За оволике услуге католичанству, није чудо што је папа Клемент XIII године 1758. поделио Марији Терезији титулу „Апостолски краљ Угарске“. Њена владавина пада међу најтамније странице србске историје. За Хрвате ово је најсјајније доба њихове „повијести“. Верни својој традицији, за ово су време они на јевтин начин дошли како до србске баштине, тако и до једног дела своје историје, коју су однарођени Срби као своју прошлост уградили у „хрватско тисућгодишње право“. И поред тога страшног доба, није се могао избрисати српски култ у многим покатоличеним породицама и читавим селима ни за стотине година доцније, пошто су многобројне католичке породице по Славонији, које су још из тих времена сачувале славне иконе, овима палиле свеће и чиниле то са колена на колено све до успоставе „Независне Хрватске".
Ступањем на престо Јосипа II, сина Марије Терезије, није се ни у чему олакшао србски положај. Хрватска се за минуле опасности од турске навале одужила Србима новим духовним и телесним прогонима. Јосип II је, додуше, показивао извесну вољу да поправи оно што му је мајка према Србима учинила, али за то није имао довољно одлучности. Требало је да прође пуних пола века од наступа Марије Терезије, па до доласка Леополда II, који ће после 50 најтежих србских година повратити србским остацима она права, која је Марија Терезија на захтев Хрвата укинула. И за Леополдово ступање на престо Хрвати су везивали нове наде, да ће довршити уништавање и онога остатка православља, али је Леополд прекинуо ову неправду тиме, што је 28. августа 1790. дозволио сазивање србског конгреса у Темишвару, на који је послао свога изасланика фелдмаршала Шмидфелда са оваквом поруком: „Што се мене тиче, држим да је српски народ и пре рата са Турцима живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата једнодушно у поновном освојењу истих предела учествовао, те и сад тамо живи, па да стога на те земље и највише право има." Колико је ово Леополдово признање србских територија мучно одјекнуло у хрватским језуитским редовима и редовима великаша, није потребно истицати, пошто је овима дигнута завеса испред мрачних хрватских намера за присвојењем Срема и Славоније. Чак се ни „повјесничар“ двадесетог века не може отети мучном утиску из тога доба и у немоћи каже: „У Хрватској се појави силна мржња на Нијемце“. („Хрватски Лист" од. 26. VI 1939.). Пошто је Србима преко темишварског црквеног конгреса зајамчен повратак и осталих србских земаља када ове буду од Турака отете, Хрвати су покушали да се послуже новом уценом. Не руменећи ни мало од стида, они су парарелно поставили претензије на ове земље баш у моменту када се Леополд имао крунисати у Пожуну. Изасланицима који су били одређени да присуствују крунидбеном сабору дали су овласт, да ови истакну краљу хрватске жеље за овим крајевима, чим би се од Турака повратиле. У овој новој игри Хрвати као и пре нису успели, а не би још у много чему успели, да Леополда II није стигла смрт од козјача после трогодишње владавине. (1. марта 1792). Леополдов наследник Фрањо II (1792. – 1835.) био је углавном заузет ратовима са Французима, као и разним династичким питањима, те се за његово време нема шта забележити, што би се могло битно разликовати од Леополдовог држања према Србима. Скоро би се то могло рећи за Фердинанда V (1835. – 1848.) који се и сам, осећајући се слабим да понесе терет краљевске круне, одрекао престола у корист свога сина Фрање Карла, а овај у корист свога сина Фрање Јосипа. (1848. – 1916.). Да није било Срба у Аустроугарској, хрватски сабор нити би имао резона да постоји, нити би се састајао, пошто не би имао шта да реши. Јер, његов сав рад и сазивање падају у доба, када се имало још који пут изгласати резолуција о хрватско-католичкој хегемонији над Србима. Тако је било од пре 1597. године, па до Фрање Јосипа 1848. године, да би затим ова језуитско-хрватска игра променила само своју форму и појавила се у облику „Илирства". Резимирамо ли цело ово поглавље, закључујемо да су се Хрвати од првих трагова своје тобожње самосталности, у одсуству храбрости за одлуке на бојном пољу, хватали уцењивачког нагодбарства. У том послу, када је требало Србима забости нож у леђа, нису бирали ни средства, ни друштво. Међутим, томе мора једном доћи крај, пошто Срби, како то рече један патриотски лист, не могу дозволити да Хрвати сваких 20 година пробају свој нагодбарско-издајнички нагон, и не могу дозволити да носиоци „тисућгодишње културе“ са својим пријатељима сваких двадесет година у име те „културе" побију милион Срба.
