СРБИ НА ПУТУ КРСТАША (2)

Како је утврђено, ту је било и бројних Печенега и Уза. Према Настављачу, Срби су притекли у помоћ Бугарима, за које смо утврдили да неки од њих имају слaвенски идентитет. „Народ Слaвена“ који се подигао против ромејске власти помиње и Нићифор Вријеније у својој Историји при опису устанка из 1072.[21]На основу изнетих чињеница има места претпоставци да је међу Слaвенима који су насељавали Бугарску, било и Срба. На то упућује и то што су се управо Бугари из Поморавља, обратили Србима за помоћ у борби против Ромеја.
​Но ипак, најубедљивијим у прилог томе да се међу Слaвенима на тлу Бугарске, понајпре у њеним северним крајевима, могу препознати и Срби, чини се Кекавменов податак из седамдесетих година ΧΙ века који каже: „...Дачани и Беси... обитaвали су раније близу реке Дунава и Савa, коју сада зовемо реком Савом, где управо живе Срби, на природно утврђеним и тешко приступачним местима“.[22]

Помињање Срба на реченом простору је од изузетног значаја за рану сербску историју, нарочито ако је у фокусу овог истраживања однос Срба и крсташких војски. Познато је да су крсташи Првог похода (1096 – 1099) на путу до Јерусалима из Француске користили три правца : Готфрид Бујонски се са војском кретао дуж Дунава, кроз Угарску и Бугарску, Рајмунд Тулуски је ишао најкраћим, али најопаснијим путем, преко северне Италије и Далмације, док је Боемунд Тарентски из Јужне Италије преко мора и Драча даље ка циљу ишао путем Via Egnatia.[23]

Простор Балкана су пре ових славних војвода прешле и војске тзв. народних крсташа предвођених Валтером Гољом и Петром Пустињаком. Извори западне провенијенције обилују подацима о преласку ових војски из Угарског краљевства преко Београда долином Мораве до Ниша ка Светом граду. Нема сумње, најдетаљније њихов пролазак описује Алберт Ахенски у свом делу Historia Hierosolymitana.[24] Најпре је преко Угарске прошао Валтер Гоља, где је „од господара Коломана, хришћанског краља Угара, добронамерно примљен“, а он им је и мирно дозволио „да пређу преко целе његове земље“,[25] те су из Земуна дошли у ромејски Београд.[26] Код Београда је Валтер, пише Алберт, наишао на неразумевање Бугарског кнеза и управитеља града јер су њега и његову дружину сматрали „за преваранте и пљачкаше земље“ те су им због тога забранили сваку трговину са њима. Како су крсташи услед тога отпочели да отимају стоку од тамошњег становништа – Бугара, дошло је чак и до сукобљавања оружјем. Према подацима Алберта Ахенског, снага Бугара није била нимало за потцењивање, чак је један део Валтерове војске који се био оделио знатно пострадао. Након ових неприлика, наставља Алберт Ахенски, „Валтер је прошао бугарску шуму за око осам дана, дошавши у град који се зове Ниш у средишту Бугарског краљевства“, где се сусрео са „дуком и кнезом земље“ те му је „изложио неправду која му је учињена и правду за све од њега милостиво добио“, пре свега у новцу и оружју, као и миран провод преко Сердике и Филипопоља ка Цариграду и Јерусалиму.[27] Убрзо након Валтера и Петар Пустињак, који је био, како извори бележе, „на челу непрегледне масе коју су чинили Франци, Свеви, Баварци и Лотаринжани“, прешао је исти пут, али чини се са далеко више тешкоћа. Крсташи су се најпре сукобили са Угрима под Земуном, где су извојевали победу коју су искористили за прикупљање хране и осталих потрепштина за даљи пут.[28] Ромејски дука Никита се у међувремену повукао у Ниш из Београда где је намеравао да дочека крсташе и ако буде потребно уђе у борбу са њима. У страху од одмазде угарског краља војска је брзо напуштала Угарску преко Саве, када су дошли у директан сукоб са Печенезима „који су насељавали Бугарску“, а по преласку Мораве ушли су у „огромне и најпространије бугарске шуме “, те су за осам дана стигли до Ниша.[29] У Нишу, упркос договору са ромејским дуком, долази до сукоба са војском коју чине Бугари, Угри и Печенези. Услед великих губитака, Петар је сачинио примирје са дуком, уз обавезу враћања заробљеника. Будући да се према речима историчара овог похода део крсташа одметнуо и оглушио о примирје, „Бугари су видели њихов раздор и лако их победили“. Петар је, ипак, помогао том делу војске, а занимљиво је да је затим „преко Бугара који су одлучили да иду с њим у Јерусалим послао захтеве за примирје“.[30]

