Јерусалим је у рукама неверника и патња хришћана на Истоку је неизмерна и жуде за помоћу коју им Франци уз Божју вољу могу пружити без страха да ће их шта спречити у томе. Верује се да су ово биле главне поруке којима је папа Урбан II охрабривао своје вернике на сабору у Клермону 1095. г. како би узели учешће у свeтом рату који је за циљ имао ослобађање Јерусалима од неверника.[1] Неизмеран број крсташа и ходочасника кренуо је од тог времена пут Истока, у Свету Земљу, са некада и недовољно јасним циљем, а епоха крсташких ратова која је њиме отпочела, трајала је наредна два века. Није потребно посебно наглашавати какве су политичке, верске, културне и друштвене промене изазване овом вишевековном епопејом на тлу три континента.[2] Ипак, посматрајући подручје Балканског полуострва у оквиру тих дешавања неумитно се намеће питање какву су улогу имали Срби у тим, у то време може се рећи светским збивањима, али и какве су трагове оставили крсташки ратови по сербску државу, друштво, црквени и културни живот.
Посматрање односа овог вишевековног феномена и Срба посебно је занимљиво ако се има у виду да су се прва два крсташка рата одвијала крајем XI и средином XII века, односно у време када се Срби непрестано боре за политичку независност од Ромејског царства моћних Комнина. Након Василијеве реокупације читавог простора Балкана који се нашао на удару Самуила и његових наследника, уследила је реорганизација Полуострва у административном систему, црквеној организацији и пореској политици.[3] Ипак, непосреднија царска власт није спречила Србе да након две непуне деценије подигну устанак против ромејске власти. У питању су два устанка Стефана Војислава 1034– 1036. и 1039–1040. г., која су како новија истраживања показују ипак подигнута на територији Србије у ужем смислу, а не у Дукљи.[4] Управо у ово време бележе се и напади варварских скупина Печенега на простору јужно од Саве и Дунава у области Браничева и Поморавља,[5] на оном подручју које ће крсташке војске прелазити током 1096. г., а које ће два столећа након тог догађаја постати саставни и нераскидиви део сербске државе. У западним изворима Поморавље се средином XI века описује како бугарска пустиња (deserta Bulgariae), област у којој се при сваком кораку осећа страх од Печенега.[6] Утисак небезбедности у Поморављу имао је 1064. г., према речима летописца, и архиепископ Мајнца, а епископу Бамберга Гинтеру приписује се и следећи суд о народима на путу дo Цариграда и ка Јерусалиму: „Угри без преваре услужни, Бугари потајно краду, од Уза бежасмо јер отворено бесне, Цариграђане спазисмо грчки и царски охоле...“.[7] У западним изворима који описују ходочашћа пре почетка Првог крсташког рата, пут преко Београда долином Велике Мораве до Ниша, који ће крсташке војске које су се кретале ка Светој Земљи преко Угарске добро упамтити, описује се као несигуран и пуст. У науци се узима да је у том периоду хришћански дух у потпуности замро на том простору, те да је обновљен од времена Комнина и Првог крсташког рата.[8] Наравно, нема сумње да је поменута област била несигурна, тешко проходна, пуста, јер ће такав утисак због своје богате флоре и фауне остављати и на много касније путописце који су пролазили тим простором.[9] Ипак не можемо а да се не замислимо над речима које је изрекао немачки летописац при опису народа које су ходочасници сретали. Поред Угара, Уза, Цариграђана (Грка), он описује и Бугаре и то врло негативно. И Бугари су дакле присутни у Поморављу средином XI века. У прилог овоме иду и подаци који се налазе у не малом броју грчких извора. Наиме, описујући устанак Петра Одељана, Јован Скилица бележи: „....Те године (1040. г.) одметну се и Бугарска... Неки Петар Бугарин... лутао је по Бугарској и стигао до Мораве и Београда... и подбуњивао је бугарски народ, који је пре кратког времена био приклонио шију ропству и силно тежио за слободом...“.[10] Петар се убрзо прогласио за цара Бугарске, и повео устанак против ромејске власти, који је захватио и долину Велике Мораве, преко Ниша и Скопља, а свој пуни одјек имао је на подручју централних предела теме Бугарске, Драча и Солуна. Даљи историјат устанка није од значаја за ову тему, до изнетих чињеница да је захватио област Поморавља и да су се у њему против Ромеје борили Бугари.[11] Скиличин Настављач пак бележи да су 1064. Узи прешли Дунав „савладавши оне војнике који су покушали да им спрече прелаз, наиме Бугаре и Ромеје, и остале који су били са њима...“.[12] Он даље додаје и да су Узи „испунили сву равницу око Дунава“, али и да су са пустошењем наставили до Грчке.[13] Дакле, уз Ромеје подручје Поморавља од напада варвара штитили су и Бугари.
