Време Авара,Маџара и Бугара

Авари, Бугари и Маџари

​Да се неби још једном повраћали у Азију, морамо казати у кратко како о Уархунима или лажним Аварима и браћи ових Бугарима, тако и о рођацима њиховим Маџарима. Пре но што пређемо на саму ствар ваља нам да напоменемо: да Уархун, Ујгур, Куртургур, Уртургур, Блгар и Магјар, или Маџар као што их Срби зову, означава све једно и исто и један и исти народ, народ све једно што и Хуни.
Све те речи означавају и показују народ Фино-монголски, или ако се xoћe само Монголски, но само под разним изговорањем једног и истог народ: им имена. Сва се та имена оснивају на корену Хун, који означавају народ монголски, а остали додатци напред и при свршетку речи непоказују ништа друго: до разно смештање саставних слогова од једне и исте речи. Тако н. пр: Хунгар (Маџар) значи то исто што и Уархун, Кутургур, Блгар и Бухар, које је опет од Хнгун, Хнгар и т.д: 
Сва та имена као и млога друга, означавају само делове једног и истог монголског народа тако званог Хунског. Сами Турци несу ништа друго, до опет изврнута реч Хун, Хунгар, Ургур, Ургар, Унгар, Кутргар, Утргур, Блгар, са додатком појединих пис. и т:д: што нам јасно показују и имена првих османских султана или Ханова у Европи. Осим овог на хунском ''тур'' значи свакојаки, разни, и ''кеј'' село: дакле скуп с коца с конопца селских, или простих људи, од хунског, или монголског рода. Од те је речи и реч турли, турли, разни свакојаки и т.д: Тако Турци зову свог Хана, или падишаха Мурата погинувшег на Косову од свете и храбре деснице Обилића Милоша ''Хунг-Јар падишах'' т:ј: Хунски, Бугарски, или Хуно-Маџарски, Монголски падишаху, Господару и т.д: Шта пак значи сама реч Хун ми се нећемо упуштати у њено тумачење, а тако исто и гјap, ур, гур, уар, гуар, гјар (све значе народ, мложину и т.д, и хун, хунски) блгљар, блгјар и т.д.

Ово ћемо учинити доцније, a сада прелазимо на саму ствар. Да неби и у овој ишли далеко, и да се неби упуштали у туђу паметарницу, ми напомињемо само ово: да смо говорећи о Србима у Китају, напомињали и узгредне борбе Хуна са Китајем, колико стојаху у додиру са Србима, за извесно време говореног. Непропуштамо казати: да је њихова корена и првобитна била земља средњеазијска високораван захватајући пycтаре Хобе и идући даље мору крај Манџурије и т.д : На неколико тисућa година пре Христа, они су се час борили, са Китајцима, час један део покоравао им се, побеђавао оне и оснивао своје династије на богдиханским престолима, а час опет удаљавали се и бегали од Китајаца и то врло далеко од њихових граница. Те су се борбе продужавале, као и бегања и нападања на богдиханску Империју, неколико можда десетина тисућа година, о којима нећемо ништа говорити. Нас се тиче само појав њихови и узрок тога овде међу нама. 

У овоме Китајске паметаристе најбоље ће нам протумачити целу ствар. У њих ми и налазимо ово: да су њихови поданици Хуни (лоше робље) донели влади око 192 год. пре Христа ово: да је њихов хан Моде бојећи се непрестано растуће силе Јујеџи-а, напао на ових цара, убио га, и од главе његове направио пехар, из ког је пио свој кумис (из кобиљег млека направљено пићe) које још и дан дан: пију сви Киригизи, Татари и остали Фино-монголски народи живећи у рус: Империји. Уплашени Јуеџи побегну, заједно са Усунима, а Хуни се натуре даље за њима; те тако вијајући постану и сами опасни за Империју, која је целог свог века завађала не само разне народе један с другим, увек помагала нејаче; него и племена једног и истог народа, и један и исти народ међу собом, вечно извлачећи корист сама за се из тих борби. Борба је ова трајала дуго и преносила се тако рећи с једног краја Империје на други; јер и у Хуна и Китајаца беаше и добрих војника и коња. 