ИЛИРСКО ЗАКУЛИСЈЕ
Када су за време Фрање II због његове слабости избијале буне по Аустроугарској, загребачки су аранжери једном вешто припремљеном представом у хрватском сабору отворили ново поље рада хрватским аспирацијама. Пошто и поред деломичних успеха ипак вековима нису успели да потисну српско име, пронашли су нови начин за разводњавање српства, и измислили такозвани „илиризам“. Овом новом идеологијом намеравали су да затупе српски патриотски осећај и тиме створе одскочну даску према српском историјско-етнографском простору. Да та представа што бољи ефекат постигне, успели су да за једног од главних носилаца улога ангажују српског патријарха Јосифа Рајачића, који на тој представи устоличава хрватског бана Јосипа Јелачића. Хрвати су могли задовољно трљати руке јер су знали да ће овом ортачком заједницом постићи два циља, пошто ће избрисати српско-хрватску етнографску границу, што им дотле никада није пошло за руком, и моћи ће лакше уцењивати бечки двор. О томе “илирском“ закулисју уверио се патријарх Рајачић једва 13 година доцније, како ћемо то мало даље видети из његовог протестног писма хрватском сабору.
Почев од 1848. или коју годину пре, Хрвати су, дакле, ударили у „илирске" таламбасе само зато, да би Србе одвратили од своје националне линије. И док су се фарисејски звуци ових вешто инсценираних махинација разлегали „илирством", хрватски су језуити Србима под Аустроугарском припремали нож у леђа. Представивши бечком двору као да су Срби са Хрватима један народ и позвавши се на ону представу у хрватском сабору, језуити су продрли са мишљењем, да престаје потреба, српске Војводине као самосталне јединице. С тим у вези искрсава плод загребачке аранжерске вештине. Фрањо Јосип почетком 1861. године укида српску Војводину, па Банат и Бачку припаја Мађарима, а Срем са Славонијом Хрватској. („Хрватски Лист" од 5. VIII 1939.). Овиме је Хрватска открила своје намере према Србима. Кад је овако комбинованим акцијама хрватским представницима и хрватском клеру успело укинути српску Војводину и распарцелирати је међу Хрватима и Мађарима, ово је, разуме се, изазвало мучан утисак у свима српским покрајинама под Аустроугарском. Претила је чак опасност да не дође до општег народног устанка у тим покрајинама. За то време Хрвати су по старом лешинарском правилу пожурили „утјеловљење“ ових крајева Хрватској, а иста она тобожња „браћа“ из хрватског сабора, која су све дотле палили свећу српско-хрватском „братству“, истакли су са службених места да је сремско-славонско становништво „од искона“ хрватско. Таквима се придружио и онај исти Иван Кукуљевић, који је до недавно пре тога тврдио, како се само Србима може захвалити, што се још спомиње име Хрвата. Веровати невернику и стезати сваку неискрено пружену руку, то су слабе српске стране, које су и криве за његову трагедију. То је можда најболније прошлога века осетио патријарх Јосиф Рајачић кад је видео сво закулисје хрватске „браће“. Заједно са њиме је то осетио и цео српски народ у Аустроугарској, односно на тај начин проширене Хрватске, јер су сви хрватски „сталежи“ и њихово јавно мнење са сабором на челу поздравили државни акт о укидању српске Војводине. Пред оваквом обманом, патријарх је у своме писму упућеном хрватском сабору 1. марта 1861. године болно јаукнуо и бацио оптужбу на лажно југословенство као маску у стварној борби противу србо-словенства и православља. То писмо, писано скоро пре једног столећа, једнако је актуелно својом садржином и данас. Патријарх Рајачић у њему између осталог довикује хрватском сабору и ово:
Увиђајући да су одговорни хрватски људи одвише рано дали израза своме унутрашњем одушевљењу, језуити су дали знак да се пролију лажне сузе. Наређено је хрватским великашима из сабора, да се извину патријарху, а остављено је времену и хрватској власти да учине своје.