Дуго времена је у науци промишљано шта се подразумева под појмом Бугарске ΧΙ и XII века, али нам се чини да је најубедљивије понуђено решење да тај термин одговара подручју тадашње Охридске архиепископије.[14] Самим тим намеће се питање ко су били Бугари који живе на територији Бугарске у том географском, а не етничком смислу. Има ли места претпоставци да је међу тим становништвом на потезу Београд–Морава–Ниш, поред Ромеја, Бугара у етничком смислу, Печенега и Уза, било и Срба?
Читајући даље ромејске изворе позитиван одговор се намеће сам по себи. Скиличин Настављач, описујићи устанак под вођством Константина Бодина и Ђорђа Војтеха из 1072. г. пише: „Прве године његовог (тј. Михаила VII Дуке) царевања,
Дуго времена је у науци промишљано шта се подразумева под појмом Бугарске ΧΙ и XII века, али нам се чини да је најубедљивије понуђено решење да тај термин одговара подручју тадашње Охридске архиепископије.[14] Самим тим намеће се питање ко су били Бугари који живе на територији Бугарске у том географском, а не етничком смислу. Има ли места претпоставци да је међу тим становништвом на потезу Београд–Морава–Ниш, поред Ромеја, Бугара у етничком смислу, Печенега и Уза, било и Срба? Читајући даље ромејске изворе позитиван одговор се намеће сам по себи. Скиличин Настављач, описујићи устанак под вођством Константина Бодина и Ђорђа Војтеха из 1072. г. пише: „Прве године његовог (тј. Михаила VII Дуке) царевања, 11. индикта, народ Срба, које и Хрватима називају, крену да потпуно освоји Бугарску“ и наводи који су разлози били за његово подизање.[15] Устанак се убрзо проширио југозапдно од Ниша и захватио Призрен, Скопље и Костур, али није имао већег успеха.[16] Што се тиче етноса, Скиличин Настављач наводи да су Срби „које и Хрватима називају“ у потпуности освојили Бугарску. Настављач, како је указано, додаје и да су се „истакнутији људи Бугарске“, обратили Михаилу, сeрбском владару, „да им помогне и са њима се удружи и да им да свог сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослобде превласти и окрутности Ромеја“.[17] Настављач у даљем опису устанка прави разлику између Срба и Бугара и Ромеја. Тако се у његовом излагању јасно разабиру заслуге и губици поменутих током устанка. Срби су тако ступили, пише Настављач, у битку са Ромејима, када су настрадали многи Ромеји и Бугари. Но, управо након овог успеха Срба, Бугари сасвим отворено Бодина прогласе за цара и пођу против Ромеја.[18] Потом један од устаничких вођа са „небројеним бројем Бугара почео је да спрема рат против Ромеја, али је царска војска била надмоћнија те су побили „много Бугара“, а „заробе и оног који је у Срба био омах после Петрила, и везаног га одведу цару...“.[19] Дакле, пишући о устанку из 1072. г. код Скиличиног Настављача се јасно разазнају на простору Бугарске: Ромеји, Бугари који су били уз Ромеје, Срби, и Бугари који су били уз Србе. Узимајући у обзир шта заправо представља појам Бугарске у поменутом периоду, намеће се да су Бугари који били становници Поморавља током устанка имали или ромејски идентитет или сербски. Међутим, иако Настављач не пише експлицитно о њима, вероватно је међу Бугарима на поменутој територији било и оних у етничком смислу, о чему најбоље сведочи чињеница да је вођа устанка Ђорђе Војтех, према Настављачу потицао из рода Кавхана, што је била једна од највиших титула у Првом бугарском царству и Самуиловој држави.[20]
The American historical review
Фото галерија: A History of the Crusades: The first hundred years, edited by M. W. Baldwin
Annales altahenses maiores, Том 15
Утисак небезбедности у Поморављу имао је 1064. г., према речима летописца, и архиепископ Мајнца, а епископу Бамберга Гинтеру приписује се и следећи суд о народима на путу дo Цариграда и ка Јерусалиму:
Текст у фокусу страна 815 : (серб.) „Угри без преваре услужни, Бугари потајно краду, од Уза бежасмо јер отворено бесне, Цариграђане спазисмо грчки и царски охоле...“.[7] (лат.) „...experti enim sumus Ungros sine fraude famulantes, Vulgarios occulte rapientes, fugimus Uzos aperte debachantes, Constantinopolitanos vidimus graece impeliariter arrogantes…“