Ми немамо нужде описивати те борбе, од којих беше резултат ово: да у време наше христијанске ере, ови Јуеџи и Усуни, пошто измакоше од силних Хуна, бораху се међу се у унутрашњој Азији у Хоби, идући Лоб-Нору и око Тјаншјанских планина. Тада Китајци први пут, благодарећи овој борби ова два народа, заузеше део пустаре, коју одма, по свом обичају, начичкаше војеним путовима, кулама, гpaдићимa, населише војеним насеобинама и т.д: Овај војено, тако да назовемо, градски пут иђаше између градова велике стене Ши-хуан-ди Маџеу до Лоб-Нора. 
Овако учинише Китајци желећи изкоренити јужне и разсејати сјеверне Хуне. Овим начином распространише они своју власт чак до Јарканда, Каме и Турфана покоривши Уархуне и Утургуре, који у шест држава живећи зависаху од Хуна своје старије браћe. Неје прошло ни 35 год. од тог доба, а власт Хуна (око 59 год. пре Христа) који туда чергарише, тако је ослабила, да је Китај наместио већ и главног заповедника на сјеверном и јужном градско војеном путу Бејлу и Нањлу. 

Овим Китајци завладаше Тјаншјанским планинама и око њих лежећим земљама. Неје прошло још неколико година, а Китајци поставе две такве војводе од којих један већ сеђаше у Турфану. Тако је напредовало кинезско оружје спрам Хуна, да је у време династије Хан око 200 год: по Христу било разорено и покорено 50 разних хунотурских царства, и границе Kитајa размакоше се далеко и далеко на све стране. Од ове тек године сви они Хуни, који бежаху од јарма Китајског, потискиваху пред собом разне Скитске, или Немачке, чорде; те ови, са разним својим племенима, јавише се, с концем овог века око Дунава, Црног и Азовског мора. Они још све беаху слаби докле Атила неуједини и неучини оно што је забиљежила паметарница. 
Племена Ујгури, или Блгури, Блгари, о којима више споменусмо, као о надајницима хунским, била су чисто турска, или монголска. Државице њихове небејаху велике, а и сами су изсељеници из оних истих места одкуда и Хуни. Они су све до 6. века били покорени хановима турским, од којих је последњи био Турхју око 640 год: Од овога отму их опет Китајци и присаједине својој држави. 

По повратку своме из Европе у Азију, Хуне тако ужасно побију Китајци: да је остала прича која подпуно карактерише њихово стање. Bећ при свршетку 5. века, пошто се разсејаше и упропастише Хуни, неке чорде њихове изгнане и потиснуте са сјевероистока, разсејано бегале су и населиле се на бреговима Сихаја, или Западног мора (језеро Балхаш.). Но и овде их настигну непријатељи те тако страшно побију: да је само једно једино детенце остало живо; па и оно је било тако увезано, да кад су му ножице и ручице одрешене вишом силом, неје могло овима да миче.
Њега је спасла курјачица, с којом оно, кад одрасте, изроди пород cacтојећи ce у 10 синова. Ова деца израсту и под најстаријим Ассеном, или Ценом (т.ј: курјаком) који је имao под собом 500 момака, отму од других жене, и од ових произађе народ доцније тако звани Турке, (а и Бугари) којих је столица била на Алтају. 

Остале чорде хунске, које избегоше у врло малој мањини до овог коначног изтреблења, и које се скитаху по дан: пустарима воложским, (око Волге) бегајући од Китајаца и других непријатеља, као: Кутујгури Утургури, или наши стари Блгари, да би се показали: да су и сами од тога Туркуе, или Турског рода, који се мало доцније прогласи чак и у Европи, надеваху својим старешинама имена Асена, или Цена, које значи Курјака и зваху се Куртугурима од речи курт Курјак и гуру или гару народ хунски. Ови имађаху, као и први Турке, или Турци, осим осталих својих својина и три курјачије главе на својим стеговима, који грб наши стари Блгари дадоше тако званој малој Скитији или дан: Добруџи, а и сами носише курјачије главе, са коњским реповима на својим стеговима, докле непримише по хришћанству, а пошто се прелише у ту бив: покорена српска племена живећи у дан. Бугарској, — римског Лафа, у место својих курјака; те га тако метнуше на своју заставу. Овај лаф натурен им је силом истим Римљанима, или Грцима.