Да би се између матичних српских земаља Србије са Црном Гором и ових, декретованих Хрватској и њеном утицају, односи што више охладнели, и да би тиме био постигнут што већи резултат српског народног разједињавања, Хрвати су на лице навукли маску југословенства. Тако хрватски сабор у својој 58. седници од те године, на дан 10. августа 1861. године проглашује недавно пре тога примљени српски језик за југословенски и ствара закључак о потпуној равноправности ћирилице са латиницом у Хрватској. Никаква братска сентименталност није руководила хрватски сабор да донесе овакав закључак, већ се овде ради о нечему другом. Научени да натуравају своје непопуларно име, а присиљени да приме српски језик за свој, погођен је био тиме њихов тобожњи престиж. Да им се не би рекло како говоре српски, прогласили су га југословенским. Осим тога, веровали су да ће српски народ у оним крајевима променом назива имена лакше заборавити на оно што је био и што јесте. Све то, разуме се, са задњим мислима, да се приведу католицизму. С обзиром пак на помоћ, која им је за католичку акцију у српским крајевима од Рима и аустроугарске владе давана, постао је прави хрватски језик заиста неупотребљив, као што се то види из оне песме, цитиране у овој књизи, где се говори о основима хрватске писмености и књижевности. Да ли је оно био први српски протест противу тенденциозне хрватске пропаганде и покушаја натуравања свога, како се види Србима непопуларног имена, или је таквих и пре патријарха Рајачића било, не можемо поуздано знати. Знамо, међутим, позитивно ово: Да су водећи Срби бар за време заједничког живота у Југославији подигли глас само противу извртања историје, којим је притајено усташтво васпитавало своје хрватске читаоце и спремало их да у даном моменту свим својим урођеним крволоштвом изведу вековне тежње за истребљење Срба, српство би уштедело много крви и суза најраснијег дела свога народа. Али, Београд. је, сем извесних изузетака био глух и нем. А ови часни изузеци, попут оних из редова Српског Културног Клуба, били су „у интересу јавне безбедности и поретка у држави“, односно „у интересу државе Југославије“ немилосрдно прогањани ако би дигли глас да је српство у опасности. То у највише случајева баш од тих истих Хрвата, који су своје стварне осећаје маскирали фотељама високих државничких положаја. Патријарх Рајачић није могао живети више него обичан смртник, да би непрестано стајао на српској стражи све до Југославије и за време ње и непрестано одбијао хегемонистичке нападе, често пута од оних Хрвата, који су јели или желели јести српски хлеб, а истовремено били најогорченији непријатељи српства. На овом месту морам нагласити, да је Еуген Кватерник, вођа франковаца у хрватском сабору, школован српским парама, које је његов отац примао као плату наставника у загребачкој правословној академији. („Хрв. Лист" од 7. VIII. 1939.). Што се тиче Анте Старчевића, можда он и не би развио онакву отровну идеологију да су му Срби услишили молбе. Он је одмах по завршеним студијама поднео молбу загребачкој правословној академији да га ангажује за наставника. („Хрв. Лист" од 8. VIII. 1939.). Ова писма смо ексклузивно објавили у мају 2015. и можете их погледати ОВДЕ. Кад ту није примљен, обратио се 20. августа 1851. године „Висококнежевском попечитељству“ у Београду са молбом да га прими за катедру математике на београдској високој школи. У тој својој молби Старчевић не каже да је Хрват, већ дословице вели: „…држим доста напоменути само то, да сам родом Личанин“. На крају молбе, која је примљена под бројем П. 981 од 30. VIII. 1851. године у Београду, Старчевић уверава српску владу, да ће „ријечју и чином“ одговорити очекивању високог попечитељства, па завршава: „Високог попечитељства понизан слуга Антун Старчевић доктор из мудрословља." Шта би тек било да је Јосиф Рајачић непосредно пред српском трагедијом из 1941. године устао из мртвих, па прочитао брда најординарнијих неистина „сувремене хрватске повијести“? Да ли би патријарх могао довољно искалити свој гнев за толика извртања, која су нарочито од 1934. године па до слома из Загреба фабрикована. Међу тако скованим лажима пала би му у очи нарочито једна, која се дотиче његовог доба. То је она објављена у „Хрватском Листу“ од 1. VI 1939., где „сувремени“ хрватски повјесничар већ по правилу гусарења по српској прошлости описује битку код Србобрана у Бачкој (1849.) и приписује је, разуме се, хрватској „храбрости“ и Хрватима. О томе хрватска „повијест“ овако махнита: „До велике битке дође опет код Сентомаша, гђе је Перцел изгубио 4.000 људи. Иза ове побједе освоји Јелачић Бачку све до Фрањиног прокопа.