робињица:
''Ја два врана, два по богу брата,
јотидите ју земљу Индију,
па кажите мојој старој мајци,
нека моје даре раздијели,
нек раздјели слепом и сакатом,
нек спомињу Росу робињицу.''
То говори Роса робињица,
То говори чарне очи зави,
Зави очи па ју море скочи.

Захваљујући чувару нашег изворног народног блага Светлани Стевић-Вукосављевић, у прилици смо први пут предочити народну песму у којој се такође говори о Индији и где се мешају екавица и ијекавица, а која се и данас ''пупева'' на Хомољу.

ЂУРЂЕВДАНСКА ПЕСМА

Град градила бела вила,
Бела вила Самовила,
Од истока до запада,
Од запада до севера,
Од севера па до југа.
Град градила наградила
По свом свету великоме,
По том зраку пространоме,
По том зраку трижди зраку.
Наградила, направила
Целог града од Мерђана,
А зидове од биљура,
Јасне столе од алема,
А престоле од драгога.
У њем седи вишњи боже.
Он ми гледи на три стране,
На три стране у три света:
На небеског, под небеског,
И на оног под земљицом.
Свуда гледи, свуда влада,
Свуда чини што ми треба.
Белу браду поглађује,
На Срба се насмехује.
Србину је свако добро,
Понајвеће веља снага,
Веља снага своја земља,
Та Инђија и Дунаво.
Црну браду поглађује,
На душмана попрекује,
На душмана Татарина,
Црна госта Манџурина,
И Хобина љута звера,
Алемана и Хиндуша.
Црно гледа, црње ради,
Црно ће им вавек бити.
Рујну браду поглађује,
Плаветном се опасује,
Свима нама добро вели:
Свако добро и весеље,
И румено и плаветно
И бијело пребијело,
Душманима црно добро,
Црно добро и прецрно.

***

Прва Стрва на крајина
Па Крајина !
У туђини Алемани.
У Тартари и Манџури.
У тој Хоби Хиндушану,
У нас добро у Инђији.
У Инђији у Србији,
Светој земљи од старине.
Свако добро свака срећа,
Понајвише мир и здравље.
Вишњег Бога прослављамо.
Величамо и хвалимо,
Да нам даде свако добро.

Ђурђевданска песма из околине Скадра.

КАД ПОЛАЗЕ ОД КРАЉЕВЕ КУЋЕ СВЕ КРАЉИЦЕ

Обрн'с' краљу, миле,
Обрн'с' краљу, миле,
Љељо, Љељо!
Љељо!
Обрни се краљу!
Треба да идемо
Код свачије куће,
И код тих момачких,
И код тих момачких,
И код девојачких,
И код тих господских,
А и сиротињских.
Кажи нама, краљу,
Мили господару,
Каквог ћемо, краљу,
Гласа почињати?
Ја ли деда Ђозму,
Тог премилог Љеља?
Или баба Ђозму,
Ту премилог Љеља,
Милу Љељу, краљу,
Нашу красну Ладу?
Или почињати
Бана господара,
Бана господара,
Цара над царима,
Цара над царима,
Бога над бозима,
Тог Триглава силног,
Страшног и прејаког?
Или ћемо царе,
Наша светла круно,
Почињати бане,
Весела Русана,
Весела Русана
И рујна Јарила?
Почињите, миле,
Ви, моје краљице,
Оног лепог милог
Мио деда Ђозмо,
Бабу Ђозму милу,
Ону стару Јагу,
И ту младу Живу.
Мио деда Ђозмо
Прид најбољи двори.

ВОЈЕВАО БЕЛИ ВИДЕ

Војевао бели Виде, коледо !
Три године с клети Турци
А четири с црни Угри.
Каде Виде с војске дође,
Седе Виде да вечера.
Стаде громот, Стаде тропот
Око двора Видојева.
Ал' говори бели Виде:
„Изиђ', љубо, те погледај,
„Шта је громот, шта је тропот
„Око двора Видојева.“
Кад изиђе верна љуба,
Коњи му се копитају,
Радују се господару,
Да је скоро с војске дош'о;
И голуби с крилма бију.
Радују се господару,
Да је скоро с војске дош'о.

ПЕСМА УЗ КРСТОНОШЕ

Чесне крсте ми понесемо
Господи помилуј,
Господи помилуј!
Амин!
Часне крсте милог бога,
Милог бога Рујевита,
Рујевита силног бога,
Шта нам бије душманине,
Душманине, Тартарине,
Шта нам даје берићета,
Берићета, изобиља.
Чесна крсте ми кренусмо,
Чесна крсте дивног бога,
Дивног бога седмоглавог,
Рујевита Правовида,
Милог бога Прове Праве,
Да нам буде све честито,
Све честито племенито,
Сваком право и угодно.

КАД ИЗЛАЗЕ ИЗ ЦРКВЕ НА ВАЈСКРС ПЕВАЈУ

Неколико песама из књиге ОБРЕДНЕ ПЈЕСМЕ ДРЕВНИХ СРБА У ИНДИЈИ, А.Б.Арсеновића.

Стара србска песма из Маћедоније, из времена кад су Македонци још били свесни свог србства

Аутор слика: Максим Кулешов Ладога

Максим (Александровић) Кулешов, познат и као "Ладога" рођен је 1980. године у Москви. 1997. године је похађао Московску државну правну академију, али након годину и по преместио се на Филозофски факултет на Руском државном универзитету. Слике и цртеже овог изузетног умјетника заиста вреди погледати. Изузетно су живописне и узбудљиве и кроз њих се може видети колико је уметник заљубљен у домовину, веру. Словене и колико поштује своје богове.

Поред ликовне уметности, Максим Кулешов је песник и издао је књигу "Бајка", коју је сам написао и сам дизајнирао. Занимљиво је што је талентовани аутор потпуно самоук. Сликање није учио, ни усавршавао на неким академијама или школама.

web-kapiche.ru

Наставиће се.
​Уредио: С.СРБСКИ