Фото галерија

За разлику од описа народних војски и њиховог преласка преко Бугарске чини се да је опис преласка Готфрида Бујонског преко Балкана нешто сумарнији, самим тим и лишен појединости којима претходни итинерари обилују. Крсташи под вођством Готфрида Бујонског су током августа и септембра 1096. г. прешли Угарску. Краљ Коломан имао је неповерење према овим војскама, те је Готфрид уз преговоре и гаранције најзад успео да прибави неопходне дозволе за узимање намирница.У Земун су доспели током новембра, да би одмах по преласку Саве и уласка у Бугарску војска била опкољена од стране Угара. Када су стигли до Београда пише Алберт „преноћили су услед гостопримства Бугара“ (Bulgarorum hospitopernocta verunt), а затим подсећа на не баш пријатан боравак Петра Пустињака и његових људи у истом граду. Потом су кренули ка Нишу где их је дочекао ромејски заповедник Никита, а како нису имали већих проблема у снабдевању војске нити несугласице са становништвом наставили су даљи пут преко Софије ка Цариграду.[31]

При сваком преласку од Београда, Поморављем, до Ниша, крсташи су, како смо видели, прелазили Бугарску, а на том простору сусретали су се са Бугарима, Угрима, Печенезима. Народне војске предвођене Валтером Гољом и Петром из Амијена, некад су долазиле у сукоб са Бугарима, најчешће уколико им ови нису давали потребне намирнице, а при тим сукобима увек се истиче добра војна спремност становништва. Бугари су у Београду дочекали срдачно војску Готфрида Бујонског, упркос томе што им је народна војска Петра Амијенског начинила штету. Од Београда до Ниша кроз бугарску шуму, пролазило се за, како се каже, осам дана. У Нишу је само Петрова војска имала несугласице са ромејским дуком, а интересантан је податак да су неки од Бугара одлучили да иду са његовом војском у Јерусалим.

Већ је у претходном делу рада истакнуто и расправљано шта представља појам Бугарске и ко су заправо могли бити Бугари који насељавају тај простор седамдесетих година ΧΙ века. Пролазак крсташких војски две деценије потом опет је тај простор и становништво, стицајем прилика, укључио у токове најзначајнијих збивања епохе. Ипак, упркос томе што се у изворима они децидно називају Бугарима питање њиховог етничког идентитета и даље остаје отворено. Термин Бугари је назив географског порекла за становништво које је очигледно у односу на Печенеге и Узе, који су повремено упадали или насељавали простор Бугарске, било староседелачко и политички подложно ромејској држави. У том контексту међу њима је могло бити оних чији је етнички идентитет био недвосмислено ромејски, бугарски и славенски, под чиме свакако, треба подразумевати и Србе. Из овакве перспективе се пролазак крсташа Првог похода кроз Поморавље мора посматрати и као један од сегмената сербске историје.

Ипак, недвосмислено сведочанство о сусрету крсташке војске и Срба сачувано је у делу Gesta Francorum quiceperunt Iherusalem Рајмунда од Агилера. Овај историчар и учесник Првог крсташког похода био је најпре у служби надбискупа Адемара Пујског, папиног изасланика који је формално стајао на челу целокупног крсташког подухвата, а потом и пратилац једног од највећих крсташких вођа, грофа Рајмунда Тулуског. У поменутом делу налази се веома детаљан опис проласка грофа Рајмунда и његове војске преко Далмације (Sclavonia) ка Цариграду и Јерусалиму. Одмах при ишчитавању првих редова посвећених овом проласку стиче се утисак колико је он за поменуту војску био тежак и напоран. Осим што је била хладна зима, Склавонија је, наводи се, „земља пуста и беспутна и планинска где ни звери ни црва за три недеље нисмо видели (крсташи)“, а њени становници „су дивљи и сирови“.[32] Истиче се да није била могућа никаква трговина са тамошњим становништвом, већ да су, „бежећи из својих села и градова“, „слабашне жене и нејаку сирочад“ која су ишла за крсташима, „клали као стоку“.[33]