“ И сами трезвени Хрвати морали су се наједном наћи у чуду од толике хрватске храбрости, коју „сувремени“ наједном однекуд извукоше из бујне маште својих историјских романсијера, што у својој неваспитаности отераше тако далеко, да допреше чак у Сентомаш и тамо „починише чуда од јунаштва“. „Повјесничар“, додуше, избегава не само да дода како је Сентомаш у ствари Србобран, а још мање одакле му то име. Пошто се до Југославије није родио још који патријарх Рајачић и како се то за време Југославије због прописа закона о јавној безбедности и поретка у држави није смело рећи, говоримо то са извесним закашњењем и довикујемо: Није истина! Није истина исто онако, као што сте исписали брда неистина, на којима сте посадили такозвану „сувремену хрватску повијест“, па тако обмањујете свет о битци и код Србобрана. Јер да је то била победа ваших предака, не би се ово бачко место прозвало Србобран, него Хрватобран. Да их потсетимо: За време мађарске буне 1848. године, одиграва се она језуитска представа у хрватском сабору, о којој смо мало пре чули. Верујући да тиме имају српску легитимацију у џепу, Хрвати су се упутили у Беч да тамо изнуде нове прилоге своме „тисућгодишњем праву“. Избором Јосипа Јелачића, они су веровали да је тиме и Србима наметнут хрватски вођа. Ово се, међутим, Срба није ништа тицало, јер је Фрањо Јосип указом од 15. децембра 1848. године потврдио избор Јосифа Рајачића за српског патријарха, а Стевана Шупљикца за српског војводу. Због сталног притиска мађаризирања, Срби се нису одазвали мађарском позиву за помоћ у побуни, већ су се придружили царској војсци. Пошто се Мађарска налазила у побуни, Фрањо Јосип је више „де јуре“ него „де факто“ титуларно поставио Јосипа Јелачића за команданта трупа у Мађарској, којих није ни било. Међутим, он није ни у једној прилици командовао српским трупама из разлога што су ове биле непосредно подређене својим народним српским војводама. Бачка је била српска операциона зона, где су Срби уз новчану помоћ кнеза Михајла Обреновића бранили српски живаљ. Када су Мађари, међутим, почели клати српски живаљ и палити српска села по Бачкој, послао је кнез Александар Обреновић 10.000 српских војника из Србије, под водством војводе Стевана Книћанина који се са Мађарима сукобио код Сентомаша и ту их потпуно разбио. То је био мотив, да се Сентомаш прозове Србобраном. Усташки „повјесничар“ из 1939. године конструише нову лаж и сматра што је Јелачић противу Кошута Лајоша (Kossuth Lajos, Monok, 1802. – Торино, 1894.) командовао хрватском војском, да тиме Хрватима припадају и независни српски успеси, постигнути војском из Србије и српских земаља под Аустроугарском, руковођеном српским војсковођама. Погледајмо мало, како је после мађарског слома (кога су изнудили Руси под Николом II и натерали Мађаре да им код Вилагоша 1849. положе оружје) у Бечу оцењена хрватска, а како српска помоћ и храброст: „Године 1852. забранило је министарство хрватску заставу, а мјесто хрватског језика уведен је у школама и јавним уредима њемачки језик.“ (»Хрватски Лист од 2. VII 1939.) „Кад Руси покорише Мађаре, цар Фрањо Јосип године 1849. царским патентом установи за своје Србе посебно војводвтво Србију, која обухвати Срем, Банат, Барању и Бачку.“ (Загреб: 1894. Срби у давнини стр. 173) Поводом оснивања српског војводства 1849. године, потписао је цар Фрањо Јосип са још девет аустроугарских министара царски патент и о карактеру српских земаља у томе војсводству а данашњој „Независној Хрватској" дословице рекао и ово:
„Срем, у коме готово искључиво све сами Срби обитавају, јесте за овај народ од преузвишене важности као земља порекла првих њихових досељења, као место њихових најособитијих историјских опомена и светитеља." (Царски патент од 1849. г. Стр. 20)
Ова два државна акта дају сами одговор хрватским „повијесним“ скоројевићима о томе, како је оцењена српска, а како хрватска храброст код угушивања мађарске буне.
