До сада сматрало да је праисторијско насеље Лепенски вир висило над Дунавом, али да докази о црноморској катаклизми указују да се она развила крај обале реке, чији је ниво био много виши него данас.Најновија геолошка истраживања црноморског региона разоткривају митове о времену пре 7.500 година: Катастрофа је прекинула копнену везу Африке, Мале Азије и Европе.
|
Трачка племена заузимала су, релативно, велики простор те их, Херодот, назива највећим народом. Многобројна трачка племена често су водила међусобне жестоке ратове интензивиране од VI века пре н.е. Олибије бележи: „Пошто Трачани са свих страна окружују Византинце, простирући се од мора до мора, стално су у мучном рату са Трачанима...
|
„У исто време умро је и краљ, владар Трибала и не мали метеж се распламса међу Трибалима. Наиме и Симеон, краљев брат... тежио је за читавом влашћу над Трибалима... и краљев син Урош заратио је на стрица... И најмоћнији од великаша код њих оне слабије уклонише са власти и сваки себи потчињавајући оближње градове, једни су у борби Краљу помагали... а други су помагали стрицу Симеону...”
|
Часовник је по сачуваним документима био постављен на прочељу ступа двора Великог кнеза у Московском Кремљу радио без прекида пуних 217 година. По потреби свога времена имао само једну непокретну сказаљку док су се дискови бројчаника са ћирилским бројевима окретали. Први диск показивао је земаљске часове док су остали показивали положаје планета.
|
Било какав помен или податак о примогености србске културе у њеној историјској прошлости, код једног дела јавности у земљи Србији изазива подсмех, (не)скривени бес или увредиву агресивност. Није тајна, да су неки од њих плаћени за неаргументоване коментаре, други за мотив имају позиционирање, док неки једноставно не знају шта раде.
|
Обично се мисли да су код Срба све до XVIII века знања о Пољској и Пољацима била веома оскудна.[1] Ако би се, међутим, на једном месту окупила спорадична и, каткада, случајна оскудна грађа, показала би да су Срби рано почели да одлазе у далеку Пољску и да je занимање сербског народа за Пољаке, наравно, у скромним сразмерама, постојало још у средњем веку.
|
Кад се узму у обзир конвенционални извори, у њима нећемо наћи ниједан запис о протопољској цивилизацији, о социјалним и политичким установама Пољске у вековима пре образовања средњовековне пољске државе у X веку. Пољска се у историјским списима први пут помиње средином X века кроз неколико веома кратких помена краља Мјешка (963-992). У једном, „краља Мисака, под чијом су владавином живели Словени“, и другом, Мјешка „краља Севера“.
|
Антички писци слажу се у једноме, када о Трибалима говоре као о самосвојном народу. Страбон их убраја у Трачане, Стефан Византинац у илирска племена. Подручје које у целости припада краљевству Срба. По Платону, Трачани су припадали огранку скитског народа. У Хомеровој Илијади, били су савезници Пријама у Тројанском рату.
|
"Античка Мона Лиза", тако је названа због своје лепоте и загонетности, налази се на дубини од 5 м. Осветљена је специјалним светлом да не би дошло до промене оригиналне боје.
|
Француски научник из прошлог столећа, по имену Абел Овелак (Abel Hovelacq), је у својој "Лингвистици" сасвим јасно написао:
"...једини закључци коначно утврђени, изгледа нам, јесу (они, који сe односе на) старину српских облика..." |
Појам "од почетка" одговара и тврђењу Нестора Кијевског, који је (како је то изнето у поглављу посвећеном њему), тврдио, да су се потомци оних који су већ имали свој језик на пољу Сенару, населили око Дунава и у Илирији, као и да:
"... ту бо бјеша Словене первое..." |
На самом почетку морамо - пре свега - да се позабавимо нечим, што је од битног значаја за историјску истину, до које бисмо овом студијом желели да допремо. Сматрамо, наиме, неопходним, да понајпре исцрпно испитамо сведочанство Константина Порфирогенита,1 на коме је - по свему судећи -некритички и без озбиљне и дубоке анализе заснована историја Срба.
|
Раније, током краткодневнице[1] (зимски солстициј) девојчице Лужичких Серба[2] (Венда[3]) су се облачиле у овакву ношњу, обилазећи село и делећи поклоне.
Овај обичај северних Серба има своје дубоке паганске (предхришћанске) корене. Овде су приложене фотографије на којима се види народна ношња Серба из Лужице[4] у Немачкој[5]..... |
Повеља, којом Александар I - Добри (13??-1432), војвода Молдавије (владао: 1400-1432), поклања села манастиру „Св. Николе“. Просудите сами да ли је ово румунски језик (романски језик), односно да ли је ово латинично писмо. Да ли Румуни (у Румунији и Молдавији) знају који је ово језик? Да ли знају да читају и пишу ово писмо? Да ли уопште разумеју текстове написане на овом језику (средњовековном сербском језику)?
|
Сматрамо да неки елементи из хрватске народне предаје снажно говоре у прилог ставу да су »Протохрвати« били туркијског [9] порекла. Према причи из 30. главе DAI Хрвати су дошли у Далмацију организовани у седам чета. На њихову су челу били петорица браће (Клукас, Ловелос, Мухло, Козенцис и Хроват) и двије сестре (Туга и Вуга).
|
Можда то уопште није познато, да је највећи ратник и један од најчувенијих царева дела романског света био славенског порекла. Колоквијално (уобичајено – примедба преводиоца) име Јустинијана[1] (које је латински превод), било је Управда, или „the Upright“; а његов непобедиви генерал Белисариус[2] је дардански[3] Славен, по имену Бели-цар, или „Бели принц“.
|
(ита.)