И сам гроф Рајмунд је избегао смрт када је њега и витезове који су били са њим опколила група Слaвена (СРБА).[34] Након четрдесет дана путовања кроз Далмацију, где се магла „могла опипати и померати“, Рајмунд закључује да је „Бог желео да његова војска прође кроз Склавонију, да дивљи људи који Бога не познају, пошто спознају врлину и стрпљење његових витезова, или се из дивљаштва поврате, или се без опроштења Божјем суду приведу“.[35] На крају, како се бележи, „после много трудова“ војска се под Скадром сусрела са краљем Слaвена*(СРБА), а гроф Рајмунд је са њим „братство потврдио“ и испословао да војска може безбедно куповати и потраживати намирнице.[36] Име краља Слaвена(СРБА) који се срео са грофом Рајмундом Тулуским под Скадром у касну јесен 1096. г., капелан Рајмунд не спомиње. Потврду да се говори о сербском краљу Бодину (1081–o.1101), налазимо у делу нормандијског монаха Ордерика Витала Historia ecclesiastica насталом двадесетих година ΧΙΙ века.[37] Помало изненађује чињеница да капелан Рајмунд не бележи име сербског краља, будући да је био у личној пратњи грофа Рајмунда и да је највероватније присуствовао њиховом сусрету, посебно ако се има у виду са колико пажње и појединости он описује пролазак крсташа кроз Далмацију до Скадра. Ово неизбежно отвара питање колики је значај имао чин братимљења за крсташког вођу сјајног угледа какав је био Рајмунд Тулуски. Рајмунд од Агилера одмах по опису братимљења помиње да се војска опскрбила потребним намирницама и додаје „јер је то била једина мисао.... “, „јер нас је довољно казнило тражење мира“, уз опаску да су „Славени(СРБИ) навикнути по обичају да бесне“, и да су убијали крсташе, како каже, и од „ненаоружаних отимали“. Због тога своју повест о Склавонији и тескобама које су тамо претрпели завршава речима„тражили смо место за бекство, а не за освету“.[38]

На основу свега изнетог сусрет и братимљење крсташког вође и сербског краља имало је пре свега за крсташе један једини смисао – безбедан и опремљен пролазак војске кроз балканско беспуће ка Јерусалиму. За Србе и њихову историју, нема сумње, тај сусрет био је изузетан. У западним изворима посведочена је још једанпут краљевска титула сербских владара, и што је важније, сазнање да се Бодин избавио из свог другог заточеништва, у које је упао након пораза који је претрпео у борби са ромејском војском под вођством Јована Дуке.[39] Верује се дa је краљ Бодин био у животу још неколико година након овог сусрета, али о томе за сада нема сведочанстава.

Сусрет Срба и крсташа током Првог крсташког рата, ипакможемо оценити као мирољубив и благонаклон. Упркос томе што Рајмунд описује становништво на читавом подручју Далмације као „дивље и сирово“, између осталог с намером да истакне надмоћност својих људи, крсташка војска грофа Рајмунда Тулуског није имала велике губитке, а како на једном месту чак истиче, прошла је без њих.[40] Ако се поглед на читав догађај усмери у овом правцу, постају мање нејасне речи нешто познијег Ордерика Витала, који је, да подсетимо, знао за име сербског краља, додуше незнано на који начин, када бележи да је крсташка војска на челу са Адемаром, епископ Пуја, и Рајмундом Тулуским „успешно Склавонију прошла (prospereper Sclavariam transit) где их је Бодин, краљ Словена „пријатељски угостио“ (eiusque Bodinus, Sclavorum rex amicabiliter favit).[41]

Током Првог крсташког похода крсташке војске сусретале су се са Србима на путу кроз Поморавље и преко Приморја. На првом поменутом правцу било им је немерљиво теже, нарочито народним војскама предвођеним Валтером Гољом и Петром Амијенским. Велики губици у људству при сваком окршају, који се у изворима, можда уз претеривање, мере у хиљадама, тешкоће у снабдевању храном и неприступачан терен, учинили су ову деоницу тежом него што се сматрала. Пут кроз Склавонију, такође неприступачан и опасан, донео је западним војскама мање губитака. Наравно, треба имати на уму да су прву деоницу прелазиле углавном народне војске, а другу боље опремљени и спремнији ратници.