Да ли је Јосип Јелачић хрватски бан (према „Хрв. Листу“ од 2.VII 1939.) баш ради тога 1859. године полудео и умро, то се не може знати. Ако је пак то био узрок његове смрти, могао је само мало сачекати, па да 1861. године види, како се хрватска жеља ипак испунила и како се бечки двор за она српска чуда од јунаштва овима одужио укидањем њихове Војводине, која је постала поклон католичком жртвенику између Хрвата и Мађара. То је био резултат комбиноване акције хрватског језуитизма и такозваног „Илирства". У форми лажног братства, хрватско језуитско закулисје навукло је тиме успешну маску. „Може ли иначе наћи оправдање она вековна српска слабост у додиру са Хрватима, ради чијег смо „братства“ изгубили најраснији део свога народа, а да смо од такозваног братства даље него смо икада били. Јер, они су се „братством“ служили само онда, када су се требали залетети у српски етнографски и историјски простор. Кроз овакву призму треба посматрати и Штросмајера (Јосип Јурај Строссмаyер, Осијек 1815. – Ђаково 1905.), чија је површина била вешто прекривена блефом тобожњег братства и једнакости, док му је унутрашњост сакривала нови католички ланац, који је у режији Загреба требао да стегне у своје карике не само остатак православних Срба у Хрватској, него можда и изван ње. Та је чињеница хрватској историји, изгледа, добро позната, па зато видимо у хрватској „повијести" о Штросмајеру ове редове: „Трагично је за његову успомену и то, што се послије његове смрти позивају на њега и његов рад разни непријатељи хрватског народа (овде мисли на Србе), који својим радом и погледима сигурно не би нашли одобрење ни код самог Штросмајера." („Хрв. Лист" од 6. 7. 1939.) Загребачким „Службеним Новинама“ број 182 из 1893. године омакло се признање, да је Камило Драјфус (Camille Dreyfus i André Berthelot: ''La Grande Encyclopédie") говорећи о Аустроугарској рекао, како ова има под собом Хрвате, који су племеном и језиком Срби. Ово што је Драјфус тек тада „открио" знали смо ми одавно, а знали су то и Хрвати. Нарочито Хрвати јаничари. Можда само Драјфус није знао шта су све дотле Хрвати предузимали, да он или ко други не би могао записати такво чињеничко стање. Још мање је могао знати, да су Хрвати у тима напорима већином употребљавали и таква средства, која су не само недозвољена, него и са гледишта народне части неморална. Овде спадају све оне отимачке изјаве, формулисане по свима правилима лукавог Загреба, у којима се покушава не само оповргнути факат да у српском народу има племе које се зове Хрвати, већ се поред крађе народности прибегава територијалним провалама, како то видесмо из класичног примера са жупаном и чланом хрватског сабора Кукуљевићем. Али, „лакоумним, немирним и непостојаним“ Хрватима, како рече аустријско ратно веће у Грацу („Хрв. Лист“ од 18. 6. 1939.), није било тешко да у својим изјавама или одлукама често пута иду из крајности у крајност. Они су били у стању да за неколико дана или недеља у гледању на српске проблеме постигну потпуну дијаметралност већ према томе, како им кад треба. После жучног протеста српског народа и његовог патријарха противу покушаја да се укинутој српској Војводини прикачи хрватска фирма, хрватски сабор као носилац „илирског“ закулисја, спустио је нишан и упутио свога представника Славољуба Врбанчића на прославу 100-годишњице Матице Српске. Разумљив је интерес владао за реферат, којега је имао поднети сабору о запажањима, која је међу Србима уочио после парцелације Војводине међу Хрвате и Мађаре. Судећи по стенографском записнику са 77. саборске седнице од 6. октобра 1861. године, сабор је одушевљено примио Врбачићев реферат. Међутим, да ли је овде ликовало стварно одушевљење или лукавство Загреба, то се из прашњавога записника не може видети. Тек, Славољуб Врбанчић је о Срему изговорио, а хрватски сабор аплаузом одобрио ову изјаву:
Тако Славољуб Врбанчић и хрватски сабор о Срему. Ко не познаје хрватски језуитизам и „илирско“ закулисје, нашао би у овим изјавама много чега, што би могло личити на братство. Стварност је, међутим, другачија. Јер док је српски народ кроз толика столећа успевао да очува своју и хрватску народност, како то Кукуљевић пред хрватским сабором рече, сада се над Сремом лију „крокодилске сузе“ и Србе теше како је то само зато, да би Хрвати тобоже сачували Срем од туђинштине, па када та опасност мине, да ће га „чиста и непокварена браћи Србима повратити“. Као да неко без властите прошлости може сачувати туђу будућност!
