СЕРБАН - Митологија Келта

Фото: Jin Fitzpatrick

У ирској митологији, познат је као fomorii ратник, митско биће, натприродне расе, један од античких богова мора. “Fomoire” или “fomorians” (ПОМОРАЦ), јесте полубожанска раса, која је у древним временима, настањивала Ирску. Урањајући полако у ирску митологију, на почетку ове приче, упознаћемо се са тим митским бићем.

– Молим вас, представите нам се? – Врло радо, драги моји Срби, дуго сам чекао на ову прилику, да се упознамо. Моје име, требало би, да вам звучи познато, зовем се Сербан (Searbhan). По имену, увиђате да између нас, постоји нека веза. Сигурно се питате, која је то нит, која нас повезује? Та нит сте ви сами, које званична историја, назива разним именима. Учили су вас, да су Келти живели на простору, на којем ви данас живите, пре него, што сте се ви на њих, наводно доселили. Одмах вам морам рећи, да то није истина, јер испред вас, главом и брадом, сада стојим ја, Сербан. Нити сте се ви досељавали на просторе Баал–канског полуострва, нити су Келти са њих отишли. Ја сам ви, ја сам Србин, ја сам Келт. Ја, Сербан, био сам чувар светог рунског дрвета, чији плодови дарују вечну младост. Био сам дивовског раста, једноок, једноног и једнорук. Дрво које сам чувао, налазило се у Дубрави, а за чувара дрвета, поставила ме је лично Tuatha de Danan (Теута од племена Дана), која је са Fomorii, била уско повезана.

Фото галерија 1: Ако желите да видите слике у већој резолуцији искористите опцију ''отвори у новој табли'' (open in new tab).

По келтској митологији, то свето дрво, налазило се у Дубрави, и чувао сам га ја, једнооки див Сербан. Опис келтског бога Сербана, џиновски раст и једно око, опис је познат у грчким транскрипцијама, под именом киклопа, а један од таквих, познатијих киклопа, био је Polifem, син бога мора, као и Сербан, о коме је сведочанство, оставио александријски историчар Appian (95 – 165). Име полифем је кованица, која се може превести и као “многоговоран”, ако је подела poly+phemos, а не polyp+hemos. У најпознатијем делу “Ромајка” (ῥωμαϊκά, Historia Romana), Aпијан је записао, да од истог оца Полифема, потичу три сина Илир, Келт и Гал, и од њих су настали народи Илира, Келта, и Гала.

Фото галерија 2.

​– Магично дрво, које чувам, зове се “Rowan tree – Оскоруша, или Јаребика”.

​Латински назив за оскорушу, јесте “Sorbus Aucuparia”, или “Sorbus Domestica”. оскоруша је листопадна врста дрвећа, чија је кора, коришћена за писање руна. Име Rowan, потиче од рујне боје лишћа и плодова. У галском језику, назив за оскорушу, јесте “Caorann”, или Rudha–an, Red One, слично енглескoj речи “Rowan”, а међу многим народним именима, треба издвојити “Rune tree” и “Sorb apple / Сорбска јабука”. Оскоруша је белогорична врста дрвећа из породице ружа “Rosaceae”, која са “Moraceae”, и другим врстама, чини породицу скривеносеменица “Rosales”. Поред Sorb и Ros, треба ли још нешто? Rosaceae је аутохтона врста, на подручју западног Баал–кана, и једна од најбогатијих и најраспрострањенијих биљних породица, чије су ареале, Срби засадили по западној азији, скоро целој европи, чак до Исланда, а данас је проређене распрострањености.

Фото галерија 3.