Референце :

[21] „...Скити су пустошили Тракију и Македонију, а народ Срба, одбацивши покорност Ромејима, пустошио је и пљачкао бугарску земљу...“, Nicephori Bryennii Historiarum libri quattuor, ed. P. Gautier, Bruxellis 1975, 209–211; ВИИНЈ, III, 237–238 (Б. Радојчић). 

[22] Кекавмен, Советы и рассказы. Поучение византийского полководца XI века, изд. Г. Г. Литаврин, Москва 1972, 268; ВИИНЈ, III, 217 (Ј. Ферлуга); С. Пириватрић, Ромејска тема Морава и „Моравије“ Константина Порфирогенита, ЗРВИ 36 (1997) 191, нап. 65; Т. Живковић, Етничке промене на територији данашње Србије у периоду од VI до X века, Гласник Етнографског института САНУ 45 (1997) 89–100; Т. Живковић, Јужни Словени под ромејском влашћу 600–1025, Београд 2002 , 287.

[23] A history of the Crusades, I, 267–274, 306. 

[24] Н. Фејић, Западни писци и путници из времена крсташких ратова о Србима: од околности упознавања до образовања историјске представе, Европа и Срби, Београд 1996, 116–117 (Фејић, Западни писци и путници); Ј. Калић, Подаци Алберта Ахенског о угарско-ромејским односима крајем ΧΙ века, Европа и Срби, Београд 2006, 49–58 (= Калић, Подаци Алберта Ахенског). Петар Тудебод врло сумарно саопштава да су војске прешле бугарске крајеве, Petri Tudebodi seu Tudebovis, sacerdotis Sivracensis, historia de Hierosolymitano itinere, ed. I. B. Picto, Recueil des Historiens des Croisades, Historiens Occidentaux, III, Paris 1866, 16. 

[25] „.. a domno Kalomanno rege christianissimo Ungarorum, benigne susceptus est, et pacifice concessus est sibi transitus per universam terram regni sui et emendi licentia...“, Alberti Aquensis Historia Hierosolymitana, Recueil des Historiens des Croisades, Historiens Occidentaux, IV, Paris 1879, 274 (Alberti Aquensis Historia). 

[26] Писац погрешно наводи да су прешли реку Мораву подразумевајући Саву, Калић, Подаци Алберта Ахенског, 51–53.

[27] Alberti Aquensis Historia, 274–275; Фејић, Западни писци и путници, 116.

[28] „..Post haec, non longi temporis intervallo, Petrus praedictus, et exercitus illiuscopiosus, ut arena maris innumerabilis qui a diversis regnis illi conjunctus convenerat,scilicet Francigenae, Suevi, Bawarii, Lotharingi continuabat partier viam in Iherusalem..”, Alberti Aquensis Historia, 276; Грусе, Крсташка епопеја, 18‒21.

[29] „.. et Maroa fluvio transito, ingentia et spaciosissima Bulgarorum nemora ingreditur,cum vehiculis cibariorum et omni apparatu et spoiils Belegravae et octo diebus, insaltu spaciosissimo expletis ipse cum suis urbem Nizh muris munitissimam applicuit..“, Alberti Aquensis Historia, 278.

[30] Alberti Aquensis Historia, 280. Ромејски цар Алексије Iбио је разочаран поступцима крсташа те је Петру дозволио да се задржи у Софији свега три дана.

[31] „...Dux vero et omnis comitatus et illius altera in ripa constituti, in villa Belеgravae Bulgarorum hospito pernoctaverunt, quam Petrus et illius exercitus non longe antedepredati combusserant...“, Alberti Aquensis Historia, 303–304; Cf. Ekkahardi abbati Uraugiensis Hierosolymita, Recueil des Historiens des Croisades, Historiens Occidentaux, V, Paris 1895, 21; A history of the Crusades, I, 268–270; Фејић, Западни писци и путници, 117.

