СЕРБСКА ПЛЕМЕНА САРМАТА

До почетка хришћанске ере, у старим писаним споменицима, назив Белосрбија, односно Сарматија, заменио је име Скитије, којим се раније означавао источни део Европе. Он је био изведен од имена Сарамата, народа који је дошао на место Скита у степама северно од Црног мора.

​Сармати (Сауромати, Сауробати, Сарбати), је збиран назив за бројна сербска племена, која први пут помиње Херодот у петом веку пре н.е, под називом Сауромата. Име Србин, доцније помиње Плиније у I веку, Птоломеј у III веку, бројни римски историчари и ромејски хроничари (Псеудо-Скилакс). Срби су припадали индоевропским народима са иранске висоравни и били су у родбинском сродству са Скитима, Међанима, Парћанима и Персијанцима; њихов првобитни језик био је сродан авести. Херодот каже да су се они служили скитским језиком, “али су га говорили искварено“. Ни један од писаних текстова Serboa ( како их назива Птоломеј ), није сачуван, изузев извесног броја личних имена, обично владарских. Али, говор данашњих Срба из Србије и Осета, из средњег дела Кавказа, који се развио из сарматско - аланских дијалеката (од Алана данашњи Срби из Србије воде директно порекло), може се сматрати модерним сарматским језиком.

Птоломејево дело је важан извор за ономастику везану за Србе; код њега налазимо: Serbinum, Sarbacum, Sirbonis (језеро), Sauranium, Sarvenu; Sarbina, Sura, Saura, Sarvon, Sarba, Sarabis ( река ) и многе друге називе који потврђују присуство Срба на широком простору Азије, Европе и Африке. Очита је географска веза са иранском висоравни и облашћу Лугистана – Ларистана, сербске прапостојбине, где се уочавају називи: Sarabend, Serbendan, Serbenan, Serbistan i Serbas. Страбон, у Ликији наводи град Sirbis; Saraptu, Saru... Saronas... Saronas у Палестини, Sarus Киликији, Saurania; Sabalia је у северној Анадолији, Surijum i Sarapanu на Колхиди.

TROFEI DE DACI DE SARMATI ED ALTRI POPOLI... (детаљ са Трајановог стуба)

У Плинијево време, око 79.г, у залеђу и око Азовског мора, живе сербско- сарматска племена или, како их овај историчар набраја: “Vali, Serbi, Arrechi, Zingi, Psessi“. Сва ова племена припадају Сарматима – Вали могу бити Поморци, а Псеси или Пљеси они који су живели у мочварним пределима. О кавкаској, тзв. „лабо-сербској“ земљи, Плиније каже: “Сав простор, од Кура до Азовског мора, захватају Лабанци, после њих Иверци, које дели река Лазана, утичући у Куру. Најпознатији је лабски град Кабалака. Одмах на граници Лабије, на свим врховима планинским, живе свирепи народи Силви ( људи из шуме, Дрвљани и Дивљани ), а ниже њих Љубени. По називима ових племена није тешко закључити да су у питању Словени.

Апострофирајући да су Сауромати грчки, а Сармати римски назив, Плиније лоцира два сарматска подручја – једно у Азији, а друго у Европи. Он, следећи уобичајену представу својих претходника, Агрипе и Меле, о подели Земље на три континента (Европа, Африка, Азија), ослања се на њихову процену да се територија од Истра до Океана простире дужином од 2100 и ширином од 4400 миља до реке Вистуле (Висла), те да припада пустоши Сарматије. У Naturalis Historia, он каже: “У Европи, сви које срећемо су Скити, премда разни народи заузимају приобаље; на једном месту Гети, које Римљани називају Даки, на другом Сармати, које Грци зову Сауромате и, Хамаксиоби или Аорси, њихова грана; потом, опет они скитске лозе и потомци робова, или Троглодити; а, после њих, Алани и Роксолани. Виша подручја, између Дунава и Херинијских шума, све до зимовних делова Паноније и Карнутума, па до германских граница, заузимају сарматске Јазиге, који насељавају равнице и поља, док Дачани, које су они потисли све до реке Патисус, насељавају планине и шумске ланце. Даље од реке Марус, према току Дурије, која их раздваја од племена Суева и краљевства Ваниус, налазе се Бастарани, а после њих друга племена Германа, која заузимају супротну страну“. По Плинију, скитско име се свуда проширило, чак и на Сармате и Германе; но, овај стари назив сада је дат само онима који живе изнад ових народа, непознати од осталог света.