Како су Хрвати испунили свечано обећање своје и свога сабора, види се из тешких деценија, које је сремски народ заједно са осталим српским народом под Хрватима преживљавао све до 1918. године. Види се по томе, што су исте оне српске народне светитеље о којима говори Славољуб Врбанчић 1941.-1942. најпре опљачкали, па их затим пребацили преко Саве. Осведочили смо се и по томе, што су престоницу Змај Деспота Вука – Сланкамен, престоницу Ђорђа II Бранковића – Купиново и престоницу Јована Бранковића – Беркасово подвргли бомбардовању и страховитом верско-духовном терору. Најзад, уверили смо се и тиме, што су седиште првих српских патријарха (Загреб 1894.: „Срби у давнини" стр. 214) Сремску Митровицу, мимо Поглавникове изјаве да никада у „повијести" није Хрватима припадала, ипак службено прозвали Хрватском Митровицом.
ХРВАТСКА СТАТИСТИЧКА ТЕНДЕНЦИЈА
Године 1893. било је по рачуну „Обзора“ (број 258 из 1893.) преко 8.000.000 Срба. Када је овај србождерски орган хрватских језуита на измаку 19. века пронашао овај број Срба, ми би имали разлога тој цифри додати још који милион, јер нам је познато, да је „Обзор“ избегавао похвалити се српском снагом. Међутим, интересантно би било сада чути од његових усташких наследника, шта мисле о данашњем броју Срба. Ми би овде могли поновити ону из народних песама: „Куд се здеде цар Немање благо?!“. Јер свега 17 година после овога „Обзоровог“ чланка, вршен је 1910. „попис пучанства“, који је мимо воље становништва обухватио земље под данашњом „Независном Хрватском". Тим је „пописом“ нађено, да у тим крајевима има свега 1.569.848 Срба. Остало је „Обзор“ са загребачким језуитима покатоличио или класично утајио. У исто време живело је на истој територији 2.476.575 Хрвата, рачунајући у овом броју и Србе католике – Шокце. Што се тиче територије на којој су Срби апсолутном већином живели, српско-хрватски однос на територији доцније „Независне Хрватске" био је 70:30 у корист Срба. У ових 30% хрватског простора урачунати су и Шокци мада они тамо не спадају. Ових Шокаца било је према мађарском попису из 1840. године 297.747. Хрватска статистика за 1910. годину признаје, додуше, на страни 12 да су се Шокци и Хрвати до недавно разликовали, али их коначно и мимо њиховог питања, због тога што су припадници католичке вере сврстава у ред „аутохтоних“ Хрвата. Писцу је, мећутим, познато властитим посматрањем на лицу места, а о томе се до неколико година уназад могао уверити ко је хтео, да су Шокци сиромашне хрватске досељенике обично на крајевима њихових села стављали под посебан појам, називајући их Хрватима, као да говоре о трећем лицу.