Annales altahenses maiores, Monumenta Germaniae Historica
A History of the Crusades: The first hundred years, edited by M. W. Baldwin
Референце :
[1] Будући да постоји неколико извора у којима су забележене различите верзије говора папе Урбана II у Клермону, Д. Манро покушала је да њиховом анализом оквирно реконструише папин говор, D. Munro, The Speech of Pope Urban II at Clermont 1095 , American Historical Review 11 (1906) 231–242; Religion and Violence. An Encyclopedia of Faith and Conflict from Antiquity to the Present , ed. J.I. Ross, Armonk, NY 2011, 570–575 (D. Haynes). [2] На свети рат позивале су се и раније папе Александар II и Гргур VII. O карактеру крсташких ратова, в. A history of the Crusades, I, ed. K. M. Setton, Madison – Milwaukee – London 1969, 3–40 (S. Painter, B. Wheeler, H. Krueger); Р. Грусе, Крсташка епопеја, Сремски Карловци – Нови Сад 2004, 7–22. Обимна литература посвећена је различитим аспектима крсташких ратова: L. Bréhier, Les Croisades, Paris 1928., 5 ; E. Barker, The Crusades, London 1939., 2 ; S. Runciman, History of the Crusades, I –III, Cambridge 1951 –1952, 1954; A history of the Crusades, I–II, ed. K. M. Setton, Madison – Milwaukee – London 1969; H. E. Mayer, The Crusades, Oxford 1990., 2 ; R. H. Lilie, Byzantium and the crusader states 1096–1204, Oxford 1993; The Oxford history of the Crusades, ed. J. Riley – Smith, New York 1999; The Crusades from the perspective of Byzantium and the Muslim world, edd. A. Lаiou, R. P. Mottahedeh, Washington D. C. 2001; J. Riley-Smith, The First Crusade and idea of crusading, London – New York 2003., 4 , 13–134. [3] Г. Острогорски, Историја Ромеје, Београд 1959, 294–300; Љ. Максимовић, Организација ромејске власти у новоосвојеним областима после 1018. године, ЗРВИ 36 (1997) 31–43; C. Holmes, Basil II and the governance of Empire 976 –1025, Oxford 2005, 416–429; Б. Крсмановић, О односу управне и црквене организације на подручју Охридсκе архиепископије, Ромејски свет на Балкану I, ур. Б. Крсмановић, Љ. Максимовић, Р. Радић, Београд 2012, 17–39. [4] П. Коматина, Србија и Дукља у делу Јована Скилице, ЗРВИ 49 (2012) 159–186. [5] У питању су напади из 1027, 1036, и 1046. г., о томе детаљно, М. Антоновић, Етничка кретања у Поморављу у XI и XII веку, Моравска Србија, ур. С. Мишић, Крушевац 2007, 74–76 (Антоновић, Етничка кретања). [6] Ови подаци налазе се у Житију епископа Камбреа Литберта, који је пролазио долином Мораве на путу за Јерусалим 1054. г. Да се под „дивљим Скитима“ у спису подразумевају Печенези, претпоставио је P. Matković, Putovanja po balkanskom poluotoku za srednjega vijeka, Rad JAZU 42 (1878) 69–71 (Matković, Putovanja po balkanskom poluotoku). Детаљно о Печенезима на поморавском тлу, Антоновић, Етничка кретања, 77–78. А. Узелац, „Чувај се Белијалових синова и отровних стрела!“– Поморавље у другој половини ΧΙΙ века, Стефан Немања и Топлица, ур. Д. Бојовић, Ниш 2011, 97–98 (Узелац, „Чувај се Белијалових синова и отровних стрела!“). [7] „...experti enim sumus Ungros sine fraude famulantes, Vulgarios occulte rapientes, fugimus Uzos aperte debachantes, Constantinopolitanos vidimus graece impeliariter arrogantes…“, Annales Altahenses maiores, edd. W. de Giesebrecht, E. ab Oefele, Monumenta Germaniae Historica (MGH), Scriptores XX, Hannoverae 1868, 815; Matković, Putovanja po balkanskom poluotoku, 72–73; Антоновић, Етничка кретања, 77–78; [8] Антоновић, Исто. [9] К. Jиречек, Војна цеста од Београда за Цариград и балкански кланци, Зборник К. Јиречека, I, Београд 1959, 132–135; С. Мишић, Лов у средњовековној Србији, ИГ 1–2 (1995) 64–65; Приватни живот у сербским земљама средњег века, прир. С. Марјановић Душанић, Д. Поповић, Београд 2004,163–182 (Ј. Мргић). [10] Ioannis Scylitzae Synopsis Historiarum, ed. I. Thurn (CFHB, III), Berlin – New York 1973, 409; Michaelis Attaliotae