Хипократ (око 400.г. пре н.е.) Сауромате смешта у Европу: “У Европи постоји скитски народ, зван Сауромате, који су насељени око Меотског језера. Они се разликују од свих других, по томе што се и њихове жене боре против непријатеља“. Знатно раније, пре Херодота или Хипократа, срећемо се са именом Сармата, у Скилаковом водичу за морепловце, где он описује обале, луке и реке. Скилак (Skylax) из Карианда, је живео у VI веку пре н.е, а од његових записа остали су само фрагменти: Indica i Periplus, где помиње Сурмате који обитавају у Европи, источно од Скита, према Танаису, који је граница Европе и Азије. Он каже, да су на другој обали Танаиса, где почиње Азија, први народ на Понту су Сауромати „којима жене владају“ ( тзв. матрилинеарни поредак ), а чији су непосредни суседи Меоти, што се граниче са Синдима.

Сарматска племкиња и војник у оклопу

Хипократ (око 400.г. пре н.е.) Сауромате смешта у Европу: “У Европи постоји скитски народ, зван Сауромате, који су насељени око Меотског језера. Они се разликују од свих других, по томе што се и њихове жене боре против непријатеља“. Знатно раније, пре Херодота или Хипократа, срећемо се са именом Сармата, у Скилаковом водичу за морепловце, где он описује обале, луке и реке. Скилак (Skylax) из Карианда, је живео у VI веку пре н.е, а од његових записа остали су само фрагменти: Indica i Periplus, где помиње Сурмате који обитавају у Европи, источно од Скита, према Танаису, који је граница Европе и Азије. Он каже, да су на другој обали Танаиса, где почиње Азија, први народ на Понту су Сауромати „којима жене владају“ ( тзв. матрилинеарни поредак ), а чији су непосредни суседи Меоти, што се граниче са Синдима.

Назив Сурмати (Сурматаи), користи и Еудокс из Кинда који, под утицајем Плинија, спомиње Сармате око Каспијског мора (Kaspija), у Азији, где налази и Аорс(к)е, Дрибике, Бактре и Сарпаре. Аристотелов ученик Теофраст ( 370 - 287 пре н.е.), у делу О водама, спомиње земљу Сарматију, а код Посејдонија, који је утицао на Маринуса и Птоломеја, Сарматија се простире изнад Танаиса и Бористена, испод Хиперборејског океана, повезујући Европу и Азију. Са запада се граничи Германијом,а с истока Скитијом (Scythia intra Imamum). Страбон, у Географији, као и Полибије у својим рукописима, спомињу Сармате јужно од Скита; потом, Аорсе и Сираке, све до Кавказа. По Страбону, Сарматија је први део северног дела Азије и нека је врста полуострва.

Овидије, чувени римски песник је био прогнан у Сарматију, где је научио да говори „гетски и сарматски језик“. По њему, Сармати живе крај Понта и Дунава, као први суседи Рима, у земљи која се простире од Карпата и северно од Црног мора. Боравећи у Томи (Tomis), Овидије описује Сармате као дивље племе из планина које за превоз користи кола, што је песника очито фасцинирало.

На Агрипиној мапи (око 20.г.), Сарматија је иза Танаиса, у Азији, насупрот Мале Азије,западно од Каспија, иза кога су Скити, суседи Сера. De Chorographia, дело Помпинијуса Меле, лоцира Сауромате и Сармате. На његовој мапи Nostrum mare-Mediteran, Наше море, са Нилом и Танаисом, дели Земљу на три подручја; Сарматија је у Европи, протеже се од Висле до Танаиса, односно Азије, где се срећу Сауромати. Са запада су Германи, на северу и југу Скити. Источно од Танаиса су Амазонке, а преко Каспијског мора (које је залив „скитског океана“), опет су Скити, у близини Андрофага, Сака и Сера.