За дивно је чудо, да су се наши Бугари баш у Добруџи и делу Бесарабије у броју од 160.000 душа тако званих Гагузана и по хришћанству сачували у својој првој народности Хунској, па чак још и све до дан; дана те и дан данашњи говоре тим, но ваљда само поквареним језиком, који је средина међу дан: турским и татарским језиком: јер кад дан: православни Бугарин Гагуз говори, разуме га и Турчин и Татарин, као и он њих. Прве праоце ових Гагузана налазимо још пре Христа на неколико година где чергаре по пустари Хоби и зову се Гуз или Гузи. У ових наших онај додатак напред Га долази од речице Газ или Хаз, која значи: прави, подлини, истинити, дакле Гагузан, или Гагуз означава баш правог оног Гагуза из пустаре Хобе и садање Бухаре, где и данас у Бухари господаре над осталим племенима.

Фото галерија

Ови наши алтајски Турци, или побегши у горе и планине Хуни, прво покорише бившу Аварску силну државу, а у овој нађоше робље, које опет задржаше у истом ставу Уархуне, или доцније наше Псевдо Аваре, или лажне Аваре. Ови алтајски Турци, или стари Хуни, под својим хановима од 552 — 703. застрашише Парсију, Китај и друге азијске земље. Они ступе у дипломатске преписке са Цариградом, а кад покорише и Аварско царство, онда чорде њихове допираху чак до Азовског мора, са којих успеха слаху посланике у Цариград, укоревајући цариградлије што примише робље њихово Псевдо — Аваре, као и некакав слободан народ и т.д: 

Ми ћeмо говорећи о нашим Аварима још једном напоменути о овим Турцима, а сада прелазимо на наше Маџаре; те тако нам сад долазе Угри, или Маџари данашњи. Ми смо раније казали да и тај изговор па и сам народ под тим именом неје ништа друго: до један мали део хунско Монголског народа. Ми ове Угре, Уге, или по сјеверном Китајском изговору Уцзе, налазимо где се још пре Христа скитају у кореној, или правој, Манџурију, а и они су се још и друкчије, као и сви Манџури, звали Китајски Мохе, а на свом монгол: језику Монголи и т.д: 

Дали су Маџари наши икада себе звали Маџарима ми незнамо ? Неки xoћe у овом имену да виде славенску реч, или управо српску, међу, која значи границу, или крај, од које су као тобож прозвани Маџари т.ј: Међари или људи, који живе на међама, или границама. Разуме се само по себи, да оваком умовању нема места де се ту, цео народ још и дан данашњи у Китају са огромном земљом налази под именом Манџур и Манџурија, а одтуда се изчистише и ови наши Маџари као што ћемо видети. Шта та реч маџар у Азији значи, ми нећемо да разбирамо, јер она и овде у нас, и то на шкипском језику значи то исто што и тамо т.ј: Магарац или Осел. Да ли је од туда име нашим маџарима ми незнамо.

Шкипи тврде да је тако, а ми волемо се држати њихове прве старине и имена. Шкипси тврде: да су тако прозвали Маџаре, са њихових дугачких и уз главу прилепљених ушију, малог дежмекастог раста, широка лица, дебела врата, вечна робовања и т.д. Но и нека су баш све и такви Maџари; опет нема места овоме имену и ми га одбацујемо с презрењем, и ако су у томе убеђени и сами Маџари, јер су сматрали за највећу увреду, да их човек назове тим именом, не само у доба свог доласка у ове cpп: земље, но и чак доцније за неколико векова. 

Ми видимо гореспоменуте Угре, или Монголе, (Манџуре) где се настањују у Корелским земљама, пошто Корелце које утаманише, а које ослабљене прогнаше Китајци. За време ових борба међу Кинезима и разним корејским племенима Манџури се (као кинеско робље) користе свуда и на сваком месту, заузимају опустошене корелске земље и градове, све дотле, докле их Тан не поби тако: да је у једној битци пало преко 100.000 Манџура, а остало се распрскало и разбегло којекуда, пa и чак до реке Шара-Мурене, а један део побегне још даље чак у Кореју. 

