Стећак из Бакића или ''разбијање змајевих јаја''

11/11/2017

Стећак из Бакића код Олова

Бакићи, Баљвине, Старо Село – Ово су места која не значе никоме ништа, сем житељима, и где се не свраћа него се долази са циљем. Вероватно никад и не би чули за њих да се у њима не налази један стећак и то не било какав стећак него чувени стећак из Бакића.

Стећак или обеликс (изворно: мрамор, билиг, кам, машет...) из Бакића је монолит висок 4 метра са четири правилно изведене странице. На свакој од њих видимо симболе винове лозе, грожђа, цвећа, двоструких спирала и некакве животиње. На врху стећка се налази лепо обликована пирамида, а на самом врху пирамиде је кугла, делимично оштећена, али се види да је некад имала облик савршене сфере. Колико је дубоко у земљи нико није покушао да открије, али по слободној процени, рекао бих да је најмање 1 метар.

Историчари тврде да је изграђен у 14 веку и да га је израдио Твртко I Котроманић, мада нико не зна одговор зашто би изградио споменик баш на овом месту - усред шуме. У народу је позната легенда по којој је Твртко отишао сам у лов на дивље свиње и да је баш на овом месту био рањен, те је изградњом споменика желео одати захвалност што је преживео.

До сада је пронађено преко 66.500 стећака од чега је око 58.500 на територији Босне и Херцеговине. Највећа концентрација је у Херцеговини (Билећа, Столац, Требиње, долина Неретве...), најпознатија некропола је Радимља (недалеко од Стоца). У Србији се претежно налазе у Рашкој области и у златиборском крају где и данас постоје у готово сваком селу, иако су годинама коришћени као грађевински материјал. Тежине стећака се крећу од 100 кг до 32 тоне. Најчешћи украси су: грожђе и повијена винова лоза, крст, розета, штит, мач. Лук и стрела, људске или животињске фигуре (домаће и дивље), сцене лова или сцене турнира, геометријски орнаменти итд. До сад је пронађено око 363 стећка са натписом и од којих преко 350 носи натписе ћириличним писмом.

Сваки стећак је занимљив на свој начин и сваки заслужује своју причу, али ја бих се вратио овом нашем, стећку из Бакића јер је изазвао полемике које су отишле у погрешном смеру и ред је да их разјаснимо.

На сликама видимо најпознатију некрополу (град мртвих) Радимља код Стоца, гробље православних Милорадовића-Храбрена.
М. Вего (Из историје средњовјековне Босне и Херцеговине) за ову некрополу каже следеће:

''Други Радоје Храбрен бијаше син војводе Стјепана који изреком казује да лежи на својој баштини „на Батногах“. Уколико је предио Батноге у власништву овога рода (према Вегу предио од Ошанића до потока Радимља), тада ова некропола припада Милорадовићима-Храбренима.''

Због тога је Вего категоричан:

„Управо овај натпис и без осталих наведених доказа доказује да се нико од херетика на ово гробље није смио покопати јер су Милорадовићи православни и власници читавог гробља“.

А затим додаје:

„Ту у близини некрополе је била у најстаријим римским временима старохришћанска црква св. Вида по коме се и локалитет назвао Видоштак. Но то се име примјењивало и на Столац и његово поље (Planum s. Viti) у 15. вијеку. У рушевинама поменуте цркве, касније назване св. Богородице, нађен је камени кипић Госпе с Кристом ђететом у руци из око 1200 године. Изгледа да је ова црква била парохијална…“

Овај аутор је јасно рекао да су гробље на Видоштаку, црква Пресвете Богородице и стећци на Радимљи припадали хришћанима источног обреда.

Породица Милорадовић-Храбрена је између осталог била ктитор манастира Житомаслић.

(Горан Ж. Комар, фото: ин4с, Википедија)

Симбол лозе и грозда

Симбол лозе и грозда се појављује на средњовековном мраморју (стећцима) широм Босне, Рашке, Далмације и Црне Горе под којима су сахрањивани наши преци. Један од најстаријих приказа овог симбола је пронађен 1953. године на десној обали реке Нишаве, на терену касноантичке некрополе у Јагодин-мали. Ту је откривена гробница на чијим су зидовима симболи раја - винова лоза, гроздови и птице. Гробница је изграђена у периоду од средине IV до половине V века. Прикази грозда се могу наћи и на другим местима од којих су можда најсличнији они на гробу Јарослава Мудрог из 11. века у Кијеву, као и на мозаику у апсиди базилике San Clemente у Риму.

