ПОВЕЉА ВОЈВОДЕ ИВАНИША Р. ПАВЛОВИЋА ДУБРОВЧАНИМА

Фото: ​www.palelive.com

ПОВЕЉА ВОЈВОДЕ ИВАНИША Р. ПАВЛОВИЋА ДУБРОВЧАНИМА
на планини Бујаку према Бродару, 1442, септембар 29.

Сажетак:

​Овом повељом Иваниш Павловић, војвода русага босанскога, наследник и син великога војводе Радослава Павловића, потврђује са још непунолетном браћом, кнезом Петром и кнезом Николом, Дубровчанима све повеље, уговоре и повластице, које су имали са његовим претходницима – славним родитељима, како је то био оновремени обичај приликом првог доласка на власт. Поред тога, војвода Иваниш је Дубровчанима потврдио и учврстио жупу Конавли, град Соко, Виталину, Цавтат, Обод и све што је припадало Конавлима, у баштину и племенито до века. За њих је Иванишева потврда ових жупа била од посебног значаја, које су иначе, на једвите јаде, добили од његовог оца војводе Радослава.

Кључне речи: војвода, кнез, русаг босански, поклисар, баштина, племенито, жупа, Конавли, заклетва.

Опис повеље и ранија издања Оригинал повеље чува се у Државном архиву у Дубровнику, исписан на пергаменту, италијанског начина израде, у 41 ред, црним мастилом, лепом дипломатичком минускулом. Ширина горње и доње стране износи 485 мм, а висина: лево 670 мм, десно 675 мм; маргине: при врху 40 мм, са стране по 30 мм, у доњем делу око 100 мм остало је неисписаног простора. У тексту, кривудавих редова, приметно је више увећаних слова, која је пажљиво исписао својом руком дијак Иван. Нарочито се истиче прво украсно слово V које је високо као шест редова, такође украсно слово T испред деветог ретка; у првом реду је у две речи увећано слово I, али без украса, као и слово À у петом реду. Од надредних слова најчешће је коришћено слово D (редови: 1, 2, 3, 4, 6, 8, 10, 14, 16, 17, 19, 20, 25, 31, 32, 35, 38, 39).1 На полеђини се налази неколико оновремених записа. Према Чремошнику, у доњем средњем пољу налази се савремени запис Никше Звијездића: MCCCCXLII, set. XXVIIII, priuilegio de vo[iuoda] Ivanis, confermo..., у левом горњем пољу је бечка ознака № 265 an. 1442. Ову повељу војводе Иваниша Павловића преписао је кацелар Никша Звијездић у Codex Ragusinus, 60–61.

Ранија издања П. Карано-Твртковић, Србскiи споменицы, 236, бр.133; F. Miklosich, Monumenta Serbica, 411–415, № CCCLX; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒2, 100–104, бр. 688. Љ. Стојановић наводи разлике између оригинала и преписа Никше Звијездића из Cod. Rag., које се тичу ортографије. Ово издање приређено је на основу снимка оригинала повеље из Државног архива у Дубровнику. У Архиву САНУ налази се фотографија, Стара збирка, бр. 443, табла 244.

''У име Оца и Сина и Светога Духа, амин...'' (једна од пет страница из повеље)