Одма после ове, и још других битки, ми видимо, да се китајске границе, и то од друге половине 7. века, па до прве половине 8. протежу чак до иза Каспијског мора, и то време ми полажемо за излазак наших Угра, или Маџара, из своје првобитне монголо-манџурске постојбине. А одтуда има у нашем маџарском језику, као и у бугарском, уплива финског језика. Но негледајући на овај Маџари ипак, као и наши стари Бугари, а сад: само прави Бугари Гагузани, (око Варне Бесарабије) несу ништа друго до: најчистија крв монголска. Што се xoћe да угурају непрестано у Хуне, а тобож да избегну монголизам свој, тиме се и праве смешнијим. Уплив финског, или сјеверно чудског језика, види се и на нашем српским језиком у делу Maћeдоније и Тракије, или старе Рашке. Он се огледа нарочито у оним придатцима ат, а у Бугара ът као: сребро то, благо то, пушка та (у нас ово може бити и заменица) у место та пушка и т.д: 

Ово за део маћедонских Срба и за све Рашане, или Трикајанце показује: да су се они доселили у ове земље са сјевера и од крајева финских, или бар да је на њих упливисала та бугарштина, а не да им је то монголштина. Тако исто ми налазимо у чистих В: Руса, око Архангелска и Белог, или Леденог мора, где тако исто имају тај придевак от, а у додир ових никада не дође монголштина, или татаризам, но је и сад финизам. Примера имамо у Максимовића (Год. на сјевер. сп 1864 год. II) у ком се спомиње да се каже: пут-от, у место пут и т:д: Напослетку додатци наши у Мачви и другим местима, као и у Срба Словенаца, или у сјеверној српској крајини: кор, ка, кор, корна, карна и т.д: несу никад знаци монголизма, као: меника, меникар, меникарна, како — какорно. То је само знак продужавања ма чиме и са чим речи које и т.д:

У наших посрбљених, или ко xoћe хајде и послављенених, Монгола (Бугара) друга је ствар што се тиче тих свршетака. Без њих неби се умели и могли разговарати, а управо тако звани садањи бугарски језик и неје никакви језик: но само научен српски речник, без мењања и спрезања појединих речи и облика. Они показују и број и род и падеже и спрезања и т.д: па и ови несу довољни: но се мора и рукама и ногама и ушима и т.д: мимизирати, стрићи, махати, климатати главом и т.д: док се изрази једна помисао. Овако исто чине и наши Маџари, а нарочито драга браћи тако звана Бугари; те изгледају, кад говоре, као какви актери, који престављају тврдицу Евреја, или каквог глувонемог, који се телом, а не језиком разговора. Обично сви дивљи и необдарени правим својством говора народи тако чине и морају чинити, да би могли изразити оно што мисле и осећају. 

Тако смо у најкраћим цртицама прегледали више оне народе, који имађаху доцније посла са Србима и српским земљама. Ми смо већ раније казали: да су нови тако звани Турци, или остатци разтурених Хуна, покорили своје господаре тако зване Аваре, којих се држава на широко и на дуго, као што се каже, простираше у 6. веку и то од китајских граница па до Волге и Каспијског мора. Тако исто покорише туда јуривше и чергаривше остатке хунских чорда Угуре, Ујгуре, Уаргуре, Утургуре и т.д: Пошто се ови тако звани Алтајски Турци или Златна чорда (од алтин златни) одтрже од својих вечних угњетача Авара и ове покорише под своје иго, тада султан, или хакан њихов, пође да обилази покорене земље. У овом обилазењу смислише му се одупрети уархунске, утургурске, кутургурске или хуно бугарске чорде, али их овај праотац дан: турских султана, који ваљда као и ови данас у Цариграду титулираше се; 

''Ми Хунгјар Падишах, Султан, син султана, Хакана, син Хахана (како му је име) Хан син победоносног Султана Н. Н. по безконачној благости творца и вечног суштаства, по садејству и дивним и чудним чудесама Мухамеда Мустафе, највећег од свију пророка, на ком почива божија благост, роб и господар града Меке и Медине, роб и господар царства и земаља по именце,'' 
тако потуче и сатре: да је у дужини од 4 дана сва земља покривена била са 300.000 уархунских трупина! 

Ето таква беше прва несрећа наших лажних Авара, од турских, или хунских Султана, који носише такве исте и још огромније титуле, као и ови наши цариградски султани, који су у једно и исто време и робови и господари, баш као и папе наше римокатоличке 

''Servus Servorum et Catholicae ecclesiae Episcopus''
ca предикатима ''свети отац и његово најсветијејство''

​Тако дакле урадише синови пророкови; стричеви, ујаци, кумови, пријатељи, очеви, синови, једном речју сва родбина и својта узходеће и низходеће лозе родства и својте свију небесних знакова, сунца, месеца, звезда: Међедица, Зорњача, Даница и т.д. Такве титула и морају бити, а и обично узимају све неограничене деспоте, које под именом свога робства према другима вишим, које можда и неверују и према небесним, утврђују своје господство и неограничену власт над осталима земним које урачунавају у ниже од себе. Како би могао н. пр. Папа (или Турски Султан) или роб робова, а господар римокатоличке цркве другчије владати и господарити над другима, да се сам неименује робом опет неког трећег ? и т.д. 