Неретко се уз лозу и грозд појављује крст и овај мотив чини основу хришћанске иконографије. Она проистиче из Христових речи упућених апостолима:

„Ја сам истински чокот, и Отац Мој је виноградар“. (Јован 15:1)

Ова реченица из Јеванђеља нам говори: ''Ја сам прави чокот тј. чокот који нико и ништа не може нагристи, оштетити, уништити, усмртити. Сав је бесмртан и вечан, јер је Он сам сва бесмртност божанска и сва вечност божанска...''

Следећи цитати нам још чвршће потврђују везу хришћанског учења са овим мотивима на надгробним споменицима.

„Сваку лозу на Мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди.“ (15:2)

„Останите у Мени и Ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете.“ (15:4)

„Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа.“ (15:5)

„Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити.“ (15:6)

Фото галерију отворите кликом на прву слику: Видимо чест симбол грозда и винове лозе, а на последње две слике се грозд симболично налази на дрвету живота. Ако пажљиво погледамо на врху сваког дрвета је троугао (пирамида).

Упада у очи да су места где се појављује овај мотив (нарочито у источној Херцеговини), у средњем веку биле области где је србска православна црква била доминантна или су области у којима су се налазили центри србске писмености, уметности и духовности (Подриње и Херцеговина). Некропола са можда и највише стећака украшених гроздом и лозом јесте горепоменута некропола на Радимљи код Стоца. На основу овога можемо претпоставити да су мајстори, који су украшавали стећке на овим подручјима, црпили надахнуће и инспирацију из православне уметности србских средњовековних манастира и цркви (Житомислић, Тврдош, Добрун, Милешева, цркве Храбрена-Милорадовића у околини Стоца, итд.). Зато не треба занемарити чињеницу да се често појављивање одређеног симбола на мраморју може приписати деловању једног мајстора, односно његове клесарске школе.

И данас исти мотив можемо видети на индитијама (прекривачима за часну трпезу), мантијама и црквеним барјацима СПЦ.

Винова лоза и грожђе је и у данашње време сасвим уобичајен симбол у православним црквама и манастирима: на сликама видимо улаз у манастир Василија Острошког у Бијељини, црквене барјаке, свештенички епитрахиљ, индитију (прекривач за часну трпезу) и завесе.

Спирала (Волута)

Поред неколико изузетака, симбол грозда најчешће је приказан како излази из волута (лат. volutum-завојница) спирале. Волуте се користе у архитектури још од антике, преко средњег века - у црквеној и световној архитектури, до данашњих дана. Како је двострука спирала била у средњем веку повезана са функцијом рађања, њено повезивање са крстом у овим околностима не изненађује. На надгробним споменицима крст, двострука спирала и грозд треба да посведоче стапање покојника са Христом кроз вино причешћа и његово неизбежно поновно рађање и бесконачан живот на небу.

На тај начин двоструку спиралу можемо посматрати као симбол бесконачности, тако да је не треба везивати само за хришћанство јер се може видети на бројним местима и пре појаве хришћанства, као и на местима која нису имала никакав додир са овим учењем. На винову лозу са завојницама и гроздовима можемо гледати и као континуитет приказа дрвета живота.

Уосталом, ако изблиза погледамо винову лозу, приметићемо идентичну завојницу, и зато не треба да нас чуди њена повезаност са гроздом, не само кроз симболику, него и визуелно.

Слика 1. и 2. спирала (завојница, пита) на стећцима,
Слика 3. пример са стећка из Бакића,
Слика 4а. Mazatlan, Mexico; Слика 4б. Newgrange, Irlanda
(Примери идентичне спирале код других цивилизација),
Слика 5. Најчешћи облици које можемо видети на стећцима,
Слика 6. Једноставан графички приказ винове лозе и грожђа

Симболика цвета

Цвет је кроз историју код многих народа имао различиту симболику, али се углавном односио на љубав и захвалност. Међутим, неки цветови су у религији заузимали посебно место:

''Љиљан је атрибут и поређење за рајско дрво живота, цвет богиње Мајке Сербоне или Богородице у хришћанству, арханђела Гаврила, самог Христа или светог Tројства. Као символ бесмртности љиљан се налази на надгробним споменицима, а као символ власти на грбовима, заставама или новцу европских владара, храмова и градова, као и печатима или инсигнијама србских средњевековних владара. Находи се код Немањића, Котроманића, Меровинга, Медичија, папа или француских краљева до 1789. године, а заштитни је знак Квебека, Лила, Фиренце и бројних европских градова. Географски, љиљан и његова класа присутан је на целој планети, у Африци на догонским тотемима, индонежанској одећи, јапанском мону или у Северној Америци. Код Авестанаца је симбол савршенства и праведности, у Јапану храбрости и победе, а размножавања код Губернатиса у Митологији биља. Помиње се у Старом и Новом завету.''