Повеља_1_download.pdf

Превод повеље

>>У име Оца и Сина и Светога Духа, амин. Милошћу Божјом ми, господин војвода Иваниш, син многог помена достојнога, славнога и великога војводе господина Радослава, унук и наследник помена достојнога, славнога господина кнеза Павла Раденовића, а синовац помена достојнога славнога господина војводе Петра па зато и ја, господин војвода Иваниш дајем на знање свакоме човеку, великоме и маломе, пред кога се донесе ово наше записаније отворено, било пред светим господином краљем угарским, било пред царем турским, било да је пред краља босанскога или другога Бошњанина, било пред господина сербскога или латинскога или човека друге врсте. Ја, будући у великој слави у господству и у целокупној држави мојих родитеља, милошћу Божјом наследник кнеза Павла, војводе Петра и господина родитеља ми војводе Радосава, и не удаљен од њиховог пута, већ као син и синовац и унук више речених, и прави и истински наследник од њихове крви, заповешћу Божјом примивши државу и русаг у руке господства ми, и седећи у господству родитеља мојих више речених, узимајући и делећи и дајући и записујући властели и слугама нашим као господин русашки и војвода русага, наследник мојих родитеља и прародитеља више речених, од којих примам почасти и славу и дарове и велике части. Тада дође у славни двор господства ми у Борчу племенити муж славнога и од Бога вољенога града Дубровника, достојни властелин и поклисар Мароје Живана Гучетића, са достојним даровима и почастима од поменутог града Дубровника, кнеза и властеле и све Општине дубровачке. И тај речени поклисар затражи од нас и веома понизно замоли за све законе и повластице реченога града Дубровника које су имали у повељама и у записима с нашим родитељима и прародитељима, са славним господином кнезом Павлом, нашим дедом, господином војводом Петром, стрицем ми, и са оцем, родитељем нашим, господином војводом Радосавом и са нама, да бисмо и ми, по обичају речене господе, наших родитеља, њима потврдили и чврсто установили слободштине и законе и повеље и писанија наших претходника, славнога кнеза Павла, господина војводе Петра и родитеља ми господина војводе Радосава, и наше.
​
И господство ми, чувши и разумевши њихове подобне разумне и прикладне и праве молбе, посаветовавши се и договоривши се у потпуности са сродницима и са изабраном властелом господства ми, створи милост господство ми, да је знано целоме свету, како горе реченоме граду Дубровнику, кнезу, властели и Општини дубровачкој по овим нашим листинама и повељама, за њихову срдачност, потврдисмо им и установисмо све и свакојаке повеље и записанија речене господе мојих родитеља, славнога господина кнеза Павла, славнога господина војводе Петра, славнога господина војводе Радосава и наше, потврдих и установих жупу Конавли и град Соко, Виталину, Цавтат и Обод и све што се Конавлима пристоји, у веке векова њима и њиховим потомцима у баштину и племенито, као што је и раније њихово било, како се наводи у записима које кнез и властела и сва Општина дубровачка имају од наших родитеља и од мене, господина војводе Иваниша, и моје браће кнеза Петра и кнеза Николе.

И све то више речено, записано и обећано ја, господин војвода Иваниш, милошћу Божјом и са изабраном властелом господства ми и братства нашега и слугу које именујемо ниже, присегосмо и заклесмо се, најпре кнез Остоја Боровинић, кнез Радосав Вукомирић, кнез Тврдисав Боровинић, кнез Жарко Диничић, кнез Радоје Радосава Владимирића, војвода Вукашин Збисалић, кнез Санко Гаочић, кнез Павкун Земљић, кнез Вучихна Радосава Вукмирића, кнез Павао Латичић, кнез Ружијер Дивчић, кнез Радич Степана Чипчића.

Присегосмо и заклесмо се на светом јеванђељу Божјем и на часном и животворном Крсту Господњем речениме кнезу и властели и Општини владајућег града Дубровника и њиховим потоњима у Господа Бога сведржитеља и у пречисту Његову Богородицу, и у четворицу јеванђелиста и у дванаест светих врховних апостола и 318 светих отаца у Никеји, и седамдесет изабраних Божјих и у све свете који су од века Богу угодили, да ово наше више писано и обећано и речено кнезу, властели и целој Општини владајућег града Дубровника и њиховом потомству како горе пише, у веке векова – да се не може умањити нити оповргнути ни због какве ствари на земљи, ни због воље једног човека, ни због страха, ни због новца, нити ће се о томе водити спорови. Ако ли бисмо ми, војвода Иваниш и моја браћа кнез Петар и кнез Никола и наше потомство и наши потоњи, ово горе речено и писано и обећано прекршили поменутоме кнезу и властели и читавој Општини и властели дубровачкој, или којим лукавством или лакомошћу нечијом вољом умањили, или из страха, или хтењем било кога човека који би могао бити на земљи, тада да смо ми, војвода Иваниш и моја браћа кнез Петар и кнез Никола и наше потомство и наши потоњи, проклети Богом живим, Оцем и Сином и Светим Духом и од свих светих који су Богу угодили од века, и сви горе имановани да смо саучесници Јуди Искариотском који је продао Сина Божјег Исуса на распеће, и онима који су гласно викали „разапни, разапни“, и онима који му трнов венац стављаху, и да смо се на самрти одрекли Бога и анђела у часу смртном, а на дан судњи – и вере у коју верујемо, и да смо на гласу као порочни у поштењу и правичности и у законима нашим и будућим до века међу нашим добрим и поштованим савезницима, и да смо увек грешни и потиснути и прогнани.
​
И још се ја, војвода Иваниш, заклех и обећах кнезу и властели дубровачкој за моју браћу, за кнеза Петра и кнеза Николу, да ће се, када буду напунили четрнаест година, присећи као и ми, кнезу и властели дубровачкој и да ће поштовати све што је садржано у овом запису.