''Questi, avuto riguardo ai dialetti che parlano, dividonsi in Istriani o Serbo-Ilirii, e Slovenzi, o Vindo-Ilirii.'' (серб.) ''Узевши у обзир, дијалекте којима говоре, подељени су на истарски или сербско-илирски, словеначки или виндо-илирски.'' |
,,Наук хришћански са молитвама, псалмима и литанијама те мисли духовне језиком сербским илити илирским."
|
"Изумитељ пак глагољске азбуке, која је - кажу - настала код трачко - илирског народа, поступио је тако да имена илирских слова, следећи једно за другим, изражавају неку мисао и савршено обухватају
смисао речи; док код других азбука - ни назив слова, а нити њихов ред ма шта значе. Ево назива слова и њиховог распореда." |
,,Славонци су чланови велике аријевске породице. Првобитно су себе називали '' Србове(прим.прев.- чех. Srbowe – (срб.= Срби) ", која означава људе исте расе." Код Немаца и других, са којима су долазили у контакт, познати су као Венди или Винди.“
|
,,Алпи се у Дакији наслањају са севера на Аквилонију, то су сарматске планине, а река Вистула, која је на сарматском Висла, као што је раније поменуто, раздваја Сарматију од Немачке.
|
Види се дакле да је утицај Срба у Цариграду био велики, бугарски пак никакав. То се види још и по томе што су се сербским језиком служили не само јаничарским ордијама, него се њиме, а не бугарским, служили у својим пословима и сами султани.[3]Тако је писмо султана Селима, које је он послао рускоме цару Василију Ивановићу у XV веку,[4] било написано на сербским језиком.
|
„ ...народи описани у раду: Панони, Гепиди и Дачани, Угри, Далмати, Илири звани Бошњаци, Трибали или Мези понекад Срби, а понекад звани Рашани, и Грци, Амантини, Хуни, Готи, Бусатори звани Парви, Бруктери, Алани, Лонгобарди, Окени и још стотину других.“
|
Историчари који су хтели да прикажу Карла Великог као „надчовека“, говоре о њему као правнику и законодавцу. Шта је са Карлом као правником? Под овим придевком (Х.Илиг)(иронично) подразумева Карла као законодавца. Да ли се активност у својој суштини, ограничава на преписивање или укључује и законодавну активност?
|
,,Према Тациту и Толомеју је Инго, Инвио (од тога Ингаевони) син првог човека, прворођени - prima gens Cimbri Teutonis gens’’.
Инго је у митологији син Мануа (којим се не бавимо), али бавимо се темом: ,,prima gens Cimbri’’ - Теутонима! Теутони не означавају народ, већ поштоваоце бога Теута, а он је врховни бог старих Срба... |
"Ако неки писци, као нпр. Златарић у предговору својих песама, Млеци 1597, назива далматинско-илирски (сербски) као 'харвацкиј језик', то није тачно говорио. То се догодило само због политичке повезаности са Хрватском ".
|
Москва – 1717. године руски цар Петар Први путовао је у Француску. Обилазећи ту земљу господар Русије одлучио је да обиђе и стари град Ремс – традиционално место крунисања француских монарха. Када је дошао у катедралу у Ремсу, као знак нарочитог поштовања према високом госту...
|
Лаоник Халкокондило, историчар рођен у богатој атинској породици,
у својој Историји, je записао: “Σεπδλόι,δε εςνορ αλαιοηαηον ηε και μεγιζηον ηονεςνοων“, односно, „Срби Трибали, народ најстарији и највећи од свих народа, поуздано знам“. |
Овај византијски историчар, рођен у Атини, у једној великашкој породици, писао је у другој половини XV века. Палеолозима је служио особито као дипломата, па је у том својству могао да дође на разне начине до различитих сазнања.
|
Због пропаганде германско-нордијске историјске школе, мало коме је познато да Грчка[1] никада није постојала као јединствена држава (нити под тим називом) пре 1829. године. Наиме, постојали су полиси[2], тзв. градови државе, као и неки савези истих, али не и држава под називом – Грчка.
|
Међу толиким појединостима ове студије, које тек треба продубљивати, ево још једне, вредне неизмерно велике пажње. За сваку осуду је површан став науке, одвећ пожртвоване на једној страни, али потпуно незаинтересоване на другој.
|
Како ово дело не пишемо с циљем да постојећим историјама додамо још једну, већ с намером, да при одређивању старине и порекла Словена уопште с посебним освртом на Србе, узмемо у обзир и друге гране...
|
Један научник прошлог века, како је сам рекао, живео је само зато да пронађе, који је народ говорио језиком ведских химни. Он је био на путу да учини то откриће, али - смрт га је пресекла, а с њим је пресекла и једини пут, који је ка том открићу водио! Био је то Швајцарац Адолф Пикте.
|
"Уистину, већ се на основу најстаријих споменика, закључује, да се језичко (међусобно) општење (језиком) који се назива Илирски, или Словенски, може приписати Трачанима, Илирима, Сарматима и скитским Гетима...
|
...речи нису сумњиве само због промена, већ и због различитих мишљења писаца који нас стога доводе у заблуду. Зато их о нацији Венедској, Српској, није довољно само приказати већ и повезати, грубо речено, под надзором Минерве заштитнице историографије, ми ћемо их поновити. Па Богу на истину.
|
Прича о Милошу Милојевићу не може се почети самом причом о његовом животу, јер он је планина међу брежуљцима наше духовности, међу травом наше људскости он је храст. Његова прича није била величанствена само по томе што је истраживао прошлост, већ што је био спреман и да узме мач у руке и оде на прве линије фронта као четник у ратовима 1875-1878
|