Тако од овог зла за наше лажне Аваре изађе још друго горе; јер их господари Турци одведоше још мало даље и дубље у средњу Азију, у коју затворени, као стока, сносише тешки јарам турског братског робства и оплакиваше своју горку судбину, као Евреји на обалама Тигра и Еуфрата. По неком времену један део ових јадних и жалостних дивљака од 200.000 глава измакне крадом из робства и бегајући насрне на народе, на путу лежеће као: Србе (Сабире) живеће ово Каспијског мора, а ови Срби опет на Угуре и Хунугуре, ови на Сарагуре, а ови опет на Акацире, Акацири на Алане, код којих се једва задржаше. Цар ових бегајућих робова Сарала упозна их са источ. Рим-Импер. са којом они под именом Авара закључе сајуз и пријатељство. 

Остале уархунске чорде: Тарњахи, Кочагери и Забендери остану у тешком турском робству. Империја ове дошавше амо, одма напуцка на своје окружавајући је такође Монголо-турско-хунске непријатеље, а рођаке тих лажних Авара, и ови да би се показали, нападаху и на пријатеље и непријатеље империје. Тако они нападну прво на Хуногуре, или Бугаре, па на Хуно-Ефталите и даље на Србе око Каспијског мора, које умал неизкоренише са свим, даље нападну на бореће ce међу се Утургуре и Кутургуре и једне и друге утамане и са својим чордама слију у једно негледајући што први беаху пријатељи, као и они, а други непријатељ Империји. 

Одтуда дођу до Дњепра, на ком се сукобе са бесарабским Србима, тако званим Белосрбима, или Антима; те убију Мужимира посланика Антског, чиме и покажу своје варварство и дивљашство. Око 562 год. дођу већ и до Дунава заузму чак и малу Скитију или дан; Добручу све под именом пријатељства и сајуза са Грцима. Бесарабски (Бели) Срби побуне се противу њих, али ти лажни Авари, или Обри, као што их зове руски летописац Нестор тако поступише са побуњеницима, да су жене њихове запрезале у кола, а можда и плугове: и то онако баш исто као што су њихова браћа Маџари 1848. и 1849. год. чинили са заробљеним Србима као што ћемо ниже видети. Нестор вели : 

''Си же Обре војеваху на Словени и примучиша Дуљеби, сушча, Словјени, и насилије творјаху женам дуљебским, ашче појахати будјаше Обрну, не дадјашче впрјашчи коња ни вола, но велиши впрјашчи три ли четири ли пјат жен в тељегу и повести Обрина и тако мучаху Дуљеби. Беаху Обре тјелом велици и умом горди, и Боог порјеби ја и помрьша вси и не остајса ни једин Обрини ит ест прича в Руси и до сего дне; ''погибоша јако Обре'' их же њест племени ви насљедка (вид Лет: Нест. по Лавр. Спис изд М.1864 год.)''

​Од ових Српских племена аварски Хакан пређе даље и покори сва српска племена све до граница франконских, где га мало зауставише ових краљеви. Напоследку ови их разбију на Лаби у Ческој око 560. год. а мало доцније они заробе самог краља Сигберта. који се изкупи силним благом. Када опет на левом крају Дунава завађени Лангобарди са Гепидима, први, помоћу Авара, утаманише ове друге, и изселише се у Италију, онда Хахан око 568. год. буде господар целог земљишта и једних и других. Око 592 год. Авари почну нападати и на српску царевину, или краљевину Свевладовића освојивши од ових дан: Словенију, а раније су већ око 581. год. покорили и отели од Срба Срем и околне земље. 

Тако отимајући комад по комад од римских и срп. земаља Авари постану господари чак од Италије и Лабе па све до Стена Анастасиних око Цариграда, а тако исто завладају свим земљама од Лужичке Србије па до Солунског мора. Италија је већ одавна била у српском, и гало-немачких племена, рукама, а све земље од Италије па до ниже Авлоне опет у српским, а кад се Авари осилише онда беаху у Аварским, осим кршевитијих предела старе Илирије. 