И ово се писа и сврши у години рођења Христова 1442. године, месеца септембра, двадесет и девети дан, у суботу, на дан Светога Михаила, на планини Бујаку према нашем граду Бродару. А запечатисмо га нашим законитим висућим печатом.

А засписа дијак Иван, по заповеди господина ми војводе Иваниша и његове браће, кнеза Петра и кнеза Николе.

И од ове горе поменуте властеле који су уписани, заклетву није положио кнез Вучихна Радосава Вукомирића, уместо њега закле се кнез Радоје Цапић, а такође уместо кнеза Радосава Владимирића закле се брат његов кнез Јурај.<<

Повеља_2_download.pdf

Печат на повељи, грб Павловића

Дипломатичке особености

Ова повеља, коју је војвода Иваниш, у своје име и у име своје непунолетне браће, кнеза Петра и кнеза Николе, издао Дубровчанима у летњем двору на планини Бујаку 29. септембра 1442. и са површином око 32.300 мм 2 спада међу највеће сербске повеље. Канцеларија Павловића имала је устаљени формулар по коме су писана документа ове категорије. Формулар садржи све дипломатичке формуле од инвокације, преко диспозиције, до потписа дијака. Канцеларија ову исправу назива: лист, запис и записаније, дакле, уобичајен назив за документе и других канцеларија обласних господара. Већ смо поменули иницијал V, који као украс, не само висином, него и својим необичним спајањем лукова, змијоликог облика, привлачи пажњу. Посебно пада у очи на почетку текста монументалан крст (116 мм x 51 мм) који је нацртао дијак Иван и показао да је прави уметник.
Од формула издвојићемо прилично опширну заклетву и клетву (спиритуална санкција), које су војвода Иваниш са изабраном властелом–сведоцима, наведеним поименично, полагали Дубровчанима. Повеља је запечећена законитим висећим печатом.