Бијаше дакле по „Обзору" на измаку XIX века осам милиона Срба. По хрватској статистици из 1910. године, којој као и многим хрватским тендециозностима не верујемо, овај број, уколико се односи на „хрватске земље", опао је на свега 1.569.848 Срба. А већ сада их по усташким начелима и по њихивом учењу нема ни једнога. Ето, то је резултат српско-хрватског братства и прогањања свих оних истинских српско-славенских родољуба, који су за време најжешће хрватше пропаганде у Југославији вапили да је српство у опасности. Имамо разлога да не верујемо хрватској државној статистици из 1910. године као и свима онима доцније јер знамо да је стотинама година лешинарила по српском историјском и етнографском простору. С правом сматрамо, да су Хрвати оној цифри од 1.569.848 Срба морали додати много и много, па да бројчаност Срба у њиховој статистици буде реална. Вероватно ће се и томе питању посветити посебна пажња и тачном рачуницом утврдити број Срба, које нам Хрвати дугују. Задовољимо ли се, међутим, хрватском статистиком, требали би да по хрватској рачуници видимо, колико су оснивањем „Независне Хрватске“ преузели српских душа на „братско чување". О прирасту српског становништва хрватска статистика на страни 12 дословце вели: „Није тако повољан одношај за Србе, јер је њихов пораст био за 147.209 душа, или за 29.50%". Ова јадиковка о Србима наводи нас да кажемо коју о напорима, које Хрватска деценијама чини, да би спречила такозвану „бијелу кугу“ (спречавање порођаја), да би што мање косила по Хрватској, а нарочито у Шокадији. Математичари су изводили из рачуна вероватноће време, за које ће Шокадија изумрети, а један славонски лист написао је почетком 1939. го-дине ово:
Један други славонски лист написао је поводом овога првога неколико недеља доцније:
Ово је било потребно да се зна, како би се објаснило одакле онај хрватски прираст у размаку од 1880. до 1910. године кад нам је познато за толико опадање наталитета и борбу противу „бијеле куге" у хрватском народу. За ово треба тражити објашњење у чињеници, да ове три деценије спадају у она доба историје Срба под Аустроугарском, када су на хрватском жртвенику принашани римској цркви. Ето, отуда је онај прираст хрватског становништва у размаку од 1880. до 1910. У том прирасту налазе се и они Срби, који су ко зна из којих разлога спашавања живота или животне егзистенције, са неописивим гневом у души и сузама у очима морали напуштати веру својих отаца и прилазити вери, са којом су се тек њихови даљњи потомци могли измирити. То је било златно доба хрватске статистике. Што се, међутим, та надувена статистика не може похвалити ни четвртином овога прираста за раздобље 1910.—1940., не лежи кривица до Београда, јер он у те крајеве није слао београђане да врше попис, него је то резултат времена, када српски народ у овим крајевима присилним покатоличавањем није био материјал за „прираст хрватског пучанства“.
На овоме месту морамо се дотаћи предавања некаквог хрватског „новинара“ (Ивана Амброзића), одржаног почетком марта 1943. године преко загребачког радија (хрватски: „круговала") о теми: „Сузбијање бијеле куге у Хрватској". „Новинар" на крају свога предавања „констатира" да за „бијелу кугу" нико други није крив доли „главом" Београд! Најзад, ипак ликује констатацијом, да је статистика прираста у „Независној Хрватској" показала за две године активу. Ми смо били научили да Загреб баца кривицу на Београд и онда, када не падне киша на време или кад одвише пада – и то нас много не интересује. Али, ово предавање морамо сравнити са исказом жена избеглица од Санског Моста, које су кратко време после његовог „предавања“ пребачене из земунског логора у Београд. Оне кажу да су Хрвати отпочели са новим начином јаничарења тиме, што одузимају сву малу децу од њихових родитеља и смештају их по ка-толичким самостанима, где у њих убризгавају отров језуитизма. Разуме се, на тај начин „госпон новинару“, да вам се мора показати „плус“ у прираштају! Само будите бар храбри, ако већ немате поштења, па признајте да је тај прираштај хрватског „пучанства“ прибављен усташким ножем а српском крвљу! Употребимо ли ипак хрватску рачуницу као приближну, што није случај, па броју 1.569.848 Срба прибројимо близу 30%, онда и по њиховом рачуну дугују српском народу округло 2.000.000 српских душа. Ми из статистике од 1931. године, међутим, знамо да је на територији доцније „Независне државе Хрватске“ живело преко 2.500.000 Срба, а најзад нам је познато, да су Хрвати затекли на данашњој својој територији преко 3.000.000 Срба. Пошто су усташи затрли српско име, најновија хрватска статистика ликује „великим хрватским прираштајем" и по њој би изгледало, као да је свака она хрватска нероткиња из удружења „Бијеле куге“ могла за две године родити по 10 Хрвата. Успоредбе ради, неће бити сувишно да погледамо, како су Хрвати у тој статистици из 1910. представили по срезовима број Срба и свој.
Задржимо ли се на овој хрватској статистици од пре три деценије, када нису имали разлога лукавом јадиковању, како су тобожњи српски „куфераши“ преплавили „хрватске земље“ и тиме „утјецали“ на државну статистику Хрватске као дела Југославије, па бацимо ли поглед не толико на крајњу цифру како су је они изнели, већ на етнографску карту онога времена, долазимо до занимљивог резултата, који баца право светло на српско-хрватски однос у земљама од којих је саграђена „Независна држава Хрватска“. Овде не засењује нешто већи број Хрвата, већ нарочито пада у очи, да су Хрвати живели и да живе на свега једној четвртини територије, која се доцније назвала Независном Хрватском. Остало је српско. Имајући то у виду, Хрвати су још од анексије Босне и Херцеговине уметничким маром кројили срезове тако, да у што већем броју срезова постигну хрватску већину. У томе послу наилазили су на непремостиву сметњу коју им је чинио непрекидни српски етнички ланац, па су морали хтели не хтели, дозволити да од укупно 132 управне јединице Срби остану у већини у 61, односно 46% свих назови хрватских срезова.