У Европи Грци владаху још само Солуном и Цариградом, као и неким још другим приморским градовима, у дан: Грчкој а од Цариграда неколико часова до утврђених стена анастасијевих, а остале све земље беаху у туђим рукама, а не у грчким. У Азији Грци тако исто стајаху хрђаво; јер им парсијски цар Хозраје узе све земље, осим неких малих острва па чак и малу Азију до испод самог Цариграда. 

Покрај све те муке и невоље, срп. племена из дан. Бесарабије, или Беле Србије, и са Карпата, непрестано прелазаху Дунав и разбијаху уједно и Аваре под Баханом и Грке. Тако око 527. год. пређу преко Дунава по леду и идући браћи својој упомоћ пљачкаху и араху све и сва што им падаше на путу, а 547. године они прођу тако peћи сву Империју од Дунава па до Драча свуда пљачкајући и утамањујући и Римљане и Аваре.
Око 550 год. они пројуре кроз сву Тракију и Илирију. 559. год. дођу чак и под сами Цариград, пошто пређу анастасијев зид, а 577. год. са 100.000 војника опет нападаху на Грке и т.д. 
Даље, кад Бохан направи мост на Сави спрам дан: Београда, а тадањег Сингидунума, пређе преко ове и закле се на вечно пријатељство и сајуз са Римљанима, он ти и сам дође до Цариграда. Ова иста српска племена под именом: Драговића, Сагудата, Белегезита, Березита, Веунита, Caтићи и т.д. видимо где око 587. год. први пут ударају на Солун да га освоје од Грка, а св. Димитрије солунски брани га и прогања их и његова преграђа од њега отима од њих. 

Пошто Бахан аварски Хакан направи мост на Сави и пређе на ову страну, видимо га са 100.000 војника да у сајузу са горе поменутим срп. племенима удара 597. год. на Солун. Тако исто видимо, да са Хаканом аварским у 3. (око 676.) и 4. (678 год.) походу ратоваху и Срби на Солун па св. Димитрије и опет Солунџима помаже, и одгања ове варваре од свога града Солуна и спасава своје верне солунце. 
За овим даље видимо нападаје истих срп. племена на Солун још 687. и 688. год. по Христу. Тако видимо, да овај аварски Хакан око 610. године дође до самог Цариграда; облеташе са својом војском око његових зидина; удари и пороби цркве цариградске с једне и с друге стране мора, па капеле св. Козме и Дамјана, у Влахернима, и св. Аранђела, претвори у пепео, из посљедње однесу путир и остале драгоцености и утвари црквене, а часну трпезу излупа у комаде; одведе преко 270.000 глава мушких и женских робља грчког, нерачунајући у ово децу и остало; заузима једном речју све земље грчке ван Цариграда и овима влада као да му од баба осташе.

​Кад се овоме joш дода што непрестано Парси захтеваху: или главу Ираклину и једини комадић у Европи грчке земље Цариград, или да се поклоне њиховом богу сунца; онда се потпуно огледа стање Грка у ово доба. Ето у оваквом се стању (најкраће казано) налазаше Империја грчка или боље, у место ове, само град Цариград, кад се јављају Срби по Порфирогениту као поданици Ираклини и овај им тобож даје неке земље, које неје ни сам не само кадгод него никад ни имао. Ми се несмо дуго упуштали у описе Ист. Им: почем смо о њој казали све оно што и о Зап. Им: а ако ко xoћe од Срба да је види у њеном правом облику нека прочита и проучи у Летописима драгоцени превод Г. Николајевића од Теофилахта, Зонара Хроногр: Алек.и остале, писаоце грчке, а ко xoћe на грч. језику нека ове прочита, па ћe видети боље, обширније и тачније стање Импер. не само од тада; но још од 2 века пред овим. 

Свако ћe се уверити: да Срби несу искали земље од оних који их немаху нити су били на толико глупи, да се упуштају у борбу са највећом силом и мложином аварском само зато да постану грчке слуге, да прогнају ове из некадашње Римске царевине, пa да сами драговољно поднесу Грцима те земље заливене својом крвљу као неку дужност своју, а своје шије својевољно вргну у челични јарам грчки! Свако ћe знати, да Срби несу били ни сајузници са Грцима, а ко би и био луд чинити сајуз са оним, који нигде и ништа немаше и којих царска круна и мантија, заједно са циркусовим и театарним стварима, паде у руке Аварима, који са Парсима отимаху и поједина предграђа Цариградска, имајући све остало у својим сопственим рукама већ готово 100 година. А ово што су они држали не беше грчко нити је могло бити њихово. 