​Једна Дубрава, налазила се под именом Рагуза, на острву Сикелском, што јасно указује на повезивање митологије Келта и Гала. у књизи “Les religions de la gaule avant le christianisme”, из 1906. године, Charles Renel, наводи, да и код Гала, такође, постоји митолошки предак, бог сличног имена, бог светла Surburus(Срборус). Рељефни приказ бога Surburusa, пронађен је на планини Le Donen, у Француској. Сикели су на острво, будућу Сицилију, дошли из Етрурско–Сабинског подручја, око 1200 година, п.н.е., значи 500 година, пре опсаде Грка. У сицилијанској Рагузи, трагови Сикела, датирају пар миленијума, п.н.е. Занимљива информација је, да се као први од киклопа, међу гигантима, гигама(γιγας), помиње Sikelys, име блиско племену Сикела. Њега је мајка, богиња Земља, претворила у прво, свето дрво, заштићено од громова, и то је у грчком случају, смоква, подврста фикуса, који се сматра најстаријим на блиском истоку. И како келтски Сербан, чува плодове, светог рунског дрвета из породице “Sorbus”, тако у персијском Servestanu, свето дрво “Serv”, јесте дивовски чемпрес, као што постоји и бог имена Zervan, бог времена и простора. по галскокелтској митологији, име Surburus, означава: Surdo, Sordo–Сијати, и Bur–Wo, to Throw–бацати. Могуће је, да име Surburus, бог светла, описује дивовског ковача, који може да укаже на борилачко божанство, или бога грома.

Tреба нагласити и то, да је Kелтима, вепар био знак рата, и веровали су, да вепар стаје са борбом, када и са животом. У старој грчкој, вепра су обожавали, као отеловљење снаге и борбености. Код келта је вепар био симбол виших каста, ратника и владара. У књизи “The Golden Bough” (Златна грана), Sir James George Frazer, наводи, да се у неким верзијама, грчких прича, Хефест (Vulkan), онај код кога, Полифем /Сербан, и остали дивови, кују за богове, идентификује се вепром. Галски Surburus, келтског имена са свете планине Donon, приказиван је и као вепар. Из свега овога, јасно се види, да су Келти били Срби, самим тим и Гали, као и Трибали, који су, као грб, на србској застави, у времену првог србског устанка, имали вепра, као симбол животне моћи, коју дарује сунце.

Везани линкови: СРБИ - ТРИБАЛИ, Забрањена историја (1. део), Benutzer:Srbonis
​

Јован Деретић - Иако није први, свиђало се то некима или не, покренуо је лавину. До коначне истине!

Са врло дугачког списа записаних имена келтских богова издвајам неколико упадљиво "нашофоних" имена: Беда, Смер, Смертнос, Стана. И све оно што наликују на речи типа: Черни, Бел, Габрили, Граб, 'Леб, Коза, Луж, Нави, Обиља чак и Људи, Теутан, Три Борун, Велик... Келтима је вепар био знак рата и веровали су да долази из подземног света и да зарања у саму утробу Земље да би открио демона и уништио га. Представљао је опаког борца када је сатеран у безизлазну ситуацију, а верује се да вепар стаје са борбом када и са животом. У древном келтском астролошком систему вепар је довођен у везу са јужном страном света и елементом ватре. Повезан је са животном моћи коју дарује Сунце. Вепар (и његов не тако дивљи рођак свиња), су вероватно највајжније тотемске животиње галских Келта, поготово у терминима њихових веза са подземним светом (митолошким местом где обитавају душе умрлих), као опскрбљивачи духовне обнове. Дивљи вепар је симбол често коришћен као грбовно обележје ратника. Када је коришћена само вепрова глава то је означавало доказ гостопримства; то је најчешће био данак који је представљао дужност Краљу као услов феудалних односа. Марко Краљевић из србских народних песама има буздован (увек шестопер) и вучју кожу, док Хераклес носи велики штап и кожу лава. Марково име повезано је са морем и водом слично као Див са Сикелског острва које је потомак Бога Мора...

Sorbus потиче од латинске речи > sorbere > јести. Плодови свих биљака из рода сорбуса су јестиви. У природи их користе као храну висе од 40 врста птица. Иначе у србском језику постоје називи за све биљке којима је ареал распростирања од подножја Хималаја до Атлантика, чиме може и да се наслути и подручје србског битисања од неолита до данас.

​Аутор: Ђаманго Буџингер

Прилози: Станислава Вуковић, Анђелка Галантић, Јелена Поповић, Миомир Дедовић, Нино Белов, Славиша Шошић...

Уредио: Стефан СРБСКИ