(М. Пастуро, Пут хералдике; Слободан М. Филиповић).

Надам се да ће након цитираног текста свима бити јасно колико муслимани у Босни полажу ексклузивно право на љиљан.

На слици видимо два стећка са љиљаном на чеоној страни. На првом, мањем стећку, цвет је невешто исклесан, док је на другом мајстор извео савршен облик. Са стране видимо текст уклесан србском ћирилицом (србицом).
Љиљан представља лепоту и изузетност - одабраност и ''бесмртност''. Хералдички га повезују са француском монархијом, али се појављује као један од симбола и код многих других владарских породица у европи. Код нас је препознатљив на грбу србске династије Котроманића. Потом се са двора преноси код властеле и племића као нека врста статусног симбола. Од 1888. године два златна љиљана можемо видети на званичном грбу Србије као симбол континуитета са династијама Котроманића и Немањића.

На стећку о којем је овде реч, видимо симбол који подсећа на цвет са 11 латица. Претпоставка је да уопште није у питању цвет, него соларни симбол - розета (перуника). Слични симболи су углавном приказани заједно са виновом лозом и гроздовима, обично при врху стећка, а понегде и сами. Често се тај симбол представља са мање ''латица'', а као пример ћу навести соларни симбол који такође подсећа на цвет, али је приказан са четири крака, који вероватно представљају 4 годишња доба. Овај симбол је познат и као соларни крст. У сваком квадранту налазимо по један круг. Некад су у сваком кругу урезани пиктографски симболи или неки мотиви из живота, али најчешће приказани мотив је крст са 4 знака ''С'' (као 4 полумесеца) какав имамо прилику да видимо у винчанском писму. Сличан симбол проналазимо у далекој прошлости, на многим местима - од Индије до Британије и можемо закључити да се тај континуитет не прекида ни до данас.

Копти (грч. αιγυπτος [aigyptos], арап. قبط‎‎‎) су народ хришћанске вере који насељавају долину реке Нил. Потомци су хамитских Египћана који нису, ни после арапског, ни турског освајања прихватили ислам, већ су остали хришћани. Назив Копт је истовремено и етничка и верска ознака. Имају свој коптски језик, али се његова употреба задржала још само у богослужењу Коптске православне цркве. Коптска православна црква припада древноисточним црквама. На сликама видимо коптске стеле и на њима соларне симболе-коптски крст. Обратите пажњу на последње две слике. На једној видимо винову лозу и грожђе, а на другој крст, који је идентичан крсту из Радимља (погледајте слику испод).

Крст на стећку из некрополе Радимља

На сликама видимо варијанте коптског крста и његову сличност са египатским симболом Анк (Ankh) који се још назива и крст са ручком, и представља рађање - живот. На првој слици видимо троугао (пирамиду) и унутар ње делимично оштећену представу сунца која подсећа на египатско, Хорусово (сунчево) око. Занимљива је трећа слика на којој видимо коптску стелу у византијском (ромејском) стилу са утицајем египатске цивилизације и хришћаског учења. Континуитет соларних симбола у различитим формама.

На сликама је приказан познати келтски крст. Поново можемо приметити већ помињане симболе круга, птице (голубице) и винове лозе и грожђа. Келтски крст је тако формиран да својим централним делом подсећа на соларни симбол (4-С). О повезаности Срба и Келта сам већ писао на нашој страници.

На неким древним споменицима се виде мало краће двоструке спирале чије су завојнице окренуте једна наспрам друге тако да формирају симбол сличан соларном крсту. Не треба бити скроман, него слободно рећи да су изгледом најприближније данашњем званичном, србском симболу. Занимљиво је додати и то, да се у разним формама симбол соларног крста појављује у свим древним цивилизацијама, а да су га до данас сачували претежно православни хришћани. Готово увек је представљао поновно рађање или бесмртност (вечни живот) тако да је сасвим логично да се налази и на гробу покојника.