Нама се пре свега ваља упознати са карактером писца Константина Порфирогенита (905 — 959 год.) па тек онда да изрекнемо суд наш о његовом писању о нама. Зна се да је он остао по смрти оца свога Лава Философа под туторством, као непунољетан, стрица свог Александра који се неје бринуо ни о држави, а камо ли престолонасљеднику. По смрти овога сенат преда непунољетна престолонасљедника патрицији Николи, а сам разстури сплетке и интриге, под упливом којих одрасте Константин. 919 год. ожене га и од тог доба владаше над њим таст му Роман, кога се једва отресе 944. год. Но и по овоме Константин се показа како у карактеру, тако и у свему да неје човек за владу, а тако исто и да као човек неје од карактера. Будући, и као државник и као човек ништавилан у свему он гледаше да му син не буде таквим и баш за њ писаше оно своје сачинење: ''О управљању Империом'' (De Administrando Jmperio) из ког све наше паметаристе, као из најзнатнијег извора, црпе све о нама, верујући у све тамо казано, као фанатик Турчин (а и сваки је овакви) у свој Куран.

Да Константину не треба веровати скоро ништа, што је писао о Србима и Хрватима, као тобож: да ови измолише неке земље од Ираклије; да Хрвати дођоше под другим неким вођама пре Срба и т.д. са осталим политичним и намерним измишљотинама, јасно је кад се узме све оно што сам Константин сведочи говорећи:

''Ја ћу ти пре свега изложити какав народ и чим може бити користан и штетан за Грке. Даље како живе народи и помоћу кога имено могу се утамањивати и покоравати једни и други. Говорићу ти о њиховој неситости и грабљивости, као и о безобразним захтевањама. Ја ћy ти казати о разликама међу народима, њиховом происхођењу, простору земаља, као и шта је се догађало међу овим и Грцима, а тако исто и шта је у нас ново учињено у односу овоме. Све сам ја то проучио по законима мишљења! (а не дата) и предајем теби мој љубазни сине да би ти, знајући разлике међу народима, умео се обраћати с њима, мирити их, а кад је могуће покоравати их и побијати, и они ћe ca страхом и ужасом гледати на твоје ведикодушије и бојаћe те се као живе жеравице."

Мислимо даје ово довољно казано, да Парфирогенит неје историја народа и да лаж Порфирогенитова излази јасно на видело, нарочито кад се човек опомене оне измишљотине, што су се Срби тобож населили најпре у Маћедонији, основали, на граници Teсалије град Србицу, па тада одма вратили се натраг, дошли до Дунава и ту молили Грчког неког претора у дан. Београду ?! да им се уступе те земље. Прво и прво неје лако основати град за две три недеље, а и неје ни могуће, пa гa напустити и ићи чак од Солуна до дан. Београда; те ту бајаги молити за неке земље. 

Друго тада неје ни било Београда, нити је се дан; Београд звао Београдом; но је се он звао и тада и још млого доцније само Сингидуном (Singidunum) у Римљана, а тако и у Грка (Συγινδηνον, и Σιγγηδον) Но па баш узмимо све и да је тако: да су се селили Срби, што неје могуће, питање је: куда су се и одакле селили? Рецимо као што каже Порфирођенит: из Маћедоније к Дунаву. Е! баш се ту и огледа његова лаж, јер он незна да онда Београда, као и Грка, неје ни било овде у овим сад. cpп. земљама де каже, а камо ли неке тобожне грчке земље. Зна се извесно, да је стари Сингидунум прозват Београдом тек у 13. и 14. веку, а од тог времена до Порфирођенита прошло је преко 328. год. дакле: нити је било Београда, ни грчког каквог претора овде, шта више неје било ни грчке земље не само овде него ни у Маћедонији, и Тракији, и све је то било Аварско, а грчко баш ништа.

​Лаж његова и глупост наших назови паметариста још јасније излази из овога, што се баш онда Срби, са војеном снагом под Дрвенаровим сином Звонимиром, спуштају са Карпатских планина, пошто се на ове попеше из својих срп. земаља око Дан: Балтијског мора, из Ђерманије и дан: Пољске кад Авари ови око 626. год, бијаху опколиле не само Цариград, све Грке, и све ово што се зове грчко тада стањено само у Цариграду, но и кад још и од прилике доведоше бившу српску државу Свевладовића, или Самовладовића до крајњег ништавила. Ови се јављају да помогну своју браћу и да одрже овде Српску Државу, као у Земљи од Искони Cpпскoj, а не за робство грчко; те да се утамањују противу Авара. 