У Тацитовој (око 56- 120.г.) Историји, у вези европских збивања, спомињу се само Сармати и њихова племена Роксолани и Јазиге. Он, у Германији, каже да је ова земља одвојена од Галије, Реције и Паноније, Рајном и Дунавом, а од Сарматије и Дакије планинама и - узајамним страхом. Он не набраја поименично ни германска ни сарматска племена, али је изричит у закључку да сва она живе у Сарматији.

Наведимо и то да је песник Дионизије (око 124.г.), оставио мапе сачињене по узору на познате античке географе: Ератостена, Агрипу, Маринуса и Птоломеја. Он, у свом делу Dionysii Orbis Descriptio смешта Сармате око Дона, Дачане и Ските далеко на север, а Алане на запад. Овде треба поменути и римске путне водиче који су оставили видљивог трага на каснијој Појтингеровој мапи – листовима пергамента, на којима је уцртано неких 200.000 км. римских путева, реконструисаних у XII, XIII веку, на основу оригиналних римских водича из периода I – III века, који су, једно време, били у власништву К. Појтингера (1465 - 154 ), по коме су и прозвани. Tabula Peutingeriana је важан документ, који се надовезује на Агрипину изгубљену мапу са коментарима. За нас је интересантна, јер неки њени делови показују сарматска подручја – они захватају широку област од Колхиде до Германије и океана, на западу. Посебно је занимљива појава читавог низа сарматских народа, као и њихова блиска просторна веза са Скитима, Словенима и Амазонкама од којих, по легенди, директно потичу. У Географији, Птоломеј говори о две Сарматије: европској и азијској. Европска је омеђена са севера сарматским океаном - Oceanus Sarmaticus и непознатим морем и земљом; са запада реком Вислом и делом Германије, између извора Висле и Сарматских гора (Sarmatici montes); са југа Јазигама и Дакијом; са истока обалом језера Меотис (Каспијско јез.) и Танаисом. Народи који је насељавају су: Венди, изнад Дакије Пеусини и Бастарани; дуж целе обале Азова су Јазиге и Роксолани; у унутрашњости су Амаксоби и скитски Алани. Близу Висле су мали народи. Изнад Венда су Гетони, Фини и Сулони а, испод њих, Фрунгундиони; па, близу извора Висле, Аварини; ниже њих: Омброни, Анартохракти, Бургиони, Арсите, Сабоци, Пенгите, а онда Беси, близу Карпата; ка истоку, испод Венда су Галинде, Судини, Ставани, који се простиру до Алауна; ниже ових су Игилиони, Костобоци и Трансмонтани. Од Океана, крај Вендског залива, живе Велти, изнад којих су Оси, Карбони, Кароти и Сали; испод ових су: Гелони, Хипоподи, Меланхлени, а ниже њих Агатирси; потом Аорси, Пагрите, Савари и Борусци. Помињу се још и Карпиани, Бодини, Хуни, Тауроскити, Тигри и Тирингити...