Осим у форми двоструке спирале, симбол се појављује и у облику троструке спирале твз. трискелион (Слика бр.1.). На античким вазама видимо и познате ''три ноге'' које формирају трискелион. Знак се појављује кроз историју код многих народа, тако да можемо да га видимо и на нашим стећцима.
На слици 2. видимо пример у комбинацији са представом винове лозе и грожђа. Ни четворострука спирала није реткост и као по правилу уз њу се појављују и други соларни симболи (Слика бр.8.). И наравно незаобилазна повезаност Срба и Келта (Слика бр.5.)

На слици 1. видимо розету на уграђеном блоку манастира Високи Дечани. Блок вероватно потиче из неког од старијих храмова, исто као и блок са слике 2. из Тршке цркве. Слика 3. Детаљ са стећка из Доње Загошће, Какањ. На слици 4. светлијом бојом су означени симбол соларног цвета, соларни крст и троугао који се као симбол појављује од Асирије и Египта па до данашњих дана (масони, долар...). На велику жалост разних ''истраживача'' нема никакве везе са ''пирамидама у Босни'', нема везе ни са протоком материје, енергетским таласима, дифузијом итд. Троугао је готово увек приказан уз јасну слику божанства и представља стварање - створитеља (креатора свега на земљи, једном речју - Бога) и чин стварања. Слика 5. Стећак из Доње Загошће на коме са чеоне стране видимо 12 симбола 8+4. Неки сматрају да представљају календарску годину 8+4 (месеца зиме). Међутим то не објашњава 8 симбола који се налазе са стране. Нажалост, немамо прилику да видимо и остале странице стећка. Слика 6. Розета, манастир Љубостиња 14. век. Занимљиво је да се око розете налазе орнаменти у облику крста и љиљани.

Слика 1. Кина; Слика 2. Јужна Америка; Слика 3. Иберија; Слика 4. Јерменија; Слика 5. Скице соларних симбола и ''преслица'' из Јерменије; Слика 6. Сирија; Слика 7. и 8. Феникија; Слика 9. Египат; 10. Сумер; Слика 11. и 12. на простору С.Арабије и Израела; Слика 13. Италија; Слика 14. Индија; Слика 15 Персија. Слика 16. и 17. Расенски коњићи. На њима видимо волуту, коловрат и цветић. - Звучи вам познато? Слика 18. Прстен, Србија 12. век.

Остаје мистерија како то да се појављује код скоро свих древних народа који званично нису имали међусобни контакт? Да ли је у питању колективна свест, неко давно заборављено знање или је нешто сасвим друго у питању вероватно никада нећемо сазнати. Уосталом то и није тема овог текста.

Симболи розете и соларног, србског крста се појављују у континуитету од средњег века до данас. На сликама 1. и 2. су приказани неки од орнамената и симбола које најчешће срећемо на средњовековним фрескама, а које је сакупио Душан Миловановић, аутор пројекта ''Освежавање меморије''. Слика 3. Богородица Перивлептос, Чајничка Красница, Чајниче, Црква Успења Пресвете Богородице, око средине 14. вијека. Слика 4. Једна од розета са соларним крстом коју сам сликао у србској православној цркви у мом граду.

Сличне примере можете погледати на линку: СИМБОЛИ НА АНТИЧКИМ ВАЗАМА

Заблуде и лажи новокомпонованих ''бошњачких истраживача''

Прва заблуда, да не кажем лаж је да стећак има на врху куглу по узору на исламске стећке-нишане. У времену у којем се појављују кугле на врху стећака, па и овог о коме је реч, није било ни говора о муслиманима у Босни. То је сасвим довољно да побије теорију о нишанима. Даље, то не објашњава ни многе кугле (сфере) које су пронађене, а потичу углавном из истог или ранијег периода. Ни теза о стећцима као историјском власништву босанске цркве не пије воду. Довољно је рећи да су се под стећцима доказано сахрањивали првенствено православни Срби, али да има и припадника католичке вероисповести, касније и муслимана. Приказ полумесеца на многим стећцима такође нема апсолутно никакве везе са исламском религијом. Полумесец се често може видети уз соларне симболе, касније уз крст што је довољан доказ да припада не само периоду хришћанства, него и времену пре појаве хришћанства.