[32] „...Sclavonia etenim est tellus deserta et invia et montuosa, ubi nec feras nec volucres per treshebdomadas vidimus. Incolae regionis adeo agrestes et rudes sunt...“, Raimundi de Aguilers,canonici Podiensis Historia Francorum qui ceperunt Iherusalem, Recueil des Historiens des Croisades, Historiens Occidentaux, III, Paris 1866, 235 (Raimundi de Aguilers Historia).Кратка белешка о упаду у Склавонију, Gesta Francorum etaliorum Hierosolymitanorum, seu, Tudebodusab breviatus, ed. I. B. Picto, Recueil des Historiens des Croisades, Historiens Occidentaux, III, Paris 1866, 123; Фејић, Западни писци и путници, 119.

[33] Raimundi de Aguilers Historia, 235–236.

[34] Рајмунд бележи како су Слaвени опколили грофа и његову пратњу и да је онпри брзом нападу успео да зароби њих шесторицу, што је одмах изазвало нови напад Слaвена. Уследила је потом велика освета крсташа. Гроф је наредио да се„једнима изваде очи, а другима одсеку ноге, а трећима одрежу нос и руке“, с циљем да друге „заплаше и заокупе спознајом бола“, како би гроф избегао сасвојим друговима, Raimundi de Aguilers Historia, 236.

[35] Ibidem ;N. Fejić, Les Balkans aux yeux des voygeurs occidentaux au Moyen age ,Actes des congrès de la Société des historiens médiévistes de lʼenseignement supérieur public. 26e congrès, Aubazine 1996, 284–285 (= Fejić, Les Balkans aux yeux des voygeurs occidentaux).

[36] „… ad regem Sclavorum apud Scodram venimus, cum eo comes fraternitatem confirmavit et multa ei tribuit ut exercitus secure emere et quaerere necessaria poset..”, Raimundi de Aguilers Historia, 236. Фејић, Западни писци и путници, 119.

[37] „...N’ Aimarus autm, Podiensis episcopus, cum Tolosano Raimundo, prospere per Sclavariam transit, eiusque Bodinus, Sclavorum rex amicabiliter favit “, Orderici Vitalis Ecclesiasticae Historiae libri tredecim, III, ed. A. Le Prevost, Parisis 1845, 485–486.

[38] „…Sed haec opinio sola fuit. Nam satis pacis petitae nos poenituit quum per ejusoccasionem Sclavi solito de more furentes nostros interficiunt et quae poterant ab inermibus abripiunt. Quaesivimus locum fugae, non ulitionis..”, Raimundi de Aguilers Historia, 236.

[39] Први пут је Бодин био заробљен и одведен у Антиохију након пропасти устанкаЂорђа Војтеха, а други пут у Цариград, вероватно 1085–1090. г., Ioannes Scylitzes Continuatus, 165–166; Annae Comnenae Alexias, ed. D. R. Reinsch, A. Kambylis, Berolin i– Novi Eboraci 2001, VII.8.9, 225–226; ВИИНЈ,III, 177–186 (Б. Радојчић),383 (Б. Крекић); ИСН, Ι, 196 (С. Ћирковић). Краљевска титула сербских владара посведочена је први пут у писму папе Гргура VIIБодиновом оцу Михаилу од 9. јануара 1078. г., Gregorii VII registrum, I–II, edd. E. Caspar, MGH Epistolae selectaeII/2, Berolini 1923, 365.

[40] „…Tandem per Dei misericordiam et comitis laborem et episcopi consilium, sicexercitus transivit, ut nullum fame, nullum in aperta congressione ibi perderemus..”, Raimundi de Aguilers Historia, 236.

[41]Orderici Vitalis Ecclesiastica Historia, 485–486.

*

(I)

Извор и назив дела :
Автор: Кекавмен
Кекавмен, Советы и рассказы. Поучение византийского полководца XI века, изд. Г. Г. Литаврин, Москва 1972, 268
Жанр: История
Серия: Памятники средневековой истории народов Центральной и Восточной Европы #12
Язык: русский
Год: 1972

*

(II)

Извор и назив дела :
Наслов : A History of the Crusades, Том 1
A history of the Crusades, I, 267–274, 306. 
Том 1 књиге A History of the Crusades 3 Volume Paperback Set
A History of the Crusades, Steven Runciman, ISBN 0521205549, 9780521205542
Аутор : Steven Runciman
Издање илустровано, поново одштампано издање, обновљено издање
Издавач : Cambridge University Press, 1987
ISBN 052134770X, 9780521347709
Дужина : 394 страница

​*

***

Аутор: Др. Ивана Коматина