Historia, ed. Imm. Bekker, Bonnae 1853, 9–10; Ромејски извори за историју народа Југославије (ВИИНЈ), III, прир. Г. Острогорски, Ф. Баришић, Београд 1966, 141–155 (Ј. Ферлуга), 228–229 (Б. Радојчић). [11] Устанак Петра Одељана 1041–1041, како је познато није имао успеха, детаљније, Историја сербског народа, Ι, ур. С. Ћирковић, Београд 1981, 183–186 (ИСН, Ι). [12] Ioannes Scylitzes Continuatus, ed. Ev. Tsolakēs, Thessalonikē 1968, 113–114 (Ioannes Scylitzes Continuatus); ВИИНЈ, III, 175 (Б. Радојчић). Слично и Јован Зонара, Ioannes Zonarae epitomae historiarum, III, ed. M. Pinder, Bonnae 1897, 678– 679 (Ioannes Zonarae epitomae historiarum); ВИИНЈ, III, 255 (Б. Радојчић). [13] Узелац, „Чувај се Белијалових синова и отровних стрела!“, 98 нап. 3, са прегледом старије литературе о византијско-печенешким односима. [14] П. Коматина, Појам Бугарске у ΧΙ и ΧΙΙ веку и територија Охридске архиепископије, Ромејски свет на Балкану, Ι, ур. Б. Крсмановић, Љ. Максимовић, Р. Радић, Београд 2012, 41–56. 15 Ioannes Scylitzes Continuatus, 162–166; ВИИНЈ, III, 177–186 (Б. Радојчић). В. и Ioannes Zonarae epitomae historiarum, 713; ВИИНЈ, III, 255 (Б. Радојчић). [16] О деловању устаника детаљније ИСН, I, 190–192 (С. Ћирковић); Т. Живковић, Дукљанско-ромејски рат 1072–1075, ИЧ 47 (2002) 35–57. [17] Ioannes Scylitzes Continuatus, 163; ВИИНЈ, III, 181 (Б. Радојчић). [18] Ioannes Scylitzes Continuatus, 163; ВИИНЈ, III, 181 (Б. Радојчић). [19] Ioannes Scylitzes Continuatus, 164; ВИИНЈ, III, 183 (Б. Радојчић). [20] Ioannes Scylitzes Continuatus, 163; ВИИНЈ, III, 180; С. Пириватрић, Самуилова држава. Обим и карактер, Београд 1997, 171–172, 192. * (I) Извор и назив дела : Наслов : The American historical review Стране : 231–242, D. Munro, The Speech of Pope Urban II at Clermont 1095. Аутори : Jameson, J. Franklin (John Franklin), 1859-1937; Bourne, Henry Eldridge, 1862-; Schuyler, Robert Livingston, b. 1883; American Historical Association Издање : 1895 Volume yr.1905-1906 Дужина : 1048 * (II) Извор и назив дела : Наслов : Religion and Violence: An Encyclopedia of Faith and Conflict from Antiquity to the Present Аутори : Jeffrey Ian Ross, Senior Research Associate Center for Communitarian Policy Studies Jeffrey Ian Ross Издавач : Routledge, 2015 ISBN 1317461096, 9781317461098 Дужина : 290 страница
(III)
Извор и назив дела : Наслов : A History of the Crusades: The first hundred years, edited by M. W. Baldwin Стране : 3 - 40 Том 1 књиге A History of the Crusades, Kenneth Meyer Setton Том 1 књиге A History of the Crusades: The First Hundred Years, Robert Lee Wolff Аутор : Kenneth Meyer Setton Уредник : Kenneth Meyer Setton Издање : илустровано Издавач : Univ of Wisconsin Press, 1969 ISBN 0299048349, 9780299048341 Дужина : 740 страница Стране : 2-29 http://images.library.wisc.edu/History/EFacs/HistCrus/0001/0001/reference/history.crusone.i0016.pdf Стране : 31 - 78 http://images.library.wisc.edu/History/EFacs/HistCrus/0001/0001/reference/history.crusone.i0017.pdf * (IV) Извор и назив дела : Наслов : Annales altahenses maiores, Том 15 Страна : 815 Annales altahenses maiores, Wolfherius (canon in Hildeshelm) Том 4 књиге Monumenta Germaniae Historica / 1 / 7 Monumenta Germaniae Historica: Scriptores /7, Monumenta Germaniae Historica München Том 4 књиге Monumenta Germaniae historica: Scriptores rerum Germanicarum in usum scholarum separatim editi Том 4 књиге Scriptores rerum Germanicarum in usum scholarum ex Monumentis Germaniae historicis recusi Том 4 књиге Scriptores rerum Germanicarum in usum scholarum separatim editi Том 4 књиге Scriptores rerum germanicarum in usum scholarum Уредници : Wilhelm von Giesebrecht, Edmund Freiherr von Oefele Сарадник : Wolfherius (canon in Hildeshelm) Издање : 2 Издавач : impensis bibliopolii Hahniani, 1891 Оригинал из : Универзитет у Мичигену Дужина : 105 страница Линк : https://archive.org/details/annalesaltahens00oefegoog
*
*** Аутор: Др. Ивана Коматина |
|
||||||
RSS Feed