На првој слици видимо стећак из Бакића, а на осталим сликама су исламски ''нишани'' (турбе). Разлика је очигледна. Турбе (на арапском гроб) има куглу, често мало спљоштену, скоро попут елипсе, а оно што видимо на стећку из Бакића је кугла која представља сунце и троугао тј. пирамиду сунца. На другој слици у низу, видимо новије муслиманско гробље (мезарлук) у даљини, али у гро плану видимо један нишан који је вероватно незнатно старији. Први стећци оваквог типа се појављују почетком 18. века. На некима од њих се може видети полумесец и крст - једно до другог (Слика 3, 4 и 5). Полумесец је само у неким случајевима заиста везан за исламску религију и такви стећци се појављују у периоду конверзије Срба-Хришћана на Исламску вероисповест. На осталим сликама можемо видети представу месеца на стелама из 5. и.6. века п.н.е. (Набукодоносор, Вавилон), Картагињани, Сабини...

Једина теорија која би можда могла да има везе са истином је да су спирале у ствари (босанске) пите, ма колико то нама звучало чудно. То је закључио истраживач Петко Николић Видуша, па у свом делу ''Стећци, лаж и Богумили'' каже следеће:

''Облике спирала, Срби од давнина називају пита, а не некакве спирале или федери. ''Пита'' је ријеч санскрита и значи ''Отац''. Постојао је и ведски бог ''Прајапита'', што значи ''Отац народа...''

Тражећи податке о Прајапити (https://en.wikipedia.org/wiki/Prajapati) налетео сам на занимљив детаљ. Пита је на санскриту неки индијски, традиционални, слатки колач и изгледа управо овако као на слици 2.

Своје мишљење о облику спирале сам већ изнео, али остављам мало простора и за ову теорију јер је у сваком случају чвршћа него било која коју нам доносе новокомпоновани бошњачки истраживачи.

Следећа заблуда не само бошњачких истраживача, него и србских историчара и археолога (част изузецима) је да ''није могуће да су на стећцима приказани коловрати и соларни симболи, јер се исти појављују у 3. и 4. веку, а тада није било Словена на овим просторима.'' Из ове заблуде произилазе и многе друге. Као прво, сам термин Словен је погрешан и као такав се некако везује за погрешно схватање да су неки тамо Словени населили Балкан у 5 и 6 веку. Нећу се дуго задржавати на овоме јер објашњење заслужује много више простора. Уосталом, ако прочитате још неколико текстова на сајту, схватићете наш став по том питању.

Да би скратили причу о коловрату позивам ''бошњачке'' истраживаче да добро погледају симболе на овим надгробним споменицима. Рајачке пимнице, старо гробље на коме су сахрањивани Срби до почетка 20. века. На већини споменика се добро види свастика и цветић (коловрат и розета) и крст. На последњој слици видимо добро познати текст: ''Овде лежи...'' или како на старијим стећцима видимо ''А се лежи...''

''Босанчица'' и босанска црква

Прогон србске азбуке и ћириличног писма од стране западних комшија се таман захухтао кад неко тамо схвати да ће одбацивањем ћирилице, одбацити и велики део своје (читај србске) историје. Требало је брже-боље читаво ћирилично прекодринско наслеђе некако преименовати, а потом га и присвојити. Простора за то било је и превише. Наравно, највеће могућности пружале су псеудолингвистика и квазиисториографија. Данас смо сви сведоци рађања некакве ''хрватске ћирилице'' и ''бошњачке босанчице''. Хрвати су позајмили, а потом присвојили и преименовали србски језик у свој књижевни хрватски, а ево сад бестидно присвајају и србско ћирилично писмо. За то време ''Бошњаци'' су развили читав систем класификације, па тако разликују и нека ''три центра зрачења у настанку босанчице...'' Коначно су направили заједнички договор да је ипак најлакши начин за крађу србског ћириличног писма, да га за почетак назову западна ћирилица.

Више о овоме прочитајте у тексту СРБСКА ЋИРИЛИЦА И МУСЛИМАНИ У БИХ

Но да се вратимо на причу о стећцима. На стећку из Бакића нема никаквог текста, али постоје бројни стећци на којима су исклесане речи србском ћирилицом. Према томе, ту нема говора о босанчици. Исправно је рећи Босанчица само ако се мисли на неку жену која је пореклом из Босне, а при том ситна растом.

На сликама немамо прилику да видимо ''Босанчицу'', али зато видимо Србицу (ћирилицу). И ако погледамо имена са натписа приметићемо да су то увек неки: Драгоје, Радоје, Милица, Богиша, Бранковић, Ранковић... а ако би којим случајем и наишли на неко ређе име попут Хотин Богосалић, одмах би смо сазнали да су му синови Радован и Радовин. Паметном доста.