Границе азијске Сарматије су, на западу, од извора до ушћа Танаиса и у себе укључују источну обалу Азова до Кимеријског Босфора; на југу заузимају део Црног мора (Pontus Euxinus), линијом реке Корас, Колхиде и Иберије, до Каспијског мора (Hyrcanium); на истоку део Каспија, до ушћа реке Соне – северне границе су за Птоломеја „terra incognita“. Идући од хиперборејске Сарматије ка југу, народи који је насељавају су: Сармати Базиличани, Модоци, Сармати Хипофаги, Сармати Закате, Суардени, Асеји... Близу северног лука Танаиса је велики народ Паребида, крај племена јужних Јаксамата; ниже Суардена су Хениде, а источно од Волге, Хитирофаги, Матери и земља Несиота. Испод Јаксамата су Сирацени, крај којих су Псеси, потом, ту су и Татемоти, а ниже од њих Тирамби – потом, Аспаргиани, близу планине Коракс, са Арихима и Зинима; поврх Коракса су Конапсени, Метиби и Агорите. Птоломеј наставља: “Између реке Ра ( Волга ) и планина Хипики је митридатијски регион, испод кога су Меланхлони, потом, Амазонке, а између планина и Кераунијских гора су Суани и Сакани; још, између Кераунијских гора и реке Ра су Орници, Вали и Срби; између планина Кавказа и Кераунских гора су Тусци и Дидури; близу Каспијског мора живе Уди, Алонти, Изонде и Гери; а са обе стране Босфора су Кимери; на обали Понта су Ахеји, Церсити и Суноколхи, а изнад Сенареи“. Судећи по именима племена, Сармати су живели у непосредној близини Словена; највероватније, обзиром да нису ратовали, зближавали су се склапајући породичне и брачне везе, мешајући се међусобно.

Птоломеј сведочи да су „Serboi“, односно „Sirboi“ живели на Волги, Азовском мору и на реци Дон. Гвидон Равенски ( Аноним, + 880 ), доводи у везу Србе, Словене и Ските: “Sexta ut hora noctis Scytharum est patria Sclavinorum exorta est prosapia: sed et Vites et Chymbes ex illis egressi sunt“ Вацерод Чех, у „Mater Verborum“ ( 920 ), назначава да су се житељи старе Сарматије називали Србима, тј: „Sarmathe, Sirbi tum dicti, a serendo id est quasi Sirbutiu“ i „Sarmathe, populi Zirbi“ – Сармати, народ сербски. Врло је важно овде истаћи да су се монаси, који су овим територијама ширили хришћанство, називали Сарабитима (Sarabaitae), Србима или, како наводи Чех у Mater verborum: “Sarabitae proprie currentes vel Sirbi, viventes Zirbi“, што сведочи о христијанизацији Срба у апостолска времена.

Фото галерија (први део): The Sarmatians 600 BC-AD 450 (Men-At-Arms 373)
Аутори: Brzezinski, R; Mielczarek, M

За земљу Сауромата Херодот каже да се налазила „на три дана хода“, источно од Дона и северно од Азовског мора. Археолошка истраживања су показала да су они живели у пространој травној равници, на граници између Европе и Азије, која је обухватала териоторију, источно од Дона, скоро до реке Урал, а на северу се пружала уз Волгу до Саратова. Били су мешовитог порекла и у њиховој култури се запажају разни елементи народа позног бронзаног доба, нарочито Меота и Скита, са којима су Сауромати одржавали блиске везе. Нису имали сталних насеља; живели су на коњу, а њихова боравишта су била кола у која су упрезали волове. По ношњи, обичајима и култури, нису се разликовали од Скита. Носили су опанке, чакшире и специфичне капе (шиљате), које су се, временом, трансформисале у шајкаче. Ромејски хроничари, укључујући и Порфирогенита, о сербској ношњи говоре са презиром. Овај презир вуче порекло од политичке нетрпељивости Ромејаца спрам Срба и њихове бунтовне природе. Сербске жене задржале су стари, “амазонски начин“ живота – придруживале су се својим мужевима у лову и рату, те носиле исту одећу као мушкарци. Ни једна девојка није могла да се уда, док не убије бар једног непријатеља.