Просопографски подаци

​У претходним свескама и Грађе о прошлости Босне већ су објашњаване личности: Иваниш Павловић, војвода (ГПБ 3); Радоје Владимирић, кнез, дворски ( ГПБ 2, према регистру).
Остоја Боровинић, 140 (страна), 58 (ред у издању) ‒ кнез, властелин војводе Радослава, а потом и сина му војводе Иваниша Павловића. Кнез Остоја (1423–1442) јавља се као сведок на повељама, заједно са братом Тврдисавом.
Извори и литература: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 325, 341, 370, 400, 423; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒1, 591, 604, 624, 640; I– 2, 102; С. Рудић, Боровинићи властеоска породица из источне Босне, Земља Павловића, средњи вијек и период турске владавине, Бања Лука ‒ Српско Сарајево 2003, 261.
Радосав Вукомирић, 140, 59 ‒ кнез, властелин војводе Радослава 1439, а 1442. војводе Иваниша Павловића. На обе повеље је записан као сведок. Извори: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 400, 413; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒1, 640; I‒2, 102.
Тврдисав Боровинић, 140, 59 ‒ кнез, властелин војводе Радослава, а потом и сина му војводе Иваниша Павловића. У повељама поменутих војвода он се јавља као сведок, у периоду од 1423. до 1442. године. Извори и литература: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 325, 370, 400, 413; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒1, 591, 625, 640; I–2, 102; С. Рудић, Боровинићи, 261.
Жарко Диничић, 140, 60 ‒ кнез, властелин војводе Иваниша Павловића. Записан је као сведок само на овој повељи. Извори: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 413; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒2, 102.
Вукашин Збисалић, 140, 61 ‒ војвода, властелин војводе Радослава Павловића и сина му војводе Иваниша (1432–1442). Он је као војвода у нашој повељи записан у својству сведока. Извори: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 370, 376, 400, 413; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒1, 625, 632, 640; I–2, 102.
Санко Гаочић, 140, 61 ‒ кнез, властелин војводе Иваниша, а претходно његовог оца војводе Радослава Павловића. Године 1442. за- писан је као сведок у повељи. Извори: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 325, 413; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒1, 591; I–2, 102.
Павкун Земљић, 140, 61 ‒ кнез, властелин војводе Радослава, а после његових синова, војводе Иваниша и војводе Петра, у периоду од 1439. до 1454. године. У исправама се помиње као сведок. Извори и литература: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 400, 413, 471; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒1, 640; I‒2, 102, 151; М. Динић, Хумско-требињска властела, Из сербске историје средњега века, Београд 2003, 374–375.
Вучихна Радосава Вукомирића, 140, 62; 141, 106 ‒ кнез, властелин војводе Иваниша Павловића. У овој повељи је записан као сведок, заједно са оцем Радосавом Вукомирићем. Извори: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 413; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒2, 102.
Павао Латичић, 140, 62 ‒ кнез, властелин војводе Радослава Павловића, који је на његовом двору вршио и дужност дворског. Кнез Павао Латичић (1439‒1442) после смрти војводе Радослава остао је у служби његовог сина војводе Иваниша. У овој повељи помиње се као сведок. Извори: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 401. 413; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒1, 640; I‒2, 102.
Ружијер Дивчић, 140, 63 ‒ кнез, властелин војводе Радослава Павловића, а после њега сина му војводе Иваниша (1439‒1468), и најзад херцега Влатка. Овде се помиње у својству сведока. У дубро- вачкој повељи из 1442. године помиње се као посланик војводе Иваниша у Дубровнику. Извори: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 401, 413, 420, 505, 545; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒1, 640; I‒2, 102, 104, 179.
Радич Степана Чипчића, 140, 63 ‒ кнез, властелин војводе Иваниша Павловића и браће му, војводе Петра и кнеза Николе. Помиње се као сведок на исправи из 1442. и 1454. године. Извори: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 413, 471; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒2, 102, 150.
Радоје Цапић, 141, 107 ‒ кнез. Властелин војводе Иваниша Павловића, који се помиње само у овој повељи. Извори: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 414; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒2, 103.
Јурај Владимирић, 141, 109 ‒ кнез, властелин војводе Иваниша Павловића, син кнеза Радосава Владимирића, властелина војводе Радо- слава. Кнез Јурај је имао много познатијег и чувенијег брата, Радоја, који је био дворски кнез краља босанскога Стефана Томашевића. С обзиром на то да Радоје није био присутан приликом издавања ове повеље из 1442. године, место њега заклео се брат Јурај као сведок, који се помиње само у овој повељи. Како изгледа, Павловићи и Владимирићи су били у родбинским везама, што се може докучити из једне судске парнице од 19. маја 1463, коју су Владимирићи покренули како би наплатили дуг, што није пошло за руком њиховом рођаку војводи Петру Р. Павловићу да наплати за живота. Извори и литература: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 414; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒2, 104; M. Šunjić, Bosna i Vencija (odnosi u XIV. i XV. st.), Sarajevo 1996, 318, 363; ГПБ 2 (2009) 167 (С. Рудић).
Иван, 141, 103 ‒ дијак. После смрти војводе Радослава остаје у служби сина му војводе Иваниша (1437‒1442). Написао је више исправа за своје господаре, међу којима и ову повељу војводе Иваниша. Поред канцеларијских послова помиње се и као посланик војводе Иваниша у Дубровнику. Извори: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 388, 398, 405, 414; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒1, 635, 641, 642; I–2, 103, 104.
Мароје Живана Гучетића, 139, 25 ‒ властелин дубровачки. У повељи из 1442. године Мароје Гучетић је записан као племенити муж, поштовани властелин и поклисар града Дубровнника, док је пре овога на другом месту наведен само као властеличић. Мароје Гучетић (1422‒1442), боравиo je на славном двору у Борчу у септембру 1442. са задатком да у име Владе преговара са војводом Иванишем о трговачким повластицама и да издејствује од њих званичну потврду за жупу Конавли. Извори: F. Miklosich, Monumeta Serbica, 412; М. Пуцић, Споменици сербски I, 164; Љ. Стојановић, Повеље и писма I‒2, 103.