Континуитет: Натписи већ поменутог типа ''Овде лежи...'' или они којима се покојник обраћа путнику намернику могу се још само видети на крајпуташима који су били распрострањени широм Србије негде до краја 19 века.

Босанска црква је била заједница босанских хришћана, што не значи да је у питању црква некаквог посебног босанског народа. Она је пружала уточиште верским прогнаницима са разних страна: богумилима из Рашке, патаренима из Далмације и катарима са запада. У том периоду су Рашку и Далмацију насељавали претежно Срби. Хрвати тврде како је била под окриљем католичке цркве, али истина је сасвим другачија. И православна и католичка црква су је сматрали јеретичком, чак шта више католици су покретали и крсташке походе у намери да је униште. Услед крвавих ратова су под притиском званично признали папу и Рим, али није испуњавала никакве обавезе према римској цркви. Њени верници су себе сматрали правим хришћанима. Следили су једноставна правила и нису признавали хијерархију ни источне ни западне цркве. У богослужењу су користили старословенски (читај матерњи или србски) језик, у верским књигама само ћирилично писмо, а за титуле и имена свештеника су користили народни словенски (опет читај србски) језик. И данас се у науци воде расправе и ломе копља о карактеру босанске цркве.

Змај и вепар

На централном делу стећка са све четири стране је уклесана ''глава неке дивље животиње'', која као да има тело змије и поред које видимо нешто налик на половину јајета. Неки ''бошњачки истраживачи'' су закључили да је у питању змај са огромним очњацима, који се тек излегао из јајета. На први поглед би се многи сложили са тим. Они који се држе приче како је на том месту Твртко рањен у лову, сматрају да то може бити само глава вепра.

Маштовити ''бошњачки стручњаци'' су закључили да се из јајета испилио змајић са једним закржљалим крилом. Ту теорију потврђују тако што змајића повезују са дачким змајем који, узгред речено, нема уопште главу змаја него вука (више речи о томе ће бити у неком од наредних текстова).

Јаје је симбол живота и рађања, а змај је симбол времена... АЛИ, да ли ми заиста видимо јаје и змаја. Одговор је НЕ!

Објашњење је простије. Стећак је подељен у четири целине, које могу да представљају четири годишња доба. Кугла на врху није турбан и нема везе са нишаном. Кугла на врху представља сунце. Пирамида, односно троугао се појављује код свих древних цивилизација и представља бога-створитеља свега на земљи. Као симбол са истим значењем постоји и данас. Симболи времена нису пита коју је Твртко понео у лов, него представљају пролазност овоземаљског живота и вечни живот на небу. ''Закржљало крило змаја'' је плашт какав можемо да видимо на свим србским грбовима, као и грбовима неких европских породица. ''Половина јајета'' је такође део грба и није никакво јаје него штит. Глава вепра је стилизована кацига која је исклесана са намером да покаже припадност и несумњиво је да показује припадност Србима (Трибалима).

Глава вепра је стилизована кацига која уједно показује племенску, да не кажем националну припадност јер нације, у данашњем смислу речи, настају тек крајем 18. и почетком 19. века. ''Змајев реп'' је плашт, ''Половина јајета'' представља штит, а као примере сам поставио слику испод.

Закључак

Стећак се налази у селу Доњи Бакићи. Бакићи су једна од најугледнијих срењовековних, србских племићких породица у Босни. Стећак је дубоко у земљи и због своје величине није никад померан, мада су имали намеру да га преместе у сарајевски музеј. Није истражено да ли је неко сахрањен под овим стећком, али ако и јесте, то је несумњиво неко од ове племићке лозе. Намерно кажем лозе, јер се тиме враћам на почетак текста и подсећам читаоца на симболе лозе и грозда, тј. на реченице из Јеванђеља.

Стећак нема никакве везу са Твртком. Нажалост, нико није извршио процену старости, али се претпоставља да је настао крајем 15. или почетком 16. века. Заблуди доприносе и неки историчари који упорно покушавају да нам наметну причу, како смо тобоже све преузели од неке Византије или неких тамо староседелаца. Ништа своје нисмо имали па смо решили да на стећцима копирамо њих, не знајући чак ни значење тих мотива. Зар је могуће да не виде континуитет србског народа на овим просторима? Ако они не виде, СРБСКИ је ту да их подсети, а ви делите овај текст, нека им боде очи и нека их нервира.