Међутим, Сауроматима није било суђено да мирно живе у својој земљи. Селили су се, свремена на време, у потрази за новим пашњацима за своју стоку, све док Александар Велики није срушио ахаменидско Царство у Персији, 331.г. пре н.е. Збивања у средњој Азији, у IV веку пре н.е, имала су великог утицаја на даљи развој Срба, јер је Александар Македонски, у следеће две године, успео да подјарми Хороазме и Масагете, народе који су живели даље, на северу. Његова освајања су имала за последицу стварање чврстог савеза та два народа, тако да су они загосподарили свим номадским племенима средње Азије; чак су и Хуни морали да признају њихову власт. Култура Масагета била је типично степска, мада се у њој запажа јак утицај ахаменидске цивилизације Персије. Проширење њихове власти стога је заначило и распростирање ахаменидске културе и идеја. Срби су били један од народа на које су та култура и цивилизација извршиле дубок утицај. Масагетско - хороазматска владавина, или нека врста политичке подређености, оставила је дубоког трага на старој сарматској култури. Она је почела да губи своје скитске карактеристике и да добија источњачки, средњеазијски вид, познат под називом “раносарматски“. Овај процес почео је, првих деценија IV века пре н.е, у орксчаловској области, у западном Сибиру, подручју које је било најближе масагетској граници. Сибир своје име дугује Сербоима-Сирбима; сербско име Сибин односи се на становника Сибира – Сибирна, Србина. Овде је, судећи по разноликости гробова, постојала заједница подељена на друштвене слојеве и класне групе. Гробни прилози су већином иранског, средњеазијског или орјенталног порекла; у западном делу овог подручја, нађени су и грчки импорти (керамика, фибуле). Жене су често сахрањиване са оружјем, што неки аутори (Томсон, Вернадски, Граков), сматрају остатком “амазонске традиције“. У богато опремљеним гробовима, често је проналажено цело тело овце или коња, али увек без главе. До 338. г. пре н.е, Срби су прешли преко Дона. Ово је познато из грчких историјских записа и археолошких налаза. У IV веку пре н.е, у области западно од Дона, живели су Скити, који су подигли величанствене краљевске гробнице у кубанској долини ( северозападни део Кавказа ). Крајем истог века, они су нестали са Кавказа и њихови трагови су нађени много даље на западу, с друге стране Дњепра. То би могло да значи да их је на запад потиснуо први талас Сармата, који су, несумњиво, били под притиском других сарматских племена, још даље, пристижућих са истока. До 300. г. пре н.е, они су своју власт проширили на целу област између Дона и Дњепра. 

Ови, западни Срби, били су уједињени под јаком централном влашћу. У писаним споменицима називају се „краљевским Сарматима“. Скити, из једног огранка који се повукао у кримску област, постали су њихови вазали, а Олбија, грчки град на ушћу јужног Буга, плаћала им је данак. Један од њихових краљева, Галатије (Galat), помиње се у мировном уговору који је краљ Понта (у Турској, јужно од Црног мора), закључио око 180. г. пре н.е, а једна краљица, по имену Мага (успешно се бавила врачањем и магијом), јавља се у записима, неколико деценија касније. Једини делови, који се могу повезати са краљевским Србима, су остаци коњске опреме и прибора за јело (виљушке, кашике од злата или позлаћеног сребра ), фелере (phaelerae), које потичу из II века пре н.е. Сви, од реда, имају рељефне орнаменте, с геометријским или животињским мотивима, који подсећају на стари асирски или јонски стил, али су тесно повезани са грчко-индијском уметношћу. Виљушке за јело, тога типа, нађене су на једанаест локалитета, углавном на територији где су живели Краљевски Срби. Две су нађене ван те области, једна у Трансилванији и друга у бугарском Подунављу. Ова друга може да се повеже с једним другим огранком Краљевских Срба, који је морао да се повуче даље на запад, под притиском других сарматских племена. Од тог времена, моћ Краљевских Срба ближила се крају – највећи део становништва чинили су дошљаци, док су нека племена, настојећи да сачувају своју самосталност, кренула даље, на запад.