А да Српска држава небеше сасвим и сва покорена Аварима видили смо где они ступају у сајуз са овима, позивају их да заједно нападају на Солун, што Авари, жељни добити, и чине. Сва је ствар у томе: што је Српска држава тада повукла се у горе и планине, које иду кроз земље дан: турске или Праве Србије или као што данас тај део целим Шаром, па Каробом и Ђурђем планином зову Албаниом, и другим споредним планинама до у Епир и Тесалију. А је ли и овај гористи комад од некадашње огромне царевине српске плаћао данак Аварима или не, ми незнамо ? 

Ми знамо, и Константин Порфирођенит знао је још боље од нас, да баш у време доласка друге државне и народне власти Српске у ове земље око 630—634 год. Персијанци под војводом Шахабарзом год. 626 још почев од Јуња стоје (са стране азијске) под самим Цариградом, а Бахана аварски Хакан опет са ове стране (из Европе) и да од Цариграда Грци немаху ни један педао земље у Европи и Азији, па и Цариград сав не бејаше у њиховој власти. Знао је врло добро Порфирођенит за све беде и муке од аварске и парске силе, које трпљаху у свом Цариграду Грци, кад га ови варвари обсеђаваху, баш у оно време кад дође Звонимир са својим срп: народом и војском и поврати опет пропадајућу српску Самовладову државу. У његовим ушима још су на 320 год. после тог догађаја звониле речи Хаканове:

''Ви видите ова три посланика Парска који ми јављају да ми Шахарбазар држи у приправности војску с оне стране Босфора''
''Πγαγεν εις ό ψιν ό καγανας τεις Περσας φορουντας ολοσυρικα''

''Ако пристајете да изчистите и изпразните град (Цариград) сви колико вас гођ има, и да изађете из овога само у кошуљи, гаћама и по једној дреји озгор; па ако тако пристајете да учините, онда ћy још моћи којекако угодити ствар код мог пријатеља Шахарбарзара, и ви ћетe сви прећи у његов логор, а ја вам јамчим, да вам неће ни мали прст на руци заболети.'' ''Φιλος γαρ μου εστιν χαι περασετε ωρος αυτου, και ουχ διχετ ημας (види Chron. 395)'' 
''A што ce мене тиче, ja xoћy ваш град, ja гa xoћy ca свим што је у њему, па сад размислите добро, да немате другог начина да спасете свој живот, осим, ако можда непостанете: рибе те се у море загњурите, или птице да у небо прнете" 
'' Αλλος γάρ ύμας υοκ ενι σωθηναι, μη ικθυες εκετε γενεσται και δια θαλλασσην απελδειν, η πγερωτοι και εις του ούρανον απελτειν вид; Chron: ''

Ми ни најмање несумњамо, да све ово неје знао Порфирођенит, али неје хтео да зна и неје му било ни стало до истине. Он напослетку неје ни писао истину (историју), већ упутство свом љубазном сину Роману, како ћe кад дорасте и постане Император, да сакрива истину, и како ће да влада и покорава остале безобразне дивље варварске народе ''са безобразним и безстидним захтевањама'' да су независни; те да не остане слепац код очију, као он, отац му. Напослетку он заклиње сина и учи га како ваља да одговара кад какав варварски вођ захтева царску круну, огртач и т.д. како ваља: 

''увек да тајно оваким гостима, под видом пријатељства, да им подпаљује грчку ватру, и како ваља да се поступа са давањем царских принцеза за овакве варваpe и т.д. (Vid: De Ad: Jmper: c 82—90.) ''

Ho ми остављамо Константина и његове присталице, а идемо за током ствари и овде можемо додати само ово: Да под именом неког небившег пресељена Срба које Константин xoћe, из града Србије на граници Тесалије а у Маћедонији, ваља подразумевати, пренашај српске престолнице можда под Звонимиром (или којим доцнијим Дрванићем) из ове (дан: Србице) у Београд на реци Дунавцу, но не овај наш на Дунаву, него онај у дан: средњој Албанији, у ком негда сеђаше наш цар св. Владимир, кога на превари убише Бугари Маја 1015. год.

Аутор: ВИНЕДА
serbdom.wikifoundry.com