Установе и важнији појмови

У претходним свескама Грађе о прошлости Босне већ су објашњавани појмови и установе: господин (ГПБ 1, 3); господство ми (ГПБ 1); слуге, племенити људи (ГПБ 1); запис (ГПБ 3); поклисар (ГПБ 1, 2, 3); заклетва (ГПБ 1, према регистру).

Топографски подаци

У претходним свескама Грађе о прошлости Босне већ су објашњавани топоними: Конавли, жупа (ГПБ 1, 2, 3), град Соко (ГПБ 3), Витаљина, (ГПБ 1, 2), Цавтат, 18 (ГПБ 3, према регистру).
Борач, 139 (страна), 23 (ред у издању) ‒ средњовековни град Борач у жупи Борач, био је политички, привредни и културни центар по- седа породице Павловић из источне Босне. Град је имао своје подграђе (Подборач) и царинарницу. У Борчу, као стоном месту господара Павловића, налазио се њихов двор ‒ главна резиденција, где су они примали, пре свих, дубровачке посланике и издавали исправе. Као господар Борча, велики војвода Радослав, најистакнутији представник породице Павловића, већину својих исправа је, као и други Павловићи, издао у славном двору Борчу. Војвода Иваниш је такође у овом двору 1442. године примио дубровачког посланика и донео одлуку о издавању ове повеље. После су Иванишеви наследници, војвода Петар и кнез Никола Павловић, у граду Борчу 1454. потврдили Дубровчанима повластице о трговини. Турци су га заузели 1463. године.
Литература: В. Скарић, Жупа и град Борач у Босни, Прилози КЈИФ 2 (1922) 184–188; Đ. Mazalić, Borač ‒ bosanski dvor srednjeg vieka, GZM LIII (1941) 31‒94; M. Vego, Naselja, 17; Д. Ковачевић-Којић, Градска насеља, према регистру; Д. Ковачевић-Којић, Борач ‒ средиште земље Павловића, Земља Павловића, 47–64.
Обод, 140, 49 ‒ град Обод налазио се близу Цавтата, покрај пута Дубровник‒Конавли. Овај стари град, често помињан у XIV веку, дошао је у посед Павловића, како изгледа, за време кнеза Павла, 1392. године, када је био преотет од Санковића. Овом повељом војвода Иваниш потврђује Дубровчанима град Обод као њихову баштину, који су им уступили његови претходници.
Литература: M. Vego, Naselja bosanske srednjevjekovne države, Sarajevo 1957, 83
Бродар, 141, 101 ‒ средњовековни град Бродар налазио се изнад ушћа Лима, на десној обали Дрине, у истоименој малој жупи Бродар. Припадао је Павловићима, који су у Бродару имали свој двор и издавали повеље. Спомиње се и у нашој повељи, као град војводе Иваниша Павловића, која је писана na planini na Búàkú (летњи двор) pr(ä)ma na{émý graadú Brodarú. Град је имао и своје подграђе, које се само једанпут помиње 1449. године. Дубровачки каравани су преко Бродара ишли у Србију.
Литература: M. Vego, Naselja, 83; Д. Ковачевић-Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сарајево 1978, према регистру.

Референце :
1 Детаљан опис налази се у раду G. Čremošnika, Bosanske i humske povelje srednjeg vijeka, GZМ VI (1951) 113–115. * Редакција издања и превод: Т. Суботин-Голубовић.

Крсто Крцун Драговић