Срби, који су, у IV веку пре н.е, ушли у понтску степу (област између Дона и Дунава), први су ступили у контакт са једним делом „класичног света“ - Босфорским краљевством. Почеци овог краљевства падају у VI век пре н.е, када су Грци основали неколико колонија на северној обали Црног мора. У V веку пре н.е, у састав Босфорског краљевства улазиле су све колоније на обали Азовског мора, (Palus Maeotis, блато Меотско; Азовско море се још звало Palus Sarmatiae, сарматско блато; Cymmeria paludes, Кимеријско блато; Scythica stagna, скитски спрудови и Ponti Euxini mater – мајка Црног мора. Прво је овај крај био негостољубив, па је у складу с тим носиои име Pontus, дивљина; када су га цивилизовали Грци-Јоњани, прозвано је гостопримљивим – Euxinus.), као и широк појас земље, дуж источне обале, на којем су живела најпре меотска, акасније сербска или сарматизована (посрбљена) племена староседелаца. Циљ државе на Босфору је био да грчке градове штити од степских номада, али Скити и, после њих Срби, нису нападали грчке градове - мудро су их користили као посредничке, трговачке центре. Током сарматског периода, грчки градови су очували свој положај производних и извозних средишта. Пошто је апсорбовало узастопне таласе сербских племена, Босфорско краљевство је, 110.г. пре н.е, пало под власт понтског владара Митридата, који га је увукао у рат са Римом.

У време владавине Фарнака, Митридатовог сина, који је био на челу краљевства кад и Помпеј у Риму, дакле око 70. г. пре н.е, Страбон описује Сармате из ових крајева. После тога и једног периода несређених односа, на власти се учвстила нова династија сербско - трачког порекла. Она је владала све до доласка Гота у III веку. Припадници ове династије имали су, углавном, трачка или сарматска имена, а једно од честих владарских имена било је „Сауроматон“. Врховну власт над њиховом државом имао је, номинално, Рим. Ево шта пише Страбон: “У западној Азији живе Срби и Брђани (Аорси); јер где су год Срби, ту су и Аорси, као племе сербско, или људи који живе по планинама и који се одликују својом русом косом, плавим очима итд. – до Кавкаских планина. Једни се скитају, други живе под салашима, а трећи раде земљу“.

Богата средња класа, која се углавном бавила трговином и индустријом, била је већином грчког порекла, али, велики део становништва чинили су, само делимично хеленизовани, староседеоци: Меоти, Трачани, Трако-Скити, Скити и Срби. Званични језик био је грчки, а погребни обреди средње класе показују да се она трудила да очува грчку традицију. Али, Босфорци, какви су приказани у античким описима градова у северном Понту, на надргобним стелама са вајаним фигурама (нарочито на сликама у гробницама), очигледно изгледају као Птоломејеви Сербои. Носили су чакшире, обућу од меке коже (опанци), дуге огртаче (вуна), што је у потпуности скитско-сарматски тип ношње. И њихов оклоп био је сарматски. Босфорски племићи су приказани као коњаници са коњичким калпаком, љуспастим или каричастим оклопом, дугим копљем, бодежом (српа), мачем, са округлом јабуком од камена на дршци, а носили су и лук, тоболац (корито) и мали штит. Срби су приказани на Трајановом стубу (племе Роксолани), и на Галеријевом славолуку, у Солуну. Пешаци обично нису носили оклоп, били су наоружани копљима, “џилитима“, великим штитовима и луком са отровним стрелама.

Фото галерија: детаљи са Трајановог стуба и Галеријевог славолука

Фото галерија: Римска тортура над ''Варварима''

Између 174. и 160. г. пре н.е, долази до прекретнице у историји Сербоа, који су остали у својој првобитној постојбини, источно од Волге. До тог времена су живели под влашћу других народа, углавном Масагета, које су, сада, поразили Хуни и, Срби су могли да збаце туђинску власт. Остаци Масагета су се стопили са њима. Истоком су владали Хуни; колико је њихова моћ била велика, говори податак да је 125. г. пре н.е. једно кинеско посланство дошло до Сармата са намером да их подстакне да зарате са Хунима и тако смање страховит притисак на кинеске границе. Ове промене су довеле до преображаја сербске културе, која улази у нову фазу свог развоја, названу „средњи сарматски период“. То је било време сједињавања и занемаривања обласних разлика. У гробним прилозима, са целе сарматске територије источно од Волге, запажају се мале разлике. Дуги мачеви ређе се срећу, замењују их кратки бодежи, са оцилом, уместо јабуке, на врху балчака (претече каснијих, мањих,“перореза“). Копља и џилити јављају се само изузетно. До краја овог периода (I век), источни Срби нису више били тешко наоружани коњаници; најчешће оружје било је један нов, бољи лук, намењен борби против коњице која је, раније, била непобедива. Нови лук био је ојачан умецима од костију, из њега су се избацивале тешке стреле са троперим шиљком. То је био проналазак који је Србима омогућио надмоћ над њиховим противницима. Ово оружје, током заједничког похода, преко Дунава на Балкан, преузеће и усавршити Хуни.