ИСТОРИЈАТ УЈЕДИЊЕЊА
И ЊЕГОВЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Иако доцкан, било је најзад време, да се пред српским народом изађе са чистом истином, јер ће та истина скинути маску са језуитско-хрватског лица и тиме мушки рећи, да је хрватска већина тобожње братство сматрала могућим само тако, да се хрватски простор и језуистки утицај помере према истоку. Ово је хрватско правило како у доба „добрих“, тако и у временима рђавих српско-хрватских односа. Код Срба се, међутим, и у време свих тих насртаја провлачи светла нит, која карактерише сваки витешки народ. Кад су им Хрвати после Томислављевог отцепљења који пут по упутствима из Рима и руковођени задњим мислима неискрено пружали руку, Срби су је и мимо сазнања да се иза ње крије нови језуитски насртај, ипак прихваћали. Верни датој речи, Срби се ради тога никада према Хрватима нису нашли у положају нападача, већ само у положају нападнутога и у положају праведне нужне одбране свога имена и свога историјско-етнографског простора. Несрећа дакле, у коју су Срби много пута упадали на тој страни, може се тумачити не само тиме, што су се трудили да Хрвате мимо свих њихових недостатака сматрају народом, већ и услед болећивости српске историјске науке, која је Хрватима у толикој мери користила да су српски историчари тек иза хрватске грмљавине почели осећати грижу савести, па је тако професор београдског универзитета В. Поповић на страни 382 своје књиге „Историја средњег века" написао: „Наш бројно мали народ постигао је општеисторијски значај, који му је више признат у јавном мнењу Европе, него у његовој историјској науци."
Наше страдалаштво не може се приписати искључиво развоју догађаја, који су непосредно предходили шестом априлу 1941. године. Узалуд ће бити тражење непосредних узрока у близини овога датума, ако се не посегне мало дубље у прошлост, која допире чак до првих трагова нашег народног живота на простору, који је стицајем доцнијих прилика све јаче био излаган сталним насртајима. Април 1941. године само је завршни акорд закулисног концерта, чија је увертира много старијег датума него што је у науци Анте Старчевића забележено, да је српско-хрватско братство на бази једнакости немогуће, а претпоследња етапа ономе што је следовало иза 6. априла 1941. године свакако је оснивање „Југословенског Одбора“, када му је током рата 1914. – 1918. несрећом српског народа на чело стао један од следбеника Старчевићеве науке. Супротности „Југословенског Одбора“ и Николе Пашића у погледима на решење српског историјског и етнографског проблема после завршеног рата, иако тобоже „у интересу нечега већег“ вешто заташкаване, биле су у народу евидентне. Јер српски народ током толиких ратова није жртвовао најбољу своју децу, да би се резултатима тих надчовечанских прегнућа на јевтин начин омогућила слобода следбеницима Старчевићеве науке, о којој су они, али са свога становишта вековима сањали. Никола Пашић не само што није желео да се у склопу српске државе уклопе и такви чиниоци, са којима би сарадња, обзиром на неједнак степен националне припреме била немогућа, него је био и противник стварања таквог српског географског облика, који би превазилазио српски историјско-етнички простор. Трумбић је, за разлику од Пашића, све своје напоре упрегао у акцији да малу Хрватску уклопи у аустроугарско одпадништво намењено српству, како би ова услед етничке блискости одиграла улогу квасца за своје посебне интересе. И зато што је Аустроугарска суђена на „распродају“, Трумбић је на штету српства успео да у Версају (Версаиллес, Версајски мировни уговор 1918. – крај I св. рата) не само прикачи Србији кајкавску Хрватску, него да ње ради Србија изгуби своје самостално државно име и да свој огромни национални капитал уложи у једну проблематичну ортачку заједницу, где наметнути ортачић ништа није имао да уложи, сем своје вековне зависти и опречних појмова српској националној души. |
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
RSS Feed