Најпознатији Сармати, из средњег периода, су они који су прешли преко Дњепра и почели да“притискају“границе Рима. Аорси, који су живели углавном источно од Волге, били су најудаљенији.

После пораза Масагета, они су ојачали и постали моћно племе. Њих помињу кинески летописци из 130. г. пре н.е, где каţу да су имали војску од сто хиљада стрелаца. Грчки географ Страбон (I век), каже да је преко њихове територије ишао важан трговачки пут и да су били довољно богати да носе златан накит. Један огранак Аорса (бегунци из главне групе), населио се западно од Волге, око доњег тока Дона. На том подручју, код Новочеркаска, откопан је, 1864.г, најраскошнији од свих сербских гробова из средњег периода. Био је то гроб неке жене, вероватно племенске поглаварке или краљице. У њему је нађено око сто тридесет златаних предмета, већином декорисаних животињским мотивима и украшених драгим камењем – тиркизом, аметистом и коралом. Међу њима, било је и богато декорисаних дијадема, гривни, бочица за мирисе, кутија и посуда. Једна посуда имала је дршку у облику јелена, истог типа као крчази из обичних сербских гробова. Осим тога, било је на стотине украсних плочица пришивених на одећу.

Фото галерија (други део): The Sarmatians 600 BC-AD 450 (Men-At-Arms 373)
Аутори: Brzezinski, R; Mielczarek, M

Средином I века пре н.е, Аорсе су, на положају велике силе међу источним Сарматима, заменили Алани - директни преци балканских Срба. Друга група, Сиријаци, Сирбијаци, је живела и даљена југу, у кубанској долини и степама, северно од ње. Они нису били бројни. Страбон каже да је њихов краљ Абеак (Oblak, Ableacus, Sirbacum rex, око 66-63. г. пре н.е.) имао на располагању свега двадесет хиљада коњаника, док је аорски краљ Спадиније (Spadines, Aorsum rex), који се са њим граничио на северу, имао две стотине хиљада! У време династичких борби у Босфорском краљевству, били су уплетени у Митридатове ратове са Римом – у I веку плаћали су данак Риму, али су их ускоро покорили Алани и, после II века, више се не појављују у писаним споменицима. Сирбијаци су тако прво изумрло, или асимиловано, сербско племе на историјској позорници света.

Сирбијаци су се бавили земљорадњом и сточаством. Сејали су зоб, пшеницу, јечам и просо; гајили су говеда, коње, овце и свиње. Велику улогу у њиховој привреди играо је и риболов. У кубанској долини откривен је велики број њихових насеља, која се обично налазе на утврђеним узвишицама – градинама. Друштво им је било подељено на строго одвојене касте. На врху су се налазили краљеви и кнежеви, испод њих је био низ класа, међу којима су постојале велике разлике у богатству и повластицама. Знање о сирбијачком (србијанском) животу се углавном заснива на материјалу из њихових гробова, који се деле у две групе: некрополе са равним гробовима ( у које су сахрањивани „обични“ људи ) и раскошне могиле (громиле), у које су, након спаљивања, покопавани остаци костију припадника виших класа.

Литература : 
Миодраг Милановић - СЕРБСКА ПЛЕМЕНА САРМАТА (КРАЉЕВСТВО НА БОСФОРУ)

*

Извор и назив дела:
Наслов: The Sarmatians 600 BC-AD 450 (Men-At-Arms 373)
Аутори: Brzezinski, R; Mielczarek, M
Published by Osprey, Oxford, UK, 2002
ISBN 10: 184176485X / ISBN 13: 9781841764856

​Аутор: Крсто Крцун Драговић
Уредио: Стефан СРБСКИ